Претражи Живе Речи Утехе

Манастир Успења Пресвете Богородице. Баламандски универзитет. Центар православног богословља и философско-религијске мисли. Петог дана посете Антиохијској Патријаршији, посланство Српске Православне Цркве у раним јутарњим часовима напустило је територију државе Сирије. Тачно у подне Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Његово Блаженство Патријарх Антиохије и свега Истока г. Јован заједно са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем и Преосвећеним Епископом шумадијским Јованом, као и седморицом епископа Антиохијске Патријаршије, стигли су у манастир Пресвете Богородице надомак Триполија, у држави Либану. Дванаест километара југозападно од Триполија налази се манастир Антиохијске Патријаршије посвећен Успењу Пресвете Богородице. Ова светиња и едукативни центар Патријаршије назива се и Центар православног богословља и философско-религијске мисли Блиског истока. Ово је била прва дестинација Српске Православне Цркве, а после повратка из Сирије. Град Триполи је највећи град у северном Либану и други по величини у овој земљи. Налази се осамдесетак километара северно од главног града Бејрута и представља главни град северне обале и округа Триполи. Између осталог, Триполи је познат по томе што има највећу тврђаву из доба крсташких ратова. Величанствен дочек приређен је и овде, већ по традицији, али сваки је јединствен. Тако и овај. Поред великог броја студената Универзитета као и универзитетског оркестра, шпалир је красио велики број мајки са децом. Доксологију је служио игуман манастира архимандрит Роман Ал Ханат, који је после усрдне молитве поздравио Српског Патријарха и делегацију. Обраћање Патријарха српског Иринеја у Баламанду -Ваше Блаженство, Патријарше Велике Антиохије, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, уважени господине Ректоре Универзитета, уважени декани факултета, драги студенти, браћо и сестре, драги пријатељи, Најпре благодарим Господу и Пресветој Мајци Божјој што нас је удостојила великог дара и милости Божје да посетимо ову древну и славну свету обитељ. Ова обитељ с највишим просветним установама није само ваш понос, него и васцелог православља и хришћанства уопште. Овде све говори даром и благодаћу Божјом, па је велики дар што смо дошли и поклонили се овој великој обитељи и њеним просветним установама. Имали смо прилике да чујемо о изванредном значају ове светиње и ове високошколске установе. Сада имамо прилику да оно што смо мање знали боље упознамо и да оно што смо видели пренесемо нашем народу. Ова светиња са својим образовним установама наставља реч и дело светих Апостола, а посебно Светог апостола Павла и других светих који су просијали на овим просторима. Ова духовна и просветна установа наставила је велику мисију наше Цркве која је започела са светим Апостолима; у прошлости је много значила, али ништа мање значајна није ни данас. Време у коме живимо дичи се многим својим успесима и могућностима, али то није нешто што је најпотребније народу нашег времена. Њима је да дођу овде и помоле се Господу. Исто је важно да упознају истину коју је Господ открио и предао нам да је упознамо, и не само да је упознамо, него и да по њој живимо. Радујемо се што овде видимо да дејствује Универзитет, али и школе за средње образовање, где студенти и ученици стичу знање које ће користити њима лично и овом благочеститом народу. Зато се молим Господу да благослови ову светињу и ове просветне храмове који имају узвишени значај у овој духовној светињи. Долазимо из земље Србије, која је доживела историју сличну народу Сирије и народу ове благословене државе. И ми смо принели многе жртве у прошлости, али, нажалост, и у данашњем времену. Ови ратови који су нас задесили у последње време, оставили су код нас огромног трага. А видели смо последице рата овде, а и у Сирији. Нама ће, верујем и вама, требати много и много времена да обновимо оно што је уништено и оштећено. Оно што је порушено, то ће се вероватно и подићи, али оно што остаје као велика рана и вашег и нашег народа – то су многи, многи људи који су положили своје животе и као мученици окончали свој овоземаљски живот. Верујем да ће нам Господ преко својих угодника залечити тешке ране. Наша је велика жеља и молитва Господу да у овој земљи и овом народу завлада мир, толико жељан и толико потребан. Видели смо много лепих ствари у Сирији, видели смо велике светиње, видели смо богочестив народ који нас је са пуно срца и љубави дочекивао где год смо долазили, и одлазимо с великим одушевљењем што смо запазили да су односи у народу различитих религија врло блиски, као односи какви треба да владају у народу Божјем. То је оно што је потребно нашем времену, не само овде, него и у читавом свету. Задивљени смо односом хришћана и муслимана једних с другима, што је заиста за похвалу. Ово треба прихватити и учинити да влада и међу другим народима. Важно је то наглашавати у свакој прилици, јер имамо много комшија који нам не желе добро, и који су нам нанели велика зла у блиској прошлости, али суд о њима препуштамо Господу, који је праведан Судија, и који ће помоћи и њима и нама да искоренимо завист и пакост из својих душа и својих срца. Придружујемо се честици празника Господина Архимандрита с нашом жељом да нам предстојећи празник донесе велику духовну радост. Посебно желимо и молимо се Господу да народу Антиохијске Патријаршије дарује мир и слободу, добре односе са свим људима који живе на овим просторима, што сматрамо вољом Божјом. Нека Господ Бог благослови овај народ и све народе на овим просторима, као народ Божји, као народ мудар који је Он створио и у који је усадио љубав према добру, а и према сваком ближњем. Захваљујемо на топлом дочеку који смо доживели овде. Поздрављамо вас дивним речима Празника над празницима: Христос васкрсе! Убрзо затим размењени су дарови и делегације су се упутиле у обилазак Универзитета. За време трпезе љубави, коју су послуживали студенти Богословског факултета Баламандског универзитета, Српском Патријарху г. Иринеју и делегацији обратио се декан Факултета, крстоносни-протопрезвитер Порфирије Жоржи: -Они који су се трудили да граде ово свето место и да чувају Јеванђеље, они су учили на овом месту, као што је рекао апостол Павле, да тумаче Свето писмо, изоб ражавају иконе. У у овом светом месту баштинимо нашу традицију, уметност и лепоту наше Цркве. Данас се налазимо на Богословском факултету који припада нашој Антиохијској Цркви у оквиру Баламандског манастира. Ваша Светости, многи знаменити професори били су предавачи на нашем Факултету. Наша антиохијска историјска школа је позната по свом специфичном богословском тумачењу дела Господа Исуса Христа. Ми на нашем Факултету Светог Јована Дамаскина учимо студенте нашој историји и духовном животу - да проносе оно што је добро за нашу Цркву и да буду пастири своје Цркве и како да помажу свима другима; да чувају нашу духовну и научну заједницу према речима Јеванђеља. Наш факултет шаље своје студенте на различите конференције и симпосионе. Имамо три програма учења на даљину, преко интернета, за студенте који припадају нашој Цркви, настава се одржава на арапском и шпанском језику. Ми живимо као једна литургијска породица. Талентовани студенти имају могућности да искажу своје способности. Наша Црква гледа на наш факултет као на светло, духовну школу по благости Његовог Блаженства Патријарха г. Јована. Баламанд је увек био срце Антиохије. Ваш долазак је за нас историјски, то је благослов да будемо снажни, на чему Вам захваљујемо. Данас смо жедни речи Божје и поруке наде, и тешко налазимо људе који имају чисто срце и желе да помогну другим народима. Желимо да будемо синови Божји, ученици нашег Господа Исуса Христа. Васкрсење нашег Господа носимо у својим срцима и исповедамо Га кроз Јеванђеље. Желим да Вам у име наших професора, студената и свих запослених на нашем факултету поклоним књиге у којима су обрађене теолошке теме, а издање су нашег факултета. Хвала Вам! Истог дана, у послеподневним часовима делегација Српске Православне Цркве вратила се на Баламандски универзитет, где је био заказан састанак првојерарха Српске Православне Цркве, Његове Светости Патријарха г. Иринеја, са ректором те високообразовне институције. Дискусији су присуствовали чланови