Не волим да не волим

Приметио сам једну занимљиву ствар - да су људи веома добри, веома љубазни, искрени и саосећајни када им је све нормално и добро у животу, када их ништа не угрожава. Када је све добро и мирно, онда им уопште није тешко да буду истински добри, потпуно отворени, дивни људи, а ако су и хришћани, да покажу милост према онима које не воле и сматрају их странцима. Међутим, чим тло почне да се тресе под њиховим ногама, када појаве, које не могу разумети или објаснити, упадну у њихов свет, све то негде одлази. А поред самопоуздања, губе и адекватан однос према овом свету и исправан однос према људима са којима су раније били у добрим односима.

Особа, која је навикла да је у неким областима њеног живота све глатко и просперитетно, одједном почиње да препознаје свет као другачији. Открива јој се нека друга истина, другачији поглед на свет. А човек, губећи поверење у свет и у себе, истовремено нагло губи своје унутрашње испуњење. Људи, који на свет гледају другачије од њега, који почињу да дају различита мишљења о томе шта се дешава, лишавају га поверења. И човек одједном почиње да не воли те људе, да се буни против њих, јер су га својим понашањем лишили поверења.

Све на шта се ослањао, одједном се показало не тако поуздано, добро и дивно. Ово је веома интересантан феномен. Човек губи поверење у своју будућност, поверење у своју исправност, у свој поглед на свет.

Данас долази до поделе људи на различите таборе, у односу на то ко се на шта ослања. Свако тражи свој ослонац, своју снажну руку, своју правду, не дајући себи могућност да остане сам са својом савешћу и са Христом.

Наравно, позивање људи да се воле и престану да мрзе је увек исправно и апсолутно неопходно. Али да бисмо били реални, морамо једноставно да погледамо себе: колико смо способни да опростимо најједноставније ствари, да прогутамо замерке и да се помиримо са оним што нам је нанело озбиљан пораз. Мало ко је способан за ово. Али, ипак, свако од нас има такву прилику. Најбољи начин да се превазиђе конфликт је да сами примите ударац. Али, то значи прихватити муку и завршити као губитник у очима људи и у својим очима.

Окренути други образ и дати другом прилику да вас докрајчи, не може учинити свако, већ само веома јака и храбра особа. Да би хришћанин научио да то ради, потребно је, пре свега, да престане да друге етикетира.

У свим глобалним сукобима постоји иста манипулација – дехуманизација непријатеља. Немогуће је свађати се са било ким док се непријатељ не дехуманизује.

За превазилажење сукоба, повратак дијалогу, потребно је превазићи дехуманизацију и вратити људскост људима. Пре него што победимо насиље, морамо да скинемо ове страшне маске једни са других на јеванђељски начин. Ако још увек имате нешто људско у себи, онда ће овај недостатак љубави учинити да се осећате веома лоше. Ненаклоност, чак и према најгорој особи, не може учинити да се осећате добро. Ужасно је мрзети некога. И ова мржња ће вас на крају излудети ако се не борите против ње.

Разлог за насиље је колосалан страх особе која не зна како да живи, која не разуме зашто живи и која није нашла разлог да живи. Осећајући се супериорним у односу на некога, дајемо себи за право да будемо насилни.
Не постоји правичан рат. Рат је инхерентно неправедан. Реч правда има корен у истини. Истина за нас је сам Христос, Сунце Истине.

Злу се, као таквом, увек треба одупрети, и када је уперено против тебе и када је усмерено против ближњег. Зло се никако не може прихватити. Зло се не може занемарити. Отпор овом злу може имати различите облике. Можете се одупрети силом, можете се одупрети љубављу. Злу се може одупрети било чиме осим самим злом, јер када човек користи зло, а то значи лукавство, лаж, превару, подлост према противнику, онда такво зло постаје дупло веће. Дакле, треба се одупрети злу увек и у свему, само не користити зло за овај отпор.

Ја сам грешна особа, има много људи које не волим, али због тога се осећам лоше. Не волим да не волим.

о. Алексеј Умински

(одломци из интервјуа)
 

https://www.pravmir.ru