Претражи Живе Речи Утехе

Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено). Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива. Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на: https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017: ***** " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере. - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије. - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања. - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве." ***** Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР View full Странице

Америчка амбасада у Београду већ неко време настоји да путем разних маркетиншких форми "реалаксира" односе између "нас и њих", који су, као што знамо трајно нарушени одлукама америчанске политичке елите у последња три десетљећа, а нарочито током НАТО агресије на нашу земљу пре двадесет лета. У том смислу, медијски најефектније изгледају видеоклипови који се у закупљеним терминима емитују на нашим телевизијима, односно тизер-билборди од којих свакако највећи онај који је красио "Генексову" кулу на Новом Београду. Садржај и тема тих радова, са елементима онога што се данас зове "мотивациони говор" је у најкраћем да се широј српској јавности прикаже како је "један од нас" у неком тренутку, својим радом и ангажовањем допринео афирмацији не само нашег, но и више - америчког друштва у целини. За сада су кроз те маркетиншке форме (видео-спотови, билборди), "обрађени" Михајло Идворски Пупин, Никола Тесла и Мира Траиловић, као и чињеница о давању почасти српској војсци у Првом светском рату и државна прослава Видовдана у Вашингтону, Њујорку и Чикагу 1918. године. А јуче се појавио нови спот, посвећен Милојку Вучелићу и седморици српских инжењера ангажованих у америчком свемирском програму на врло високим функцијама. Како о Милојку, тако и још по неком од "Српских Аполо Седам", писао сам на теми: "Српски Аполо СЕДАМ" чинили су: Славољуб "Сем" Вујић, дипл. инж. електротехнике. У програму Аполо био задужен за комплетну палету електронских управљачких система, тзв. авионику, а на Аполу 11 који је људе одвео на Месец, главни и одговорни за безбедан излазак ракете носача Сатурн у орбиту... пуковник авијације пилот Пол Дуић, ветеран Другог светског рата са 300 сати налета на Пацифичком војишту и преко 4000 сати укупно. У програму Аполо обављао дужност менаџера логистике. Данило Бојић, дипл. маш. инж. У програму Аполо радио на системима за сапасавање у случају нужде, а у Аполу 11 био водећи конструктор лунарног модула "Орао".. Милојко "Мајк" Вучелић, дипл. маш. инж. Директор програма Аполо у мисијама 11 и 13. Најважнијим и најузбудљивијим у читавом програму. поручник авијације пилот Милисав Шурбатовић, ветеран Другог светског рата и припадник ЈвУО. У програму Аполо био у тиму инжењера који су развијали структуру лунарног и командног модула. Петар Галовић, дипл. инж. електротехнике. Радио у тиму електроинжењера на програму Аполо. Дејвид Вујић, индустријски менаџер. Један од портпарола НАСА-е и у програму Аполо координатор пројекта... Милојко Вучелић је од свих Срба, најдаље "догурао" у НАСА. Заправо, не хтевши да занемарим рад осталих наших стручњака, отприлике ваздухопловства гледе и доприносу Срба изградњи америчке авијације, истичу се тројица "наших". Михајло Пупин као оснивач НАКА-е из које је касније настала НАСА, Вељко Гашић, пројектант авиона Ф-5 и директор пројекта бомабрдера Б-2, те напослетку Милојко Вучелић, који је био Директор програма Аполо у две најпознатије мисије. Апола 11, када су први астронаути алунирали на Месец и Апола 13, када је након удеса модула, руководио спашавањем астронаута и њиховом безбедном повратку на Земљу, који је опет урађен према његовом ранијем пројекту. Нажалост, став према Србима у америчкој јавности је допринео да се Милојково име нигде не помиње у чувеном блокбастеру Рона Хауарда "Аполо 13" од пре фртаљ века. За утеху, Амери овим спотом донекле исправљају грешку.