Претражи Живе Речи Утехе

У мом домаћинству често се расправља о томе кад време тече најбрже а кад најспорије. „Најспорије је у ауту!", виче мој син. „Никад!", одговара моја ћерка. „Сувише сам заузета за то да би ми време пролазило споро, али можда викендима кад смо на софи и гледамо филмове." Постоји и одређени консензус; обоје се слажу да дани после Божића и њихових рођендана почну да се вуку кад им допре до свести да морају да чекају још 365 дана да би прославили још један. Године се развлаче у бескрај у њиховом узрасту. Тог осећања се добро сећам; летњи распусти испуњени игром са водом, скакутањем по свеже ошишаном травњаку, док се веш суши на штрику а сунце неспутано сија. У таквим тренуцима заиста је изгледало као да време протиче спорије. Тереза Мекормак, професорка психологије која проучава когнитивни развој на Краљичином универзитету у Белфасту, у Северној Ирској, верује да су деца и време крајње недовољно проучавана тема. Њен рад се одавно бави тиме да ли постоји нешто суштински различито у вези са временским процесима код деце, као што је унутрашњи часовник који функционише према различитим брзинама него код одраслих. Али је ту и даље више питања него одговора. „Чудно је да и даље заправо не знамо одговоре на питања као што су када деца почну правилно да разликују прошлост и будућност, имајући у виду да се чини да то употпуњује структуру ономе како размишљамо о нашем животу као одрасли", каже Мекормак. Она објашњава да, иако не разумемо најјасније кад деца почињу да схватају линеарни проток времена, знамо да релативно рано у развоју деца постају осетљива на рутинске догађаје као што је време оброка и одлазак на спавање. Она истиче да то није исто као имати осећај одраслих за линерани проток времена. За разлику од деце, одрасли имају способност да размишљају о тачкама у времену независно од тога кад се тај догађај одиграо, захваљујући њиховом познавању конвенционалног система часовника и календара. Семантика такође игра улогу. „Потребно је време да деца постану потпуно способни корисници темпоралног речника, користећи изразе као што су пре, после, сутра и јуче", каже Мекормак. Мекормак додаје да је наше разумевање проласка времена такође засновано на томе кад се од људи тражи да праве те процене о времену. „Да ли постављате питање док се догађај одиграва или ретроспективно?" Она даје пример са којим ће многи моћи да се поистовете. „Време од тренутка кад је моје дете рођено до тренутка кад је напустило дом сада изгледа као да је прошло у трептају ока. Али током тог времена, док заправо учествујете у самом одгоју детета, један једини дан траје читаву вечност." Студије су показале да се способност процењивања трајања и брзине проласка времена развија одвојено код људи. Мала деца млађа од шест година изгледа да могу да појме колико брзо прође час у учионици, на пример, али њихов суд је везан више за њихово емотивно стање него за његово стварно трајање. Ова два елемента спајају се у каснијој фази кад деца почињу да схватају везу између брзине и трајања. А ту је и питање сећања. Већина истраживања усредсређује се на то како наше искуство проласка времена зависи од тога како наш мозак складишти сећања и чува искуства. Ово одавно фасцинира Золтана Надашдија, доцента психологије на Универзитету Еотвош Лоранд у Будимпешти. Као редовни студент на Универзитету у Будимпешти 1987. године, Надашди је наговорио колеге студенте да спроведу теренску студију о перцепцији времена међу децом и одраслима. Он је желео да разуме зашто изгледа као да се време продужава док се одвија нека несрећа, на пример. Експеримент је био једноставан. Показали су групи деце и одраслих два видео снимка, оба дуга један минут и питали их који видео им је деловао дуже а који краће. Три деценије касније, Надашди и његов тим су одличили да понове експеримент. Инсерт пун акције између полицајаца и пљачкаша и релативно досадан снимак људи који веслају на реци приказани су трима старосним групама пре него што су оне замољене да оцене трајање уз помоћ покрета руку. Исход је био исти. „Четворогодишњацима и петогодишњацима је акциони видео био дужи, а досаднији краћи. За већину одраслих било је управо супротно." Они су користили покрете руком да би разумели да ли учесници доживљавају време као хоризонталан ток, што је било очигледно свим трима старосним групама. Оно што експеримент показује, каже Надашди, јесте да у одсуству чулног органа који би предвидео време, људи користе друге апроксимације. „Наше експлицитно чулно искуство времена је увек посредно, што значи да морамо да посежемо за нечим за шта мислимо да има корелацију са временом", каже он. „А у психологији се то зове хеуристика. Дакле, кад су у питању деца, на шта могу да се ослоне? Колико могу о томе да причају." Тај посредник се обично промени чим деца крену у школу, где почињу да уче о концептима симултаности и апсолутног времена. „Оно нам не даје сензацију времена, већ само замењује једну хеуристику другом. Кад пођете у школу, имате распоред. Ваш дан је потпуно контролисан." Мекормак помиње још два фактора који су у игри кад је у питању дечји концепт времена. „Један је да њихови процеси контроле нису исти као код одраслих", каже она. „Они умеју да буду нестрпљивији и теже им је да чекају", каже она. „Може да има везе и са њиховим процесима пажње. Што више пажње посвећујете периоду времена које пролази, чини се да за вас оно пролази спорије. Истраживање Силви Дроит-Воле, професорке психологије на Универзитету Клермон Оверња у Француској, и Џон Верден, професор емеритус психологије на Универзитету Кил у Великој Британији, открили су да исто важи и код одраслих. Они су установили да искуство проласка времена код особе у свакодневном животу не флуктуира са годинама, већ са њиховим емотивним стањем. Једноставно речено - ако сте срећнији, време вам брже пролази. Ако сте тужни, време се вуче. Кључни пример за ово је виђен током карантина за време пандемије, кад су истраживачи открили да је успоравање проласка времена било повезано са већим стресом, мањим бројем обавеза и тиме што сте старији. Такође је могуће изазвати тај ефекат гледањем филма - страшни филмови могу да учине да изгледа као да се време продужава, на пример, баш као и гледање призора који су нам одбојни. Друга истраживања показала су да непријатна искуства, као што је путовање претрпаним возом за време шпица, такође делује као да траје дуже него неко мирније путовање. Ту је и степен физичког пропадања како старимо који би такође могао да утиче на наше процењивање времена, према Адријану Бежану, професору машинства на Универзитету Дјук у Дараму, у Северној Каролини. Он је покушао да објасни загонетку наше перцепције времена кроз призму теорије коју је развио 1996. године о „физици живота", која је постала позната као „закон конструкта". „Највећи извор инпута у нашем мозгу је путем вида, од мрежњаче до мозга", каже Бежан. „Кроз очни нерв мозак добија слике, као кадрове из филма. Мозак се развија у раном детињству и користи се за примање мноштва тих слика. У одраслом добу тело је много веће. Раздаљина путовања између мрежњаче и мозга се удвостручила, путеви трансмисије су постали сложени, са више гранања. А уз старење, ми доживљавамо и пропадање." Ово, каже он, значи да се брзина којом добијамо „менталне слике" од стимулисања наших чулних органа смањује са годинама. То ствара сензацију сабијања времена у нашем уму док примамо мање менталних слика у јединици времена као одрасли него као деца. Студије неуродегенаритивних промена у вези са годинама показују да би могла да постоји веза између пропадања очног нерва и успоравања брзине којом обрађујемо информације и капацитета наше радне меморије. Али мора још да се ради на овоме да би се до краја разумело. У шта гледате такође уме да буде важно. На перцепцију времена може да утичу својства посматраног - величина сцене, колико лако ју је запамтити и колико је начичкана. Скорашња студија психолога на Универзитету Џорџ Мејсон у Ферфаксу, у Вирџинији, показала је да прва два фактора проширују време док га згуснутост и активност сцене скраћују. Наше срце такође пружа важан интероцептивни сигнал нашем мозгу о проласку времена - наш осећај колико дуго догађај траје мења се са ритмом откуцаја нашег срца. Ако ово заиста игра крупну улогу у нашем доживљају времена, онда можда није случајно што се брзина нашег откуцаја срца успорава са годинама. Наше брзина откуцаја срца достиже врхунац у месецима након што смо рођени, пре него што полако почиње да се успорава како старимо. Нешто се друго дешава многима од нас како старимо такође - почиње да се успоставља мање флуидна и нефлексибилнија рутина. Истраживања су показала да што је већи временски притисак, досада и рутина у нечијем животу, као и што је појединац више окренут будућности за разлику од живота у тренутку, брже му пролази време. Оно што радите у садашњости је неизненађујуће значајно за наше разумевање времена, без обзира на године. Како се наш ментални терет појачава, на пример, обично доживљавамо скраћивање времена јер потцењујемо трајање задатка што је он захтевнији. Узмите на пример двонедељни летњи камп испуњен забавом - могао би да буде упечатљивији од ваше читаве школске године. Надашди објашњава да је врло вероватно да те успомене на летњи камп заузму много већи део можданог ткива, због пуког броја авантура које су се десиле током тог кратког временског периода. „Могуће да доживљај људи онога што се стварно десило током одређеног временског периода делом одражава њихово сећање на количину нових ствари које се сећају да су се десиле", каже Мекормак. „На пример, ако сте старија одрасла особа, можда није било много великих животних промена које су вам се десиле у последњих 10 година." Али једном кад се десе, урезаће вам се у сећање једнако као тај летњи камп. Имајући то у виду, да ли је могуће за одрасле да успоре време, да би подсећало на оне безбрижне дане детињства? Нека истраживања сугеришу да физичко вежбање може да помогне да се успори наша перцепција времена, тако да би напросто већа физичка активност могла у томе да вам помогне (мада превелико оптерећење може да има супротан ефекат, јер физички замор може да скрати нашу перцепцију времена). Бежан такође има и неке идеје које изискују мањи напор. „Успорите мало, натерајте се да радите неке нове ствари да бисте побегли од рутине. „Частите се изненађењима. Радите необичне ствари. Јесте ли чули неки добар виц? Испричајте ми га! Да ли имате неку нову идеју? Урадите нешто по том питању. Направите нешто ново. Реците нешто", каже он. https://pedagoskizabavnik.blogspot.com/2024/09/blog-post.html

На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару сабрало се мноштво верног народа. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештеног братства зајечарског Саборног храма. Епископ је окупљенима говорио о Крштењу Господа Исуса Христа, када се Бог пројавивши сва три своја лица јасно указао људима. Владика је истакао да је свака Литургија својеврсно богојављење јер нам се јавља живи Бог и даје нам се Господ наш Исус Христос Телом и Крвљу Својом. „Ми имамо још једно богојављење данас актуелно, а то је управо пробуђени народ у Црној Гори где се пројављује сила Божја у верноме народу. За оне који желе да виде, довољно је то што народ излази на улице молитвено, смирено, достојанствено и храбро, управо онако како се Господ некада појавио пред својим неправедним судијама“ – рекао је владика. По завршетку свете Литургије, у цркви је извршено велико освећење богојављенске воде након чега је уследила свечана литија до Попове плаже на Црном Тимоку где је организовано пливање за часни крст. Ове године је за часни крст пливао 21 такмичар а захваљујући витешком поступку мушких такмичара који су јој дали велику предност, победу је однела једина дама међу пливачима – Ивана Милојковић. Епископ тимочки г. Иларион је победници уручио богојављенски крст а у име Града Зајечара градоначелник Бошко Ничић је даривао златник и новчану награду. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке