Претражи Живе Речи Утехе

У новом броју Светигоре, који је посвећен блаженопочившем Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, објављен је и разговор са др Јеленом Боровинић-Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе, који преносимо у цјелости: *Тридесетог октобра у Клиничком центру се у Господу упокојио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, човјек чији је одлазак са овог свијета ожалостио многе душе. Ви сте љекар који је све вријеме бринуо о његовом здрављу. Нека овај разговор буде још једна прилика да направимо ретроспективу догађаја и подсјетимо се како је текао развој Митрополитове болести… Након што је тестом утврђено присуство корона вируса, одмах смо по пристизању Митрополита Амфилохија у КЦЦГ урадили скенер плућа којим је констатовано да се ради о обостраној упали плућа, и да захтјева обавезно болничко лијечење. Тим љекара и сестара обавио је све неопходне додатне анализе и одмах је започето са лијечењем по протоколу. *Након што је тестовима и другим расположивим медицинским анализама утврђено да Митрополит болује од новог корона вируса и болести Ковид–19, услиједили су позиви да се о његовом лијечењу побрину стручњаци из неких можда, што се здравственог система тиче, развијенијих земаља. Митрополит је то све изричито одбио. У том смислу је и ваш крст био тежак? Те исте вечери, упитала сам Митрополита да ли жели да лијечење настави у неком другом медицинском центру, у другој земљи. Он је, не сачекавши да до краја завршим, одмах одговорио: „Не, ја остајем са својим народом, у својој земљи, да заједнички носимо крст ове пошасти”. Тим прије, моја одговорност, као вјерујућег човјека и љекара, била је још већа. Никада нећу заборавити како ми је, када сам му након тога исповиједила да осјећам огроман притисак и одговорност због преузимања његовог лијечења, рекао: „Љекар помаже Богу да умјесто Њега лијечи на земљи, и Бог је одлучио да тако буде. А ако ви не успијете да ме излијечите, Господ ће ме излијечити. Његова је одлука”. Те ријечи нећу заборавити до краја свог живота. *Митрополита сте сигурно познавали од раније. Ово је можда била прилика да га упознате још боље. Шта сте током његове болести успјели да сагледате из богатог мозаика његове личности? Митрополит је једном ријечју заиста био чудо од човјека! Мудар, проницљив, смјеран, неустрашив, виспрен, скроман. Свако би ме јутро прво питао за остале пацијенте и за све њих се непрекидно молио. За себе и своје стање болести, никада ме ништа није питао. Кад бих му у данима побољшања рекла да су налази бољи, увијек ми је исто одговорао: „Дај Боже да сви болесни оздраве!” Питао је за имена и непрестано се молио, за све који су пристизали на лијечење: за Ану, за Енеса, за Катарину… Увијек сам имала осјећај да просто жели да све патње и муке и болест преузме на себе. Једино што је тражио било је да дозволимо да га Владика Атанасије посјети. Када је Владика Атанасије отишао, рекао је Јустину и мени: „Е сада је све у најбољем реду”. Често је цитирао Његоша, готово свакодневно би понављао: „Шта је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”. Говорио нам је да на прозивке и нападе не одговарамо озлојеђено и с гњевом, већ да оне који из незнања гријеше треба „испоштовати ћутањем”. Имао је од малена један ожиљак на палцу десне руке и једног дана сам га питала да ли памти како се повриједио. Тада ми је испричао да је још као мали дјечак са оцем ишао да бере дрва и да се повриједио сјекиром. Била је зима и отац је скинуо своју кошуљу како би зауставио обимно крварење, јер је амбуланта била прилично далеко. Када га је љекар прегледао, питао га је шта жели да буде кад порасте, а он му је одговорио: „Свештеник”. Пошто је повреда била велика, љекар је рекао да није сигуран да ће се функција прста у потпуности сачувати, и питао га је: „Како ћеш бити свештеник ако не будеш могао да служиш?” А он је кратко одговорио: „Вратиће се све, бићу свештеник”. Та прича из његовог дјетињства дубоко ми се урезала у сјећање. Највише га је бринула неслога. Свакодневно је говорио да је његова највећа жеља слога и братољубље, да поново ово буде Његошева Црна Гора. У том смислу смо се и договорили да његову болест посматрамо као успињање према врху Ловћена, и када сам му рекла једног дана да смо дошли до врха, гласно ми је одговорио: „Е, сад да градимо”. За вријеме његовог лијечења у Подгорици, два су монаха, Прохор и Климент, били на лијечењу у Бару. Свакодневно је питао за њихово здравље. Његов келијник Јустин и ја смо се договорили да му не кажемо да је Прохор, нажалост, изгубио битку са болешћу, али, на наше изненађење, од тог дана надаље, питао нас је само за Климентово здравље. За свештенство се непрестано молио. Једном је питао оца Јустина колико укупно има свештенства у Црној Гори. Када му је Јустин одговорио, питао га је: „Како бијаше име оне монахиње из манастира Војнићи код Будве, што се упокојила прије четири године?” „Тавита”, одговорио је Јустин. „Е баш ти хвала, да ни њу не заборавим”. Непрестано се молио. Као љекар сам настојала да га убиједим да што више дише плућима, како би опоравио функцију дисајних органа, али је он више користио трбушне мишиће, изговарајући непрекидно у себи ријечи молитве. *Имали смо прилику да видимо (можемо слободно рећи потресну сцену) како велики број љекара, медицинског и помоћног особља, испраћа свог уснулог у Господу Митрополита из КЦЦГ. Чему је вас као љекара и човјека научила Митрополитова болест, и како сте доживјели овај велики губитак? Не постоје ријечи којима могу да опишем колику сам благодат, љубав и духовну снагу осјетила у данима проведеним поред Митрополита. У животу и раду сваког љекара најтежи тренутак је када изгуби свог пацијента. А губитак Митрополита Амфилохија је заиста велики, општи губитак, губитак за читаву Васељену. Разговор водила: Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска

На монашком гробљу манастира Ћелија Добрска данас су сахрењени земни остаци монахиње Христине (Нинчић) (1931 – 2019.). Опело је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Владика је рекао да су ријечи из светога псалма Ја сам, Спасе, слушкиња Твоја, спаси ме – ријечи свега живота покојне мати Христине и њена молитва. Звучни запис беседе „Слушкиња Господња је била од свога рођења. Рођена у дивној и честитој свештеничкој породици Стефана Нинчића у Банату, она је сав свој живот привила уз Цркву Божију. И све што јој је Бог дао, она је вратила Господу. И своје дијете које јој је Бог подарио, дјевојчицу, а онда и сав свој живот принијела је Спаситељу на дар. И непрекидно се молила тим ријечима: Господе, Спасе, спаси ме, слушкињу Твоју“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је заједно са својом сапутницом и сапатницом мати Олимпијадом дошла у двор епископа банатских, гдје су њих двије пет-шест година бринуле о том двору и Епископу, са свом сестринском љубављу. „Да би онда заједно њих двије дошле на Цетиње, код ћивота Светога Петра Цетињскога да и ту послуже Господу и своме спасењу, а онда да приме послушање, скоро већ тридесет година, да пређу овдје, у ову древну светињу старију још од Цетињског манастира и да остатак свога живота проведу овдје у вјери, у нади, у молитви, у љубави, у послушању непрекидном“, рекао је он. Казао је да је послушање било основно правило и мати Олимпијаде и мати Христине. „И узајамно су се слушале, слушале су и благослов Цркве Божије, али су слушале и своје призвање монашко у све дане свога земнога живота. И како су заједно поживјеле овдје, у овој светињи, ево их је Господ призвао да заједно, управно за празник својих небеских покровитељки Светих Олимпијаде и Христине оду у Његово наручје, у Царство небеско. Прво мати Олимпијаду, па онда мати Христину, да овдје, једна поред друге, као што су сав свој живот заједно провеле, и озаједно проведу до Страшнога суда, чекајући трубе судњега дана“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ жички г. др Јустин, служио је на дан преподобне Анастасије српске, 04. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у српској царској лаври манастиру Студеници, која чува мошти ове угоднице Господње, сазнаје Радио "Слово Љубве". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/04.07.19 episkop Justin Studenica.mp3 Преосвећеном Епископу саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво наше Свете Цркве, које су са пуно љубави дочекали игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић) са братијом и бројним верним народом. "Све што овде данас доживљавамо јесте доживљавање Речи Божије и самога Господа Бога који у светима почива“ рекао је између осталог Епископ Јустин. Давши пример Савла који је од гонитеља Христа постао његов следбеник и учитељ народа, Владика је указао да се "искушења јављају када познамо Господа и живимо по Његовом закону". Извор: Радио Слово љубве

На скоро шездесет страна нашли су се шаролики текстови – бесједе, предавања, осврти, животописи, помени, репортаже, писма… Уводни текст би својим насловом «Догодине у Призрену» могао бити и порука овог броја. Горући проблем данас у православљу, украјински проблем, био је тема интервјуа «Неразумљива је одлука Константинопољског патријарха», који је са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским, митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем снимио руски Први канал, а Светигора га интегрално пренијела. На тај проблем се одазвао и протојереј-ставрофор Гојко Перовић у осврту «Православна црква на новом распећу». Светигорини читаоци могу прочитати још једно Митрополитово реаговање, а то је отворено писмо г. Душку Марковићу, предсједнику Владе Црне Горе у вези са црквом на Румији. Централна тема новог броја је посјета Патријарха Антиохијског Црној Гори. Са животописом Његовог блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока Јована Х и историјом Антиохијске православне цркве упознаће вас Његово преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић. Поред дешавања у отачаственој цркви и Митрополији црногорско-приморској објављених у виду хроника, неки догађаји издвојени су као посебне репортаже – «Дани Михољске превлаке у Београду» и репортажа о обнови Манастира Стањевићи «Срце испуњено Божанском љубављу је неуништиво». «Нови Мојсије који води народ кроз пустињу земног живота» назив је репортаже о прослави Светог Петра Цетињског. У Цетињској богословији на празничној академији поводом славе школе – празника Светог Петра Цетињског свечану бесједу «Вјера чиста као суза» изговорио је ђакон Лека Вујисић. Oсим те бесједе о Светом Петру, објављено је и предање «Свети Петар Цетињски и три храста» у потпису Љиљане Поповић. Објављена је и једна импресија Божа Кнежевића «Дечани – крсно-васкрсни вријемепростор српски». Међу корице Светигоре премјестила се и једна агиографија «Благоверни краљ Владислав I“, коју потписује Његово преосвештенство Епископ крушевачки др Давид Перовић. А ту је и седми дио фељтона «Поп Ђоко Пејовић – командир са Грахова и дипломата о свом руху и круху». Нова Светигора има и нову рубрику из културе. У овом броју, поред осталог, нуди вам прилог са Сајма књига у Београду. Ту су и детаљи са представљања сабраних дјела Марка Миљанова у Подгорици, као и приказ књиге «1244 – Кључ мира у Европи». Светигора се опростила од Смиље Аврамов, оне која је била «тихи глас српске савести», како каже Љиља Поповић, као и од мати Екатарине, која је ријечима Стефана Симовића «наслутила пут у свевиђе»,. Новина и освјежење овог гласила Митрополије црногорско-приморске је сканди укрштеница. А читаоци ће уз нови број на поклон добити «Службу Пресветој Богородици у част пресвете иконе Њене Чајничке». Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Манастир Буково