Претражи Живе Речи Утехе

Први услов је да путник који креће на Пут мора бити члан Цркве Духовно путовање се предузима у заједници са другим људима, а не у самоћи. Православно предање изузетно снажно истиче црквени карактер правог хришћанства. По речима Алексеја Хомјакова: "Нико се не спасава сам. Ко се спасава, спасава се у Цркви, као њен члан и у јединству са свим осталим члановима. Када неко верује, он је у заједници са вером, када неко воли, он је у заједници са љубављу, када се моли, он је у заједници са молитвом." Или, како каже о. примећује, Александар Јелчанинов: "Незнање и грех су својствени усамљеним појединцима. Само у јединству Цркве се ове мане побеђују. Човек само у Цркви проналази своје право ја - не као немоћни духовни пустињак, већ у сили заједнице са својом браћом и са својим Спаситељем." Наравно, има много људи који умом одбацују Христа и Његову Цркву или никада нису чули за Њега, али и не слутећи, дубоко у својим срцима и својим животним поступцима могу бити истинске слуге Једнога Бога. Бог је у стању да спасе чак и оне који никада у животу нису припадали Његовој цркви. Али гледајући ствари са наше тачке гледишта, то нам не даје за право да кажемо: „Немам потребе за Црквом“. У хришћанству не постоји духовна елита која је изузета од обавезе да у потпуности учествује у Цркви. Усамљени пустињак припада Цркви исто колико и градски занатлија. Аскетски и мистични пут, иако је с једне стране „лет сопства ка сопству“, истовремено је изузетно друштвени и друштвено оријентисан. Хришћанин је особа која има браћу и сестре. Он припада једној породици – породици Цркве. Духовни пут представља не само живот у Цркви, већ и живот у светим тајнама Као што Никола Кавасила јасно истиче, Свете Тајне чине наш живот у Христу. Овде опет нема места за елитизам. Не треба мислити да постоји један пут за „обичног“ хришћанина – пут општег богослужења, усредсређеног на свете тајне – и други пут за неколико изабраних, позван на унутрашњу молитву. Напротив, постоји само један једини пут – пут Светих Тајни и пут унутрашње молитве, и они представљају и чине јединствену целину. Нико не може бити прави хришћанин ако не учествује у потпуности у светим тајнама, као што нико не може бити прави хришћанин ако их посматра као механички ритуал. Пустињак у пустињи може се ређе причешћивати него хришћанин у граду; Међутим, то ни најмање не значи да су свете тајне мање потребне пустињаку. То само значи да је ритам његовог евхаристијског живота другачији. Бог, наравно, може спасити и оне који никада нису били крштени. И ако Бог није везан за тајне, ми смо и даље. Како напомиње Свети Марко Подвижник, сва пуноћа подвижничког и мистичког живота садржана је у Светој Тајни Крштења; Колико год човек напредовао на Путу, све што ће постићи је потпуно откривење крштене благодати. Исто се може рећи и за Свето Причешће. Пуноћа подвижничког и мистичког живота јесте продубљивање и остварење нашег евхаристијског јединства са Христом Спаситељем. У православној цркви деца почињу да се причешћују од тренутка крштења. То значи да су најранија сећања православног хришћанина на Цркву готово увек повезана са примањем Тела и Крви Христове; а последња свесна радња у његовом животу, према његовим искреним надама, поново ће бити примање Божанских дарова. И тако се његово искуство у Светом Причешћу наставља кроз цео његов свесни живот. Изнад свега, кроз Причешће, хришћанин постаје једно са и у Христу, постаје „охристовљен“ и „обожен“; Углавном кроз Евхаристију прима прве плодове вечности. „Благо ономе који једе хлеб живота, а то је Исус“, пише свети Исак Сирин. „И у овом свету он удише ваздух васкрсења, у коме ће се праведници радовати када устану из мртвих. Сваки људски импулс овде достиже свој крајњи циљ“, каже Никола Кавасила. „Јер у овој тајни ми примамо самога Бога, и сам Бог постаје једно са нама у најчудеснијем од свих могућих сједињења. Ово је последња тајна: ми не можемо видети ништа ван ње, и ништа јој се не може додати.“ Духовни пут није само црквени и мистични; он је и јеванђелски То је трећи неизоставни услов за напредак на путу православног хришћанина. На сваком кораку, обраћамо се Богу за вођство, који нам се заузврат обраћа кроз Библију. По мудром учењу пустињских отаца, „старци су говорили: Бог од хришћана не жели ништа друго, осим да слушају Свето писмо и испуњавају оно што је написано“ (Пустињски старци непрестано дају упутства о потреби духовног учитеља који ће нам помоћи да правилно примењујемо Писмо). Када је неко упитао светог Антонија Египатског: „Која правила треба да поштујем да бих угодио Богу?“, он је одговорио: „Где год да идеш, нека ти је Бог увек пред очима; шта год урадиш или кажеш, узми пример из Светог писма; где год да се настаниш, увек буди спреман да напустиш свој дом. Придржавај се ове три ствари и живећеш“. „Најчистији и најзадовољнији извор за учење о вери“, пише митрополит московски Филарет, „је откровење Светог писма." Епископ Игњатије Брјанчанинов је младим монасима дао следећа упутства, али његове речи се подједнако односе и на мирјане: "Од свог првог уласка у манастир, монах мора сву своју бригу и пажњу да посвети читању Светог Јеванђеља. Мора проучавати Јеванђеље тако пажљиво да му оно увек буде у сећању. У свакој моралној одлуци, у сваком поступку, у свакој мисли, јеванђељска поука мора увек бити у његовом уму. Проучавајте Јеванђеље до краја свог живота, немојте мислити да га је довољно. Епископ Калист Вер приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Кад се говори о саборности, одмах имамо на уму начин на који црквени сабор треба сматрати евхаристијским догађајем. Већина сабора се бавила васпостављањем евхаристијског општења када је оно било прекинуто, питањем ко може или не може бити припуштен примању светих тајни, а већина сабора (ако не и сви) окончавани су саслужењем Литургије у којој су служили сви чланови сабора. Шта је циљ сваког сабора? Саборним разматрањем постићи заједнички ум. Ипак, овај заједнички ум није само збир убеђења различитих учесника. Када смо сабрани у сабору, ми грешници постајемо нешто више од онога што смо као изоловани појединци; а ово „нешто више“ је управо присуство сâмога Христа, који делује међу нама благодаћу Светога Духа. Као што је обећао наш Господ, „где су двојица или тројица сабрани у моје име, ту сам и Ја међу њима“ (Мт. 18,20). Овaј изваредни исказ наводи се у одредби сваког истинског сабора. Није ли значајно што је Параклит сишао на прве ученике у Јерусалиму, не када се сваки од њих молио одвојено, већ када су сви били заједно на једном месту (Дела апостолска 2,1)? Двојица или тројица, рекао је Христос. Истина је да нам Он долази и кад смо сами, када у трезвеном бдењу испитујемо унутарње светилиште свог срца и тамо откривамо његово стално присуство. Самоћа, која није исто што и усамљеност, заиста је саставни аспект нашег живота у Христу. Ипак, упркос дубокој вредности коју самоћа има, солидарност и заједништво – заједно са свим оним што подразумева словенски израз саборност – још су драгоценији. Црква није збирка самосталних монада, већ тело са многим удовима, органски међусобно зависним. Због тога, унутар Цркве једни другима кажемо: „Потребан си ми да бих био свој“. Због тога на сваком нивоу црквеног живота, а ништа мање на сваком сабору, чланови Цркве не кажу „ја“, него „ми“, не „мене“, него „нас“. „Јер угодно би Светоме Духу и нама“, рекли су ученици на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела апостолска 15,28). „Ми“ је пресудна саборска реч. Зацело нам пада у очи чињеница да се у молитви коју нам је завештао Христос (Мт 6,9-13) реч „нас“ јавља пет пута, реч „наш“ три пута, а реч „ми“ једном; али нигде у Молитви Господњој хришћанин не каже „ја“, „мој“ или „мене, мени“. Тако се и у Евхаристији – чину који гради Цркву – на епиклези или призиву Светога Духа каже Богу: „Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну жртву, и молимо Те, и призивамо и преклињемо: ниспосли твога Духа Светога“. На исти начин, читајући Исусову молитву која ми је била сапутник последњих шездесет година, не волим да кажем „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, већ пре „помилуј нас“. Не треба рећи да је уобичајенији облик „помилуј ме“ потпуно легитиман, али кад говоримо „нас“, истичемо да спасење, иако лично, никада није изоловано. Не заборавимо буквални смисао грчке именице синодос. Она настаје од син, „заједно“ и одос, „пут“ или „путовање“ – заједничко путовање. Синод је сабрање лица – првенствено епископа, али које такође укључује свештенике и лаике – који се налазе на заједничком поклоничком путовању, а који заједно путују истим путем. Ова идеја, која подразумева осећај кретања и испитивања, подсећа нас на то да синоди (сабори) нису статични, већ динамични, не понављају се, већ су откривењски. „Ево, све чиним новим“, објављује васкрсли Спаситељ (Отк 21,5). На сваком истинском црквеном сабору доживљавамо новост наше непроменљиве вере. Када размишљамо о саборности, замишљамо је у ширем обухватном смислу. Иако се у првом реду односи на одлуке већ одржаних сабора, било васељенских или помесних, њу такође треба схватити шире као својство које се протеже широм Цркве на свим нивоима, у епархији, парохији и у нашем личном живи. Отац Георгије Флоровски је говорио о потреби стицања „светоотачког ума“; можемо слично говорити и о потреби стицања „саборског ума“. Саборност подразумева оно што је названо „духовност заједништва“1, отвореност према другоме, спремност да се саслуша. Саборност не значи монолог него дијалог, не самодовољност већ размену, не солипсизам већ заједништво. Ми православни смо навикли да говоримо о себи као о саборној Цркви, као Цркви седам светих Сабора, али морамо с понизношћу и реалношћу признати да, иако у теорији потврђујемо саборнност, често смо је занемаривали у пракси. Тачно је да је од времена Васељенских сабора одржан низ сабора: Сабор у цркви Свете Софије 879-80.г.; паламитски сабори 14. века у Цариграду (1341, 1347, 1351); сабори 17. века, посебно овде у Јашију (1642) и у Јерусалиму (1672), који је потврдио тачно православно учење о Цркви и светим тајнама; цариградски сабор (1872) који је осудио етнофилетизам (нажалост, његовог учења се не држе у савременој православној дијаспори), а у новије време и велики московски сабор 1917-18.г. Саборима су присуствовали свештеници и лаици, као и епископи, али су трагично прекинути бољшевичком револуцијом, а у много чему били су исто тако радикални и иновативни као Други ватикански концил, а можде и више. Без обзира на све ове и друге саборе, не би ли требало да признамо да је Православљу често било тешко да делује саборно? Колико година припрема и одлагања је протекло пре него што се Свети и Велики сабор састао на Криту у 2016. години! У Римокатоличкој цркви је папа Јован XXIII, на запрепашћење готово свих, објавио 25. јануара 1959. г. да ће сазвати Концил; а за мање од четири године, 11. октобра 1962. године, Концил је почео с радом. Сматрам да то није начин на који се ствари дешавају у Православној цркви. Још 1902. године васељенски патријарх Јоаким III упутио је енциклику свима православним Црквама, позивајући на блискије везе и сарадњу, што је наишло на повољан пријем. Са своје стране је Руска црква одговорила 1903. године, истичући важност „посебних сабора православних архијереја“, састављених из представника свих патријаршија и аутокефалних Цркава, када би се лицем у лице и из „уста у уста“ саветовало о питањима од заједничког интересовања.2 Овде имамо семе које је на крају довело до Светог и Великог Сабрања 2016. године, али је прошло много времена пре него што је ово семе уродило плодом. Године 1923. васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис сазвао је свеправославну конференцију у Цариграду, мада један број православних Цркава није могао да присуствује, и неколико одлука ове конференције довело је до великих подела, посебно због усвајања новог календара. После тога, 1930. г. међуправославна комисија састала се у манастиру Ватопеду на Светој Гори са задатком да се припреми оно што је названо „Просинод“, просабор, од којег се, пак, очекивало да ће са своје стране довести до сазива и одржавања пуног свеправославног сабора. Међутим, овај Просинод никада није био сазван, а још мање је остварен сâм предложени Свеправославни сабор.

Понекад ми људи поставе питање: ,,Како треба започети са читањем Добротољубља? Од ког писца треба почети?“ Обично је мој одговор следећи: ,,Започни Словом о трезвеноумљу Светог Исихија.“ На моје велико задовољство, сада могу да дам потпунији и сврсисходнији одговор: ,,Читај Светог Исихија“ рекао бих ,,али док читаш, имај пред собом на столу његово Тумачење од Архимандрита Емилијана.“ Као штo се и очекује од личности која ужива тако велико поштовање због своје духовне мудрости, не само на Светој Гори него и много даље, отац Емилијан нам управо помаже у ономе што нам је потребно да бисмо разумели овај кључни текст Добротољубља. Издавач Добротољубља Свети Никодим Светогорац, поистовећује аутора Слова о трезвеноумљу са Исихијем, презвитером јерусалимским, писцем многобројних библијских тумачења, који је живео у првој половини 5. века. Међутим, како је то отац Емилијан прокоментарисао у свом тумачењу, постоје добри разлози због којих сматрамо да је Слово о трезвеноумљу доста познији текст. Судећи према већини рукописа, писац је заиста Исихије, игуман Богородичиног манастира Ватоса, касније познатијег као Манастир Свете Катарине на Синајској гори. Пошто у 100. глави цитира Светог Јована Лествичника († око 649) а од 67. до 75. главе додаје одломке из списâ Светог Максима Исповедника († 662), по свему судећи Исихије из Ватоса живео је крајем 7. или у 8. веку. Савремени тумач, Архимандрит Емилијан, правилно описује Светог Исихија као ,,анатома душе и свега Божанског“. Слово о трезвеноумљу се на свеобухватан начин бави готово свим главним темама подвижништва и мистичног богословља, и на тај начин представља сигуран и поуздан водич за живот унутрашње молитве. Истовремено, Свети Исихије пише једноставним и привлачним стилом који обилује живим сликама. Посебно ми је остало у сећању поређење које прави између делфина, који искачу и порињују у светлоплаво море, и мисли (νοήματα), које спонтано ,,искачу“ из чистог срца (глава 156). Као што отац Емилијан исправно примећује: ,,Свети Исихије својом речју ствара динамичну атмосферу. Ватра и барут!“ Исто то чини и тумач у својим схолијама. Следећи верно Исихијев текст и анализирајући сваки израз појединачно, он говори са одушевљењем, јасношћу и изузетном дубокоумношћу. Као и Свети Исихије, он говори убедљиво, као онај ко има у себи силу, што је резултат искључиво његовог личног искуства. Свети Исихије је писао за монахе, а усмене поуке оца Емилијана на Слово о трезвеноумљуисто тако су упућене слушаоцима – монасима. Међутим, и они који живе ,,у свету“, пошто тумач сам на томе настоји, могу се поучити од Светог Исихија јер су његове речи упућене ,,свакој души… а Бог је све нас људе позвао на царску свадбу“. Читалац не треба да се разочара ако, на први поглед, Слово о трезвеноумљу садржи нека понављања. У ствари, као што то наглашава тумач, Светитељ се просто не понавља него нас једном префињеном педагогијом води све дубље у скривене тајне трезвеноумља (νῆψις). Свети Исихије сматра да је трезвеноумље делање које обухвата сваку врлину и сваку Господњу заповест. Буквално значење ове речи је трезвеност (νηφαλιότις), али њено дубље значење је будност (ἐγρήγορσις), стање будне пажње (ἐπαγρύπνησις), унутрашња јасност и разговетност. Сагласно речима оца Емилијана, трезвеноумље треба схватити као ,,стражење над срцем и умом… стражење над самим собом“, а њен плод су заједница са Христом и Духом Светим јер, као што то тумач и бележи: ,,Имаш ли трезвење, имаш Христа!“. Врлина трезвеноумља јесте прво слово подвижничке азбуке, највећа врлина, ,,тајна духовног живота“. Када је Христос говорио да је ,,само једно потребно“ (Лк. 10, 42), говорио је о трезвеноумљу. Отац Емилијан пише: ,,Немам духовни живот нити духовно делање ако у борби нисам задобио трезвеноумље.“ Имајући на уму велику вредност коју трезвеноумље има, лако можемо да закључимо због чега су Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац својој антологији дали посебан наслов Добротољубље Светих трезвеноумних Отаца. У трезвеноумној духовности Светог Исихија постоје четири главна момента о којима он детаљно говори у свом делу: пажња (προσοχή), тиховање (ἡσυχία), Исусова молитва и сећање на смрт. Исусова молитва, између осталог, од посебног је значаја. Она за нас треба да буде, по његовим речима, ,,као дисање“ (170. глава); она треба да нам постане тако природна, у великој мери део нашег бића, као што удишемо и издишемо ваздух. ,,Највећи успех који човек може да постигне на земљи“, према оцу Емилијану, ,,јесте да непрестано и са потпуном пажњом срца изговара Исусову молитву.“ И Свети Исихије, као и отац Емилијан, уче да Исусову молитву не би требало да, колико год је то могуће, прате маштања и помисли. Међутим, њу треба, истовремено, да одликује осећање топлине и ватрене љубави према личности Спаситеља јер, према оцу Емилијану, Исусова молитва значи ,,да се налазиш у наручју, у загрљају са нашим Христом… да заједничариш и шеташ у Рају са Исусом Христом.“ У вези са сећањем на смрт, ово сећање нипошто није, према Светом Исихију, мрачно и тужно, већ је напротив преиспуњено светлошћу и радошћу. Као што то потврђује отац Емилијан, смрт треба да сагледавамо као дар Божији, чиме се ограничава, поставља граница власти греха; смрћу нам је дата могућност да дођемо у Христову близину. Сваки пут када размишљамо о смрти – било о Христовој смрти, било о својој – њу увек треба посматрати у вези са Васкрсењем. Ова заповест ,,сећања на смрт“ не значи ништа друго него да треба да останете васцелим својим бићем у садашњем тренутку, у оном ,,сад“. Нека далеко од ње буде сив и безбојан живот, а сећање на смрт нека даје свакој активности, сваком личном сусрету, потпуни смисао. Постоје многа друга питања о којима отац Емилијан проницљиво говори у свом тумачењу: о срцу (καρδία), о односу разума (διάνοια) и ума (νοῦς), помислима (λογισμοί) и мислима (νόημα), о посту и сузама, о служењу (ὑπούργημα) Старца и духовног оца. Посебно се у овој књизи много говори о природи искушењâ. И Свети Исихије, као и савремени тумач, отац Емилијан, овде следе учење Светог Марка Подвижника (крај 4. или почетак 5. века), чији се одломци налазе у тексту О трезвеноумљу, главе 54–60, 79–82. Свети Исихије пише оригинално уз стваралачко надахнуће, које је јасно његово, али је такође под утицајем старијег монашког предања, посебно Евагрија Понтијског († 399) и Светог Јована Лествичника. Он је извршио пресудан утицај на каснији духовни живот у Византији, посебно на писце исихастичког покрета из 14. века, на Светог Григорија Синаитског, Светог Калиста и Игњатија Ксантопула. Треба забележити да, предлажући један водич исихазма, Свети Григорије наводи Исихија заједно са Јованом Лествичником, Исаком Сирином, Максимом Исповедником и Симеоном Новим Богословом. То јасно показује како је велики значај Свети Григорије придавао Слову о трезвеноумљу. У словенској традицији Исихијево дело је постало предмет великог дивљења за Светог Нила Сорског (уснуо 1508) и Светог Пајсија Величковског (1722–1794). Оно чиме се Свети Исихије посебно одликује, као што то појашњава у свом тумачењу отац Емилијан, јесте дух радости и наде. Исихије не пренебрегава потребу за напором, упорношћу и постојаним трудом – у унутрашњем мучеништву. Али, он нас охрабрује да хришћански позив не доживимо као тешко бреме, већ као дијалог љубави са милостивим и свесажаљивим Богом. На пример, када говори о Исусовој молитви, он каже да Његово Свето име ,,весели и орадошћује наша срца“ (глава 14); особине молитве јесу чежња, духовна сладост и мир (глава 91). Према тумачењу оца Емилијана, учење Светог Исихија подиже из смрти у нови живот: ,,Уз мало речи, кратким изразима, понављањем појмова, радошћу коју ти даје да осетиш, веселошћу и надом које ти пружа, и да си мртав он би те васкрсао.“ Излажући сажето поруку Светог Исихија, отац Емилијан објашњава: ,,Бог не жели плач и јадиковке; жели радост, мир и славословље у радости и љубави.“ Желео бих да у име свих оних који ће прочитати ово дело, изразим своју захвалност сестрама Свештеноблаговештењског општежића које су веома марљиво припремиле и редиговале ово издање усмених поука њиховог поштованог и вољеног Старца – Слово о трезвеноумљу Исихија Презвитера. Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство. Митрополит диоклијски Калист Вер

Епископ Константинопољске цркве, иступајући на ауторитетној богословској конференцији, изјавио да је Томос ПЦУ одобрен шизматичким групама. По мишљењу познатог патролога и богослова, почасног предсједника Међународног института атонског наслеђа, Епископа Константинопољског патријархата Митрополита диоклијског Калиста (Вера), аутокефалија је додијељена расколничким структутрама УПЦ КП и УАПЦ. У иступу на Првој конференцији Међународне православне богословске асоцијације (The International Orthodox Theological Association (IOTA)) 9. јануара Митрополит Калист (Вер) је изјавио да је Константинопољски патријархат „даровао Томос о аутокефалији шизматичким групама – тзв. Кијевском патријархату под руководством Филарета Денисенка и тзв. Аутокефалној цркви под руководством митрополита Макарија“. Како је саопштио СПЖ, раније је Митрополит диклијски Калист (Вер) изјавио да је Украјина припадала и да припада Руској цркви, а да је Томос за украјинске расколнике грешка Патријарха Вартоломеја. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Интервју са Његовим Високопреосвештенством митрополитом Каллистом (Вер) објављен је на сајту „Реч богослова“, што је пројект Института за теологију и философију са седиштем у Петтограду у Русији, у коме угледни архијереј излаже своје мисли о тренутној црквеној кризи у Украјини. После разматрања питања евхаристије као главног начела јединства у Православној Цркви, у поређењу са католичким и протестантским Црквама, поставља се питање а шта са Украјином. На питање како размишља о стању у Украјини, митрополит Калист најпре напомиње да је то „изузетно озбиљно“ питање, да га оно веома узнемирава и да не види какво ће решење бити. Он даље изражава неслагање са Цариградском Патријаршијом, чији је архијереј: Иако сам митрополит Васељенске Патријаршије, уопше нисам задовољан ставом који је заузео патријарх Вартоломеј. Уз дужно поштовање према свом Патријарху, морам рећи да се слажем са ставом Москве Патријаршије да Украјина припада Руској Цркви. На крају крајева, Кијевска Митрополија договором из 1686. године пренета је из омофора Васељенске Патријаршије под омофор Московске Патријаршије. Дакле, током 330 година Украјина је била у саставу Руске Цркве. Као и многи други архијереји, предстојатељи Цркава и синоди, и митрополит Калист се противи једностраном карактеру таквих радњи - овде се конкретно мисли на укидање документа из 1686. године - и додаје: „Историјска је чињеница да је Украјина припадала Руској Цркви“. Он такође напомиње да је грешка давање аутокефалије Филарету Денисенку и Макарију Малетичу, предводницима „Кијевске Патријаршије“ и „Украјинске аутокефалне Православне Цркве“, које митрополит Калист назива „расколничким епископима“. И опет, у сагласју са многим другим гласовима из православног света, митрополит Калист предлаже да је прави поступак да се сазове свеправославни састанак предстојатеља Цркава - не само Константинопоља и Москве, него да то можда буде чак и продужетак Сабора на Криту 2016. године. Међутим, митрополит Калист се такође не може сложити са одговором Руске Цркве на радње Цариграда: -Истовремено, узнемирен сам због радњи патријарха московског Кирила и Руске Цркве. Узнемирен сам што су прекинули општење са Цариградом. Верујем да се ова дискусија о Цркви у Украјини мора водити у духу братске љубави без прекидања општења. Дакле, због овога не могу се потпуно сложити ни са једном ни с другом страном. Иначе, молим се да некако дође до помирења. По овом питању митрополит Калист се слаже са архиепископом Албанске Цркве Анастасијем, који је такође изразио своју нелагодност због цариградских поступака, али и незадовољство одговором Руске Цркве. Извор: Српска Православна Црква

Према речима директора Института Сергеја Шумила, „митрополит Калист много је учинио и даље чини на промовисању наслеђа Свете Горе у свету. Блиско пријатељство и сарадња са њим траје годинама, он је члан редакције научног часописа „Атонско наслеђе“ (The Аthonite Heritage), заједно са њим неколико пута смо проводили разне научне и образовне активности, и сви наши пројекти и иницијативи увек су наилазили на спремну подршку с његове стране. Због тога је избор митрополита Калиста за почасног председника наше научне и друштвене организације природан наставак плодне сарадње.“ Извор: Српска Православна Црква