Претражи Живе Речи Утехе

Делови интервјуа са о. Хараламбосом Пападопулосом Да поново живите свој живот, да ли бисте нешто променили ? Теоретски, много тога. Али да ли бих то био ја? Ко бих тада био? Не знам како да вам одговорим. Свиђа ми се Мистерија сутрашњице, не желим, нити су ми потребни одговори да бих живео. Да, неке ствари дефинитивно не бих радио, можда бих неке ствари променио, кајао бих се. Добро је размишљати, али без кривице. Кривица је себичност и заробљеност у прошлости. Ја волим будућност коју још нисам доживео. Да не гледам шта сам урадио, већ шта могу да урадим. У својој најновијој књизи имате фразу: „чуда увек дођу тамо где их најмање очекујете“. Да ли се чуда дешавају у данашње време? Увек су била и биће. Јер, ми већ живимо у чуду. Не чекамо да се нешто деси, већ смо у чуду Божијег Присуства. Живимо у свету изобиља и духовног богатства. Не би требало то да питамо. Да ли риба икада пита да ли постоји море? Пошто живи у њему, она је једно са њим. Морамо искусити исто. Наше јединство са Богом и његовим светом чуда. Само треба да пронађемо фреквенцију коју Бог емитује, а то су љубав и захвалност. Из вашег искуства, које су најчешће тешкоће које гурају људе да траже духовног вођу? Тешкоће свакодневног живота. Страх, анксиозност, туга, празнина. Празнина је застрашујућа. Хладно је и загушљиво у нашој души. Потребан нам је кисеоник вере. Шта мислите да је људима најпотребније да би могли да се изборе са животним изазовима? Имати вредност и значење у животу. Да знају зашто морају да живе и умру. Мора да нађу своје значење које чини уметност живота. Шта бисте данас поручили деци о њиховим сновима, жељама и тежњама? Шта бисте им саветовали? Да сањају. Да имају жеље. Да траже. Да се не плаше одговорности избора, ризика и смелости. Да се не плаше неуспеха. Да истрају у својим сновима, да се моле и да верују у Бога који у њих много верује. Да ли имате свој мото који вас прати у животу у свему што радите? Једно време снагу ми је давала фраза „Све је пут...“ у другој животној фази, „Ма колико год да је касно, увек сване...“ или „Држи ме Христе мој, губиш ме...“, и многе друге, а све сам то претворио у текстове и књиге. Шта за вас значи живот? ЖИВЕТИ значи ПУТОВАТИ на таласима ПОСТОЈАЊА. ГРЛИМ непознато, РОНИМ у жеђ РАДОЗНАЛОСТИ, ЖЕЛИМ ОТКРИЋЕ, НОВО, МИСТЕРИЈУ која тражи да вам се ОТКРИВА у сваком ВРЕМЕНУ. Јер ЖИВОТ вам се обично открива тамо где мислите да сте све већ искусили и нема ничег другог, нема ИЗНЕНАЂЕЊА или ЧУДА. А ипак, ЧУДО увек дође тамо где га најмање очекујете. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) https://artandyou.gr

Приметио сам једну занимљиву ствар - да су људи веома добри, веома љубазни, искрени и саосећајни када им је све нормално и добро у животу, када их ништа не угрожава. Када је све добро и мирно, онда им уопште није тешко да буду истински добри, потпуно отворени, дивни људи, а ако су и хришћани, да покажу милост према онима које не воле и сматрају их странцима. Међутим, чим тло почне да се тресе под њиховим ногама, када појаве, које не могу разумети или објаснити, упадну у њихов свет, све то негде одлази. А поред самопоуздања, губе и адекватан однос према овом свету и исправан однос према људима са којима су раније били у добрим односима. Особа, која је навикла да је у неким областима њеног живота све глатко и просперитетно, одједном почиње да препознаје свет као другачији. Открива јој се нека друга истина, другачији поглед на свет. А човек, губећи поверење у свет и у себе, истовремено нагло губи своје унутрашње испуњење. Људи, који на свет гледају другачије од њега, који почињу да дају различита мишљења о томе шта се дешава, лишавају га поверења. И човек одједном почиње да не воли те људе, да се буни против њих, јер су га својим понашањем лишили поверења. Све на шта се ослањао, одједном се показало не тако поуздано, добро и дивно. Ово је веома интересантан феномен. Човек губи поверење у своју будућност, поверење у своју исправност, у свој поглед на свет. Данас долази до поделе људи на различите таборе, у односу на то ко се на шта ослања. Свако тражи свој ослонац, своју снажну руку, своју правду, не дајући себи могућност да остане сам са својом савешћу и са Христом. Наравно, позивање људи да се воле и престану да мрзе је увек исправно и апсолутно неопходно. Али да бисмо били реални, морамо једноставно да погледамо себе: колико смо способни да опростимо најједноставније ствари, да прогутамо замерке и да се помиримо са оним што нам је нанело озбиљан пораз. Мало ко је способан за ово. Али, ипак, свако од нас има такву прилику. Најбољи начин да се превазиђе конфликт је да сами примите ударац. Али, то значи прихватити муку и завршити као губитник у очима људи и у својим очима. Окренути други образ и дати другом прилику да вас докрајчи, не може учинити свако, већ само веома јака и храбра особа. Да би хришћанин научио да то ради, потребно је, пре свега, да престане да друге етикетира. У свим глобалним сукобима постоји иста манипулација – дехуманизација непријатеља. Немогуће је свађати се са било ким док се непријатељ не дехуманизује. За превазилажење сукоба, повратак дијалогу, потребно је превазићи дехуманизацију и вратити људскост људима. Пре него што победимо насиље, морамо да скинемо ове страшне маске једни са других на јеванђељски начин. Ако још увек имате нешто људско у себи, онда ће овај недостатак љубави учинити да се осећате веома лоше. Ненаклоност, чак и према најгорој особи, не може учинити да се осећате добро. Ужасно је мрзети некога. И ова мржња ће вас на крају излудети ако се не борите против ње. Разлог за насиље је колосалан страх особе која не зна како да живи, која не разуме зашто живи и која није нашла разлог да живи. Осећајући се супериорним у односу на некога, дајемо себи за право да будемо насилни. Не постоји правичан рат. Рат је инхерентно неправедан. Реч правда има корен у истини. Истина за нас је сам Христос, Сунце Истине. Злу се, као таквом, увек треба одупрети, и када је уперено против тебе и када је усмерено против ближњег. Зло се никако не може прихватити. Зло се не може занемарити. Отпор овом злу може имати различите облике. Можете се одупрети силом, можете се одупрети љубављу. Злу се може одупрети било чиме осим самим злом, јер када човек користи зло, а то значи лукавство, лаж, превару, подлост према противнику, онда такво зло постаје дупло веће. Дакле, треба се одупрети злу увек и у свему, само не користити зло за овај отпор. Ја сам грешна особа, има много људи које не волим, али због тога се осећам лоше. Не волим да не волим. о. Алексеј Умински (одломци из интервјуа) https://www.pravmir.ru

Има људи који миришу на Бога. Не знам да ли се то теби десило, али кад им приђеш, осећаш да се нешто дешава. Нешто излази из ових људи - моћ, милост, енергија, светлост. Сладиш се, смириш се, опустиш. Не желиш да одеш, не желиш да се одвојиш од њих. „Где да идем, кажеш, овде мирише на Бога, на небо, овде је радост и светлост. Зар треба да се враћам назад у таму, сада када сам срео Светлост." Кад једном заспиш у наручју Христовом, не можеш осетити мир ни у једном другом загрљају. Осим ако те не подсећа на Његов мирис. Упознао сам такав „други“ загрљај у лицу човека који је за мене био оно што ми зовемо „божији човек“. Не зато што је савршен, на крају крајева, годинама сам престао да верујем у људско савршенство, већ зато што је сладак, пун Христа... Шта то значи сладак? То значи да је, упркос падовима, грешкама и греховима, патњама и неуспесима, успео да задржи сву своју наду у Христа. Осетио је пакао и жудео је за рајем. Окусио је таму и заволео Светлост. Није био разочаран, зато што није био ни фасциниран. Светост није савршенство већ потпуно предавање Њему. Они који су били остављени, били су освећени. Бог је обукао оне који су били голи. Ако верујеш својој логици, полудећеш. Препусти све Богу и одморићеш се. Ум је дивно оруђе, али не доноси радост. У овом човеку, који је као мало дете отишао на Свету Гору, а данас је Епископ цркве, упознао сам љубав Божију. Апсолутно прихватање, подршка и љубав према ономе што јесам, а не према ономе што сам желео или је требало да будем. Јер веруј ми, нисам тако сјајан. Чак шта више. Пун сам грешака, страсти и грехова. Тешко да неко види таму моје душе, а да се не уплаши. Па ипак, овај човек никада ништа није учинио да се осећам лоше због своје таме. Никада ме није изневерио. У мом најстрашнијем греху рекао је: „Више волим тебе грешног са понизношћу, него охолог са врлинама...“ Не очајавај, не губи се у тами, веруј у Светлост коју носиш у себи. Дозволи Богу да у твом срцу сања твоје покајање. Овај човек је постао Божији топли загрљај у хладноћи мог греха. Можемо причати и читати о Божјој љубави, али ако нас нико не загрли, ако се нико не нађе да нас прихвати и да нам опрости, да нас воли без задршке и обавезе, никада нећемо осетити шта значи Божија љубав. Сећам се стихова једног песника који гласе: “Христе мој, заспао сам у многим загрљајима, али само Твој је био тако мирисан..” о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

Више пута су ми пријатељи и познаници, учитељи и васпитачи, духовници и многи други указивали на моју преосетљивост. Говорили су ми да треба да будем чврст. Тешко је издржати људске односе, супротставити се ономе како су нас научили да дефинишемо живот. Како ћеш живети са тако рањивом психом? Крхко и ветровито, неспособан да издржиш и одолиш суровости овог света. Наравно, људи нису направили дијагностичку грешку. Говорили су реално и желим да верујем многима од њих са искреном мотивацијом и осећањем пријатељства и интересовања. Могу само једно да кажем - да су погрешили. Да је сва ова моја слабост – како су је звали – била једино богатство. Дар који ми је Господ дао у парадоксу Његових путева, у Његовој љубави, несхватљивој логици света. Кафка је говорио: "Рођен сам са дубоком раном, то је моје богатство." Ове ране које крваре чак можда и за вечност, су моје је једино богатство. То је дар који ми је дао живот и његов узрочни принцип. Боловао сам, био сам гладан, био сам жедан, остајао сам данима и ноћима у башти своје личне Гетсиманије. Плакао сам, био сам љут, био сам очајан. Протестовао сам против услова и живота који сам живео. Закаснио сам.... Али осетио сам. Мислим да сам разумео. Схватио сам да су ове дубоке ране моје једино наслеђе, моје једино богатство. Оне су ми дале прилику да видим људе као људе, земљу само као земљу, тело као тело и душу као душу. Омогућиле су ми да плачем за лепим, да се љутим на неправедне и на апсурд, да видим сузу на површини радости и смех у вештачкој жалости. Све ово дугујем мојим ранама, и допуштам им да ме повреде. Сада се ноћу шћућурим и као пас лижем своје крваве ране. Захваљујем им на данима који су пратили моје постојање. Хвала им што су ту и нека ме и даље боле, али оне су моје једино наслеђе, отаџбина мог Бића. о. Хараламбос Пападопулос facebook.com

Аудио запис са часа Православног катихизиса. У снимању учествовао други разред ОШ "Марко Орешковић" из Бачког Грачаца. Час водио г. Марко Радаковић, уредник сајта Поуке *** "Нешто за децу и оне који се осећају као деца. Поучна прича са часа веронауке и импровизације вероучитеља и деце. Почујте тешку судбу принцезе Милеве која је спремала пошећерене сарме, али је зато имала базен у којем лети може да се купа, а зими да се по њему клиже. "Каквог коња јашу принчеви који освајају срца принцеза?" "Великооог! Као зграда!" "Носорога јашу!" "Златног!"