Претражи Живе Речи Утехе

Тамо где постоји права љубав, нема места похлепи и зависти. Ко изазива поделе и немире, далеко је од љубави, далеко од Христа. Нажалост, многи људи су непријатељски расположени према другима. Клеветају их, понижавају, причају о њима у њиховом одсуству. Много пута и анонимно покушавају да шире лажи само да би изазвали немир и пометњу, бол и тугу. Али, истина је да само показују злобу коју имају у себи, комплексе од којих пате, потиснута осећања која имају. Зато се баве животима других (посебно оних за које мисле да су им у нечему конкуренти) и не удубљују се у сопствене животе. Они се плаше да се суоче са својим неуспехом, па траже неуспехе у животима других. Они се плаше да признају свој грех, своје страсти, па се зато фокусирају на недостатке других (ако их нема, замишљају их) и труде се колико могу да их разоткрију, не да би помогли људима, већ да би им нанели штету. Њихови мотиви нису да људе доведу до покајања, већ да им науде, укаљају их, осуде. Јер, да су хтели да им помогну, отишли би код њих и разговарали. Али пошто је њихов ум изопачен и помрачен, они говоре о свима само не о себи, обраћају се другима, али не и себи. Особа која почини такво зло дело је дотакла духовно дно. Колико год метанисао, колико год постио, колико год молитви изговорио, ако не престане да се непријатељски опходи према другима, неће ништа постићи. Јер, док споља делује скромно и тихо, понизно и мирно, у стварности је себичан и сраман, циничан, зао и велики мрзитељ. Ако приметиш у себи непријатељске мисли према човеку, покај се. Нарочито ако приметиш да је твоје срце усмерено на одређену особу, потребно је да се молиш за њу још више и не покушаваш да јој наудиш. Ако кажеш да си хришћанин, докажи то. Христос никоме није нанео штету, никога није понизио, никоме се није супротставио, осим оним страсним и гордим фарисејима који су друге осуђивали а себе представљали као спасиоце и чуваре истине. Нико се неће спасити јер се борио са својим братом. Нико се неће спасити јер је заратио са ђаволом. Ко прашта и љуби брата свога, спасава се. Ко живи како Христос хоће, како је Христос живео, тај се спасава. Све остало је "бајка". Морамо престати да гледамо на друге са мржњом, завишћу, злобом, страшћу, презиром, сумњом, лукавством. Овакво понашање само показује наше комплексе, несигурност, осећање инфериорности, лудила, нискости, зависти, злобе, похлепе и незахвалности. Али, поред свега тога, једино што је извесно је да, не само да духовно не напредујемо, већ се рушимо у тами без дна пропасти. Нема љубави тамо где влада мржња. Нема Христа тамо где влада самоправедност. Нема Истине тамо где се наша истина користи да науди другима, да клевета, да уништи и доведе у сумњу друге. Нема спаса када, уместо да се излечимо од својих страсти, покушавамо да наметнемо своју истину другима. Немојмо се претварати да смо нечији спасиоци. „Ако Бог оде из твог сећања, љубав ће отићи из твог срца“ (Непознати отац). Немојмо користити љубав или бригу да бисмо манифестовали страсне покрете нашег срца. Ово је нешто најтрагичније што нам се може догодити. Јер, многи су из „велике бриге“ наудили људима и из „велике љубави“ их разапели. „Ко са непријатељством гледа на животе других, никада неће добити опроштење својих сагрешења“ (Св. Јован Златоуст). Завршавам оним што је свети Пајсије Светогорски говорио: „Не бацајмо камење на људе...на хришћански начин“. Не треба да се супротстављамо другима, утолико више што смо хришћани. Уместо да бацате камење на друге, баците камење на свог самоидола, сломите његову дрскост, зауставите своју опсесивност, ослободите се злобе. Ако не желите, то је опет ваше право, али знајте да ћете пре или касније окусити резултате својих избора. Оно што даш добићеш и шта посејеш то ћеш и пожњети. Шта си дао, то ће ти се и дати. Да ли сте дали пољупце, загрљаје и опроштај? Даће вам се. Да ли сте дали злобу, ударце и мржњу? То је оно што ћете добити. Рај си дао, рај ћеш добити. Ђавола дајеш, пакао ћеш добити... архимандрит Павел Пападопулос https://www.bogonosci.bg

Сваки живот је тежак и болан – макар само зато што се сваки живот завршава смрћу . Потрага за превазилажењем смртности живота на путевима вере је најинспиративнији осећај који човек који воли живот може да доживи. Ова потрага није самоуверена или самозадовољна. Апостол учи: „Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. “ ( 1. Кор. 8,2 ). Ово није самоуверено знање богослова, него туга, уздисање и чежња срца. Не ради се о томе да се поносно изолујете као неко ко већ зна, већ о похлепном саслушању свакога како бисте пронашли неочекивану радост и пријатеља. Заједничка ноћ живота је заједничка туга, а за верујуће срце утолико је већа што примећује да други не виде светлости Васкрсења. У чијој души успомене на васкршње ноћи не леже као драгоцено бреме, још не зна шта је хришћанство . Хришћанство је ускршња ноћ човечанства које стоји на „вратима Царства“. У овој ноћи је цела суштина вере, сав довршетак хришћанства, које је у њој дошло после Голготе, у њој је одлучна афирмација Вечности. Али овде почиње да стаје. Да ли смо изгубили осећај Вечности? Треба ли нам Ускршња ноћ? Понекад се чини да нам није потребна, понекад се чини да не желимо да чујемо ништа осим исцрпљујућег напредовања нашег пропадања. Исак Сирин има молитву за сталну употребу: „Испуни, Господе, срце моје животом вечним.” Често желимо да будемо непромишљени мољци, који два дана лепршају по трави, и, штавише, ову непромишљеност мољца чинимо нашим уверењем, нешто попут религије. „Овако је лакше живети“, кажемо. Због тога је очигледно патња у животу промисаоно послата човеку. Када стигне, почиње озбиљност. „Спасавајте друге страхом“ ( Јуда 1:23 ). Без њих, човек је склон да потпуно изгуби духовни вид. Апостол Петар је врло једноставно рекао: „Ко страда у телу, престаје да греши“ ( 1. Петр. 4:1 ). Од отаца смо добили велику светињу вере у вечни живот човека, највећу афирмацију човека у вечној непропадљивости – не платонског човека, већ правог човека, телом и душом. И ми ову веру стално губимо. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“ ( Лука 22:31–32 ). Увек читам овај одломак са узбуђењем, осећајући да се ради о свима нама. Постоји легенда да је апостол Петар после Вазнесења увек имао црвене очи од суза, пошто је свако вече устајао да се моли и плаче, сећајући се свог одрицања. Да ли ми, који себе сматрамо верницима, схватамо своје осиромашење вере? Идемо у Цркву и знамо Символ вере, али имамо ли вере? А знамо ли шта је вера? Апостол је рекао -„А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ ( Јевр. 11:1 ), то јест, духовни свет. Цео предмет вере лежи у духовној области која нам је још увек невидљива, у Царству Божијем, у стању других димензија и других закона. Зато ако нема духовности, онда, суштински, нема ни вере. Како је то тешко! Заиста „блажени они који не видеше, а вероваше“ (Јован 20:29 ). И не само да мало верујемо у духовни свет и не тражимо га, већ нас плаши и сам израз „духовно“. „Па ово је за монахе“, рећи ћемо, „а ипак ћемо живети“. „Благодат Божија свакога позива на такав (духовни) живот“, каже епископ Теофан затворник , „и за свакога је то не само могуће, већ и обавезно, јер садржи суштину хришћанства“. Нећемо моћи ни да одговоримо шта, у ствари, подразумевамо под појмом „духовно“ – под тим појмом који нас или плаши или збуњује: побожна досада при читању неких, у прошлости бројних, издања „духовне литературе“ или нешто друго? Сергеј Фудељ https://azbyka.ru

Aрхимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури у Епархији жичкој, одржао је предавање на тему "Васкршњи пост - непрестано усхођење ка Богу" (извод је испод). Предавање је одржано у недељу, 3. априла 2022. године, по благослову Епископа крушевачког г. Давида, при храму Светог Ђорђа у Крушевцу, известила је Епархија крушевачка. Радио Слово љубве ће предавање оца Тимотеја емитовати у целини у суботу, 9. априла, од 13 часова, репризно истог дана у 23 сата, у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Отац Тимотеј је, између осталог, казао: "Када неко нешто каже, најлакше је одговорити истом мером, вратити увреду, свађу или шат већ. Али, хајде да ми, хришћани, будемо нешто друго у овоме свету, јер смо ми и позвани да будемо нешто друго, да будемо другачији. И зато ми штрчимо у овом свету, не уклапамо се никако. И све очи су упрте у хришћане...Сходно томе, морамо да се, кад изађемо са Литургије, да се и понашамо - да ми у свакоме човеку кога сретнемо на улици видимо - Христа, да се осмехнемо, да кажемо благу реч. А то би требало прво ујутру, кад се пробудимо, оној особи коју прво угледамо кад се пробудимо, да се осмехенемо и да кажемо лепу реч. И онда смо ми већ у Смислу. Ми смо већ дали смисао свом дану, свом животу, тој особи која је поред нас 24 сата. И онда тај дан дан крене лепо, са Божјим благословом. И не може другачије..." - Архимандрит Тимотеј Миливојевић је рођен 1976. године у Ариљу, где је и завршио основну школу. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену уписао је 1991. године, а по одслуженом војном року одлази у манастир Студеницу, где ће 1999. године примити монашки постриг. После једанаест година, од којих је три године провео на послушању као игуман, на неко време прелази у оближњи манастир Придворицу, а одатле 2012. године бива премештен у Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. Извор: Епархија крушевачка; Радио Слово љубве Извод из предавања о. Тимотеја:

Требињски ђакон Бранислав Рајковић, представник Епархије захумско-херцеговачке за културу и медије, истиче у тексту који је објавио „Аваз“: „Црква је жива заједница верних, а црква, као храм, само су зидови око Светог Причешћа“. Ђакон Бранислав је рекао: "Највиши не живи у рукотвореним црквама. Он ту борави када боравимо ми окупљени, зато су нам сабрања у храмовима важна, али и изван њих ми не престајемо бити с Богом, нарочито ако је двоје или троје сабрано у име Његово, дакле и у сопственим домовима. Неодлазак у храм, стога, а нарочито привремено и не због своје лењости и немара, неће нас одвојити од Бога мимо наше воље“, истиче ђакон Бранислав. „Останак у сопственом дому, с друге стране, колико год то можемо, у овим данима нарочито је важан. Важан је и у случају да не уважавамо баш све аргументације о ванредности ситуације, па и у случају да се не бојимо за себе. Уколико постоји и најмања могућност да наше схватање и храброст изазове понашање које свесно доводи у питање живот другог, наше пребивање у храму свакако неће имати смисла, јер храм, то смо ми, а не зидови“, закључио је ђакон Бранислав Рајковић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска