Претражи Живе Речи Утехе

Катихета Бранислав Илић: Трећа недеља Великог поста - Крстопоклона Вашој пажњи препоручујемо текст истог аутора под насловом: Крст је чувар васцеле Васељене Трећа недеље Свете четрдесетнице посвећена је прослављању и величању Часног и Животворног Крста Господњег. У једној богослужбеној песми појемо Крст је чувар васцеле Васељене, часни Крст је потпора верних, слава Ангела и рана (бол) демонима. У времену Великопосног путешествија у посту и подвигу, потребна нам је потпора и утеха како не бисмо клонули. Ту потпору, утеху и снагу на средини Свете четрдесетнице дарује нам сила Часног и Животворног Крста Господњег. Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством и осталим јересима које су уздрмале брод Цркве Христове. Друге недеље прославили смо Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. А сада, на средини Великог поста, треће недеље прослављамо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. У еванђелском зачалу Господ нас позива: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). Животни Крст сваког Хришћанина почиње од самог његовог рођења водом и Духом, почиње Светом Тајном Крштења и прати нас кроз цео наш живот. Крстоносни живот је наша свештена реалност која траје цео живот кроз наше учествовање у богослужбеном животу Цркве. Света Четрдесетница је најпогодније време да се на опитан начин одазовемо на Христов позив о ношењу Крста. У светом и узвишеном времену Великог поста ми се одричемо себе јер кроз пост и молитву потискујемо из нашег бића све оно греховно и трулежно, а себе кроз врлински и Светотајински живот испуњавамо Богом. Хришћанин је без крста као војник без оружја, као цвет без мириса, као виноград без плода и као мајстор без алата. Господ наш Исус Христос који је и сâм носио свој Крст за време целога свога земаљског живота, препоручио га је и нама као знак припадништва Њему, као символ нашега живота, као знак нашег заједничарења са Њим. Врхунац нашег духовног подвижништва и ношења животног Крста јесте поистовећивање са великим речима Апостола Павла: Не живим више ја, него живи у мени Христос. Познајући добро нашу огреховљену и слабу природу, Часни Крст нам се данас дарује као потпора и укрепљење како би издржали и други део поста, да не клонемо и паднемо, већ да оснажени силом Часног Крста Господњег издржимо до краја наше путешествије ка крајњем циљу ка коме идемо. Као процветало дрво које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, Крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о Крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог ка коме хитамо. Црквена историја нам казује да трећа недеља Свете Четрдесетнице није од увек била посвећена Часном и Животворном Крсту Господњем. Наиме, у Јерусалимском канонару из 7. века нема спомена Крста Господњег у ову недељу. Већ типик Велике цариградске Цркве из 9-10. века указује да се треће недеље прославља и велича Часни Крст Господњи ради укрепљења верних. Радуј се Живоносни Крсте, непобедива победо благочестивих, двери раја, тврђаво верних, заштито Цркве. Тобом се уништи погибао, разруши се царство смрти, и узнесосмо се са земље на небо, оружије непобедиво, противниче демона, славо мученика, истински украсе преподобних, пристаниште спасења, даруј свету велику милост. (стихира на Господи возвах) Часни Крст се на овом недељном јутрењу износи на средину храма где остаје до петка. Након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања поју се самогласне стихире Часном Крсту. Више о чину Воздвижења и Часном Крсту у богослужбеној традицији Цркве можете прочитати ОВДЕ. Поклонимо се данас изнесеном Часном Крсту Христовом, и истински се развеселимо целивајући га у љубави. На њему добровољно распетог Господа замолимо, удостој и нас да се неосуђено поклонимо Часном Крсту Твом и дочекамо Твоје славно Васкрсење! (Стихира на поклоњењу Часном Крсту) О изношењу Часног Крста у Крстопоклону недељу познати литургичар протопрезвитер Александар Шмеман говори: „Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести, поучава нас отац Александар Шмеман у свом делу Тајне празника. Дан је свечани, устајањем Христовим зора живота засија, смрт се нејасном показа, Адам уздигнут радосно ликује, зато ускликнимо песмом прослављајући победу. Нека уједињени прославе небом и земљом пред свима положено Часни Крст, на њему је телесно прикован Христос, целивајмо га радујући се духовно. Ходите, запевајмо песму нову прослављајући разрушење ада, из гроба Васкрсе Христос и подари спасење свима уништивши смрт. Ходите верни, захватите не воду из стварног извора изходећу, већ од извора Крста Христовог којим се хвалимо. Просветљење задобимо клањајући му се. Васкрсао си Христе уништивши смрт, као велики Цар из скровишта ада позвао си нас у радост небеског царства у земљу бесмртности. (Стихира Часном Крсту из службе Крстопоклоне недеље) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога сe дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма – где остаје преко целе седмице. После службе је прсдвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе – „Дан васкрсења“ – а канон је парафразиран ускршњи канон. Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном“. Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недeљу крста: Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами ссбе разапињемо … и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради ссћања на страдање нашег Господа и ради утехе… Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке… Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његовс заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ – Животворни Крст – који нас испуњава радошћу и припрема да, колико јс то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи… Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима … јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући сс како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно…“ Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути“. Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења“: „О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно…“ На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих“. И Христос им рече: „Ево, идемо горе – у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће“. Ово јс Еванђеље пете недеље. Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скреће пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени“. Преузето из књиге Велики Пост протојереја Александра Шмемана http://www.eparhijakrusevacka.com/treca-krstopoklona-nedelja-velikog-posta/ View full Странице