Претражи Живе Речи Утехе

Епископ Херувим: ”Црква увек сведочи да без обзира каква су искушења ништа није без наде, већ да колико су већа страдања толико смо ближе васкрсењу и ближи истини која је искључиво испуњена у Светом Јеванђељу. Захвалио бих се својој драгој браћи архијерејима, вама политички представници нашег народа на овим просторима, и вама драги народе који сте се данас сабрали, не само из Барање већ широм наше епархије. Дошли смо сви овде на сабор да се помолимо Господу, да добијемо благослов и задобијемо благодат Божју. Дошли смо се помолимо да нас љубав Божја увек негује и храни, да нас она упућује ка јединству и братској слози, то је оно што нам је потребно и што нас увек као људе треба красити на овим просторима.” У суботу, 16. октобра 2021. године, Епархија осечкопољска прославила је свог патрона Светог Стефана Штиљановића. Светом архијерејском Литургијом у храму Ваведења Пресвете Богородице у Кнежевим Виноградима началстовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслуживање браће архијереја пакрачко-славонског г. Јована, далматинског г. Никодима, ваљевског г. Исихија, ремезијанског г. Стефана и осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства и монаштва из више епархија. Светој Литургији присуствовали су госпођа Олгица Лаконић, представница Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Влади Републике Србије, господин Дејан Дракулић, председник ЗВО, господин Срђан Колар, председник ГО СДСС-а Вуковар и заменик градоначелника, господин Југослав Весић, начелник Општине Ердут и господин Јово Вуковић. Епископ Херувим честитао је славу својим епархиотима те се свим сабранима обратио речима љубави: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо архијереји и оци, драги народе Божји, радујем се данас што смо се сабрали овде у Кнежевим Виноградима, у нашој Барањи која од самога почетка свога постојања увек негује светосавски дух, светосавски етос, а то је етос љубави, етос мира. Нажалост, и Барања као и остали делови наше епархије суочени су са разним искушењима. Данашњи сабор овде говори нам да ништа није изгубљено, нада увек постоји и увек у томе духу треба да мислимо и у том духу да размишљамо. Са доласком наших архијереја, који су данас са нама били у молитви да останемо на путу светосавља, на путу истине, на путу Јеванђеља којим се искључиво изграђује љубав и јединство, ми смо сигурно данас добили велики благослов и велику благодат. Добили смо благодат да ходимо тим путем, открива нам се да ова наша Барања није заборављена, да је она дубоко у нашим срцима, да је дубоко у нашим мислима. Црква увек сведочи да без обзира каква су искушења ништа није без наде, већ да колико су већа страдања толико смо ближе васкрсењу и ближи истини која је искључиво испуњена у Светом Јеванђељу. Захвалио бих се својој драгој браћи архијерејима, вама политички представници нашег народа на овим просторима, и вама драги народе који сте се данас сабрали, не само из Барање већ широм наше епархије. Дошли смо сви овде на сабор да се помолимо Господу, да добијемо благослов и задобијемо благодат Божју. Дошли смо се помолимо да нас љубав Божја увек негује и храни, да нас она упућује ка јединству и братској слози, то је оно што нам је потребно и што нас увек као људе треба красити на овим просторима. Замолио бих нашег владику Фотија да нам се обрати, да нам упути речи Јеванђеља, речи љубави и мира, и да нас благослови својим архијерејским благословом. Владика Фотије је затим проузнео своју архипастирску беседу: -Ваше Преосвештенство, драги владико Херувиме, часни оци, драга браћо и сестре, владика је довољно рекао пастирску реч, ја немам много шта да кажем, али ево рећи ћу неку реч о данашњем Јеванђељу које кад год чујемо некако нас подсети изнова и изнова које је значење те приче. У Јеванђељима се врло често користе обичне ствари из живота човека, као што ми данас разумемо надницу, неко иде у надницу и треба да ради читав дан за један динар. И по људском је да сви који раде један дан добију динар. Читав дан, осам сати или десет сати. А у Јеванђељу није тако. Неко ко дође у последњи час, пети, шести час поподне, он ради један сат и добије исто један динар. То је Божја правда која превазилази људску правду. Е кад би разумели да тај динар који се добије јесте спасење људско. Онда не можемо добити више него што је то спасење. Бог хоће спасење свих људи и оних који су у младости били крштени и радили читав дан, читав живот свој провели у Цркви, они ће задобити спасење. Али има људи који ће се крстити пред крај живота и биће хришћани можда годину, две дана и они ће задобити спасење. има народа који су крштени у првом веку хришћанства и биће хришћани до другог доласка Христовог, хиљаду, две, три, пет хиљада година. Они су дакле радили пет хиљада година за спасење, а има народа који ће се крстити пред крај, пред други долазак Христов и они ће задобити спасење, биће хришћани можда неколико месеци или дана. Е то је љубав Божја браћо и сестре. Она превазилази све оно људско и земљаско, наша гледишта. Бог види другачије него ми људи. Ми смо ускогруди, рачунамо математички и тако даље. То је ова прича која је веома потресна за нас и оно што је владика рекао - имамо наде. Увек имамо наде за спасење и треба да призивамо људе на спасење. Бог је тај који нас благосиља и то нам припрема, не ништа мање од спасења, вечног живота, све друго би било мало. Да владамо хиљаду година мало је то, као што је у Старом Завету било са царем Давидом, Немањићима, у Средњем веку смо владали, мало је то. Желимо спасење, желимо вечни живот, то је оно на шта нас Бог призива, то је једна ствар. А друга ствар је житије Светога Стефана Штиљановића. Он је био толико велики јунак, тачно нас подсећа на наше косовске јунаке, косовске мученике. Ми Срби смо одувек имали тако велике људе које су поштовали чак и наши непријатељи, противници, Турци и други с којима смо се борили. Тако је једном приликом Свети Стефан Штиљановић био заробљен и турски паша га сам откупи од тих људи што су га заробили и да му слободу. Јер каже такав јунак не приличи да буде погубљен кад је тако диван, величанствен јунак. И Турци су поштовали такве људе и такве личности. Као што је био Свети Стефан Дечански, Аелксандар Невски у Русији и многи други. Једноставно, такви људи су толико велики. Зато је добро да овај крај буде под заштитом Светог Стефана Штиљановића, великога угодника Божјег човека који се бавио земаљским пословима, влашћу и да је то спојио са светошћу. Е то је заиста велики подвиг, е то је мучеништво. Ми, црквени делатници, да кажемо, епископи, свештеници, некако смо призвани непрестано да будемо уз олтар и уз житија светих и уз богослужења. А људи који се отисну у живот овако у политичком смислу, друштвеном, уђу у токове животне, то није једноставно, али да остане човек заиста ту светим и достојанствен и узвишен, такав је био Свети Стефан Штиљановић. Имамо његове мошти у Београду, у Саборној Цркви. Дуго година су биле у манастиру Шишатовцу у Срему. На његовом гробу се светлост појављивала и тако су људи открили где је његов гроб док нису ископали његове мошти. Имамо примере пред собом таквих људи, из нашега народа, увек има наших косовских мученика и новомученика и косовских јунака у народу нашем, има увек. Можда се не виде, али Бог их позива када је потребно. Имајмо наду на спасење из ове Јеванђељске приче. Без обзира кад сам постао истински православни хришћанин, кад сам заиста почео некако да верујем. Старац Тадеј Витовнички, за њега сте вероватно чули сви. Он је говорио: ”Она моја вера у младости, коју сам имао, а просто је била невера ја бих данас рекао у односу на ово што сам ја”. Био је хришћанин, као дете од 12 година дошао у манастир. У вери се напредује, у вери се из једнога подвига у други напредује. Не можемо остати на нивоу основне школе у вери, идемо ка факултету, докторату, да постанемо савршени. Е то је та вера коју нам Бог даје, спасење нам нуди и призива нас на спасење. Без обзира кад смо дошли, да ли смо овог тренутка приступили Цркви и вери или не. Да не бих много дужио, рекао сам да нећу много дужити. Радујем се да нас је владика Херувим данас сабрао, увек се код владике осећамо пријатно, осећа се његова топлина, осећа се његова безазленост. И то сви осећамо и у Сабору и овде када долазимо, у његовом дому, и заиста се радујем да сте добили правога владику овде из вашега краја, који с вама дели добро и зло. Буде добро, буде, буде наравно и распеће. Где су Срби ту је распеће. Али хвала Богу верујемо дубоко и у васкрсење, то је наша победа. Живели и свако добро! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR

У петак, 03. априла 2020. године, у ванредним околностима због Корона вируса, одржана је седница Епархијског управног одбора и Епархијског савета Епархије осечкопољске и барањске. Свету Литургију пређеосвећених дарова у придворној капели Светог архиђакона Стефана служио је јереј др Марко Шукунда уз саслужење ђакона Војислава Николића. Чин призива Светог Духа служио је Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење јереја др Марка Шукунде и ђакона Војислава Николића. Седница Епархијског управног одбора одржана је у седишту Епархије уз председавање Његовог Преосвештенства Епископа Херувима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије узео је учешће у централној прослави Патрона Епархије осечкопољске и барањске, уприличеној 19. октобра 2019. године у Саборном храму у Вуковару, где је светом архијерејском Литургијом началствовао Епископ врањски г. Пахомије. Саслуживали су, поред владике Исихија, Преосвећена господа епископи славонски Јован и осечкопољски и барањски Херувим, јеромонах Харитон, сабрат Светоархангелског манастиру у Ковиљу, протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког, и Милош Стојановић, секретар Црквене општине новосадске, протођакон Горан Ботошки, као и монаштво и свештенство из других епархија Српске Православне Цркве. После свете Литургије уприличен је културно-уметнички програм. У оквиру прославе Патрона Епархије осечкопољске и барањске, великог јубилеја – осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и 630 година од Косовске битке, синоћ је уприличена свечана академија у Саборном храму у Вуковару. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак, 12. априла 2019. године, одржана је седница Епархијског управног одбора и Епархијског савета Епархије осечкопољске и барањске. Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је овом приликом Чин призива Светог Духа у капели Светог архиђакона Стефана у Даљу, уз саслужење протојереја-ставрофора Чеде Лукића, архијерејског намесника боровског. Седница Епархијског управног одбора одржана је у седишту Епархије уз председавање Његовог Преосвештенства Епископа Херувима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У петак Средопосне недеље, дана 12. априла 2019. године, свештеници Епархије осечкопољске и барањске су у Даљ планини приступили су светој Тајни исповести. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију пређеосвећених дарова уз саслужење архимандрита Мирона (Вучићевића), настојатеља манастира, протојереја-ставрофора Чеде Лукића, архијерејског намесника боровског, протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, архијерејског намесника вуковарског, протојереја Ђорђа Ковачевића, архијерејског намесника барањског, протојереја Александра Ђурановића, архијерејског намесника осечког и ђакона Предрага Јелића из Даља. Из своје архипастирске бриге и љубави према повереном свештенству и народу Епископ Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у манастиру Успења Пресвете Богородице, у нашој капели Преображења Господњег које нас увек позива на преображење душе и тела. Период у којем се налазимо је период Преображења целокупне творевине, али пре свега човека као круне те творевине. Као људи Божји, као свештеници и пастири, позвани смо да гајимо и негујемо љубав и да ту љубав ширимо. Никако другачије не можемо бити пастири словесног стада ако немамо љубави пре свега међу собом, ако не изграђујемо љубав како нас учи наш Створитељ који је први Пастироначалник Стада. Једино таквом љубављу можемо сведочити Христа и све Тајне из нашег Домостроја Спасења, уколико изграђујемо љубав међу собом. Често пута се то деси, можемо то чути, а и сами то знате, једни друге мрзимо, оговарамо и смештамо различите сплетке, али никако се не сетимо покајања и тога да је то заиста наш брат. Без обзира у којој служби Цркве био он је свакако наш брат и најближи којег ми имамо. Сви смо ми пастири и стојимо пред престолом, служимо службу Свевишњем Богу. Ако служимо Богу онда свакако морамо изграђивати љубав, не можемо са мржњом у очима гледати једни на друге. Често се дешава да једни друге не можемо гледати и да једни са другима не можемо причати нити указати једни другима на погрешке. Јер свако је увредљив и тражи замерку, тражи трн у оку брата свога. Као пастири Божји нисмо на то позвани. Позвани смо да љубимо и милујемо једни друге, да будемо једни другима ослонац, да носимо бреме – Крст Христов. На то нас позива Црква Божја и пастирство које смо примили благодаћу Духа Светога. Благодат Светог Духа надопуњује све недостатке и немоћи. Ако имамо мржње и нетолеранције како можемо другима ширити и преносити љубав Христову? Онда то не можемо и нисмо добри људи, нисмо добри пастири свог стада. Тада дође вук и распуди овце и наше стадо се разбежи и нестане. Ако смо истински пастири, ако смо пастири словесног стада, онда сваком човеку, без обзира дал’ он платио парохијал или долазио у цркву, морамо да приступимо на исти начин. Морамо да имамо љубави, сваки човек јесте икона Живога Бога. Свакако да требамо људе упућивати на тај пут, да буду заиста људи достојни словесног Стада. Све у Цркви је усмерено ка покајању. Ако покажемо љубав према њима, сви људи ће осетити Тајну покајања и то да су део стада. Ако покажемо мржњу они ће се распудити и нестати, више их ту неће бити. Имамо пастирску одговорност да те људе сабирамо, да те људе непрестано приводимо Цркви Христовој. Из приче о блудноме сину можемо научити и из примера оног сина који је остао уз оца. Чудио се што отац милује његовог брата који се вратио. Тако се и Христос вероватно више радује ономе обраћенику који је дошао да потражи пут спасења него нама, јер ми следимо пут Христов и већ живимо у заповести Христовој. Црква треба да се радује онима који нису у словесном стаду, а које ми својом пастирском љубављу и умећем можемо да уврстимо и причаслимо тој Заједници. Требамо бити носиоци те Тајне нашега Пастироначалника Господа Исуса Христа који је прави образац пастирске службе и онога што ми као пастири носимо. Примивши свету Тајну свештенства ми смо добили да будемо пастири љубави и мира који ће волети своје стадо, а ја као Епископ да волим своје свештенство и да имам љубави према свакоме човеку. Ако се деси каква грешка Црква Божија нас на различите начине увек усмерава на покајање како би свако спознао пут истине и пут Христов. Свака епитимија, то сви добро знамо, јесте пут дат како би се појединац вратио у заједницу љубави. Често чујем ”Епископ је овакав, онакав…”. Морамо имати љубави. Све што се чини – чини се првенствено из љубави, а никако из мржње према било коме. Требамо сви заједно да изградимо ово наше словесно стадо које нам је поверено како бисмо при Другом Христовом доласку могли изаћи пред Лице Божје носећи благослов пастирства који нам је дан. Та одговорност треба да нас краси, да нас носи и сабира. Љубав увек треба да нас сабира и да се преображавамо у тој љубави. Да једни друге можемо гледати лицем к лицу, да можемо понети крст брата свога као што је Христос ради нас носио Крст и пострадао на Голготи ради нашега спасења. Нека је благословен данашњи дан и ово сабрање, да се чешће виђамо у овој нашој светој обитељи, да узносимо Богу молитве и да се преображавамо. И ово је гора Таворска која нас упућује на пут нашег преображења. Нека сте благословени драги оци и нека је благословен данашњи дан и ово наше сабрање, да се не распемо него да ово наше заједничарење продужимо за трпезом љубави. Амин. Радост заједничарења је благословом Преосвећеног Епископа настављена за трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У петак 1. марта 2019. године вероучитељи Епархије славонске на челу са Епископом славонским г. Јованом (Ћулибрком) састали су се са Катихетским одбором Епархије осечкопољске и барањске на челу са Епископом Херувимом. На састанку је било речи о сарадњи и унапређењу верске наставе у обе Епархије, стручном усавршавању вероучитеља и актуелном раду у оквиру курикуларне реформе. Састанак је оцењен као веома успешан и договорена је сарадња у будућности. Овом приликом Епископ Јован је у Даљу посетио кућу Милутина Миланковића, а у седишту Епархије осечкопољске и барањске домаћини су припремили трпезу љубави и тако посведочили међусобну братску љубав. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У суботу, дана 20. октобра 2018. године Епархија осечкопољска и барањска је у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку прославила своје небеске затупнике пред престолом Свевишњега, Светог деспота Стефана и његову супругу Јелену Штиљановић. Колико је велики данашњи дан сведочи и чињеница да се пуноћа Цркве пројавила на евхаристијском сабрању коме је началствовао Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање Епископа пакрачко-славонског Г. Јована, Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија, Епископа мохачког Г. Исихија и домаћина Епископа осечкопољског Г. Херувима. Епископима су саслуживали свештеници и монаси из осечкопољске и барањске, бачке, бихаћко-петровачке и славонске Епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После прочитаног Јеванђелског зачала, свечану беседу је изговорио Епископ Сергије, који је између осталог нагласио: -Да нас је Бог призвао да се угледамо на Његове свете, ради чијег се дивног спомена сабрасмо данас овдје у овај свети храм, прослављајући светога Стефана Штиљановића и свету Јелену. Сабрасмо се овдје ради тог спомена јер Бог љуби своје светитеље, и како нам казује псалмопојац: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Ми смо се данас сабрали овдје не би ли како постали дио Неба, не би ли се како домогли оне друге димензије наше стварности. Оне ставрности коју многи не виде а свима је доступна и докучива, а то је Света Евхаристија. Након што су освећена славска обележја, вино, жито и колач, Епископ Херувим је произнео благодарност свима који су увеличали данашњи дан: -Драга браћо и сестре, Оци и архијереји наши, желим да Вам заблагодарим на љубави и труду што сте данас дошли у ову нашу богоспасавану Епархију да овде прославите нашу Епархијску славу светог Стефана Штиљановића и свету Јелену, који су наши заштитници и молитвеници наши пред Престолом Свевишњега Бога. Посебна ми је част да овде поздравим преузвишенога надбискупа ђаковачко-осјечкога господина Ђуру Хранића који је уложио свој труд и одлучио да својим присуством увелича наше славље. Поздравио бих и све представнике јавног, културног и политичког живота. Данас смо принели бескрвну Жртву молећи се Свевишњем Богу за здравље и спасење рода нашега васколикога. Нек је благословен данашњи дан, и нека сте благословени сви. Ово је заиста велики дан, када наша Епархија прославља своје заштитнике, Стефана и Јелену Штиљановић, јер су они били били наши велики молитвеници и угодници Божији који су превасходно ишли Путем Христовим. Ишли су тим трновитим путем градећи пут ка Царству Божијем. Управо на то ми сви треба да будемо позвани, да изграђујемо у себи ту љубав, љубав која нас узводи ка Вечноме Пристаништу, а то је Царство Божије. Нека сте благословени, и нека је благословена данашња слава, од сада и кроз сву вечност.Амин. Потом је началствујући Епископ Фотије заблагодарио и подучио читаво литургијско сабрање, где је између осталог рекао: -Поздрављам вас и доносим благослове наших манастира, из Зворничко-тузланске Епархије: манастира Тавне, манастира Ловнице, манастира Папраће и манастира Озрена. То су четири темеља, тада посађена и дан данас они тамо литургишу и служе и окупљају нас православни народ са свих страна, из ових простора и из других простора. Дођу људи да се поклоне светим Немањићима и њиховим светим моштима. И свети Стефан Штиљановић је такође припадао, можемо слободно рећи по духу, Немањићима, јер је њихово дело вршио као деспот српски у Аустроугарској и учинио оно што врло тешко данас нама изгледа, да буде неко на власти владар, а да буде свети човек. Треба остати веран Јеванђељу Христовом, треба остати веран Цркви Његовој и проповеди светих Апостола. Зато је величина управо када прослављамо свете Немањиће, светог Стефана Штиљановића и друге угоднике Божије који су управо то успели, а били су некако укључени у буру ветрова световног начина живота. Нису били испосници у некој келији или негде па су се смирено молили Богу. Него су били људи који су живели у свету, али су успели да одрже Реч Божију и да ходе стазом Царства Небескога. Трпеза љубави и радост заједничарења је уприличена у ресторану Музеј Окуса у Осијеку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска