Претражи Живе Речи Утехе

Након деценије указивања на системско занемаривање и све пропусте у нашим породилиштима дочекали смо да бебе умиру на месту где се животи рађају и то уз најгоре могуће опхођење према мајци која је изгубила своју бебу. Овим поводом Центар за маме поставио је питање надлежнима: Шта ће се системски предузети да се овако нешто више никада не понови? “Сведокиње смо и бројним сведочењима жена које су из породилишта изашле са траумама и са ни мало лепим искуством, далеким од онога како би свака жена требала да се осећа након што роди бебу и постане мајка. Надамо се да је овај талас вриска незадовољних мајки коначан апел и тражимо хитно предузимање конкретних мера за побољшање стања у нашим породилиштима.” – наводи се у саопштењу овог удружења, које је Министарству здравља доставило и 15 препорука на ту тему: 1. Уведите обавезну акредитацију свих породилишта у складу са Стандардима за акредитацију породилишта и неонатолошку здравствену заштиту које прописује Агенција за Акредитацију здравствених установа Србије. 2. Отворено разговарајте са особљем породилишта и струковним удружењима како би чули и њихово мишљење. Морамо да знамо како се они осећају, да ли сматрају да су услови у којима раде адектватни, да ли су им потребне додатне вештине, да ли и како прате светске трендове и праксе што се порођаја тиче… Према правилнику о показатељима квалитета здравствене заштите постоји обавеза да се спроводе истраживање о задовољству корисника, али и запослених. Центар за маме и наше сараднице стоје на располагању за спровођење тих истраживања јер знамо да је медицинско особље наш главни партнер у решавању проблема који постоје у породилишту. 3. Упознајте сваку трудницу са њеним правима и обезбедите да та права свакој трудници буду загарантована. Битно је да трудница да информисан пристанак који, по препоруци Међународног удружења гинеколога и опстетричара, чини процес комуникације и интеракције. Већ сутра истакните на видном месту на свим породилиштима број који могу да позову труднице и маме које сматрају да су им права угрожена. Сваки лекар/ка и сваки/а запослен/а мора да има идентификацију, а свака трудница мора да зна која су њена права и коме да се обрати уколико су јој права угрожена. 4. Растеретите терцијалне здравствене установе како би се у сваком породилишту број порођаја свео на оптималан, а физиолошке порођаје везати за секундарне здравствене центре. Тиме би се скинуо огроман притисак са великих центара где запослени једва постижу све што треба, а породиље се осећају као да су на покретној траци. Ова препорука је у складу са Стратегијом о подстицању рађања, која наводи да се скоро 1/3 годишњих порођаја деси у осам великих породилишта где се по правилу збрињавају и трудноће високог ризика, те је тешко оспорити аргументе да услед преоптерећености особља и простора, може доћи до одређеног занемаривања некомпликованих трудноћа, или неоправдане примене индукције, као и оперативног довршења нормалних порођаја, који је у драматичном порасту и у ЕУ и у Србији. 5. Дозволите бесплатну пратњу у свим породилиштима и то не у сврху обезбеђења већ подршке мамама. Та подршка треба да буде особа по избору породиље. Ову препоруку је дала и Светска здравствена организација 2018. године. 6. Вратите бабицама њихову важну улогу на порођају јер бабице су најважније код вагиналног порођаја. Адекватно едуковане, емпатичне, искусне и веште бабице могу самостално да воде порођај чиме би се растеретили лекари и лекарке који су нам потребни у кризним ситуацијама. Искуства из целог света показују да су бабице најбољи пријатељи породиља и да им треба обезбедити већу аутономију на порођају. Такође је важно да се побољша комуникација између бабица у домовима здравља, бабица у породилишту и бабица у патронажи. 7. Стандардизујте припрему за порођај и омогућите одржавање психофизичких припрема за породиље у одабраном породилишту. Не сме се догодити да породиља буде одбијена за психофизичку припрему зато што у групи нема места. Уведите поред психофизичких припрема за породиље и психолошка саветовања на породичном нивоу. 8. Обезбедите адекватну и континуирану едукацију свих запослених у породилишту на тему емпатије и значаја добре комуникације између лекара и пацијента, као део обавезне едукације за добијање лиценце. Поред бриге о здравственом стању маме и бебе, изузетно је важна брига о менталном здрављу које је у породилиштима потпуно занемарено. Потребна је континуирана едукација стручњака/иња како би сви запослени у породилишту могли да пруже и психо – социјалну подршку и како би се унапредила комуникација са трудницама и мамама. 9. Обезбедите психолошку подршку у свим породилиштима у Србији. Психолошка подршка потребна је посебно у ситуацијама ризичних порођаја, превремених порођаја, смртних исхода на порођају, киретажа, побачаја. Подршка је потребна трудницама и мамама али и особљу у породилишту. Као први корак је важно сазнати који је број запослених психолога и психолошкиња у породилиштима јер, колико ми знамо, тај податак не постоји. 10. Обезбедите жалбени механизам који ће да спроводи и надгледа тим који чине представници Министарства здравља, заштитника пацијената и организација на локалном нивоу. То тело би се на месечнон нивоу састајало, решавало случајеве пријављених неправилности и имало јасне надлежности за санкционисање. Такође је потребно обезбедити жалбени механизам за узбуњиваче. Свако некажњено недозвољено понашање особља у породилишту отвара врата новим нерегуларностима. Важно је да постоји лична одговорност свих запослених и да јавност буде упозната са поступцима и санкцијама које су предузете. 11. Предузмите све потребне мере да се корупција у породилиштима искорени и да све труднице имају исти приступ и третман на порођају. У породилишту нема места за разлике и дискриминације, за ВИП третмане и слично. Свака трудница заслужује једнак третман, а сваки лекар/ка који прими мито, укључујући и “поклон” у виду новчане накнаде за порођај мора бити кажњен/а одузимањем лиценце за рад. 12. Хуманизујте порођајне процедуре. Многе застареле методе и даље су редовна пракса у нашим породилиштима укључујући клистирање и бријање, континуирано лежање на леђима, индукцију и стимулацију порођаја, везивање жена, притискање и налегање на стомак жени током порођаја, не давање хране и воде трудници током контракција, епизиотомија без потребе и сл. Светска медицина је пуно напредовала послењих деценија, тражимо да медицина у Србији прати препоруке Светске здравствене организације, Међународног Удружења гинеколога и опстетричара… 13. Обезбедите пристојне услове за рађање, континуираним улагањем у наша породилишта. Убеђене смо да пристојан тоалет, окречени зидови, грејање и топла вода нису велики издатак за мајке које доносе бебе на свет. 14. Континуирано пратите и побољшавајте рад породилишта 15. Обезбедите приступ независном телу које ће скупљати и пратити искуства породиља. Ништа од свега наведеног не захтева велика улагања, само вољу и слух за обезбеђење оптималних услова рађања у нашој земљи. Много је приче о наталитету али не смемо говорити о рађању беба уз потпуно занемаривање стања у нашим породилиштима. Захтевамо да породилишта буду пријатељи мама! https://zelenaucionica.com/kako-da-mame-iz-porodilista-ne-izlaze-istraumirane-15-zahteva-za-ministarstvo-zdravlja-iz-centra-za-mame/

Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска