Претражи Живе Речи Утехе

Друго предавање протонамесника Драгана Поповића докторанда на ПБФ у Београду и аутора књиге "Биоетика смрти – утилитаризам и православље", биће одржано у четвртак 10. октобра 2024. године од 18 часова у крипти храма св. Марка на Ташмајдану. Овога пута о. Драган ће говорити о еутаназији, трансплантацији и кремацији. Извор: Радио "Слово љубве"

Организациони Међународне комисије за англиканско-православни богословски дијалог састао се 27. и 28. јуна 2019. при Кентерберијској катедрали. Делегацију Православне Цркве чинили су белгијски митрополит Атинагора, егзарх за Холандију и Луксенбург, који је уједно и православни копредседавајући Комисије, у пратњи архиђакона о. Филаделфа Кафалиса, др Христоса Христакиса, православног ко-секретара Комисије, и професора Богословског факулетета Аристотеловог Универзитета у Солуну Милтијадиса Константину. Делегацију англиканске заједнице сачињавали су англикански копредседавајући надбискуп Ричард Кларк, који је примас Англиканске Цркве Ирске, бискуп Грем Ашер, каноници др Алисон Џојс и Филип Хобсон, и Неил Вајгерс. Главна тема састанка била је организација предстојеће пленарне седнице Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог, која ће се одржати у Енглеској у октобру. Ово радно тело се бавило питањима као што су еутаназија, крај људског живота и еколошка питања, која ће се проучавати на пленарном састанку, који ће испитати постојеће текстове о њима, исправити их како би дошли до коначног договора и договорили заједничку линију у приступу овим питањама. Чланове двеју страна поздравио је 28. јуна надбискуп Кентерберија и примас све Енглеске Јустин Велби у свом историјском седишту и честитао им на напретку дијалога. Надбискуп кентерберијски је био домаћин званичног ручка у свом дому. Извор: Српска Православна Црква

Недавну расправу о еутаназији је немогуће сагледати мимо основних проблема у дијалогу између религијског погледа на свет и западног секуларног хуманизма по питању вредности које би требале да буду темељи „новог светског поретка“. Према нашем мишљењу, ове расправе показују нељудску суштину атеистичког хуманизма, који за себе тврди да је универзалистичка идеологија и отворено се противи традиционалним ставовима о животу и смрти. У расправама о еутаназији хуманисти систематски инсистирају на „праву на смрт“ терминално оболелих. Најрадикалнији међу њима иду чак и корак даље тврдећи да право на смрт треба да имају сви људи, чак и здрави, и да свако ко жели да прекине свој живот може то да учини тако што ће извршити самоубиство или затражити помоћ лекара. У многим западним земљама постоје удружења која заговарају еутаназију или самоубиство. У Француској постоји „Асоцијација за право на достојанствену смрт“, у Јапану „Удружење за достојанствену смрт“. У Америци је „Удружење Хемлок“, чији је мото „добар живот, добра смрт“, активно већ готово 25 година и има око 25.000 чланова. Њен оснивач, Дерек Хемфри, аутор је Коначног излаза, неке врсте приручника за самоубиство. Књига садржи мноштво савета о томе како окончати сопствени живот или како другима помоћи да то учине, укључујући и спискове са упутствима о смртоносним дозама различитих супстанци, расправља се о позитивним својствима калијум цијанида и предлажу методе за оне који желе да се угуше – од пластичних кеса до издувних гасова. Хемфри је своје идеје реализовао у пракси помажући својој жени, брату и тасту да изврше самоубиство: његова жена и њен отац су узели пилуле за спавање у дозама које Хемфри предлаже, док је свом брату помогао да умре тако што је поломио апарат који га је одржава у животу. Савремени протагонисти еутаназије одбацују билу какву повезаност између својих идеја и догађаја који су се одвијали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо је ту развијена прва теорија о еутаназији и први пут спроведена у пракси. Хелмут Унгер је 1936. објавио причу о доктору који је помогао својој жени која је боловала од галопирајуће склерозе да умре. Снимљен је и филм заснован на овој причи, који је узроковао мноштво симпатија према идеји „смрти из милосрђа“. Убрзо након тога је отац детета које је боловало од неизлечиве болести замолио Хитлера да допусти лекарима да његовом детету одузму живот. Хитлер је овај случај предао свом личном доктору, Карлу Бранту, који је спровео захтев. Хитлер је 1939. године наложио Рајхслајтеру Боухлеру и Бранту да докторима „одобре милосрдну смрт пацијентима који, у складу са проценама лекара, болују од неизлечиве болести.“ Убрзо се у Немачкој појавила прва „Кућа гладних“ (Hungerhaus), медицинска установа у којој су бебе и старији који болују од неизлечивих болести бивали изгладњивани до смрти. Од 1939. до 1941. године еутаназија је постала уобичајена појава: терминално оболели, богаљи и ментално ретардирани су према наредбама лекара систематски убијани у гасним коморама. Током тих година је око 70.000 људи убијено у складу са „програмом еутаназије“, док је до краја Другог светског рата укупан број ових жртава, према Нинбершком суду, износио 275.000 људи. У Нинбершком процесу је др Брант тврдио: „Основни мотив је био жеља да се помогне појединцима који нису могли да помогну сами себи и којима је, стога, живот био продужен у мукама… Цитирати Хипократа данас значи тврдити да инвалидима и особама које трпе велики бол никада не би требало дати отров. Међутим, сваки савремени доктор који полаже тако реторичку заклетву без преиспитивања је или лажов или лицемер… Никада нисам имао никакву другу намеру, нити сам веровао да чиним било шта осим скраћивања патње тих несрећних бића.“[1] Исти аргумент сачињава основу философије савремених заговарача еутаназије, који наилазе на све већу подршку европских законодаваца. Након рата је еутаназија била забрањена у свим европским земљама. И даље је незаконита у већини западних земаља, мада се у стварности практикује све чешће. Постепена промена јавног мњења у корист еутаназије довела је до озакоњења еутаназије у две европске земље – Холандији и Белгији. Према законима који су усвојени 2002. године, доктори који помогну терминално оболелима да изврше самоубиство изузети су од кривичне одговорности. Чини се да ће се слични закони ускоро увести и у другим европским земљама, а могли би ући и у састав законодавства Европске уније. Већ се у Савету Европе дискутовало о неопходности усаглашавања правних норми са постојећом праксом легализације „спровођења еутаназије“, тј. праву лекара да „окончају живот пацијента на његов или њен доследан, добровољан и промишљен захтев“.[2] Засад још увек нисмо суочени са програмом за систематско уништење неизлечивих болесника налик ономе који се практиковао у Хитлеровој Немачкој, но имамо ли гаранцију да европски законодавци, након укидања једне забране, неће пожелети да успоставе неку другу забрану – наравно, искључиво у „хумане“ сврхе? Данас се представници традиционалних цркава, укључу­јући римокатолике и православне, противе озакоњењу еута­назије. Суштинска разлика у ставовима о еутаназији и самоубиству између хришћанске традиције и секуларног либера­лног хуманизма је заснована на разлици у базичном поима­њу живота и смрти. У либералном хуманизму оба питања се по­сматрају најпре у контексту људских права: сваки човек је господар свог живота, и стога, ако је уморан од њега има право да га оконча. Међутим, у хришћанској традицији Бог се сматра господаром живота и смрти. Зато Православна Црква самоубиство сматра великим грехом и изједначава еутаназију са самоубиством или убиством.[3] Православна Црква „не може да одобри савремене широко распрострањене покушаје у друштву да се легализује такозвана еутаназија, тј. намерно убијање неизлечиво оболелих (укључујући случајеве у којима се шаљу у смрт према сопственим жељама), као морално прихватљиве. Захтеви болесних да убрзају смрт су понекад узроковани депресијом, услед које нису у стању на адекватан начин да процене своје стање“.[4] Римокатоличка црква такође сматра еутаназију „морално неприхватљивом“ називајући је „убиством, категорички супротном достојанству човекове личности и поштовању живог Бога, његовог Творца“.[5] Људски живот се и складу са либералним приступом посматра као апсолутна вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији овоземаљски живот нема апсолутну вредност, јер хришћани своје поимање живота заснивају на перспективи вечног постојања, посматрајући болест као искушење које може у духовном смислу бити на корист, а смрт као прелазак у други живот. Нерелигиозна особа која не верује у живот после смрти се труди да живи на земљи док год је то могуће: и зато по престанку рада основних функција људског организма покушава да продужи живот вештачким средствима. Црква на то гледа другачије, јер сматра да „продужавање живота вештачким средствима захваљујући којима само поједини органи настављају да функционишу, не може се сматрати неопходним и пожељним задатком медицине у свим случајевима“.[6] Црква одобрава прекид медицинских процедура које су мучне, опасне, необичне или у нескладу са очекиваним исходом, јер у таквим случајевима „човек не изазва смрт; он само прихвата немогућност да је спречи.“[7] Нерелигиозна особа се плаши смрти, саме помисли на смрт, припреме за исту као и самртних мука: то је разлог широко распрострањеног становишта о изненадној смрти која је најпожељнији крај. Насупрот томе, хришћани се моле да буду изузети од изненадне смрти, сматрајући пожељном могућност да се припреме за окончање својих овоземаљских живота, јер смрт посматрају као духовно значајан прелаз у човековом животу. Окружена хришћанским старањем, умирућа особа може да осети благодатну промену срца и на бољи начин сагледа пут који је прошла, покајнички стојећи пред вечношћу у последњим данима земаљског постојања.[8] Они ко­ји изврше самоубиство, као и они који се подвргну еутаназији, лишени су тога. Проблем еутаназије са собом носи читав низ других моралних питања која су блиско повезана са главним проблемима у расправи између традиционалних и либералних вредности. Једно од тих питања бави се функцијом и улогом доктора. У складу са религиозном идејом укорењеном у вековима дугој традицији, задатак доктора је да лечи болест и одржава живот болесника и да му ни на који начин не оконча живот. У Хипократовој заклетви стоји: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров.“ Доктори који учествују у убијању болесника, чак иако се то одвија са одобрењем пацијента или захтевом, преузимају улогу егзекутора. Морални критеријум због којег је медицинска професија толико цењена током векова и захваљујући којем пацијенти поверавају свој живот доктору – нестаје. Легализација еутаназије ће такво поверење учинити немогућим. Штавише, она ће отворити врата за трансформацију доктора у серијске убице. Имамо застрашујући пример Американца Џека Кеворкијана, познатог као „Доктор смрт“ (Doctor Death), који је активно пропагирајући еутаназију, „помогао“ 130 пацијената и њиховим рођацима. На суду је покушао да докаже да је то чинио искључиво из хуманих побуда, како би окончао патње терминално оболелим људима. Још један масовни убица у лекарском руху био је Енглез Херолд Шипмен, који се обесио у затворској ћелији 2004. године. На основу истраге утврђено је да је крив за убиство 352 пацијента, које је убио током своје дугогодишње лекар­ске праксе. Ако доктори званично добију „дозволу да убијају“, шта ће заштити пацијенте од нових Шипмена и Кеворкијана? Шта ће заштити саме докторе од појаве серијских убица у њиховим редовима? Још један морални проблем који је индиректно повезан са еутаназијом тиче се постепене промене корелације између младих и старијих у западним земљама. Према извештајима Уједињених нација из 2002. године, старење популације у савременом свету је процес без преседана у историји човечанства. Пропорционално увећање броја старих особа на земљи (преко 60 година и старијих) је пропраћено сразмерним опадањем броја младих (15 година и млађих). До 2050. године број старијих особа у свету ће бити већи од броја млађих, први пут у историји човечанства. Процес старења се одвија огромном брзином у развијеним западним земљама, где је изазван оштрим опадањем броја рођених и повећањем животних очекивања. Опште је познато да што има више просечно старијих, расту и финансијске тешкоће сваке младе особе у тој земљи, јер ће морати да плаћају све више такси како би издржавали армију старих који су у порасту. У оваквим околностима се еутаназија може јавити као посебан захтев и лако средство да се човек реши нужности трошења новца ради издржавања старијих особа. Старији ће све чешће бивати подсећани на њихово „право на смрт“ и могућност да „умру достојанствено“. Понекад се чини да живимо у свету који је наопако изокренут, у којем је систем вредности извитоперен, где се добро назива лошим и зло добрим; живот назива смрћу и смрт животом. Вредности засноване на религиозним моралним идеалима, које су и даље традиционалне за већину људи на земљи, систематски бивају обесвећене, док нове моралне норме које нису укорењене у традицији и у супротности су са самом људском природом бивају убачене у масе. Милиони нерођене деце бивају лишени живота, док се старијима и терминално оболелима нуди „право на смрт“. Идеали породице, брака, брачне верности и рађања деце бивају обесмишљени и одбачени, док се сексуална изопачења и „слободна љубав“ активно пропагирају и прихватају. Куга милитантног атеизма и либерализма погодила је милионе људи на Западу: некима је одузела живот, друге је лишила могућности да буду рођени, а појединима омогућила право да „умру достојанствено“. Хуманисти и атеисти ликују тврдећи да је проблем раста популације у развијеним земљама у Европи и Северној Америци успешно решен.[9] Игноришу чињеницу да је поновна процена вредности на универзалном плану већ бацила западну цивилизацију у демографски амбис и сада прети да створи глобални, међуцивилизацијски проблем, којим би се епидемија либерализма проширила на остале делове света. Данас би сваки верник на Западу озбиљно требао да поразмисли о својој будућности и будућности своје деце, земље и цивилизације. Религиозни морају да увиде посебну одговорност коју носе и да се укључе у дијалог са секуларним погледом на свет. Ако такав дијалог није могућ, они би требали отворено да се одупру оваквом систему вредности. Верници би требало да подсете западну цивилизацију на морални избор од којег њихова будућност директно зависи. Суштину оваквог избора најбоље је изразио Мојсије обра­ћајући се народу Израиља: „Гле, изнесох данас преда те жи­вот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога својега ходећи путевима његовим и држећи заповести његове… да би жив био и умножио се и да би те благословио Господ Бог… Ако ли се одврати лице твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дане своје на земљи… Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје“ (Пон. зак. 30, 15–19). Извор: Теологија.нет

Протојереј-ставрофор Милорад Лончар, Мелбурн, Аустралија; Протонамесник др Зоран Пајкановић, Бања Лука, Република Српска. Поимање људског живота одувијек је предствљало тему интересовања свих слојева друштва и људи свих убјеђења. У основи постоје религијски, философски и научни приступ разумијевања људског живота.[1] Сходно убјеђењу пројављује се и сам однос према животу. Хришћанство препознаје циљ човјека у заједници са Богом у овоземаљском и у вјечном животу. Философски приступ захтијева рационални приступ који одређује нормативе у вредновању живота, а савремена наука унапријед искључује постојање духовног, невидљивог свијета кога не може подвргнути експерименту. Однос према животу условљава и однос према питању еутаназије. Дакле, питање еутаназије дотиче се најсуптилнијег односа према људском животу. Савремено друштво на различите начине појашњава појам еутаназија настојећи да оправда „право на смрт“ не само особе која страда, него и самих љекара који одлучују о животу дотичне особе. Различити поводи за еутаназију темеље се на тобожњем „саосјећању према болеснику“ или жељи да се истом „олакша страдање“. Свакако, овакав однос у супротности је са хришћанским поимањем свијета и живота. Прије свега важно је истаћи да се појам еутаназија у савременом лексикону разумије неправилно. Наиме, сам појам се заснива на грчкој сложеници εύ (добар) и θάνατος (смрт). Има се у виду на добру, срећну, славну смрт. Код старих Грка појам еутаназија није изражавао жељу за смрћу да би се прекинула страдања. То се јасно види у Софокловој трагедији када је Антигона одлучила да умре славно. Исто је у Хомеровој Илијади желио и Хектор у борби против Ахиле. Њихова еутаназија је представљала узвишени чин славне смрти вриједне опјевавања, као чин несвакидашње храбрости и достојанства. Дакле, савремено тумачење овог појма одудара од оригиналног смисла. Поред тога, интересантно је подсјетити да савремени љекарски кодекс који прихвата чин еутаназије у ствари одудара од вјековног љекасрког кодекса који се заснива на Хипокритовој заклетви, у којој се каже: „Не­ћу пру­жи­ти лијек ко­ји до­но­си смрт, чак и уколико ме за та­ко не­што бу­ду молили“. Ље­кар ко­ји би то ипак учинио био би жигосан као немилосрдни џелат. Мисао православног хришћанина се темељи на ријечи Божијој, преточеној у библијске текстове. Свето писмо нас учи да је Бог творац и саздатељ свега видљивог и невидљивог. Бог је творац живота, сходно ријечима праведног Јова, који каже да је у руци Божијој „дух свакога човјека“.[2] Живот и рађање нису својина човјека, то је узвишени и најдрагоцјенији дар од Бога,[3] дар који обавезује. Отуда, право на живот не полаже нико осим Бога. Створен по лику и икони Божијој човјек је психосоматско биће, тј. има видљиво тијело и невидљиву вјечну душу. Пролазност овоземаљског живота не представља крај човјековог битисања. Напротив, човјек има своје духовне циљеве да постане „причасник божанске природе“,[4] кроз тежњу према савршенству својственог Оцу небеском,[5] „ради небеске награде“.[6] Пут хришћанина је пут Христов, а то значи пут Голготе, пут страдања. Свети Апостол Павле учи: „Као што су страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утјеха наша“.[7] Христова бесједа на гори, као сажетак цијелог Јеванђеља, на својеобразан начин даје подршку свим страдалницима, обећавајући награду и пуноту живота вјечног у Царству небеском, нпр.: „Блажени који плачу, јер ће се утјешити ... Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити ... Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“.[8] Христос о страдању говори као о пролазној категорији. Сходно овоме свети Оци уче да требамо „умирати свијету да би живјели Богу“.[9] Свети Григорије Палама каже да је једна од тајни крста „да се и ми разапињемо свијету“ (ημείς σταυούμεθα τω κόσμω).[10] Из овога произилази да страдање човјека није оправдан разлог да би се насилно окончао живот. Напротив! Кроз самосвјесно страдање, прихватајући то као допуштење Божије, долази духовно очишћење. Због тога хришћанство нас позива да се не одричемо страдања: „Не одрецимо узети крст свој да бисмо се разапели тијелу“.[11] Практично, тиме се корјенито укидају поводи за еутаназију. По хришћанском учењу еутаназија не може бити исход који се темељи на личним правима. Живоносно тијело човјека припада само Богу. О томе свједоче ријечи св. апостола Павла: „Не знате ли да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји“.[12] С обзиром на то да нисмо своји, и да је наше тијело храм Духа Светога према њему је неопходно узвишено опхођење. Наглашавајући значај живота Христос каже: „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“[13] Овим ријечима је подвучен најдубљи смисао односно значај само једне душе, једног бића. Другим ријечима, живот човјечији стављен је на највишу степенцу у људском вредновању свега створенога. Ако, дакле, вјерујемо Христу, онда неминовно морамо повјеровати да је наш живот дар Божиији и да свој однос према томе дару одређујемо у складу са тим сазнањем. Ако је мој живот Божији дар, онда нисам власник тога живота. О томе да ли имамо „право“ на еутаназију, као и „право“ да нарушимо тијело као храм Духа Светога појашњава се на другом мјесту у Павловим посланицама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“.[14] Имајући у виду овакве библијске поуке јасно је да свако ко узме учешћа у чину еутаназије сноси одговорност за кршење Божије заповјести чиме сноси осуду. Проблем еутаназије не представља проблем за хришћанина, за човјека који вјерује у васкрсење мртвих и живот вјечни. То је проблем за друштво које човјека не препознаје као дјело руку Божијих, које у човјеку не види ништа више од једне интелигентне животиње. Расуђивање савременог друштва о еутаназији искључује Бога као животодавца. Истовремено, то исто друштво није вољно да призна своје несавршенство и немоћ пред питањем живота и смрти. Живот и рађање предстваљају дар од Бога, односно живот није производ случајности. Проблем модерног друштва је у чињеници да је оно потисло Бога из своје средине, да не признаје Христа Спаситеља, у земљама које су до недавно имале нека основна јеванђелска усмерења. Ако, пак, Христос више није признат и није део нас, није признато ни Његово Јеванђеље и све оно што ово носи у себи, када су морал и однос према животу у питању. Једном када смо померили Бога из своје средине, отворили смо пут за наша мудровања у складу са рационалним могућностима. Тако, стварамо нови морал јер, на крају, већина гласа да је то тако. Наше тзв демократско одлучивање устоличава човека без Бога на престо, који потом креира друштво у складу са сопсвеним моћима. Све што одлуче они који су на власти постаје морално односно легално. То што човек нема постојање у себи, није узрок свога постојања, и, самим тим, не може бити ни меродаван о одлучивању о своме животу, престаје да буде битно. Пошто организовано друштво нема тај морални ауторитет у одлучивању о нечијем животу или смрти, оно свој легалитет црпи из поставке да нема Бога, а ако се полази из те перспективе, човек је неминовно постављен у центар збивања, те његов систем одлучивања постаје „легитиман“. У сваком случају, ми верујемо да је свака болест дата човеку као благослов, период у коме може да разуме себе и свој однос према људима и према Богу. Период у коме може и треба да се измири са људима и са Богом. Физичко страдање, ма како тешко било, представља само један трен у односу на вечност. Тога ради, не треба бежати од тог дела нашега живота. Него, ми смо научили да уживамо искључиво у лепим стварима, а тешко прихватамо оно што није тако лепо и пријатно. Тако, ни болест не прихватамо, а најмање не као благослов. Када, пак, неко умре, често се може чути: „Нећу да га видим, јер хоћу да га задржим у успомени какав је био“. Поред свих савремених достигнућа човјек је немоћан у својим напорима да сам створи живот, према коме се тако олако односи. Својевремено је чувени научник William Harvey констатовао чињеницу: „Omne vivum ex vivo“ (Све живо од живог), тј. живот је могао „произићи“ само од Живота, тј. од Бога. Међутим заслијепљеност савременог човјека онемогућава да у свесавршенству живота који нас окружује препозна славу Бога, као што је то некада пророк Давид препознао и узвикнуо: „Небеса казују славу Божију, и дјела руку његовијех гласи свод небески“.[15] Сходно овој констатацији можемо рећи да један механизам не може настати без посредства људског разума, ниједна слика без свог умјетника, ниједна композиција без свог композитора, исто тако неразумно би било рећи да један лист на грани може бити производ случајности, а камо ли човјек са свим својим физичким и духовним способностима. На питања која се често постављају o томе да ли je у реду да неко сам себи прекрати живот или да то неко други учини за њега, професор Богословског Факултета у Београду, др Љубивоје Стојановић, каже „да за хришћане овакве дилеме не постоје. Црква се не може сагласити с еутаназијом, и нема потребе да о томе доноси званичне ставове. Сви ставови цркве давно су записани у Јеванђељу. Живот је дар од Бога, и свака одлука против живота је одлука против Бога: нико нема право да из било којих мотива, укључујући оне “милосрдне”, узима другоме живот. Само је Бог тај који одлучује о рађању и о смрти, и сваки је живот у његовим рукама. Зато човек мора да се бори да живи, и мора да издржи болест до краја”. И, на крају, из перспективе хришћанства питање еутаназије се јавља као аморално питање које пројављује потпуно негирање Бога. Самим тим нарушава се и однос према човјеку, с обзиром на то да је однос према Богу важан исто онолико колико и однос према човјеку. Било који фактор да се наруши долази до моралне дисторзије. Прихватајући човјека као биће назначено за вјечност хришћанство се громогласно оглашава против права на еутаназију. Извор: Српска Православна Црква