Претражи Живе Речи Утехе

У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа): View full Странице

Ђаконисе су у Православној цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11). Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђаконисом (Рим. 16,1). Назив ”ђакониса” уместо ”ђакон”, појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ”Апостолска правила” (4. век) нам дају одредбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. Током вјекова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црквени оци и историчари. Звучни запис разговора Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на васељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Јустинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд. Служба ђакониса и даље опстаје у појединим манастирима, у којима се монахиње рукополажу за ђаконисе. О служби ђаконисе разговарали смо са професором на ПБФ-у доцентом о. Вукашином Милићевићем. Извор: Радио Светигора View full Странице

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског Господина Теодосија у недељу, 9. септембра 2018. године, у организацији Епархије Рашко-призренске и Српске православне црквене општине за Рашку област, одржан је у древној Петровој цркви у Расу Девети Немањин Светопетровско-дежевски сабор. Овај, сада већ традиционални сабор, који је 2010. године обновио Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, наставља да одржава дух древних саборовања код овог храма који представља символ вишевековне светосавске и немањићке црквене и државне традиције у нашем народу. Сабор је започео Светом архијерејском литургијом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ Жички Господин Јустин уз салужење Епископа, Будимљанско-никшићког Господина Јоаникија и Рашко-призренског Господина Теодосија, свештеника и свештеномонаха Епархија Рашко-призренске, Жичке и Будимљанско-никшићке. У својој беседи на литургији владика Јустин је говорио о значају литургијског сабрања у најстаријем храму у Србији, као и о празнику Срба светитеља на челу са Св. Симеоном Мироточивим, који се управо у њему определио за православну веру. На крају литургије владика Јоаникије је осветио и преломио славски колач, а у својој беседи је рекао, да верни народ Епархије Будимљанско-никшићке даје пуну подршку Епископу Теодосију у његовој борби да сачува светиње и народа на Косову и Метохији. После свете литургије и послужења за све присутне, одржан је културно-уметнички програм у порти Петрове цркве. Програм је започет поздравном беседом и благословом Епископа Теодосија.Након тога су у програму учествовали: Црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, Културно-уметничко-друштво Моравац из Адрана и Културно-уметничка друштва Рас и Голија из Новог Пазара. У свом обраћању Владика Теодосије је подсетио на утемељиваче српске државе – Стевана Немању и остале наше родоначелнике, и то у храму у којем и јесте утемељена српска држава осам векова раније. Владика је нагласио да су они српском народу показали пут и задали вредности – „не земаљске и пролазне, већ вечне" и да мора да знамо да се због привремених вредносни не смемо лишавати "ове свете земље и светиња које су купљене небом и које су заливене крвљу и сузама наших мученика и светих. Зато смо ми данас овде у храму првоврховног Апостола,“ поручио је Владика Теодосије у Петропавловској цркви у Новом Пазару. Говорећи о снази и нади да ће српски народ преживети као народ Божији и Светосавски и да ћемо „бити достојни да ће наша деца имати на кога да се угледају“, Владика Теодосије је додао: „Имамо на чему да благодарима, иако често у мало броју сабирани знамо да сила Божја није у мноштву, ни у оном световном, него је сила Божја у нашој вери, нади и љубави да покажемо ко смо и шта ми данас представљамо у свету у којем живимо.“ Данашње сабрање Епископа са древних светосавских и немањићких простора веома је важно уочи великој јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, закључио је у свом обраћању Владика Теодосије. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице