Претражи Живе Речи Утехе

Тамо, дубоко у нама, врло добро знамо ко смо. Често смо саткани од лицемерја. Показујемо једно другима, а друго у стварности. Јуче, након што сам завршио исповест, уклонио епитрахиљ и био спреман да угасим светло у канцеларији да бих отишао, врата су се отворила и појавио се човек којег често виђам у храму, али и напољу на улици. Чак и пре него што је било шта рекао, осетио сам да је пио. Мирисао је на алкохол. Каже ми: „Оче, ја хоћу да се исповедим." Био сам на ивици да га одбијем уз помисао „само ћу губити време са њим”, као да није заслужио мој труд и пажњу! На крају сам, Божјом милошћу, одбацио такву мисао. – Добро, уђи унутра! - рекао сам. Након тетурања мало лево мало десно, коначно је сео на столицу. Почео је да прича. Чуо сам много тога за три минута. Чуо сам почињени грех у његовом сировом облику без изговора, без улепшаних речи, без унапред разрађеног сценарија „како то рећи“. На уснама му је још увек био алкохол. Иако мутне главе, овај човек је имао покајање. Пијан, али и покајан. Вероватно звучи чудно. Али осетио сам то. Наравно, прво је признао да је пио, а затим и многе друге ствари... Иако је био пијан, схватио је своје грехе, своју трагедију и сујету живота. Кажем ово зато што много пута упадамо у замку размишљања о таквим људима као о „промашеним“, али Бог има другачију вољу. С друге стране, ми који живимо донекле „разумно“ мислимо да смо духовно сигурни, али нажалост живимо у лицемерју, које нам ствара „духовне фантазије“ и заправо нас хипнотише. Не разумемо да се другима представљамо на један начин, а у ствари смо другачији. И не само то. Што је најважније, одбијамо да видимо нашу стварност. Овај пијани човек признаје, као што би мало ко учинио. Ко је Богу угоднији, помислих. Овај човек или сви они хришћани који олако суде, прекоревају, греше (у име своје правде), крију злобу и мржњу, амнестирају своју себичност? Ко је Богу угоднији – овај „маргиналац“ или ја? Бог свакако не воли да се опијамо или упадамо у разне грехе, али не заборавимо да су једини којима се Бог жестоко и отворено супротставио били лицемери. Није разоткрио грешнике, него лицемерне фарисеје, који су своју злобу сакрили иза плашта побожности и легалистичког формализма. Када се лицемерје умртви у нама, тада ћемо се вероватно искрено покајати и отворено исповедати. Јер, друга особина лицемера је да показују једно лице свом духовном оцу, а да се другачије представљају људима. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Апостоле Петра и Павла често и исправно доживљавамо као велике светитеље, праве јунаке Духа Светога, који су читаве народе водили Христу. И стварали су, афирмисали и јачали Цркве међу овим новопросвећеним народима. Ово је све истина, наравно. Али у исто време, не заборавимо да су свети апостоли били људи који су имали своје слабости. Пали су у грехе и борили се са страстима. То се јасно види у житијима светих Петра и Павла. Апостол Петар је починио скоро исти грех као и Јуда. Петар је такође јавно издао Господа нашег Исуса Христа. Три пута се одрекао због страха од смрти и кукавичлука. Због тога му је одузета титула апостола. А онда, на Галилејском језеру, како пише у последњој глави Јеванђеља по Јовану, сам Спаситељ га враћа у апостолско достојанство. Апостол Павле се није много разликовао од прогонитеља и хулитеља Христових – Ане, Кајафе и других. Прогонио је и затварао прве хришћане. Али, Господ наш Исус Христос му се јавља на његовом путу за Дамаск и просветљује душу његову. И апостол Павле постаје велики јеванђелиста речи Божије. И апостол Петар и апостол Павле по природи су били боготражитељи. За разлику од Јуде, апостол Петар је желео да увек буде са Богом, новац га није занимао. Да, пао је, али је целог живота оплакивао свој грех и ревносно служио Богу. Апостол Павле, васпитан у фарисејском предању, такође је служио Богу, како је он то схватао. Њега, као и Петра, нису занимали ни новац ни власт, већ само ревносно служење Богу. Стога је Господ, гледајући у срца, у њима видео ово златно блиставо језгро и сјединио их са Собом, учинивши ове људе великим првоврховним апостолима. Дакле, у животу, пре свега, треба да будемо боготражитељи, да у томе будемо слични светим апостолима Петру и Павлу. И тада, упркос нашим личним гресима и неуспесима, Бог ће се сигурно открити души која Га воли и тражи. И од таквог човека створиће себи храм. За нас је важно да схватимо да је сврха нашег живота повезивање са Богом. Да и ми, као свети апостоли Петар и Павле, откључамо све своје браве и затворе, да отворимо сва своја врата душе и срца, пустимо Господа Бога и устанемо да Му служимо на месту и у време у коме се налазимо ппизвани. Свети првоврховни апостоли Петре и Павле, молите Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем. Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили. Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин. Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.” Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље. Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу. Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље. Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет. Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести. Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу. Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави. Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га. Којим путем треба да идемо? Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести. Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав. Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе". Свети Лука, Архиепископ Кримски https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#