Претражи Живе Речи Утехе

Текст који следи преузет је из књиге “Духовни разговори са румунским старцима” оца Јоаникија Балана. Рана сећања - Оче Пајсије, реците нам нешто о Вашем родном месту? - Рођен сам 1897. године у селу Стројешти, у жупанији Ботошањи. Био сам најмлађи од петоро деце у кући. Моји родитељи, Јован и Катарина, живели су мирно. Научили су ме да љубим Христа, водећи ме често у цркву, на службе Божије. - Који савете су Вам давали родитељи, док сте били дете? - Били су обични људи, и углавном су ме учили примером свог живота. Никада их нисам чуо да се свађају или да злостављају једно друго. Мој отац је знао напамет Молебни канон Богородици, као и друге молитве; молио се гласно да смо га сви могли чути. Имао је обичај да, као свештеник, каже: “Господу, помолим сја!” Плакао би и посницом се ударао о груди. Моја мајка била је пријатељ свима, и много пута нам је говорила: ”Децо моја, будите добри, да не осрамотите нашу част!” - Ко Вас је упутио на монашку стазу? - Житија Светих су ме привела монаштву, и моја љубав према Господу Христу. Године 1921, након рата, отишао сам прво у скит Козанчеу. Мој духовник био је отац Калиник, велики подвижник и заљубљеник у молитву. Уобичајавао је да ме пробуди у поноћ, велећи ми: ”Хајде, идемо у цркву, јер жетве је много, а жетелаца мало.” Истина да ми је било тешко да устанем тако рано, али када сам долазио у цркву, налазио сам га како ме чека у припрати... Желео сам да живим у тишини. Желео сам да одем у манастир Сихастрију, где је тиховање било заступљеније, али игуман, отац Јоаникије (Морој), ме не би примио без благослова мог игумана. Зато сам остао у Козанчеу, где сам, са благословом мог старца, подигао једну кућицу и малену капелу у долини, па сам се ту подвизавао у тишини и молитви, без напуштања црквеног послушања. Тамо сам живео осамнаест година, до 1948. године, када сам отишао у Сихастрију. - Који су били Ваши најистакнутији ученици? - Имао сам њих неколико, али је најнапреднији био брат оца Клеопе, Георги (Илије). Сећам се да је живео у келији са једним старијим братом, који није знао да чита. Увек је ћутао, и присиљавао себе на молитву и пост. Једном, када су се заједно молили у вечерњим сатима, брат Георги је себи ударио два шамара, како би отерао сан. Тада се старац уплашио и побегао са молитве. Дошао је код мене, узнемирен, и рекао како је Георги сишао с ума, и да више, заједно, не могу да врше молитвено правило. Отишао сам и измирио их. Сутрадан сам са братијом радио у винограду. Увече, послали смо искушеника Георија да припреми вечеру за све. Када смо се вратили, нашли смо писмо на столу: ”Опрости ми, оче Пајсије, идем у шуму на пет дана, да оплакујем своје грехе.” Братија је обедовала заједно, испунили смо своје вечерње правило и отишли на спавање. У поноћ сам чуо да неко куца на врата моје келије. ”Ко је?” упитао сам. ”Благослови оче Пајсије, то сам ја, грешни брат Георги.” ”Брат Георги је отишао да тихује и пет дана да се каје за своје грехе!” одговорио сам. Онда је он ушао у моју келију, преплашен и исцрпљен. ”Шта се догодило?” упитао сам га. А он ми одговори: ”Отишао сам у најдубљи део шуме и одлучио да останем тамо пет дана у молитви и посту. Али, када сам почео да читам вечерње са Акатистом Архангелима, чуо сам страшан глас: - Шта радиш овде? - То је био Сатана! Уплашио сам се, узео црквени Часлослов и не знам како сам доспео овамо. Молим за опроштај, оче Пајсије.” ”Бог да прости, брате Георги,” одговорио сам. ”Тако се дешава онима који раде ствари без благослова свога старешине.” После је брат Георги отишао за Сихастрију, и Бог ми је послао другог доброг ученика, такође по имену Георгија. Он је дошао из села Фламжини; био је веома стар, седе браде и косе. Целог свог живота био је пастир. Наш први сусрет догодио се једне зимске вечери, након вечерњег. Појавио се предамном на прагу цркве, босоног и спокојног лица. Стресао је снег са својих босих стопла. Остао је покрај мене, као мој ученик, осам година. Све што имам да кажем је, да ме је надмашио у свему, у посту, молитви, смирењу. Никада ништа није урадио без благослова. Увек ће остати у мом сећању као истински пустињак. Није бројао своја метанија, и по сву ноћ се молио. Једном ме је упитао: ”Оче Пајсије, колико метанија треба да учиним за оног који ми да једну леју (новчаницу) са молбом да га помињем у молитву?” ”Око десет метанија је довољно,” одговорио сам. ”Не оче,” рекао је, ”ја чиним сто метанија за леју...” Не могу да се присетим и запишем све што сам доживео, и што ми је било на духовну корист за тих осам година, колико сам живео са овим вољеним и светим старцем. - Које сте духовне савете давали ученицима? - Пре него што сам постао свештеник и исповедник, нисам много давао духовне савете мирјанима. Позивао сам оне који су ми долазили да се што више моле, да читају Псалтир, чине метанија, посте, да живе у миру једни с другима, и слао би их скитском свештенику на исповест. Исто је било и са мојим ученицима; био сам дужан да их више поучавам делима, а мање речима. Када би ме видели да устајем на молитву, да постим, да ћутим, и да се према њима односим са кротошћу, они су такође присиљавали себе да чине чак и веће ствари. Након што сам рукоположен, био сам дужан да покушам да их упућујем и речима, иако моје речи нису одговарале мом духовном животу. Али, милошћу Христовом, настојао сам да сваког пошаљем назад у његову келију умиреног. - Пошто сте волели да бринете о болеснима, реците нам нешто о мирној кончини појединих монаха, или ученика, о којима сте бринули. - Да, волео сам да помажем болеснима, не из љубави према Богу, већ што је то била моја људска дужност. Ако бих писао о мирној кончини свих монаха о којима сам бринуо, морао бих да напишем целу књигу. Али, могу да дам неколико примера. Сећам се једног брата, по имену Георгија Косамнчука, великог подвижника. Када се разболео, позвао ме је и замолио да га пострижем у монаха. Трећег дана по његовом постригу, примио је причешће Пресветим Тајнама, затражио опроштај од свих, и на мојим рукама предао своју душу у наручје Божије. Извесни јерођакон, по имену Герасим Виеру, када се разболео, замолио ме је да прочитам Молебни канон Богородици. Када сам стигао негде до средине, предао је своју душу у наручје Божије. Други јерођакон, Никон Драгулеану, велики подвижник, позвао ме је једног дана и рекао да закључам његову келију и да дођем сутрадан у осам ” да заједно са анђелима појем алелуја.”Следећег дана, задржали су ме неки људи, па нисам мога да стигнем у његову келију у договорено време. Отишао сам у девет, али отац Никон се баш тада упокојио, јер је његово тело још увек било топло. Плакако сам и јадиковао толико много, што нисам дошао сат раније, да појем алелуја са анђелима! Такође, познавао сам дивног старца, монаха Германа Контурача, који је имао скоро деведесет година. Био је чиста душа; читавог живота био је пастир. Много је волео св. Николаја, и молио му се овако: ”Св. Никола, буди са мном, грешним. Ја сам стар човек и ти си стар човек – помилуј ме!” Пронашао сам га упокојеног у келији једног лета; донео сам га у цвећем украшену цркву, док су звона звонила. Не могу да заборавим ни монаха Генадија Аватамаништеја, који је био мој келејни прислужитељ осам година. Иако је био стар, он би чинио метанију поред моје постеље, када бих се разболо, како бих оздравио, да се не бих упокојио пре њега. Много пута ми је рекао: ”Оче Пајсије, целог свог живота нисам спавао у кревету и нисам узимао лекове.” Када му се приближила кончина, питао ме је да га изнесем из келије. Положио сам га на траву, лицем према истоку и тако је уснуо, на голој земљи, као што је навикао да чини у својој младости, као пастир. Нека им Бог душу прости. Смирење и једноставност остају неизбрисиви у мом сећању, јер они нису били школовани људи, али су са побожношћу испуњавали ствари које су примили од својих предходника – келејно правило, црквене службе, и рукодељу. Верујем да су напредовали и у умносрдачној молитви. - Када сте стигли у манастир Сихастрију, какав је био духовни живот отаца у то време? - Стигао сам у Сихастрију 1948. године. Тада је игуман био отац Клеопа. Био је то истински живот у општежићу. Знао сам оце који нису поседовали ништа у својим келијама, изузев кревета и неколико књига. Отац Доментијан, честити стари монах, никада није изостајао са црквених служби, и увек је благовремено почињао са полуноћницом. Други понизни монах, отац Кристофор, који је бринуо о болеснима, ноћу је уобичајавао да донеси непокретног оца Михаила, на лађима у цркву. Сва братија је морала да присуствује вечерњем. Ако не би дошли, нису могли да приступе трпези следећег дана. Сви су били захвални због мира и тишине, који је владао у манастиру Сихастрији. - Оче Пајсије, какав је био духовни живот у манастир Слатини, када сте тамо прешли? - Прешао сам у Слатину у јесен 1949. заједно са још 23 монаха из Сихастрије, на челу са оцем Клеопом. Срео сам тамо продуховљене монахе, какав је био архимандрит Пајсије Козма. Пре његове смрти, отац Пајсије је позвао све очеве и затражио опроштај од свих. Рекао сам му да у тим тренуцима изговара Исусуову молитву. Одговорио ми је: ”Оче Пајсије, је сам човек, велики грешник, али никада нисам знао ни за једног другог бога. Ја сам се молио једном Богу целога свог живота, и верујем да ће Он да се побрине за мене!” и рекавши ово, предао је своју душу, ту пред свима нама. Познавао сам такође једног светог монаха, звао се Јувенал Бирисан. Увек је читао Псалтир, волео је послушање и тишину. Био је црквењак и правио је кољиво, и никада није направио ни једну грешку. Такође је љубио сиромаштво и није има ништа у својој келији, осим две мантије, мали тепих за метанија, и Псалтир, и увек је био радостан. Много браће је дошло у Слатину у то време, и међу нама је владала послушност и хармонија. Шта је на земљи лепше и боље од љубави! - Такође, неко време сте живели у скиту Рарау. Каква сте духовна сећања понели оданде? - Живео сам у скиту Рарау, који је био метох манастира Слатине, око годину дана. Тамо је боравило неколико монаха, од којих је, чини ми се, наистакнутији био слепи монах Никодим. Био је јак у вери и вешт у духовним беседама. Једног дана, игуман скита ме је упитао да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам чуо ништа о томе. Он ме је тада закључао у малену келију, чији су прозори били затворени, и наредио ми да непрестано изговарам Исусову молитву. Остао сам затворен тамо недељу дана. После тога, испитао ме је да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам у стању да се навикнем на њу. Када је то чуо, био је узнемирен и рекао ми је: ”Ти си плитак и празан сасуд! Још једну недељу ћеш остати у келији да се научиш умној молитви.” Остао сам тамо још недељу дана, а када је дошао у суботу и упитао ме да ли сам стекао молитву, да га опет не бих узнемирио, одговорио сам му да јесам. Био је срећан и наложио ми да и друге научим овој молитви. Али, чак и сада, ја нисам стекао навику да се молим умносрдачном молитвом, јер ја немам духовни живот и не љубим Бога колико треба... - Које друге, душекорисне усмопене носите из скита Рарау? - Једном, када сам са мојим учеником ишао у Рарау, прошли смо кроз једно село, у планинама Слатуре. Пришла ми је једна жена и рекла да једна стара жена не може да умре, јер је била у завади са комшијом. Отишао сам до те куће, позвао комшију, прочитао молитву опроштења грехова над њима, измирио их, и када сам напустио кућу, жена је предала душу у миру. Њена душа је чекала да буде у миру са свима, јер без опраштања не можемо бити спашени. О духовном очинству - Били сте отац исповедник у манастиру Сихастрији 30 година; шта бисте могли да нам кажете о том тешком послушању? - Духовно очинство је најтеже послушање у монашком животу. Од духовног оца зависи спасење или казна душе, која му је поверена, монашки постриг братије у манастиру, дозвола да мирјани и монаси приме свето Причешће, као и давање јемства да је одређени кандидат достојан да постане свештеник. Духовни отац има велику одговорност, и због тога њему је много теже да се спасе него монаху или мирјанину. Као исповедник у Сихастрији, имао сам многе духовне радости, али такође и искушења, па и разочарења. Већина очева и браће долазила је код мене на исповест. Они ревноснији, којих је било у већем броју, узимали би у обзир мој благослов, искрено се исповедајући, и предавали су своје душе у руке игумана и духовног оца. То ми је причинило највећу радост, јер сам их примао као своју духовну децу. Тешио сам их, смиривао када су имали искушења, и саветовао да више љубе послушање, црквена богуслужења, тиховање, понизност и молитвено правило у келији. Међутим, неки од њих су на исповест долазили ретко, тешко су опраштали другима, жалили се на своја послушања, а понекад бивали и веома незадовољни. Са њима сам имао више посла. Много стрпљења и вештине било је потребно да их придобијем духовно. Понекад сам одлазио у њихове келије. Понекад сам им давао лакше молитвено правило, охрабривао их, и много сам се молио за њих. Неки од њих су имали користи, док сам друге барем чувао да не падну у веће зло и да не напусте манастир. Али, колико сам успео, колико сам добио или изгубио, сам Бог зна. Ја знам да ћу морати да одговарам за све оне које сам исповедио и које сам саветовао на суду Христовом. - Да ли је лакше бити духовни отац мирјанима или монасима? - Теже је духовно руководити монахе и свештенике него мирјане, јер они су дали завет и имају велику одговорност пошто познају реч Божију и свете каноне, али и даље не обављају свој посао како треба. То јест, они греше својевољно; знају да греше. Мирјани имају мање одговорности, јер греше из незнања. Овде се испуњавају речи из Јеванђеља: ”Коме је много дано, од њега ће се много и тражити.” Старац Пајсије (Олару) Један свештеник-духовник је упитао старца за савет и ево шта му је старац Пајсије одговорио: - Најтежи посао за свештеника јесте Света Литургија и исповест. Неки свештеници су били повређени, чак су и пали због исповести. Духовни отац треба да буде светлост свима и сасуд благодати Светога Духа. Ако има Светога Духа, он неће бити повређен слабостима људским, јер поседује Божанску благодат у себи, која може да излечи душе хришћана. Али, ако га обузимају страсти, ако Свети Дух не пребива у њему, он ће бити лако повређен, када чује грехе људи. Такав свештеник не треба да исповеда. Према канонима, духовно очинство је дато само онима који су стари и испитани у врлинама. Духовни отац треба да буде светлост свима, отац свима, добар саветник и вешт водич душа. Он треба да буде истински пастир, а не најамник, који служи свете ствари за новац или земаљска добра. Он мора да буде као свећа, да обасјава све, а не да се ставља под суд. Духовни отац, чак и ако је понекад узнемирен током исповести гресима људским, никада не треба да срамоти верујућег, јер ће тако да изгуби сав свој труд. Кад год исповедамо, морамо да се молимо и да имамо кротост, и онда, разборитошћу и милошћу Божијом, многе можемо да приведемо спасењу. О молитвеном правилу - Какво правило дајете искушенику, монаху, схимонаху, јеромонаху? - Обично, браћи која се код мене исповедају дајем келејно правило, као што је Акатист светитељу за одређени дан, Молебни канон Богородици или неком другом светитељу, и ако су у могућности, катизму из Псалтира. Осим тога, кажем искушеницима у манастиру да начине 40 метанија, монасима 100, а схимонасима дајем дупло правило, јер су они примили пет таланата и треба да их умноже. Како сам једном пропатио због молитвеног правила! Након што сам примио постриг, отишао сам своме духовнику и питао га које правило да испуњавам. Он ми је рекао: ”Пошто имате послушност у манастиру, чините онолико колико можете.” Али, ја нисам био задовољан овим одговором, и по други пут сам му отишао и питао га да ми да молитвено правило. Онда ми је мој духовник рекао по мало строго: ”Пошто си ме по други пут питао, од сада па на даље чини оно што не можеш.” Послушање у манастиру и рад у општежићу покрива део правила! - Које правило дати болесноме, који не може да чини метанија? - Старима и болеснима дајем правило по њиховим снагама. Ако не могу да се труде својим телом, ја им кажем да удвоструче Исусову молитву. Једном, схимник Никанор Битилица, који је живео у Сихастрији, који је био у годинама, није мога да начини метаније, али је чинио поклон из столице. Након што је пао са кревета, више није могао да чини метанија. Могао је само да се осени крсним знамењем и тако је испуњавао своје правило Зато, свако треба да уради он што може, по савету свог духовног оца, јер ”Бог воли радосног дародавца.” Болесна жена, након исповести код старца, питала га је за правило. Рекао јој је: - Правило за болесну особу је њена постеља. Ако издржиш своју болест са захвалношћу, спасићеш се. Колико год можеш изговарај Оче наш, Исусову молитву, Трисвету песму, Вјерују, и ако се уздржиш од гунђања и одлазиш редовно на исповест, ускоро ћеш задобити живот вечни. - Какво правило дајте мирјанима, родитељима са децом, и младима, који желе да ступе у брак? - Мирјанима дајем правило према околностима у којима живе. За оне који имају много деце, најважније правило је да подижу своју децу у страху Божијем, да их не убијају абортусима, или да их не повређују. Они који немају децу, морају да дају милостињу, ако могу; ако су сиромашни, њихово правило је да не краду и да редовно одлазе у цркву. Младим људима говорим да сачувају своју трезвеност и част пре брака, и пошто ступе у брак да имају децу, онолико колико им Бог да. Саветујем им да не врше абортусе, да не избегавају рађање вештачким средствима, да имају доброг духовног оца, коме ће се исповедати, и да прате законе Цркве што се тиче поста, умерености и скромности. - Коју епитимију дајете онима који су се одрекли вере, а затим се покајали? - Оне који не верују у Бога, не одлазе на исповест, ни ја не примам. Али, ако се искрено покају, наложем им да изговоре прво Вјерују три пута. Онда им кажем да оду у цркву, да се поклоне светим иконама, и моштима светитеља. Након тога их исповедим, дајем им правило по њиховим снагама, и ако у будућности они љубе и поштују цркву и њене законе, дајем им дозволу да се причесте. То зависи од њихове вере и покајања. Ако они и даље имају недоумице у вери, дајем им одговарајуће књиге да читају, како би ојачали у вери. О монаштву - Које је најважније дело манастира и монаха? - Да се моле без престанка за себе и цео свет. Да увек славе Бога, и пружају утеху верујућима. У манастирима Марта треба да буде послушна Марији, а не супротно, и да њих две живе у слози. Ако ово чинимо, ”ништа не може разорити наш град.” - Зашто је ревност за молитву и добра дела ослабила у данашње време, у манастирима и међу мирјанима? - Вера је ослабила у целом свету. Данас сваки мирјанин и монах исповеда да не може да се моли као што се некада молило. Само са великим трудом и боловима неки добри монаси и мирјани могу да одрже чисту молитву ноћу и дању. Ми, други, увек смо окружени бригама, људима, слабостима; када се молимо, наш ум лута. Размислите о искушењима, које је Спаситељ прошао када га је Сатана кушао у пустињи– прво је прождрљивост, друго гордост, а трећа неверје. У сваком случају, Он је одговорио: ”Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему једином служим.” Данас, велика расправа постоји између 'Марте’ и 'Марије', ко је од њих две изабрао бољи удео. У манастирима, као и свуда, ‘Марта’ доминира над ‘Маријом,’ не да јој да се много моли, а ‘Марија’ неутешно плаче. Ако бисмо цркву и похвале Богу ставили на прво место, (Марију) а послушање и рукодељу на друго (Марту), онда би сви наши манастири и цркве били духовно препорођени и демон би побегао од људи. Духовни напредак почиње речима. ”Господе, помози ми да видим своје грехе и да не осуђујем брата својега...” - Какву милостињу да дају монаси? - Монаси који имају нешто да дају морају да помажу другима. Верујем да ће они који помажу странцима и својим непријатељима имати већу награду. Али, највећа милостиња монаха је да чува завет сиромаштва, у свим материјалним стварима, и да се моли за све. Они који ништа немају да се осећају као да имају све, и они који имају морају живети као да немају, и морају давати другима. Ако стекнемо нешто неодговарајуће нашем стању, требало би да дамо сиромашном, у име Господње. Милостиња сигурно има велику силу, али за монахе, сиромаштво и чиста молитва су веће. Монах почетник рекао је старцу: - Шта да чиним, оче? Не могу да издржим послушање које сам добио. - Ако можеш да га испуниш, а не желиш, то је грех. Али, ако не можеш да га испуниш, јер је исувише тешко за тебе, или ако си болестан, онда то није грех. Само реци игуману и он ће организовати друго послушање за тебе, како га Бог просветли. У манастиру не би требало да радиш ништа без благослова. Ако живимо у послушности, и ако одсецамо своју вољу, сигурно ћемо се спасити. О понизности - Шта је смиреноумље, оче Пајсије? - упитао га је једном неки од његових ученика. -Смиреноумље је мисао и уверење нашег срца да смо грешнији од других људи и недостојни милости Божије. Они које говоре ружно о себи не значи да имају праву смиреноумље. Истинско смиреноумље је када нас неко вређа и злоставља јавно, а ми то подносимо и кажемо: “Бог је наложио овом брату да ме срамоти због мноштва мојих грехова.” Ми треба све да примамо као заповест Божију. Када вас неко срамоти, кажу да му Бог заповеда да тако чини. Када неко узме нешто ваше, Бог му заповеда да то учини, како би вас начинио монахом. Када си уклоњен са већег места, Бог те је уклонио, како би се променио у својим страстима и лошим навикама. То је истинско смиреноумље. А гордост је када верујемо у себе, у нашу памет, наше снаге, када мислимо да смо способнији од других људи, бољи, лепши, врлински, угоднији Богу. Онда је сигурно да смо надвладани ружним грехом гордости, од којег нас Бог, који је понизио себе ради нашег спасења, може једино сачувати. Смирујмо се, браћо, јер се горд човек не може спасити. Оплакујмо наше грехе овде, како бисмо се радовали вечно у будућем животу, јер када напустимо овај свет, сви ће нас заборавити. Не полажимо своју наду у људе, већ само у Бога. Човек је променљив. Данас вам даје, а сутра тражи од вас. Данас те хвали, а сутра те осуђује. Нашу наду полажимо у милост Божију, и никада нећемо кренути странпутицом. Један мирјанин упитао је старца да му да корисну реч: - Брате, животиње су често мудрије од човека. Научимо се воловској послушности и стрпљењу, јагњећој смирености и кротости, чисоћи и раду од пчелице и мрава. Можемо научити лекцију о животу од свих животиња. Најбоље за човека је да постане глинени сасуд, онај који је од користи свим људима, и за све врсте свакодневног посла, за храну, воду, итд. А златни сасуди су стављају у сефове и закљуцавају на скровита места. Због страха од лопова они се ретко користе, можда само једном годишње. Глинени сасуд користи се за свакодневну употребу, и користи човеку. Такав је смирен човек, који не тражи част и славу. Он остаје неприметан чак и међу људима нижих од себе, он користи, саветује и помаже свакоме, и сви га траже и радују му се. Смиреноумље је велики дар монасима и свим хришћанима. Савети о искушењима Ожалошћени хришћанин упитао је Старца за реч утехе, и он му је одговорио: - Слушај брате, без искушења и плача нема спасења. Али, ми не треба да тиме будемо ометени и да постанемо раслабљени у вери, јер сада демон људе напада суровије него у прошлости, јер зна да има још само мало времена да влада у овом свету. Помолимо се, издржимо, и сетимо се речи Господњих, који је рекао да ће бити са нама до свршетка века. Ми не треба да очајавамо у време наших страдања, јер нас Бог није напустио. Као у време пророка Илије, када Бог имађаше још 7,000 изабраника Својих, који се не поклонише Валу, тако и данас, Господ има много изабраних хришћана са јаком вером, који нису своје душе предали на служење страстима. Бог има изабранике своје, у селима у градовима, који Га прослављају и дању и ноћу, који живе у девствености и уздржљивости, пружајући милостињу сиромашнима и удовицама. Али, само су Богу позната њихова имена. - Како можемо да измиримо оне који се у завади? - Прво, треба да се молимо за њих. Онда, треба да их подстакнемо да се исповеде духовнику, и да их утешимо речима из Јеванђеља да склопе мир, по речима Господњим: “Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати.”(Мт.5:9) Колико год је то у нашој моћи, морамо да се трудимо да склопимо мир, јер смо синови Божији и у нама носимо мир Духа Светога. Они који нису у миру, не могу се причестити. Ако један од завађених умре не измиривши се са својим непријатељем, онда онај који је у животу, мора да оде на његов гроб за четрдесет дана, и моли за опроштај. Наравно, ово је прилично тешко. Ми утичемо на живе да праве метанија за умрле, са којима су били у завади, и надамо се у молост Божију, да ће им он опростити. Духовни пријатељство Ученик га је упитао: - Какве духовне везе имате са старцем Клеопом?” - У јесен 1935. године, отац Клеопа се вратио из војске и посетио ме у скиту Козанчеу, да прими благослов. Док сам га пратио кроз шуму на растанку сам га упитао:”Па, шта сада планираш да чиниш брате Константине (јер тада још није био монах)? Да ли ћеш остати у Козанчеу или ћеш назад у Сихастрију?” “Вратићу се у Сихастрију, оче Пајсије, где сам живео пет година, на гробове моје браће. Тамо ћу такође имати и више мира и тишине...” Онда смо обојица скинули наше скуфије, клекли, начинили по три метаније и изговорли молитву: ”Господе, благослови наш завет да ћемо бити заједно, како у овом, тако и у будућем животу. Ако умрем први, он ће бити у мојим мислима, и ако он умре први, ја ћу бити у његовим. Амин.” Онда смо се загрлили и растали. Свим срцем сам везан за оца Клеопу, колико год је то могуће у овом животу... https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6645

Дана 3. октобра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је јереј др Оливер Суботић говорио на тему хришћанске поруке у ери савремених комуникација са посебним освртом на електронско насиље. На самом почетку јереј Марко Јефтић поздравио присутне и упознао их са свестраним образовањем и плодоносном делатношћу госта, указавши на његов велики значај у аутентичном проповедању Јеванђеља у савременом свету. Отац Марко је прочитао и застрашујуће податке везане за електронско насиље међу децом у Србији, које поприма обрисе епидемије. Након уводних речи јереј др Оливер Суботић је упознао присутне са историјским развојем проповеди хришћанског учења у контексту развоја технологије. Затим је говорио о напретку информационих технологија, као и изазовима са којима се човек сусреће у контексту комуникација у нашем времену. Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија. У том погледу је посебно важна појава тзв. нових медија, који обједињавају телекомуникационе мреже, мултимедијални садржај и могућност дигиталне обраде података. У овако сложеној комуникационој парадигми се поставља питање судбине хришћанске поруке у свету електронских комуникација. Ово је веома сложено питање које излази ван опсега једног предавања, но начелно се може разложити на неколико најважнијих дилема. Прво питање би се односило на могућност и аспекте хришћанске мисије коришћењем информационо-комуникационе сфере. Та могућност је, чини се, сама по себи разумљива. Заиста, није спорно да савремене технологије омогућавају нове видове мисије: пренос огромне количине мултимедијалног садржаја, могућност интерактивне комуникације, слање порука на најудаљеније крајеве света и приступ подацима од стране огромног броја људи само су неке од важних могућности. Поред просторних, приметно је да су често срушене и културне баријере за пренос поруке. Доступност хришћанске литературе у електронском облику је потпуна, постоји велики број мултимедијалног садржаја и може се констатовати да хришћани прате трендове електронске индустрије. Дакле, на први поглед изгледа да је ствар једноставна – потребно је само искористити технолошке новине које су пред нама. Проблематика је, ипак, знатно сложенија… Иако је могућност информисања великог броја људи о хришћанском учењу повећана, вреди приметити да је исто тако повећана и могућност дезинформисања, ширења хетеродоксних учења и расколничког деловања. Да ли то значи да је потребно надметање у електронском простору да би се заузело што више његових ресурса? Православно хришћанство ту врсту такмичарског духа није никада имало, а не би требало да њему тежи ни у електронском добу. Далеко је боље имати стратегију својеврсног „асиметричног“ одговора, који се своди на формирање аутономног и ауторизованог интернет простора у коме би се могле пронаћи релевантне и поуздане информације. Но, ни тиме проблем није решен. Наиме, чак и када формирамо такав мас-медијски простор (што може бити и црквена радио станица, телевизијски канал, а не само интернет сфера заокружена порталима, мада ће се у будућности свакако ићи ка обједињеном медијском решењу), то не значи да је мисија успешна – тиме што је човек информисан о одређеној теми из области црквеног живота не значи да је он и укључен у њега. Напротив, може доћи до озбиљних девијација, примера ради, да чланови потрошачког друштва у коме живимо ту информацију условно речено „конзумирају“ као сваку другу и да она на њих не остави неки посебан утицај, поготово уколико је споља „упакована“ на сличан начин. Или још горе, да сматрају да су тиме што су информисани о црквеном животу на неки начин испунили највећи део свога назначења. А можда чак и да та информација остане само једна од многих у мору осталих медијских информација и да доживи вредносну релативизацију. С тим у вези, приметно је да и на хришћанским интернет форумима велики број учесника често користи сленг који је у најмању руку неприкладан, а често се дешава да у некој озбиљној теолошкој опсервацији уочите употребу двадесетак најразличитијих смајлија, неке чудне анимације (попут крава које лижу екран монитора и сл.) или пак динамички садржај који је крајње бесловесан. Стога је потребно да свака од наведених медијских сфера има недвосмислену поруку реалног учешћа у животу Цркве (да би се добила пуноћа знања вере) и прикладан изглед (који би је вредносно разликовао од других информација у електронском свету). Други ниво проблема је питање колико је сама комуникација међу формираним хришћанима добила нове обрисе у електронској сфери. Прецизније, колики је и какав утицај електронске комуникационе сфере на ону суштинску комуникацију коју као хришћани остварујемо међусобно у животу Цркве? Дешава се да сајбер-хришћанске заједнице форумског (а још више Facebook) типа, имају посебан етос групе. Те групе понекад показују већи степен кохезије него реална евхаристијска сабрања на којима њихови чланови учествују. Како другачије протумачити чињеницу да на неким интернет форумима постоје случајеви учешћа на одређеним темама у време док се у храмовима служи Света Литургија? Да ли је посреди формирање псеудолитургијског етоса или нешто друго? Вероватно је најбоље решење за тај проблем повремено окупљање чланова једног „виртуелног сабрања“ на реалним литургијским сабрањима при некој парохијској заједнице, но то је често немогуће извести управо због просторне удаљености чланова форума. Но, проблем није само у просторним даљинама, већ и у релативизацији просторних близина. О чему је реч? Наиме, редовном учеснику на интернет форуму или некој социјалној мрежи је понекад ближи неко ко је удаљен десетинама хиљада километара од, рецимо, члана породице који је у суседној соби. Ово је један од кључних парадокса мас-медија, који се састоји у томе да имају моћ да приближавају људе који су, просторно гледано, удаљени, а да удаљују оне који су једни поред других. Један од проблема јесте и померање тежишта идентитета. О томе говори велики број хришћана који се у интернет сфери појављују под различитим псеудонимима. Наравно, псеудонимност је у интернет простору веома важна тековина коју је потребно очувати, због могућности дисидентског деловања, рецимо, али је сасвим неприродна за међухришћанску комуникацију. Када се томе придодају различити аватари (малене сличице поред профила), ствар добија ширу димензију. Неко ће можда рећи да концепт електронске цркве ипак треба искористити да би се пришло младим људима, но питање које се поставља је да ли тиме спасавамо те исте људе? Најједноставније речено, прво и основно питање је како ће се и чиме причестити у таквој заједници? Ту долазимо до проблема трансформативног потенцијала неких видова савремених технологија када је реч о идентитету личности. Тај проблем долази до изражаја управо зато што је начин комуникације са другом личношћу један од видова њеног конституисања. Постоји још један важан аспект хришћанске комуникације у електронском свету који је потребно критички испитати, а он се односи на неку врсту друштвене одговорности хришћана. Наиме, хришћански теолози су призвани и да пруже шири цивилизацијски допринос када је реч о комуникацији у електронском добу, дајући неку врсту плодне синтезе између старог и новог. Уосталом, Православна Црква је кроз своју историју увек имала ту врсту цивилизацијске одговорности према друштву у коме је деловала. Основни проблем у електронској сфери је у томе што су електронске технологије „тоталне и инклузивне“. Основни цивилизацијски проблем који је у том погледу потребно увидети је потенцијал замене традиционалних релација у човековом животу. То је посебно уочљиво код младих људи чији физички контакт постаје све површнији, док степени електронске комуникације добијају на богатству форми. Слично је и са речником – док је он у редовној комуникацији младих људи све сиромашнији, у сајбер свету он добија најразличитије форме, од класичних смајли решења до бизарних начина изражавања. Други цивилизацијски проблем који је потребно решити је тренд наметања модалитета комуникације који укидају креативност директног општења. Друштвена мрежа Facebook је класичан пример. У овом погледу се хришћани налазе између две ватре – са једне стране је примамљивост социјалних мрежа зарад што ефикаснијег ширења хришћанске поруке, док са друге стране то значи да се посредно даје подршка једном концепту који ни из далека није неутралан. Тема електронских комуникација није интересантна само теолозима, већ и философима, социолозима, психолозима. То је тема односа човека и технологије, као и утицаја тог односа на човекову личност. Доминантна, либерално-прогресивистичка школа мишљења не даје одговор на нагомилане проблеме у том домену. Идејна нит критичке мисли свакако остаје иста: о технологији не треба само да размишљамо у категоријама њене просте примене, већ и у погледу утицаја на најдубље сфере нашег бића. Након изузетног излагања присутни су износили своја мишљења, искуства и постављали питања. Једно и по сатно заједничарење је завршено констатацијом да најмлађе морамо најпре везивати у чврсте породичне односе, а да систем вредности морају понети из куће и своје литургијске заједнице, да би на тај начин били заштићени од изазова на које ће их живот у овом добу поставити. Извор: Светоуспенски храм у Младеновцу

Преузмите фајл: