Претражи Живе Речи Утехе

Питање осетљивости је кључно питање савремености и то из два спојена, али различита аспекта: из аспекта Цркве, наших међусобних односа, нашег богословског и животног сведочења, али у исто време то је и основно питање савременог човека који још није упознао Цркву и њене ризнице спасења. Заправо, ове две перспективе су уско повезане на сотириолошки начин тј. Црква је позвана да својим Учењем, али најпре да својим Бићем спасе човечанство, па можемо рећи да је осетљивост за Другог, као плод наше љубави ка њему, онај залог спасења који Црква треба да пренесе свету својом благодатном педагогијом. Проблематика је, морамо истаћи, тешка у оба ова аспекта. Било да смо у Цркви или да тек завирујемо у припрату Њеног Корабља Спасења, савремена цивилизација пред нас поставља изазов затупљивања наших моралних и емоционалних могућности. Телевизијски програми пропагирају културу насиља и грубости, а имајући у виду да управо популарна култура намеће друштвене и емоционалне образце понашања, насиљe и грубост су све присутнији у нашим животима. Савремени човек се још као дете, у оном осетљивом периоду када учи и усваја основне етичке принципе и када развија прагове своје емоционалне „издржљивости“ али и осетљивости, подвргава сценама насиља које га чине неосетљивим за насиље у свакидашњем животу. Нема потребе да наводимо конкретне жалосне примере у којима су људи подстакнути филмским насиљем или насиљем из видео-игрица заиста учинили насиље ка својим ближњим. Чак и кад није тако, култура насиља, која емоционалну остељивост ниподаштава проглашавајући је непожељном, „слабићком“, савременог човека врло често затупљује на тај начин што га чини непријемчивим за саосећање са другим. Довољно је проћи било којом нашом градском средином да увидимо колико људи емоционално потпуно неосетљивих пролази поред сцена насиља, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли је то живот и да ли су такви људи заиста „јаки“ или слаби? Када у све ово укључимо и друштвену перспективу, можемо да видимо да постоји и социјална неосетљивост као пожељна особина. „Конкуренција“, „такмичарски дух“, „креативно надметање“ су мање-више јадни и иронични називи за принципе који најчешће подразумевају неостељивост за колегу, за индивидуалистичка стремљења која не познају самилост и преспективу Другог као Ближњег. На жалост, често смо сведоци да и унутар Цркве овај дух неосетљивости зна да завлада и узме свој данак. Осет-љивост се поима као нечији хендикеп, као недостатак за одговорне функције за које, наводно, треба бити снажан и неосетљив када се доносе тешке одлуке. Овај проблем у Цркви добија посебно јачину када имамо у виду Црквено богословље које у центар свога интересовања и ангажмана ставља човека и то, на подобије Христа, целог његовог бића. Тачније, Црква и њено искуство, преточено у Њено богословље као основни појам свакога смисленог говорења ставља ЛИЧНОСТ, као основно достојанство човека, као могућност његовог саображавања Икони и Подобију. Ако је човекова личност нешто најсветије што постоји на свету, нешто због чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда човек не сме бити неосетљив за Другог као за личност, уколико желимо да на аутентичан начин сведочимо истину Јеванђеља. Дакле, управо осетљивост, а не неосетљивост има своје библијско и отачко утемељење. Бог је у Старом Завету приказан управо као „осетљив“: њега боли када га Израиљ = Працрква заборавља а радује се када се врати своме Богу са покајањем. Бог „показује осећања“ што не треба схватити антропоморфно, али не терба ни умањивати значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, нпр. Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу „од како си ми постао драг, прославио си се и ја те љубих“ (Исаија 43,3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада се неће гневити до века (Јерем. 3,12). Господ, дакле, не показиваше неосетљивост, него управо осетљивост за страдања људског рода (како нас често опомиње и Св. Јован Златоуст), а како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика да Бог толико заволе свет да је и Сина свога дао за спасење света (Јован 3,16) него управо као врхунац божанског саосећања са људским родом. Посебно су Свети Оци наглашавали неопходност саосећања (симпатије) и осетљивости у нашем духовном животу. Често се да чути да су Оци учили о апатији (бестрадалности), што, наводно, подразумева неосетљивост, али то је неразумевање отачке мисли јер Оци подразумевају неосетљивост на страсти и грех, а не неосетљивост ка другим људима. Напротив, узело би много времена и захтевало би много опширније писане форме да наведемо само отачке мисли о потреби да се у нашем ближњима види Христос и да се саосећамо са њима. Оци, такође, наглашавају да је мртвило осећања, немогућност да човек саосећа са ближњима један од првих знакова смрти душе, о чему је посебно у скорашња времена писао преподобни Симеон Дајбабски (в. његову прелепу песму „Болесна душа и здрави разум“). Наравно, све ово не треба схватити као било какву врсту хришћанског сентиментализма. Хришћанин није неко ко би, према отачкој мисли, требало да дозволи да емоције управљају њиме, него би требало да он у склад доведе своје емоције, ум, тело, дух и целосно своје постојање. Све ово сентиментализам не чини, него даје предност само осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања – хришћански приступ је потпуно другачији јер је онтолошког карактера, јер извире из нашег бића које је онтолошки упућено на друге људе, на подобије Пресвете Тројице. Јер, како кажу Оци – „видео си брата свог, видео си Христа“. Истински пастир не сме ове речи никада сметнути са ума. То је онај дар о коме је Старац Софроније писао о. Борису Старку: „У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам с њима њихове патње, њихове проблеме, да делим са њима искуства дугог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, са сваким човеком, посебно са децом и младима, захтева постепену напрегнутост пажње, саосећања, стрпљења и сл.” Истински пастир, архијереј, свештеник, клирик, вероучитељ, али и министар и службеник и инжењер је позван да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама велики али сваке муке достојан циљ – да овај свет безосећајности преобразимо христоликим саосећањeм, како би га привели његовом назначењу – Царству Божијем. Епископ др Јован (Пурић) Извор: Православље бр. 1044

На седму недељу када прослављамо празник Светих отаца Првог васељенског сабора, служена је Света литургија у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј ставрофор Драган Станишић, уз саслужење браће свештенослужитеља: протојереја ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића, јереја Блажа Божовића и ђакона Ивана Црногорчевића; молитвено је учествовао прота у пензији Милун Фемић. На литургијске возгласе одговарао је верни народ Божији, предвођен појцем Луком Павићевићем. Након прочитаног Јеванђељског зачала, поучном беседом присутнима се обратио началствујући свештенослужитељ прота Драган Станишић: “Основно у Цркви је богослужење и зато ми у себи стално понављамо гласно Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас! Данас, чули смо јеванђељску ријеч која објављује Свету Тројицу, а сваки пут кад слушамо Јеванђеље ми чујемо и познајемо да је Господ Бог наш, љубав, да је то Света Тројица. И у свакој јеванђелској ријечи ми имамо Духа Светога и благодарећи Њему ми познајемо оно што је Божије, и разликујемо оно што је људско. Никада више нису биле актуелне ове данашње јеванђелске ријечи него овде данас у нашем времену и у нашој средини. Господ каже да је овдје на земљи дошао и да је присутан у све вијекове и да милује човјека, ради тога да би имао живот вјечни. А опет наглашава да је живот вјечни то да се позна Света Тројица, да се позна љубав Божија, и не само да се позна, већ и да се испунимо. Значи Господ дарује живот вјечни, али с друге стране и ми као људи треба то да видимо, да сазнамо и познамо. Први корак нашег познања Свете Тројице и вечнога живота је Тајна крштења у којој Тајни препорода се ми омивамо и чистимо од свих својих сагрешења (јер нико не може постати члан Цркве а имати неки гријех у себи). Зато на Тајни крштења ми добијамо опроштај гријехова и почињемо свој живот чисти и беспрекорни. Јер приступамо Ономе који је сама чистота и сама светлост истинита. Зато је значајно да смо ми Црква, да смо крштени људи. Затим имамо Духа Светога – Миропомазање; запечаћујемо се Духом Светим, миомирисом божанским и то је стварност нашег живота. Значи, ми хришћани имамо мирис непрекидно који потиче од тога акта крштења и ми верујући у Бога удишемо тај миомирис. Једино они који неће да удишу не знају да има тај миомирис. Данас имамо и спомен Светих отаца, у сусрет Педесетници, који су на најљепши и најузвишенији начин исповједили Господа Бога, Свету Тројицу и живот вјечни. Који је то проблем Црква имала у вријеме Васељенског сабора ? У самој заједници Цркве Божије, међу њеним члановима појавио се неко ко је заиста био истакнут и учен. Али, некако наглашавао је то да Бог није сасвим Бог – него да је Бог, некако као, чини се да је Бог. Нешто слично као и данас што имамо у Црној Гори код ових власти – да они неће некога Бога који Је Бог, јер они себе сматрају за богове, него ето да дозволе да ми вјерујемо у некога кобајаги бога. Као да је то сасвим свеједно. Имају намјеру да нас науче и то како да се зовемо. Замислите да долази неко ко је некрштен и каже Цркви Божијој – што се тако зовеш ? Па требало би да се зовеш, овако или онако, како мени дође на памет, тако да се зовеш! И сад би ми требало озбиљно да разматрамо и о томе да преговарамо. Е то је био злочасни Арије. Један учитељ лажни, који је тврдио да Христос није Бог, него да је привидно, да је неко ко се чини да је бог а није бог. И Црква је устала жестоко против тога. У Цркви, свака мисао, свака релација мора да буде савршена и беспрекорна; и зато су хришћани давали живот свој. И зато Црква то сад спомиње, исповиједа и наглашава. Јер ми не бисмо имали такву чистоту живљења да није било тих људи који су богослужили Богу, који су знали да ништа што је Божије не може да се банализује, оспорава и изокреће. Ми се напајамо тим духом и постајемо силни у односу на овај свијет, који се чини да је силан. Али не бојте се, већа је сила у Оцима Првог васељенског сабора него у онима који то негирају.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног тзв. Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори, у четвртак, 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. Звучни запис беседе Литија, предвођена свештенством и свештеномонаштвом, кренула је од храма Светог Симеона Мироточивог и, на достојанствен, миран, хришћански начин, са црквеним барјацима, иконама, свијећама и пјевањем црквених пјесама, прошла кроз Беране све до манастира Ђурђеви Ступови. Након одслуженог Молебана, којим се вјерници моле Богомајци да им помогне у невољи и не дозволи отимање светиња, сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. „Величанствена је ова ваша борба, борба свих нас заједно који се окупљамо око Престола Божјег, око наших светиња, штитећи завештања наших предака да оно што је Божје, Богу посвећено и Цркви за молитву и службу, да наше светиње које су наши преци, међу њима велики жупан Првослав, посвећивали Богу за своју душу и за вјечно спасење, да могу бити предате било коме другом“, казао је Владика Јоаникије. Он је нагласио да борба против отимања светиња у Црној Гори, свакако, има и правни дио. „Ово је борба за наше претке, за очување њихових завештања, за нас и за наше потомство. Ми ћемо се борити и на подручју права одавде до зелених столица Брисела и Стразбура. Добили смо, већ, велику подршку од људи којима је стало до права и правде, до цивилизацијских вриједности, од свих оних којима је, нарочито, стало до слободе вјере, а слобода вјере је основно човјеково право у које не смије нико да дира. То је очни живац сваког народа, а посебно српског“, казао је Преосвећени Епископ, најављујући обраћање Дамјана Ћулафића, члана Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке. Ћулафић је захвалио својим „узорним суграђанима“ на њиховом бројном присуству у сванародном сабору за одбрану светиња на Тројчиндан у Подгорици, те Световасилијевском сабору у Никшићу. „Захваљујући вама и вашем присуству на недавном Световасилијевском сабору у Никшићу, с поносом сам могао рећи како је, у циљу одбране православних светиња, а тиме и у циљу одбране нашег укупног бића, међу онима који су цјеливали мошти Светог Василија Острошког, опет, било највише Беранаца“. „Захваљујући вама се данас у цијелој Црној Гори, и на свим земаљским упоредницима и меридијанима, поручује бесловесним насилницима да православни Срби не дају своје светиње! Историја ће памтити да је једна, бројем мала, али духом врло снажна, православна заједница у престоном граду Епархије будимљанске, у Беранама, заискрила пламен слободе, пламен који се развио у духовни и морални пожар“, навео је Ћулафић, додајући: „Храброшћу и одлучношћу, коју показујете у отпору против погубног и врло лукаво сроченог правног акта, цинично названог „Закон о слободи вјере“, свако од вас је сачувао свој образ свом претку и пружио му достојанство“. Поздрав: „Бог се јави“, којим се, како је казао, православни хришћани поздрављају ових дана, може се тумачити да се Беране, древна Будимља, ваистину јавило Влади и Скупштини Црне Горе с јасном поруком. „Јавило се с поруком да Ђурђеве Ступове, на чијим зидовима су фреске светитеља и у којима столује један од најузорнијих владика свеправославне Цркве Божје, не дамо безбожницима, а посебно не ђаволовим потомцима, распопу и осталим непоменицима!“ „Сматрам, као члан Правног савјета наше Епархије, да имате пуно право да знате да је ваше достојанствено, мирно и молитвено окупљање у литијама и око ове древне светиње, с јасном поруком: „Не дамо светиње!“, основа и правне и сваке друге борбе. У вашем држању је снага Цркве, јер Црква је сабран, сложан и незавађен народ“, поручио је Дамјан Ћулафић. Његове ријечи окупљени народ поздравио је срдачним аплаузом и узвицима: Не дамо светиње. Народ у Беранама, констатовао је Ћулафић, рекао је јасно предлагачу и доносиоцу закона да неће на себе клетву, већ благослов Светог Василија Острошког Чудотворца и благослов свих светих. „Тај благослов је већ са нама. Ваше истрајно присуство је томе најбољи доказ“, закључио је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска