Претражи Живе Речи Утехе

Недоумицу око тога зашто се слепи родио као слеп разрешио је Богочовек Исус, рекавши да се родио слеп, да би се Бог прославио у њему. Међутим, кажњавања којима и до дана данашњега видимо да се кажњавају многи људи, бацају многе нездравомислеће и надмене, који се осмељују да оповргавају свепремудри Промисао Бога, безграничнога у моћи, у бездан неразумности. Видимо да и праведници и грешници бивају кажњавани; такође и праведнике који умиру спокојно и срећно, а такође и грешнике. Заиста: „судови су Твоји бездан многи; Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови“ (Пс. 35, 7; Рим. 11, 33)! Стога „ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?“ (Рим. 11, 34). Међутим, наш разум, који је Бог даровао свакоме човеку, просвећен светлошћу Светога Писма, макар нам донекле може представити узрок ових кажњавања, којима Бог у овоме свету кажњава неке људе. Читамо Свето Писмо и видимо да Бог неке грешнике кажњава, док неке од њих казне заобилазе и све им добро бива. Бог кажњава Фараона, Надава, Авиуда, Саула, Авесалома, Ахава, Навуходоносора и безбројне друге; Ровоам, Авија, Амврије, људи преиспуњени злобом и безбожношћу, мирно се упокојавају и почивају са својим прецима. Потпуно исто се догађа и у наше време: неки од грешника бивају кажњавани, а други спокојно умиру. Који је разлог овога? Тај што уколико би Бог у овоме животу кажњавао свакога грешника, онда би врлина била вршена по принуди, а не по слободној вољи; тада би се свако приклањао врлини, не по своме сопственом избору, као нечему корисном и спасоносном за душу, већ по морању, бојећи се брзе и неизбежне казне. Зато би врлина на тај начин била лишена свога својства или карактера – да буде милостива сама по себи, а Бог, по законима Своје правде, не би могао да увенча врлинске, јер се људи тада не би држали врлине ни због љубави према Њему, ни због усрдности у добру, ни ради наслађивања вечним Царством, ни ради избегавања бесконачних мучења, већ ради страха од телесне и времене казне. Тада врлина, кажем, не би имала никакву вредност, никакву награду, јер би се тада човек покоравао законима слично као што се коњ покорава узди или во јарму, од којих се први боји бича, а други штапа. Уколико би Бог све грешнике кажњавао у овом животу онда би будући Суд био сувишан: људи пак, видећи да Господ награђује пре смрти, сматрали би себе свемогућима и душом би умрли. Пошто пак, ми верујемо да је Бог најправеднији, онда видећи неке грешнике како бивају кажњавани у овоме животу, треба да се уверимо да постоји и други, будући живот и да ће доћи дан у који ће Бог казнити те безаконике који су остали некажњени. То што неке нарушитеље Закона Божијег, Бог и овде кажњава, то је због тога да би укротио и застрашио зле и распусне и демантовао то да Он не промишља о свему и да не види дела људска. Јер ако би сви до једног, који чине безакоња остали некажњени онда би се грех намножио без икаквог страха: људи би се препустили злим делима и одбацили би Промисао свемогућег Бога.

Немојмо, браћо, оставити непротумачену незлобивост Господа нашег Исуса Христа према неблагодарним Гергесинцима, јер ће расуђивање о овоме помоћи нашем исправљењу од овога греха у који готово свако од нас и неосетно упада. Ми се, по навици неразумно озлобљујемо на оне који су неблагодарни према нашим доброчинствима. То да је неблагодарност велики грех, показао је сами Богочовек Исус Христос, видевши неблагодарност десеторице прокажених. Ових десеторица су заједнички узвикујући, гласно дозивали: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17, 13). Исус, пак, умилостививши се, рекао им је: Идите свештеницима и покажите им ваше прокажене удове. Они, пак, радосно се покоравајући Његовој свештеној заповести, похиташе свештеницима: али пре него што су стигли до њих, односно на самом путу, „очистише се“ (Лк. 17, 14). Само, пак, један од њих, Самарјанин, тада се вратио Исусу Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодари Му (Лк. 17, 16). И тада је Исус изобличио грех неблагодарности, говорећи: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17, 17 – 18). Неблагодарни човек презире законе, не само разумне већ и бесловесне природе. Јер и неразумне животиње, којима је учињено доброчинство, пројављују благодарност према људима који су им то добро учинили. Тако је преко животиња Бог укоравао Израиљце који нису препознали Његова превелика доброчинства према Њему. „И во“, говори им кроз пророка Исаију, „познаје добротвора свога и магарац познаје јасле господара свога“, а ви, Израиљци не препознајете, нити разумете изобиље мојих доброчинстава. „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис. 1, 3). Неблагодарни уистину греши против свих закона, јер и осећања и разум и Бог потребују благодарност. Међутим и сами доброчинитељ, уколико негодује на неблагодарног, губи награду за доброчинство и тешко сагрешује.

Исповедање вере светог Никифора Цариградског [1] Какво је исповедање нас Хришћана, и које је, време је да, колико је могуће, укратко кажемо. Ми, дакле, по ономе што нам предадоше од почетка очевидци и служитељи Логоса (=Апостоли), и они који су после њих наследили њихова предања, богојављени и божански наши учитељи (=Свети Оци), Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, свега видљивога и невидљивога Творца и Господа, Беспочетнога, Невидљивога, Несхватљивога. Непроменљивога, Бесконачнога. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, беспочетно и безвремено и пре свих векова Засијавшег из Очеве суштине. И у једнога Духа Светога, Који од Бога и Оца произилази, и са Оцем и Сином заједно се богословствује (= поштује као Бог) и заједно слави, као Саприродан и Савечан. Тројицу прослављамо по Ипостасима, то јест по Лицима, и свакоме од речених (Лица) очувавамо непомешана и несливена одређујућа својства, као никако не прелазећа (на друге) или покретана. Оцу придајемо нерођеност и да је Узрок ових (Двојице) од Њега, Сину рођење, а Духу исхођење, и да су (Они) од Узрока Оца, схватајући (тако) да су засијали Овај (Син) — Рађан и Онај (Дух) – Исходећ, и да је сваки произашао као Светлост од Светлости, (тако да је) Једна Надсветска Трисветла и Тросунчана Светлост. Клањамо се Јединици по суштини и природи, Која се сходи у једну надсуштинску и натприродну Божанства Висину, Која има исту недељиву и нераздвојну и славу и моћ, и познавана је у једном истом хтењу и вољи и у једној сили и енергији, и, као над свима Царујућа и свиме Господарећа, од све видљиве и невидљиве твари је поштована и обожавана као Равночасна и Сапрестолна. Јер Једно је у Тројици сагледавано Божанство, Јединствујуће истошћу суштине, а Три су Ипостаси у Једноме Божанству, нераздељиво раздељививане различитошћу својстава које око сваке (Ипостаси) унутар постоје. Нити Сина због рођења отуђујемо од суштине нерођенога Оца, нити Духа (Светога) од Оца и Сина због исхођења; нити познајемо сливање због јединства и недељиве саприродности, него у заједници природе сједињујемо разлику посебности. „Јер се (Света Тројица) раздељује нераздељиво и саједињује раздељено; јер је Једно у Тројици Божанство, и Тројица су Једно, Они у којима је Божанство, или, тачније речено, Они који су Божанство“, како нас је тајноводио (= тајински научи) највећи међу теолозима (Св. Григорије Богослов, Беседа 20, 6). Оца, дакле, поштујемо као Бога, од Којега је све из небића приведено у биће (=постојање); Сина као Бога прослављамо, кроз Којега је све постало и очувава се у суштинском пребивању; Духу Светоме као Богу поклањамо се. Тиме Троје поштујући, не раздвајамо Једно Божанство у три Бога, да бисмо избегли трибоштво (= тритеизам), боље рећи многобоштво, што је најбезбожније. И савршенога Свакога од Њих познајемо, јер не (као да) од три несавршена неко једно савршено исповедамо, него од Троје савршених Једно Надсавршено и Пресавршено, као што нас учи теологија богопосвећених Отаца. Нити, дакле, покушавамо да Ипостаси, као отуђене и различите природе, неједнакошћу и неравношћу расецамо, него (Их) раздељујемо разлогом (=принципом) (личних) својстава, спајајући (Их) у Једност суштине, одбацујући у томе (=међу Њима) превасходност или мањкавост. Јер веће или мање односно суштине није могуће сагледати, нити у Тројици по суштини или Божанству, (тако) да Аријанско беснило угасимо, из којег је и са којом је нама сада борба; нити пак (све) у једну Ипостас сливамо или спајамо, него раздвојено постојећим Лицима и Стварностима и Именима, а сједињено по суштини, потврђујемо, (тако) да Савелијеву лудост укинемо — та два зла (међусобно) супротна, а (подједнако) безбожности садоприносећа. И, (све)обухватно речено: спајамо раздељујући побожно, и раздељујемо спајајући богодолично. Тако: оно што је раздељено Ипостасима, то сједињујемо заједницом природе; а оно што је сједињено суштином и Божанством, то разликом Ипостаси познајемо, (те) обострано о Великој и Божанственој и Највишој Тајни наше богомудрости благочестиво (=православно) и здраво верујемо. И тако, будући поклоници у Духу и Истини (Јн 3, 36) Свесвете и Надсуштаствене Тројице, служимо Њој у преподобности и праведности вере, у чистој и непорочној слави, све дане живота нашег. Тако, дакле, засновани и утемељени у овом кратком и једноставном Богословљу (Тројичном), следствено даље исповедамо: И Једнога од Једносуштне и Надбожанске Тројице, Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег и Бога нашег, Сјајност славе Очеве, Светлост од Светлости, Неизменљиву Слику Оца, Карактер (=Обличје) Бића Његовог (Јев 1, 3), да је у телу дошао на земљу, и поставши човек, Домострој (спасења) за нас извршио. Јер Он, ради срдачне милости и милосрђа (Свога), покренут неизрецивим човекољубљем, није трпео да гледа до краја природу нашу поробљену горком тиранину, него је благовољењем Оца и садејством Пресветога и Живоначалнога Духа, не лишивши се нимало Очеве славе, нити умањен у нечему од Сопствених и Богодоличних достојанстава, спустио Себе у добровољни кеносис (=унижење, Фил 2, 7). И оваплотивши се од Духа Светога и од Пресвете, Славне и заиста Богородице Приснодјеве Марије, и душом и телом предочишћене Духом, јавио се Човек по свему, без греха, обукавши ову смртну и пропадљиву, опипљиву и описиву природу, и произашао је Један и Исти од обојега, од Божанства и човечанства; савршен по свему и неизменљив остао Божанством, и савршен такође и непроменљив човечанством, у којем је са нама заједно живео, и преступ од Адама (настао) Својом безгрешношћу је исцелио, а пропадљивост (насталу) од греха добровољним страдањем тела и животворном смрћу и богодоличним васкрсењем је укинуо, и подарио нама непропадљивост (=6есмртност). Јер је оживео тридневан поробивши смрт, и постао Прворођени из мртвих (Кол 1, 18), и људској природи отворивши пут у непропадљивост, свргнуо је невидљивога непријатеља од владавине над нама. Све је учинио и претрпео што се у свештеним Јеванђељима проповеда и што ми верујемо, чиме је старог Адама пресаздао (=препородио) и нашу природу обновио и у првобитно благостање повратио; и узневши се на небо учинио је првину наше природе саседећом на Престолу Очевом. Јер тако, да укратко кажемо, Велику и Часну Тајну Божанског Домостроја, исповедајући да се тако догодила, верујемо. А ако треба и мало опширније о томе излагати, због новониклих (јеретика), који неке новотарије измишљају против спасоносног оваплоћења Бога Логоса, и опет ћемо рећи: Да је, будући природом Бог, Јединородни Син и Логос Божији, Који је пре векова од Њега неизрециво и ванвремено рођен, не одбацивши да је (и даље) оно што беше — по природи Бог, у последњим временима века узео на Себе природу људску, и најприсније с нама у телу и крви заједничарио (=узео удела, Јев 2, 14), (те) Логос постаде тело и усели се у нас (Јн 1, 14), не просто тело узевши на Себе, него (тело) одушевљено душом разумном и умном. Он Исти је Један Син и после оваплоћења, једносуштан Богу и Оцу по Божанству, и једносуштан нама по човечанству, чувајући и одржавајући у свакој од природа које су се стекле у једној и истој Ипостаси (=Личности) и у сједињењу непроменљиве и неизменљиве и несливене суште у њима природне разлике у каквоћи. Јер то је ново и парадоксално мешање униженог Божанства и примљенога човечанства, од којих се збило оно познато сједињење по Ипостаси. Јер се рађа Бог са примљеним (човечанством), што је најпарадоксалније. Јер Логос, сав будући Бог, сјединио се са свецелим Човеком, сашавши се по истости у Једну сложену Ипостас. Зато и Ону Која (Га) је родила ми исповедамо да је изворно и истински Богородица. Јер Онај Који је од Оца ванвремено без мајке први пут рођен, од Ње произађе без оца други пут; не као да је Божанство Његово одатле добило почетак бића, него оставши оно што је био, узевши оно што не беше усвојио је. И постаде Посредник Бога и људи (Јев 12, 24), заједничарећи у свакој од различитоприродних суштина, велим Божанства и човечанства, сједињујући (их) јединственошћу Личности. Јер природе које су се стекле у једно, сачиниле су Једнога Христа и Сина и Господа. Јер се Један схвата Христос, произашао од обоје (=од обадве природе), и по замишљаноме и по јављеноме (=виђеноме). Као што је савршен и неизменљив остао Божанством, тако је и савршен и непроменљив био по човечанству; нестрадалан Он Исти по Божанству, јер је и бестелесан, којим је (Божанством) натприродно чудотворио чуда, и такође непропадљив и неописив и бесмртан; а страдалан по човечанству, јер се отеловио, по којем (телу) је природно подносио страдања, и смртан је Он Исти, и изобразив је и описив, пошто је постао човек од семена Давидовог. Логос пак усваја страдања сопственога храма (=тела): крст и смрт и остало што је благоизволео да домостроително за нас претрпи. Јер Његовом часном крвљу бисмо искупљени ми продани греху, којом је (крвљу) разрушио зид преграде, (то јест) непријатељство телом својим (укинуо, Еф 2, 14-15), измиривши небеско са земаљским, и устројивши једну Цркву и Сабор анђела и људи на небу и на земљи. Један је, дакле, обоје заједно; мада ништа не страдајући у сопственој (=Божанској) природи, каже се да је Он Исти пострадао за нас, не Божанством него земљаном природом, јер Му је својствено тело које је страдало. Кроза све је потврђивао достојанство Божанске природе и смерност људског сиромаштва, да не би Домострој (оваплоћења) био схваћен као маштарија. И остао је, како Бог у човечанству, тако је ништа мање и Човек у достојанству Божанства. Дакле обострано је био Један, заједно Бог и човек, Емануил. Пошто, дакле, тако у границама благочешћа (=Православља) стојимо, тако о томе мислимо: проповедамо двострукост у Њему саставших се суштина (=природа), са својствима (њиховим), јер је свака од њих савршена и неумањена; такође објављујемо суштински настало од њих стицање ипостасним сједињењем у јединство Личности. Не расецамо, не раздвајамо у двојицу синова Једнога Господа Исуса Христа, у Човека посебно и у Бога посебно и подвојено, те (тако) сујетно раздељељење умом помраченог и човекопоклоника Несторија укидамо; јер нити сливамо нити измењујемо доводећи у истост једне природе јединственост једне Личности него несливено и непомешано очувавамо разлике присутне у свакој природи, те (тако) уједно рушимо празноумног Евтиха сливање, заједно са онима око Севера (Антиохијског), који су с правом названи Акефали (=6езглави), јер и ови злобно сливају, и онај безбожно раздваја, тако да о Домостроју (оваплоћења) једно исто претрпе Евтих у односу на Несторија, што и о Теологији (Св. Тројице) Савелије у односу на Арија. Исповедајући, дакле, две савршене у Христу природе бићем и по њиховим природним каквоћама (=својствима), треба следствено са тим исповедати и унутар постојеће у свакој (од њих) природне воље и енергије (=дејства); јер је нужно када се верује да су двоструке суштине, заједно проповедати и ове (=воље и енергије) двоструке, јер се иначе неће очувати целовито савршенство у њима (=у природама); пошто ове (=воље и енергије) карактеришу природе, и није могуће наћи природу безвољну и бездејствену (=неенергичну). Као што, дакле, (Христос) као Бог и хоћаше и дејствоваше, тако и као Човек и хоћаше и дејствоваше — и у божанским чудима и у другим стварима Домостроја; и није их имао међусобно супротне, јер су ове (=воља и енергија) примљенога (=човечанства) служиле и потчињавале се онима Примаоца (=Божанства). Као што се, дакле, код Њега ништа не сагледаваше супротно и противно из сједињених природа, мада су оне супротне (=природом различите), и то је доказано, — јер оних чије су суштине различите, и принцип начина постојања је различит, што се баш код различитоприродних показује, — нужно је да и суштинске по вољи и енергији каквоће (=својства) буду различите, јер кроз њих стичемо и познање природа; пошто и оних чија су дејства једна иста, и природе су равночасне (=исте части). Јер тако ће бити лако схватљив Христов начин богочовечанског дејствовања, којим је међу нама живео, који се већ описно схвата одговарајућим називом двострукости природа, објашњавајући двострукост дејстава. Јер начин сједињења има у себи очуваван принцип разлике (природа). Јер тако ће се допустити и да дејствује свака природа са заједничарењем друге. Зато не проповедамо једну вољу и енергију (=дејство) у Божанском Домостроју (оваплоћења), лишавајући суштине (=природе) обојега што свака од њих има природно, ако нећемо да и саму природу потпуно разрушимо, како не бисмо боловали од заблуде безумног и манитог Аполинарија, а са њим заједно свргнућемо и (ново)јављену заверу око Сергија и Пира која (говори) о правом Логосу као бездејственом и безвољном. Овако ми мислимо (=прослављамо) Тајну Часног и Спасоносног Домостроја (оваплоћења), која, по речима Богоносца, и поимана остаје неизрецива, и изговарана (остаје) непозната. Исповедамо, зато, да смо, њиме (=Домостројем=Христом Оваплоћеним) посећени и спасени; и, заједно са свим што је код нас свештено поштовано, поштујемо и целивамо и његове свете и уважене символе и обележја (=свете иконе), кроз које нам се, слично јеванђелској историји, он изображава и означава, да нас подстиче на спомињање учињеног за нас Спаситељевог снисхођења, као што смо, одувек и од почетка наслеђујући деца од отаца, благочестиво примили. Ове (символе и обележја) држећи, одајемо (им) почасно поштовање, а не приносимо поклоњење по обожавању — небило тога! — које приличи над свима Владајућем Богу. Јер сви који су научени Богом у Духу, знају разлику у поштовању, и какво треба и Христу и Богу нашем поклоњење одавати, и свештеним иконама одговарајуће давати поштовање, и кроз њих част на прволик узносити. Уз то поштујемо (и) чесне иконе Пресвете, Пречисте Владичице наше и истинске Заштитнице Приснодјеве Марије, Која је бесемено и неизрециво родила по телу Господа нашег Исуса Христа Бога; такође и (иконе) Светих Анђела и свих других Светих који су од века (Богу) угодили, чије спомене православно прослављамо и (чије) молитве тражимо, јер они живе у Богу и Њиме дејствују, и онима који (им) притичу и моле се, могу помоћ и подршку давати, силом и благодаћу коју од Бога у себи имају. Од овога, дакле, исповедања вере шта је узвишеније и поштованије? Јер нема, нити ће бити, друге осим ове вере, коју управо и једину назива вером Апостолска реч, јер о њој каже: „А пре доласка вере, бисмо под Законом чувани, затворени за веру која се имала открити. Тако нам Закон постаде васпитач за Христа, да би се вером оправдали; а када дође вера, више нисмо под васпитачем. Јер сте сви синови Божији вером Исуса Христа; коју имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завесе, где претеча за нас уђе Христос“ (Гал 3, 23-26. Јев 6, 19-20). [1] Свети Никифор (758-828) рођен у Цариграду од мајке Ирине и оца Теодора, који је у време цара Копронима прогоњен због поштовања светих икона. За патријарха изабран је 806. године. Енергично је устао против јереси иконоборства коју је настојао да насилно уведе цар Лав V Јерменин, па је од њега прогнан и као прогнаник преминуо је 2.јуна.