Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'себе?'.
Found 6 results
-
У погледу односа према себи, код људи се најчешће сусрећу две крајности. Неки кажу: „Не заслужујем ништа добро, не могу ништа, недостојан сам у очима Бога и људи". Јасно је да такав човек себе понижава. Међутим, знамо да Господ свакоме даје некакав дар, таленат: један добро говори, други је сјајан анкетар, трећи одлично ради рукама, четврти је диван уметник, пети лепо пева – и тако даље. Пронађи свој таленат који ти је Господ дао, развијај га, иначе ћеш омаловажити достојанство Божије. Господ никога није лишио својих дарова. Друга врста људи су они који ништа не чине да би изазвали поштовање, али себе уздижу; имају много уображености и поноса. Да ли је могуће поштовати такву особу? - Мислим да не. Понижење и уздизање су крајности које не би требало да постоје. Свака особа треба да буде критична према себи, својим поступцима, начину размишљања и речима. Ако то радите, док се стално развијате, напредујете, радите на себи, онда ћете имати разлога да поштујете себе. Сваки човек је створен по лику Божијем и носи у себи искру Његову. Зато је свако од нас вредан и заслужује поштовање. Неки људи супротстављају понизност и самопоштовање, сматрајући ово друго манифестацијом поноса. Понизност не значи да човек треба да хода погнуте главе, с времена на време пружајући леви или десни образ за ударац. За хришћанина је смирење, пре свега, прихватање воље Божије. Свака особа доживљава потешкоће у животу. Они нису случајни, Господ их шаље на наше окрепљење и морални раст. Ако их прихватимо без роптања и победимо их, онда показујемо смирење. Свако ко се бави самопонижењем не поштује себе и не прихвата Божију вољу за себе. Оптужује себе и друге за свакакве грехе, верује да га Бог не воли, да је недостојан љубави Божије. У таквом понашању нема смирења, јер је смирење немогуће без љубави према Богу и људима. У савременом свету, концепт поштовања се веома разликује од хришћанског. Хришћанство позива на љубав према Богу и људима, на моралност и на служење другима. Видимо чудне ситуације када човек почне да поштује себе због лајкова које је прикупио на друштвеним мрежама, на пример. Наравно, ово није право поштовање. Поштовање се не може мерити бројем лајкова или нечијим субјективним одобравањем. У суштини, таква особа има замену појма вредности. Њој нису потребни ни Бог ни људи, потребна јој је илузија коју диктира савремено друштво. Праве вредности бледе у позадини, а излог и лаж долазе у први план. Можете поштовати људе који су својим радом, талентом и интелектом нешто постигли – научнике, писце, астронауте. Међутим, данас постају све популарнији људи који су славу стекли због неких скандала . Они су уважени и њихово мишљење се слуша. Међутим, ово је лажно поштовање. Право поштовање се гради на љубави. Љубав је поштовање. Ако желите да научите да поштујете себе, поштујте друге. Не дозволите себи да будете груби, љути или агресивни. Свака особа мора за себе да одреди границу преко које неће прећи. У савременом друштву многе линије су замагљене, а то се намерно ради. Када комуницирате са људима, врло је јасно приметно: особа која не поштује себе не поштује ни оне који је окружују. Ове ствари су међусобно повезане. Она не зна шта су достојанство и поштовање, и не може га пружити својим ближњима. Не можете дозволити да вама преовладају лоша осећања. Резервисана особа увек изазива поштовање. У животу може свашта да се деси, сви смо ми живи људи, можемо да изгубимо живце, али ако хоћеш да будеш поштован, научи да се контролишеш. Хришћанске заповести су темељ поштовања и самог себе и друштва. Без њиховог разматрања, немогуће је научити да поштујете себе. Не убиј, не кради, не лажи, не чини прељубу, не жуди за имовином ближњег – су моралне вредности, које су важне за сваког човека. Једна ствар је повезана са другом. Ако човек не воли своје ближње, не може имати љубави према Богу. Свако од нас мора да види лик Христов у себи и другима. Ако ово научимо, научићемо да поштујемо себе. Често чујемо фразу: „Имам право да....“. Они који то изговарају често забораве да, док имамо права, имамо и одговорности. Ако кажемо „имам право на...“, онда мислимо на „дужан сам да...“ Чини ми се да ће човек који поштује себе све ово разумети. Свако ко жели да научи да поштује себе мора да се потруди да постане достојан човек и хришћанин. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua
-
Недавно сам на настави говорио о заповести да волимо ближњег свог као самог себе (Мк.12,31). И начујем како је неко промрмљао: „Шта ако не волим себе?“ Познајемо пуно особа који имају овај проблем. Тешко им је да прихвате, а камоли заволе себе. С једне стране, то је добар почетак. Човек осећа да није довољно постигао и то је корисно за њега. Није корисно ако то прихвати као своју суштину. Онда то може да постане погубно. „Нисам довољно добар, леп, паметан, способан, на томе се завршава, ништа боље и ништа више нећу постићи у свом животу. То је оно што ја јесам и крај.“ Овакво виђење води у малодушност, чамотињу, депресију и не дао Бог у далеко погубније ствари, као што су склоност различитим видовима зависности које особу увлаче у лажан свет илузије и заборава (неумереност у јелу, алкохол, дрога, зависност од компјутерских игрица, итд.). Сведоци смо и све веће пројаве нарцисоидности и животне филозофије која покушава да нас научи како смо сви ми посебни, важни, јединствени чак и кад грешимо. Не треба мешати наше личне особености и наш грех. Грех треба окајати и напустити, по сваку цену. Шта говори Бог о љубави према самом себи? Природна (умерена) љубав према себи се у Светом Писму претпоставља, али се не заповеда. Неприродна љубав према себи је гордост, понос, самољубље, нарцисоидност, убеђење да си бољи од већине. То је, наравно, грех. Природна љубав према себи подразумева захвалност Богу на ономе што је створио и нама подарио. „Јер нико нико никад не омрзну своје тело, него га храни и негује, као Господ своју Цркву“ (Еф.5,29) „Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим те, што сам дивно саздан.“ (Пс. 139, 13-14) „Ко прибавља разум, воли душу своју и ко пази на мудрост, наћи ће добро“ (Приче 19, 8) Наравно, могао бих навести још више библијских цитата које говоре против гордости и превелике љубави према себи (Тим.8,2; Приче 21,4; Гал. 6,3; итд.) Бог често упозорава да не волимо себе сувише и приводи нас ка себедарној љубави – агапи. Са друге стране, неспремност да прихватимо и ценимо себе онаквима какве нас је Бог створио - такође је грех. Христос је ово директно осудио у својој причи о талантима (Мт.25,14-30) коју свима препоручујем да прочитају и која је и мене самог небројено пута спасила од малодушности и кукавичлука. Суштина је једноставна. Бог нам поручује: „Дао сам ти толико дарова које си могао и требао умножити, на добробит и себе и других. Али ти си се уплашио, кукавички си се крио читав свој живот, а зашто? Јер си се плашио да ниси довољно добар, паметан, способан, и плашио си се како ћеш ти поднети последице свог неуспеха. Да ли си помишљао колико би твој успех помогао другоме? Колико би твоја реч пружила утеху, твоје дело улепшало некоме дан или чак спасило живот? Да ли си се питао шта је највише што можеш постићи? Не. Само си жалио сâм себе, тешио сам себе, и, гле чуда и парадокса, у ствари си у тој великој мржњи према ономе што јеси – исувише, исувише волео себе. Ниси био храбар и ниси ценио мој дар, а он, веруј ми, итекако вреди. Ма колико ти се чинио маленим, одредио сам га за тебе промишљено и с разлогом. “ То нам Господ, отприлике говори. Мислиш да ниси довољно добар за другог? Чујеш ли своју мисао? Опет размишљаш о себи, а не о другоме. Са друге стране, није уопште решење волети друге, а уопште не волети себе. Таква љубав не може лако и здраво опстати. Онда себе лако изгубимо, а тада је тешко проценити шта је заиста љубав, јер не ценимо себе као личност. Љубав без свести о значају личности (било то наша, или туђа личност) лако прерасте у идеализовање другог и идолопоклонство. Добар ратник познаје оружје које поседује, поштује га и временом стиче вештину да га употребљава. Вежба и одлази на бојно поље. Тек кад упозна непријатеља, стратегију и изгради вештину, тек кад осети мирис и прашину битке, и насрне мачем - он ће постати храбар. Храброст није слепо уверење о сопственој сили. Храброст је други назив за побеђени страх. Сви се плашимо, само се будале ничег не плаше. Храбри људи се суоче са својим страховима и надвисе их. Опет, ништа без Бога. Свако од нас је јединствен, специфичан, читав један свет борави у сваком од нас. И цео свој живот ми тај свет упознајемо и Богатимо. И најгоре што човек може да учини јесте да каже: „Мени се тај свет не свиђа и не желим га. Хоћу неки другачији“. Али нема другачијег, јер то онда не бисмо били ми. Наше разлике Бог гледа као Своје најдивније светиње. Треба да учинимо највише што можемо унутар наших могућности, а оне су увек далеко веће него што и претпостављамо. Можда нећемо спасити цео свет, бити најснажнији или најумнији људи на свету, али свако од нас може и треба да се стално креће ка својим горњим границама и никада, никада да не стане. Не треба да се питамо да ли ће наше висине бити веће од висине тамо неког другог човека, али треба увек да се питамо: „Да ли је ово заиста највише што могу? Највише што ми је Бог дао да будем?“. Бог не прави грешке. „Волимо Бога, јер Он први заволе нас“ (1Јн. 4, 19). Бог нас воли и с разлогом нам је дао да живимо живот који живимо, са могућностима и шансама које имамо, и дао нам је толико тога; и он Сам нам је рекао „Воли бижњег свог као самог себе“.... Многи други немају ни десетину тога што ми имамо. Постоји разлог зашто је свако од нас овде. Ако мислиш да си веома грешан и слаб, сети се да љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8). Крени и конкретно пројави своју љубав, разумевајући и Богу приводећи свет који носиш у себи. Поштуј и цени себе, умерено воли себе, јер једино тако твоја љубав према Богу и ближњем може бити зрела и одговорна, и једино тако можеш да се крећеш ка Горњем Граду. Препознај своје жеље, могућности и помери њихове границе. Учини искорак вере. Јер Бог те није оживео да би ти цео свој живот стајао у месту. Ниси камен, него човек Божији. Шта Ви мислите о томе? ( Извор: Марко Радаковић, страница Авденаго https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/ -)
-
Укључите српски превод.
-
Како ми православни видимо сами себе? Какви смо ?
тема је објавио/ла Guest у Православна психологија
Пошто смо пршле недеље покренули тему "Како неправославни виде нас православне" хајде сада да направимо једну интро(ин)спекцију нас самих и да наведемо како то ми сами себе видимо. Које су нам врлине а које мане... 0203_cool Шта ви мислите ? klapklap- 35 нових одговора
-
- православни
- како
- (и још 5 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.