„Више волим тебе грешног са понизношћу, него охолог са врлинама...“

Има људи који миришу на Бога.

Не знам да ли се то теби десило, али кад им приђеш, осећаш да се нешто дешава.

Нешто излази из ових људи - моћ, милост, енергија, светлост.

Сладиш се, смириш се, опустиш.

Не желиш да одеш, не желиш да се одвојиш од њих.

„Где да идем, кажеш, овде мирише на Бога, на небо, овде је радост и светлост.

Зар треба да се враћам назад у таму, сада када сам срео Светлост."

Кад једном заспиш у наручју Христовом, не можеш осетити мир ни у једном другом загрљају.

Осим ако те не подсећа на Његов мирис.

Упознао сам такав „други“ загрљај у лицу човека који је за мене био оно што ми зовемо „божији човек“.

Не зато што је савршен, на крају крајева, годинама сам престао да верујем у људско савршенство, већ зато што је сладак, пун Христа...

Шта то значи сладак? То значи да је, упркос падовима, грешкама и греховима, патњама и неуспесима, успео да задржи сву своју наду у Христа.

Осетио је пакао и жудео је за рајем.

Окусио је таму и заволео Светлост.

Није био разочаран, зато што није био ни фасциниран.

Светост није савршенство већ потпуно предавање Њему.

Они који су били остављени, били су освећени.

Бог је обукао оне који су били голи.

Ако верујеш својој логици, полудећеш.

Препусти све Богу и одморићеш се.

Ум је дивно оруђе, али не доноси радост.

У овом човеку, који је као мало дете отишао на Свету Гору, а данас је Епископ цркве, упознао сам љубав Божију. Апсолутно прихватање, подршка и љубав према ономе што јесам, а не према ономе што сам желео или је требало да будем.

Јер веруј ми, нисам тако сјајан. Чак шта више.

Пун сам грешака, страсти и грехова.

Тешко да неко види таму моје душе, а да се не уплаши.

Па ипак, овај човек никада ништа није учинио да се осећам лоше због своје таме. Никада ме није изневерио. У мом најстрашнијем греху рекао је: „Више волим тебе грешног са понизношћу, него охолог са врлинама...“

Не очајавај, не губи се у тами, веруј у Светлост коју носиш у себи.

Дозволи Богу да у твом срцу сања твоје покајање.

Овај човек је постао Божији топли загрљај у хладноћи мог греха.

Можемо причати и читати о Божјој љубави, али ако нас нико не загрли, ако се нико не нађе да нас прихвати и да нам опрости, да нас воли без задршке и обавезе, никада нећемо осетити шта значи Божија љубав.

Сећам се стихова једног песника који гласе:

“Христе мој, заспао сам у многим загрљајима, али само Твој је био тако мирисан..”

о. Хараламбос Пападопулос

https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal