Претражи Живе Речи Утехе

Преклињем вас: не осуђујте никога, ово је најлакши начин да не будете осуђени у наредном веку. Из писама игумана Никона (Воробјова) Сви добро знамо јеванђелску заповест да се не суди. Али као што показује наше животно искуство, управо њу најчешће кршимо. Наша пажња и духовни поглед непрестано су усмерени на животе других људи и њихове поступке. Последња ствар коју желимо је да нас стриктно и помно посматрамо. Примећено је да туђе грешке доживљавамо са позиције судија, а своје грехе – увек као адвокати. Интересантније је процењивати понашање других и судити о њима – тако живи не само већина неверника, већ и многи од нас. Дозволите ми да вам дам пример. Различити људи долазе да се исповеде код свештеника. Већина су одрасли, али има и младих. Након старије жене, коју је свештеник прилично брзо исповедио, прилази млада, привлачна девојка. Свештеник са њом комуницира много дуже. Људи у реду имају природну реакцију: девојка је лепа, млада – „наш поп се занео, он је жив човек, свакоме се дешава...” Али објашњење је потпуно другачије. Ова девојка је патила од говорне мане, муцала је и врло споро и нервозно наводила своје грехе. Зато се разговор са њом толико отегао. А неки су већ похрлили да осуде свештеника. Негативна искуства су неопходна особи и често су корисна. Знајући своје грешке, хришћанин признаје своја ограничења и неспособност да исправно сагледа туђи живот. Он је заиста убеђен да можда греши. Поштеној особи су потребне грешке, оне уче понизности и помажу у борби против осуде. Често се осуда јавља у породичном животу, у кругу најближих људи, оних које, како нам се чини, највише волимо. Недавно сам чуо ову причу. Жена је донела кући две велике и веома лепе јабуке за своју ћерку. Девојчица је радосно узела јабуке и, пред мајком, прво загризла једну. Мајка је чекала да јој ћерка понуди другу јабуку, али она је и њу загризла. Сузе су се појавиле у мајчиним очима: толико је желела пажњу и љубав од своје ћерке. Сматрала је да није успела да је научи најважнијем – доброти и саосећању. Али осуда мајке је била исхитрена. Када је девојчица прогутала други комад, пружила је мајци једну од јабука и рекла: „Мама, узми ову јабуку: слађа је од оне друге." Ова истинита прича нас учи да не журимо са закључцима и осуђујемо друге, већ да покушавамо да стрпљиво „носимо терет једни других“. Човек је створење које се непрестано мења и морамо веровати да ће се пре или касније у сваком од нас открити најбољи духовни квалитети. У борби против осуђивања веома је важно пратити своје мисли. Човеку је потребан посебан духовни „филтер“ који ће задржати све грешно и нечисто – оно што је ушло у душу и почиње да прља човека кроз мисли и осећања. Ради се о обраћању пажње на свој унутрашњи живот и, што је најважније, о томе да не верујете својим мислима. „Не веруј себи“ је златно правило аскетизма. Многи хришћани су то испунили и кроз то постигли светост живота. Не верујте оним мислима које људе приказују у најгорем светлу и доводе до греха осуде. Потребно је много унутрашњег напора да се сагледају недостаци људи и сагледају њихове најбоље особине. Старац Пајсије Атонски је ово духовно дело назвао „уметношћу добрих мисли“. Илустроваћу ово што сам рекао познатим примером који показује три различита погледа на исту особу. Једном приликом, три брата која су се затекла у пољу ноћу, угледала су усамљеног путника. „Ово је лопов, кренуо је на ноћни посао“, помисли први. „Очигледно, овај човек иде на састанак са женом да би згрешио са њом“, одлучио је други. „Ова луталица је несумњиво на путу ка суседном граду где се налази велики манастир, како би ујутру молитвом прославио хришћански празник“, резоновао је трећи брат. Није тешко претпоставити да је свако од њих мерио особу својим сопственим стандардима. Иста ствар се дешава и у духовном и свакодневном животу када оцењујемо поступке људи око себе и верујемо својим мислима. Не само у великом граду, већ и у малим местима често видимо људе пијане, лоше обучене, како моле за милостињу. Поред нас живе они који су пали на само дно друштвене лествице, остали без посла, заборављени од сопствене деце, издани од вољених супружника... А ту су и они који су на принудном лечењу, бескућници пријављени у полицији који годинама седе у затвору. Сви они живе на ивици очаја, а понекад и самоубиства. Можемо ли их кривити? Имамо ли право на ово? Постоји само један очигледан одговор: не и опет не. Као што су стари говорили, пре него што некоме замериш, обуј његове ципеле, иди његовим путем, спотакни се о све његово камење и издржи све муке које је поднео! Сигурно после овога нећемо хтети да осуђујемо онога који је пре само једног минута био страшно крив у нашим очима! Авва Доротеј описује причу где су трговци робљем продали две девојчице различитим женама. Једну девојчицу је купила љубазна удовица, а другу блудница. Свака је одгајала бебе на свој начин. Удовица у страху Божијем и побожности, друга је учила разврату и греху. Пред нама је тајна Божија. Ко може ово да објасни? Једна девојка је годинама учила о Богу и вечном животу, друга никада није видела ни чула ништа добро, већ само лоше и вулгарне ствари. Како је могуће да се и једној и другој девојчици суди на истом суду? Грех осуде уско је повезан са једном болешћу наше душе - радозналошћу. Морамо да се мање занимамо како други живе, а не да на то трошимо веома драгоцену унутрашњу енергију и снагу. Радозналост увек ствара забуну око туђег живота, па човек неминовно губи душевни мир. Видети најбоље прво доводи до зависти, која се дефинише као „туга за добробит ближњег“. И тада завист даје подстицај развоју греха осуде. Погледајте пажљивије људе који никога не осуђују: они нису расејани. Мало се питају о туђим животима, и труде се да не виде ни мане ни успехе својих комшија. Сувише смо слаби, према апостолу Павлу, да бисмо се „радовали са онима који се радују“ (Рим. 12,15). Углавном завидимо на радостима других. Али мало нас великодушношћу прикрива недостатке својих суседа; Из овога извлачимо прави закључак: треба да чувамо своје очи и уши, да се боримо против радозналости и мање оговарамо своје суседе. Ево приче која потврђује напред речено. Једна породица је била принуђена да промени дом. Преселивши се на ново место, супруга није променила своју стару навику да често гледа кроз прозор у друге људе. Једног дана је са изненађењем приметила да је њена комшиница окачила потпуно прљав веш да се суши. Било је прилично чудно видети ово, и жена је одмах осудила своју лењу и аљкаву комшиницу. Иста радња се поновила и ердних неколико дана: прљав веш се изнова и изнова качио у двориште, а то је изнова рађало грех осуде. Једног сунчаног дана жена је узвикнула свом мужу: „Види: данас, коначно, у суседном дворишту виси потпуно чист веш!“ Муж је тужно одговорио: „Не, само сам јутрос устао рано и добро опрао прозоре!“ Како бих желео да са усана хришћана никада не чујемо ни најмању осуду чак и најгорих људи. Једна древна јеврејска мудрост каже: „Оправдајте свакога“. То значи да не треба да тражите потврду својих лоших мисли о некој особи, већ напротив, треба да се трудите да је разумете и оправдате у срцу. Ако ово будемо практиковали, онда ће болест осуде ослабити у нашој души. Осуда као страст ће престати да вас мучи. Страдања која су се родила из ове страсти ће престати. Јеванђелска заповест да се не суди, као и свака друга, има могућност, када се следи, да пружи човеку унутрашњи мир и духовну радост. Испуњавање заповести кроз дело самопринуде је увек мала победа над самим собом, а такве победе се увек остварују заједно са Христом, Који је „близу“. У супротном ћемо пожњети плодове свог неверовања у Бога и страдати. Како мала деца пате када не слушају одрасле. Из детињства се сећам следеће приче. Једног врелог летњег дана, љубазни комшија, чика Саша, који нам је увек омогућавао вожњу мотором са приколицом, довезао се до наше куће. Показао је на издувну цев, која је блистала на сунцу, и нежно рекао: „Веома је врућа, не дирај је.“ Међутим, чим је ушао у кућу, притрчао сам мотору и босом ногом додирнуо забрањену цев. У једној секунди, задобивши опекотину од врелог метала, окренуо сам се на лицу места и стрмоглаво одјурио кући. Дакле, питање је: да ли бих могао некога да окривим за своју опекотину? Јасно ми је речено: не дирај, иначе ће те повредити. И тако се догодило. Али ако кршење очигледних закона физичког света обично доводи до патње за наше тело, онда кршење духовних закона штети и наноси бол нашој бесмртној души. А имамо само једну. протојереј Андреј Овчиников приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Представимо себи да су апостоли Петар и Павле сада дошли међу нас, да погледају на живот данашњих православаца. Шта би рекли? Да ли би нас препознали као хришћане или не? Шта би апостол Павле написао у посланици Грцима, или Русима, или Србима? Шта би апостол Петар написао у својој саборној посланици, упућеној свима хришћанима? Тешко је и замислити. Када читамо апостолске посланице, видимо да се они нису саглашавали ни са каквим условљавањима, нису гледали на лица, већ су говорили реч јеванђелске истине. Сматрам, да би нас ова апостолска реч јеванђелске истине, која би данас била упућена нама, свакако веома укоревала. Али укор је и користан и чак неопходан за живот хришћана. Хајде да покушамо да овај укор усмеримо на себе. Лично на себе – не да осуђујемо друге људе нити наше јавно нити црквено деловање, већ једино себе саме: „Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени са светом“, говори апостол Павле (уп. 1Кор.11, 32). Али како ово учинити? Веома једноставно. Треба се обратити апостолима, поставити себе у њиховом присуству и задати себи питање: шта би рекли они, гледајући на нас? Одговара ли наш живот ономе о чему пише апостол Павле у 12. глави своје посланице Римљанима или у 5. глави Прве посланице Солуњанима? Да ли смо као резултат нашег црквеног живота, стекли скривеног човека срца у непропадљивој лепоти кротког и тихог духа (1Петр. 3:4)? Уколико га нисмо стекли, уколико наш живот макар у зачецима, макар у малом степену, не одговара апостолским поукама – каква нам је онда корист од хођења у цркву? О овоме се требамо озбиљно замислити. У деветом члану Символа Вере исповедамо Цркву апостолском – и то не само зато што се она непрекинуто протеже од апостола, до наших дана, већ зато што ми сами треба да будемо „апостолски“ по духу, по соли, по љубави према Христу и ближњима, по испуњавању Божијих заповести. А сем тога, не треба заборавити ни то да ће заједно са Христом и апостоли седети на дванаест престола и судити нам. У светлости њихових живота, у светлости њихових посланица треба се припремати за то. Треба се потрудити да будемо хришћани, не по овим или оним представама које се код многих људи повезују са националним, државним или неким другим Православљем, већ управо у светлости апостолског духа и апостолског учења. Зато ће најлепше празновање данашњег дана бити ако после умереног мрса, који смо ове године сви тако дуго очекивали, окренемо читању апостолских посланица и прочитамо макар две главе из посланица светог апостола Павла о којима сам управо говорио. И не само на данашњи празник, него и свакодневно усрдно читајмо Нови Завет и свакако, не само да читамо, него и да поступамо тако како је у њему написано. Ово ће нам доставити велику Божију благодат, која ће нам, по молитви светих апостола, свима послужити на спасење. Амин. игуман Петар Мешчеринов https://manastirpodmaine.org/iguman-petar-mescerinov-sta-bi-apostoli-rekli-videvsi-danasnje-pravoslavce/

Људи су Бога осудили на смрт; васкрсењем својим Он их осуђује на бесмртност. За ударце враћа им загрљаје, за увреде – благослове, за смрт – бесмртност. Никада људи нису показали више мржње према Богу него када су Га распели; и никада Бог није показао више љубави према људима него када је васкрсао. Људи су хтели да и Бога учине смртним, али је Бог васкрсењем својим учинио људе бесмртнима. Васкрсао је распети Бог и убио – смрт. Нема смрти више. Бесмртност је опколила човека и све његове светове. Људска природа је васкрсењем Богочовековим неповратно поведена путем бесмртности, и постала страшна и за саму смрт. Јер до Христовог васкрсења смрт је била страшна човеку; од Христовог васкрсења човек постаје страшан смрти. Живи ли вером у васкрслог Господа, човек живи изнад смрти, недосежан је за њу; она је подножје ногама његовим: смрти, гдe ти је жалац? пакле, где ти је победа? И када Христов човек умире, он само оставља тело као одело, у које ће се опет обући на дан Страшнога суда. До васкрсења Спасовог смрт је била друга природа човекова; живот прва а смрт друга. Човек се био навикао на смрт као на нешто природно. Али васкрсењем својим Господ је све изменио: бесмртност је постала друга природа човекова, постала је природна човеку, а смрт – неприродна. Као што је до Христовог васкрсења било природно да људи буду смртни, тако је од Христовог васкрсења постало природно да људи буду бесмртни. Грехом је човек постао смртан и пролазан; васкрсењем Богочовековим он постаје бесмртан и вечан. У томе је сила, у томе моћ, у томе свемоћ Христовог васкрсења. Без њега, хришћанства не би било. Међу чудима оно је највеће. Сва остала чуда ничу из њега и своде се на њега. Из њега ничу и вера, и љубав, и нада, и молитва, и богољубље, и братољубље. Гле, ученици–бегунци, који су побегли од Исуса када је умро, враћају Му се пошто је васкрсао. Гле, капетан страже је исповедио Христа као Сина Божјег када је видео где васкрсава из гроба. Гле, сви први хришћани постали су хришћани зато што је Господ Исус васкрсао, зато што је победио смрт. To је оно што ниједна друга вера нема; то је оно што Господа Христа диже из- над свих богова и људи. Због Спаситељевог васкрсења, због Његове победе над смрћу, људи су постајали, постају и увек ће постајати хришћани. Сва историја хришћанства није ништа друго до историја једног јединог чуда, и то чуда васкрсења Христовог, које се непрекидно продужује из дана у дан, из године у годину, из века у век до – Страшнога суда. Човек се роди не онда када га мајка роди на свет, већ када поверује у васкрслог Господа Христа, јер се онда роди за живот бесмртни и вечни, а мајка роди дете за смрт, за гроб. Васкрсење Христово је мајка свију нас, свију хришћана, мајка бесмртника. Вером у васкрсење човек се поново рађа, за вечност рађа. – To је немогуће! примећује сумњало. А чуј шта васкрсли Господ вели: Све је могуће ономе који верује! А верује онај који свим срцем, свом душом, свим бићем живи по Еванђељу васкрслог Господа Исуса. Вера је наша победа којом побеђујемо смрт, вера у васкрслог Господа Исуса. Где ти је, смрти, жалац? А жалац је смрти – грех. Васкрсењем својим Господ је „притупио жалац греха“. Смрт је змија, а грех је њен жалац. Кроз грех смрт точи свој отров у душу и тело човеково. Што више грехова човек има, то више жалаца има кроз које смрт точи отров свој у њега. Када оса уједе човека, он се свим силама стара да извади жалац. А када га уједе грех, тај жалац смрти, шта треба да ради? Треба вером и молитвом да призове васкрслог Господа Исуса, да жалац смрти извади из душе његове, и Он ће то свемилостиво учинити, јер богује милошћу и љубављу. Када многе осе нападну тело човеково, и избоду га својим жалцима, тело се отрује и умре; тако бива и са душом човековом када је многи греси жалцима својим избоду: она се отрује и умре смрћу без васкрсења. Побеђујући Христом грех у себи, човек побеђује смрт. Ако ти прође један дан а ти ниси победио ниједан грех свој, знај – постао си смртнији. Победиш ли пак један, два, три греха своја, гле, ти си постаo млађи младошћу која не стари, млађи бесмртношћу и вечношћy. He заборављај никад: веровати у васкрслог Господа Христа значи – водити непрекидну борбу са гресима, са злом, са смрћу. Да човек заиста верује у васкрслог Господа доказује ако се бори са гресима и страстима; бори ли се са њима, бори се за бесмртност и живот вечни. Не бори ли се, узалуд је вера његова. Јер није ли вера човекова – борба за бесмртност и вечност, онда, реци ми, у чему се она састоји? Ако се вером у Христа не постиже васкрсење и победа над смрћу, онда – нашто нам она? Ако Христос не уста, значи грех није побеђен, смрт није побеђена. Ако пак нису побеђени ни грех ни смрт, онда – зашто веровати у Христа? Ко се вером у васкрслог Господа бори са сваким својим грехом, он постепено појачава у себи осећање да је Господ заиста васкрсао, заиста притупио жалац греха, заиста победио смрт на свима бојиштима. Грех поступно смањује душу у човеку, сатерује је у смрт, претвара је од бесмртне у смртну, од непролазне у пролазну. Што више грехова, то смртнији човек. Не ocећa ли се човек бесмртним, знај – сав је у гресима, сав је у кратким мислима, сав у спарушеним осећањима. Хришћанинов је позив: борити се са смрћу до последњег даха, борити се до коначне победе над њом. Сваки грех је одступање; свака страст је бежање; сваки порок је пораз. He треба се чудити што и хришћани умиру телом. To је стога што је умирање тела – сејање. Сеје се тело смртно, вели Свети апостол Павле, и оно клија, ниче и расте у тело бесмртно. Као посејано семе, тело се распада, да га Дух Свети оживи и усаврши. Да Господ Христос није васкрснуо тело, какву би корист оно имало од Њега? Он не би cпacao целога човека. Ако није васкрсао тело, зашто се онда оваплотио, зашто узео тело на Себе када му ништа није дао од свога Божанства? Ако Христос није васкрсао, онда – зашто веровати у Њега? Искрено велим, ја никад не бих веровао у Христа да није васкрсао и тиме смрт победио. Нашег највећег непријатеља победио и бесмртност нам даровао. Без тога, овај је свет хучна изложба одвратних бесмислица. Једино својим славним васкрсењем чудесни Господ нас је ослободио бесмислености и очајања, јер ни на небу ни под небом нема веће бесмислице од овог света без васкрсења, и нема већег очајања од овог живота без бесмртности. И ни у једном свету нема бића несрећнијег од човека који не верује у васкрсење мртвих. Боље би било таквом човеку да се никад ни родио није. Днес спасение миру… У чему се састоји то спасење? He у смрти већ у васкрсењу. Господ нам је сву тајну спасења казао својим васкрсењем. Спасти се значи: телу свом и души својој осигурати бесмртност и живот вечни. Како се то постиже? Нe друкче него богочовечанским животом, новим животом, животом у васкрслом Господу и ради васкрслог Господа. За нас хришћане је овај живот на земљи школа у којој учимо како ћемо себи осигурати васкрсење и живот вечни. Јер каква нам је корист од овога живота ако њиме не можемо стећи живот вечни? Али, да би човек васкрсао са Господом Христом, треба најпре да пострада са Њим, и његов живот доживи као свој. Учини ли то, он ће на Ускрс, заједно са Светим Григоријем Богословом, моћи рећи: „Јуче – ја бејах распет са Њим, данас – оживљујем са Њим; јуче – бејах погребен са Њим, данас – васкрсавам са Њим.“ У цигло четири речи сабрана су четири Христова Еванђеља: Христос воскресе! – Ваистину воскресе! У свакој речи по Еванђеље, а у Еванђељима – сав смисао свих светова Божијих, видљивих и невидљивих. И када се сва осећања човекова и све мисли саберу у гром ускршњег поздрава: Христос воскресе! тада радост бесмртности потресе сва бића, и она усхићено одгрме чудесни ускршњи отпоздрав: Ваистину вoскpece! https://mitropolija.com/2023/04/16/sveti-ava-justin-celijski-osudjeni-na-besmrtnost-uskrsnja-razmisljanja/