делегације Српске Православне Цркве: Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж), крстоносни протопрезвитер Божо Бакајлић и протођакон Дамјан Божић. С друге стране, поред ректора Баламандског универзитета Елијаса Варака и Антиохијског Патријарха г. Јована, присуствовали су професори/декани са Баламандског универзитета разних факултета/смерова. Патријарх Иринеј је поздравио скуп да би митрополит Амфилохије у наставку укратко изнео историју Православног богословског факултета Универзитета у Београду рекавши, између осталог: -Наш Богословски факултет је са још четири факултета саоснивач Универзитета; 1905. године основали су Богословки фкултет и као такав био је до 1952. године у саставу Универзитета, кад су га комунистичке власти избациле из његовог састава, па се о њему старала Црква. Враћен је на Универзитет 2005. године. Иначе, било је више професора који су из Русије после револуције избегли код нас, између 20-тих и 40-тих година 20. века. Имали смо изванредних професора, међу којима је био и Свети отац Јустин Поповић, али њега су протерали - био је све време у кућном притвору у једном манастиру. Историја нашег факултета је дуга... На питање митрополита Амфилохија, да ли држава финансијски помаже факултет, ректор је одговорио: -Не. Универзитет је самосталан, овде студемти сами плаћају своје студирање, а школарина је веома висока. Имамо једног студента из Русије и, ако Бог да, треба да дође и један Србин који ће изучавати арапски језик. Убрзо затим делегација Српске Цркве са домаћинима обишла је кампус те високообразовне институције, где тренутно студира више од пет хиљада студената на разним факултетима. Богословски факултет Баламандског универзитета има тренутно на студијама нешто мање од стотину студената. Такође, у Сједињеним Америчким Државама има „истурено“ одељење које ради под патронатом тог Универзитета. После три семестра студија и положених испита издају се мастер дипломе. Потписник ових редова својевремено је стекао звање мастера примењене Православнне теологије Баламандског универзитета. Декан Богословског факултета Баламандског универзитета др Порфирије Жоржи изнео је кратку историју свог Универзитета и самог манастира, рекавши да је историја манастира Успења Пресвете Богородице сложена и веома занимљива: -Од 1157. године на овом месту узноси се и велича име Господа Исуса Христа. Сам назив потиче од старофранцуског топонима Белмонт, што у преводу значи „Прекрасна планина”, што ово место заиста и јесте. Првобитни манастир је разрушен 1291. године од стране муслимана, да би се после тога дуго налазио у рушевинама. Манастир је 1603. г.одине обновио Митрополит триполијски Јоаким као Ппавославну монашку обитељ. Скоро сто година ово је био један од најзначајнијих манастира у Антиохијској Православној Цркви. Баламандски манастир је велики центар православног богословља. Његова рукописна збирка хришћанских дела на арапском језику сматра се једном од богатијих збирки те врсте у свету. Године 1832. архимандрит Атанасије (Касир) основао је у овој светињи прву школу за свештенослужитеље. У току седам година овде су изучавани грчки и арапски, црквена музика, догматско и пастирско богословље. Школа је затворена 1840. године да би је Антиохијска Патријаршија поново отворила 1900. године. На почетку Првог светског рата, 1914. године, школа је поново била затворена, но полако је наставила своју делатност између два светска рата. Године 1975. због рата Богословски институт је био пресељен у Солун до 1979. године, да би убрзо затим у манастиру био основан Баламандски универзитет, који данас похађа велики број студената. Нагласио је да је жеља блаженоуснулог патријарха Игнатија давне 1988. године била да оснује посебан, самостални факултет који припада Цркви. Када је тражио дозволу од државе, пошто све обично припада држави, а не Цркви, добио ју је и жеља му је испуњена - држава је издала дозволу и, хвала Богу, добили смо одобрење за рад. Сада наш Универзитет не припада држави него Цркви. Најбоље у томе је и то што је Патријарх тада добио дозволу за Универзитет, а не само за Теолошки факултет. На самом крају, веома поучно предавање студентима Богословског факултета одржао је патријарх Иринеј. За сутра је у плану, после свете Литургије, састанак са Председником Либана и обилазак цркве Светог Георгија и цркве Светог Николаја у Бејруту. Протођакон Дамјан Божић Извор: Српска Православна Црква

Током 11. и 12. априла председник Грчке, Павлос Павлопулос, посетио је либанску земљу. Визита је била кратка, тако да је била велика почаст што је грчки председник преподне у петак провео у манастиру Пресвете Богородице у Баламанду, који је једно од седишта православног патријарха Антиохије, а такође овде се налази богословија ове Цркве и универзитет, који је основао предходни патријарх антиохијски, Игнатије (Хабиб Хазим). Црква антиохијска припремила је специјалан дочек: у цркви је одслужена кратка доксологјиа, којој су присуствовали патријарх Јован (Јазиџи) и 12 епископа ове Патријаршије, председник Универзитета Баламанд Елијас Варрак, семинаристи богословије и ученици православне основне школе која овде функционише. Једна од највећих либанских станица, MTV, организовала је директан пренос свечаности, који може да се погледа овде: Патријарх Јован одликовао је пресденика Павлопулоса специјалним одликовањем антиохијске Цркве – орденом светих Петра и Павла. Рекао је, да је сигуран, како грчка Црква, као и грчка држава, могу да имају важну улогу у сједињавању православне фамилије у целом свету. Патријах Јован је указао на вишевековне културне и духовнуе везе између Грчке и Либана, а такође и да велики број садашњих свештеника и јерарха антиохијске Цркве, захваљајући грчкој држави, студира или је студирао на грчким факултетима. На крају поглавар антиохијске Цркве подсетио је на нестале православне митрополите Павла (Јазиџи) и Јована (Ибрахима) – 22. априла биће већ 6 година, од кад су исламисти киднаповали ове владике. До сад Антиохисјка Патријаршија није добила озбиљну помоћ од света у истраживању, шта се десило са овим јерарсима, где су и да ли су живи. Извор; превод pouke.org

Либан је јединствена арапска земља, у којој број хришћана чини скоро половину свих становника. Може се рећи, да су овде, прво хришћанство проповедали не апостоли, него сам Христос; Либан је више пута поменут у Светом Писму, тако да су либански хришћани потомци првих хришћана. Либан је мала земља, броји око 5 милиона становника, који су јако подељени у вези религије, не само између ислама и хришћанства, него такође постоје унутрашње поделе у овим религијама код Либанаца. Православни хришћани чине негде 8-10% становника Либана, сви они припадају Антиохијској Патријаршији. Мапа Либана - жута боја означава места, у којим већина становника је православна Хришћани су присутни у свим великим и средњим градовима, а такође постоји регион, у којем су већина људи православни, зове се Ал-Кура. У њој живи око 70 хиљада људи, броји 52 села и градића. Такође једна од најчувенијих и најбогатијих области либанске престонице, Бејрута, је већином православна, зове се Ашрафијја. Саборна црква св. Ђорђа у Бејруту Не може да се заборави, да већина Либанаца и особа либанског порекла живи изван Либана, пре свега у Северној и Јужној Америци; то је негде од до 14 (!) милиона људи, од којих не мали број је православан. Због ових демографских компликација, политички сyстем Либана такође је компликован, на пример: председник мора да буде хришћанин маронита, премијер муслиман суннита, вицепремијер православни хришћанин ,председник парламента муслиман шиита, подпредседник парламента православни хришћанин. Такође се то тиче и парламентариста: 128 места је равно подељено између хришћана и муслимана. У хришћанском делу 14 места је дедикована православним. Центар Бејрута, на једној слици, починајући са леве стране: црква маронитска, сунитска џамија, православна црква, римокатоличка црква, гркокатоличка црква. Штавише, због ових религиозних подела, у Либану доста велики број дана сматра се као нерадни дани или као државни празници. Свака субота и недеља су нерадни дани, осим тога, што се тиче православних празника, слободни су: 1 јануар (Обрезање Господње), 6 јануар (Богојављење), 25 март (Благовести), православни Велики Петак, 15 август (Успење Богородице – Велика Госпојина), 25 децембар (Божић). Цела Антиохијска Патријаршија користи новојулијански календар. Православни Либанци су увек играли важну улогу у култури свог народа, између њих су: митрополит Џурџ Кходр (философ, писац, „арапски златоусти“); Фаируз (Fairouz) позната такође као Нур Хаддад (најчувенија савремена певачица арапске музике); Антун Саадех (политичар, оснивач Сиријске нацијоналне партије); Џорџ Антониус (политичар, философ, једна од најпознатих личности арапског национализма); Илијас Хури (писац), Асси Рахбани (музичар, композитор); Зијад Рахбани (композитор, музичар, писац); Џибран Туини (новинар); Гхассан Туини (политичар, новинар); Најла Туини (новинарка, политичар). Такође најпопуларнија либанска газета, Ан-Нахар (An-Nahar, буквално „Дан“) је у православним рукама, исто као и један од најгледанијих тв канала, МТВ (MTV; Мурр ТВ - Murr TV). Због тога у газети Ан-Нахар редовно су публковане проповеди чувених либанских теолога. МТВ емитује за неке недеље и празнике православне службе из различитих места, исто као и концерте црквене музике. У регији Ал-Кура ради једнах од највећих и поштованијих универзитета у Либану и целом Леванту, то је Универзитет Баламанд. Власник овог универзитета је Антиохисјка Патријаршија, и његова историја почиње од јако старог манастира Успења Пресвете Богородице, у којем радила је богословија. 30 година уназад, док је трајао рат у Либану, патријарх Игнатије Четврти (Хазим Хабиб) је проширио Баламанд, основао је више факултета да не би била само богословија. У богословији на самом нивоу лиценцијата (бакелора) учи се око 60 семинариста из Либана, Сирије и Турске. Манастир Баламанд У Либану постоје 6 православних митрополија (епархија) Антиохисјке Патријаршије: Митрополија Бејрута (17 парохија у Бејруту и околини) Митрополија Захле и Баалбек Митрополија Библос и Батрун позната такође као Митрополија Горе Либан (99 парохија) Митрополија Триполиса и Ал-Куре Митрополија Тира и Сидона Митрополија Аккара (око 67 хиљада верника). Црква св. Ђорђа у Ал-Мина У свакој митрополији постоје неколико мушких и женских манастира, између њхих доста је древних, на пример манастир Хаматура. Чудотворна икона "Сајјидат ал-Бахр" (Владичица Мора) у Батрун Извор слика: wikipedia, своја

Либан је више пута поменут у Светом Писму, до данас живе у овој земљи потомци првих хришћана, чак у Антиохији први пут верујући у Христа добили су то име, а православни Либанци су припадници Антиохијске Патријаршије. Иако је Васкрс највећи хришћански празник, и Божић је, такође, дуго очекиван дан. Припреме почињу 15 новембра (цела Антиохијска Црква има неојулијански календар) – тада почиње 40 дана поста. Као и у осталим православним Црквама, у то време не једе се месо и млечни производи. Риба се једе ретко, и најмање последње седмице поста. Једу се пре свега наранџе (посто то је сезона), банане, хуммус, лук, пиринач, кромпир. Генерално, не сме да се пије алкохол, али за неке празнике, на пример 4. децембра (кад Црква обележава двојцу великих светитеља ове либанско-сиријске земље: св. мученицу Варвару и св . Јована Дамаскина) неки пију вино. Такође 4. децембра спрема се жито, пошто једно предање каже, да се св. Варвара сакрила се у пољу жита, док је њен строг отац хтео да је уда – а она је изабрала Христа, а не овај свет.И скривену у житу отац је није нашао. Тог дана, или 3. децембра увече, деца облаће разлићите костиме, вероватно због исте симболике – сакривање – и тако се шетају улицама и учествују у службама у цркви. Петнестог новембра почињу ипак не само духовне припреме. Од тог дана у кућама, институцијама, центрама села, некад и црквама, ставља се пећина. Обично од картона, са различитим декорацијама, лампама итд. Што су Божићни празници ближе, ставља се више декорација. На крају у центру ове пећине ставља се икона Христовог Рођења. У градовима и селима се стављају јелке, или, чешће – светла на различита дрвећа. Пошто је то сезона за божићну звезду, и то је место, где она расте (као у Јужној Америци) – последње седмице пре Божића, ово цвеће ставља се такође у црквама (јелке ретко). Бадњи Дан, 24. децембра, обавезује строг пост, ништа се не једе, нема свечане вечере, којом су познати Словени (Срби, Пољаци, Украјинци итд.). Ујутро почињу службе за Бадњи Дан: јутрење, царски часови, и Литургија св. Василија Великог. На царским часовима пева се химна слична 15. Антифону Великог Петка (‘Днес висит на Древе’): “Днес се роди од Дијеве”. Та химна је симбол Бадњег Дана за православне Арапе и Арамејце. Псалмиста или неко одређен излази испред иконостаса, стоји у средини и пева ову химну полако, са свечаном интонацијом. Овде се види, да је Бадњи Дан за Божић као Велики Петак за Васкрс. Тог дана такође спрема се јело за празнике. Негде у 8 увече – или мало раније или касније, зависи то од парохије – у црквама почиње „сахранија”, значи: бденије. Звоне звона, и људи се полако окупљају у црквама, где се чита велико повечерје, некад такође су у ову службу уклопљене молитве пре Светог Причешћа. До времена стихира повечерија све се чита, светла осим неколико свећа нису упаљена. Кад почињу стихире, свештеници - обично обучени у црвено - излазе иза иконостаса са иконом Христовог Рођења, и креће литија преко целе цркве. Обично свештеник, који држи икону, сам пева стихире. Када је икона већ је у средини храма, хор почиње да пева стихире, а верни народ долази код иконе, да њу пољуби. После призива свих светих и молитве за цели свет благослови се пет хлебова, који ће се расподелити верницима за крај Божићне Литургије. После почиње јутрење, на којем све – осим 6 псалама – се пева. То значи, да после векова, кад све је било у тами, сад може да позна Бога, који се оваплотио и тек родио. Пре Божићног Канона чита се синаксар. После почиње Божићни Канон са чувеним "Христос се роди, славите Га!". Кад се пева величања девете песме Божићног Канона, звоне звона. Пошто стихире на јутрењу завршавају се речима „Слава во вишних Богу”, не певају се поново ове речи за време Великог Славословија, него директно прелазе у ту химну. То је песма анђела за ову Свету Ноћ, пале се светла, и поново звоне звона. После Славословија почиње Божествена Литургија, коју се служи као обично на арапском, али пошто је то велики празник, неке њене делове (на пример један пут „Јелици во Христа”) пева се на грчком или још другим језицима, као симбол да Христос се родио за све народе. Иако постоје арапске – и веома старе – Божићне песме, не певају се за време службе у цркви. У току св. Причешћа пева се Канон Божића и друге химне. Светој Чаши прилазе сви присутни – у Антиохијској Патријаршији такав је обичај, а исповест је ређа, не у току службе, само на молбу верника (обично има он свог духовног оца), а и не сваки свештеник може да исповеда, само онај који већ неколико година служи и носи палицу. У место химне после Причешћа 'Да исполњатсја уста наша' пева се Божићни тропар. Одмах после Литургије један прилази другому, да се изљубе и кажу „Миилад маџиид” шта значи „величанственог Божића/Рођења". После тога, као после сваке Литургије (осим на Бадњи Дан) је сусрет парохијана на арапску кафу, само разлика је таква, да први пут после 40. дана има такође чоколадних слаткиша. После тога у неким местима, још пре повратка кући, иде се на гробље, да се обавесте покојници те фамилије, да се Христос родио. У кући, иако је ноћ, после отпевања Божићног тропара почиње свечан доручак, на којем је и чорба са пилетином, и ћурка са пиринчем, и јаја (то може да буде изненађење за Србе), и сир, и лабне (врста сметане са маслином), и фаттуш (врста салате), и црвено либанско вино. Кад сви нешто поједу, иде са мало на спавање, па после у неким местима од јутра почиње да се обилазе куће – прво од фамилије, па после од комшија, са вином и неким слаткишама. Двадесети пети децембар је слободан дан у целом Либану. Други дан Божића није у потпуности слободан дан: школе су затворене, такође доста продавница и ресторана, али неки ипак раде, или на пример само неколико сати. Пећине и остале Божићне декорације остају до празника Богојављења (6. јануар, такође слободан дан у Либану), или до дана његовог завршетка (14. јануар). Извор слика: своје, Koura Online, Tartous Orthodox