Претражи Живе Речи Утехе

Многи људи су уверени у сопствену исправност и склони су скоро да проклињу оне који се не слажу са њима. Све више и више иритације и беса постаје около. Али сетимо се наших првоврховних апостола – Петра и Павла. Петар је први звани апостол. Најоданији, најватренији Христов ученик. Онај чију бескомпромисну веру показује Сам Господ: «А и ја теби кажем да си ти Петар (камен), и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мт 16,18–19). И овај ученик се три пута одриче свог Господа и Учитеља. Али он такође налази снагу да се покаје, устане и настави своју службу до мученичке смрт неколико деценија касније. Павле, рођен са именом Савле, првобитно уопште није био Христов ученик, штавише, био је један од најжешћих прогонитеља првих хришћана. И он је умео да се одрекне својих заблуда и уђе у сабор апостола, а Црква га заједно са Петром назива првоврховним. Он, као и Павле, свој земаљски пут завршава мученичком смрћу. Шта нам ово говори? Када у жару осећања сопствене „праведности” пожуримо да осудимо ближњега, ваљало би се сетити судбине првоврховних апостола. Можда би неко могао да осуди Петра за његово одрицање, а Павла за она дела када је био прогонитељ Цркве Христове, не знајући њихов даљи животни пут. Али уосталом, и ми не знамо путеве оних које намеравамо да осудимо. А колико је још остало скривено од нас. Али такође је важно да спознате свој пут и упоредите се са апостолима: у којој смо фази ми сами? Није ли то у фази прогона праведника, или, можда, у фази одрицања? Тако се често варамо, мислећи о својим ближњима и о себи! Али само срце очишћено искреним покајањем може нас избавити од заблуда. И само ће Господ на крају све ставити на своје место. И нека нам помогне да се нађемо с Његове десне стране на Последњем суду. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kada-zhurimo-da-osudimo-blizhnjega-valjalo-bi-da-se-setimo

Божићни пост траје већ недељу дана, а ове недеље можемо да сумирамо неке од резултата. Ако, наравно, има шта да сумирамо. Ако погледамо на друштвеним мрежама, шта многе вернике сада највише брине, може се показати да су чинови поста – покајање, пажња према својој души, борба са страстима, брига о ближњем – нису на првом месту. Вакцинације, политика и ратне гласине су тренутно у врху. Док су духовна питања негде у другом плану. То би се могло разумети међу неверницима, јер немају од кога да очекују заштиту од разних катаклизми. Али за верника свака стварна опасност је још један разлог да размисли о души и да се обрати Богу за помоћ. Авај, чини се да много људи занима нешто друго. Већ смо говорили о томе како ђаво дели људе и како се то јасно испољава управо сада, током пандемије. И на крају крајева, било који борац-активиста за вакцинацију или против не покушава ни да размишља о томе колико су његови поступци и речи исправни, колико су заиста корисни и прикладни. Стиче се утисак да веома, веома многи себе сматрају искључивим носиоцима мисије спасавања човечанства. Али ево типичног примера, који све “мисије” своди на нулу. Хајде да размислимо о томе, ако човек у жару борбе почне да се радује нечијој смрти – било да је то особа која је одбила да се вакцинише, разболела се и умрла, или већ вакцинисана, што се такође дешава, разболела се и умрла. Такво ликовање, ма каквом паролом да се крије, недвосмислен је знак љутње и мржње према ближњем. А слични примери се дешавају и сада, када смо позвани да припремимо своју душу за сусрет са новорођеним Спаситељем. Али ниједан циљ, чак ни најправеднији, није вредан ако није освештан љубављу, ако је оскврњен злобом. Исто важи и за све узнемирујуће гласине које шири штампа. Сваку информацију треба посматрати кроз призму питања: колико је она важна за спас моје душе? А онда се испостави да је веома, веома много на шта губимо време само љуска. И зато, не једном или двапут, већ стално, морамо да се повучемо и питамо: како иде мој лични Божићни пост? Митрополит Антоније (Паканич)

Поводом славе Спомен-Храма Светог Саве на Врачару, спаљивање моштију Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију, у недељу Раслабљеног, 10. маја 2020. године у Крипти Храма. Звучни запис беседе „Налазимо се у тешком времену када је Господ посетио не само нас, него и читав свет, дoпуштајући да нас снађе болест од које људи умиру“, рекао је Патријарх Иринеј у својој литургијској омилији подсетивши да смо у данашњем Јеванђељу чули и једну веома важну реченицу. Када је Господ посетио бању Витезду, том приликом је сусрео једног тешког болесника којег је исцелио упућујући му речи: „Иди и не греши више, да ти не буде горе“. Овим чином реч Спаситељева је постала дело. Те болесник устаде, на чуђење свих који су га видели. „Шта ово значи данас?“, запитао се Патријарх Иринеј и додао да: „Ово што нас данас сналази, није ништа случајно“. И као што нису биле случајне ни куге које су сналазиле човечанство у прошлости, него су биле последица греха, тако је и ова данашња болест последица греха не једног човека, "него је то последица грехова многих народа", напоменуо је Свјатјејши у својој беседи. „Ово је опомена Божија да се вратимо себи, а враћајући се себи, ми се заправо враћамо Господу“, те стога, „морамо добро размислити куда идемо као род људски“, закључио је Патријарх Иринеј. На крају Свете Литургије, Патријарх Иринеј је са братством Храма и верним народом пресекао славски колач. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереји - ставрофори: Стојадин Павловић и Радивој Панић, протођакон Миладин Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. Извор: Радио Слово љубве