Претражи Живе Речи Утехе

Заиста, у свету се као грудва гомила много различитих проблема, одвијају се глобални процеси усађивања изопаченог морала и лажних вредности. Нуди се на хиљаде опција за њихово решавање, укључујући и војне методе. Међутим, готово нико се не сећа најефикаснијег начина на који нас Господ подсећа – покајања. После Крштења на реци Јордану и 40-дневног поста у Јудејској пустињи, током којег је одолео искушењима од ђавола, Христос излази да проповеда. И Његове прве речи биле су: „Покајте се, јер вам се приближи Царство небеско“ (Матеј 4:12-17). Као што се сећамо, покајање је било и главна тема беседе светог пророка Јована Крститеља (Мк. 1, 1–8). О компонентама покајања нико не размишља, нико, па ни високопозиционирани политичари, па чак ни обични грађани обузети политичким страстима... Овај грех политичког ангажовања јасно је видљив у хришћанском окружењу. Цео наш живот може бити добар споља, али ако погледамо унутра, видећемо много покварених ствари. Од детињства учимо да варамо, завидимо, да будемо горди и да се љутимо. Свети Августин у својим Исповестима помиње бебе близнакиње које се мрско гурају од мајчиних брадавица. А шта тек рећи о старијој доби, када се додају ћуд, среброљубље итд. Свети Јован Златоуст покајање упоређује са сунђером који брише грехе из књиге живота наших. То је средство помоћу којег духовно оживљавамо. Јер ако је последица греха, према апостолу, смрт (видети Јаковљеву 1:15), онда је последица покајања живот. Ђаво не жели да живимо духовно, па зато, када починимо грех, уноси смелост, а брише срамоту, да се не би покајали. Али, Господ се труди да сви ми подражавамо живот вечни, и не жели да ико од нас пропадне, те стога нуди различите начине покајања. Као прво, важно је да схватиш свој грех и покајеш се за њега током исповести. У древним временима практиковало се јавно покајање које се вршило наглас пред свим људима. Неке савремене парохије и манастири одржавају сусрете парохијана и ходочасника са исповедницима, на којима учесници ових сусрета деле своје искуство борбе са страстима и говоре о тешком раду на превазилажењу својих немоћи. Наравно, ово није Тајна Исповести, али је то прилично корисна пракса, човек се не плаши да отворено призна своје грехе и грешке у животу. Други начин покајања, о коме говори свети Јован Златоуст, јесте праштање људима који нам наносе зло. Као што говоримо у молитви: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“ (Матеј 6:12). Уместо да некога осуђујете, лакше је молити се за њега: „Господе, уразуми слугу Божијег и помилуј." Трећи начин покајања је искрена молитва. Сетимо се јеванђељске удовице, која је својом упорношћу убедила окрутног судију да се смилује на њу (Лк. 18, 1–7). Морамо тежити вештини унутрашњег молитвеног уздисања, сталног сећања присуства Божијег у свакој делатности и на сваком месту. Четврти пут је милост. Када је вавилонски цар Навуходоносор био у очајању због својих грехова и није знао шта да учини да се Господ смилује на њега, пророк Данило му је саветовао да постане милостив. На тај начин је краљ добио опроштај од Бога (Дан. 4:24). А пети пут покајања је смирење. Сетимо се цариника из јеванђељске параболе, који се није могао похвалити својим добрим делима, али се Господ смиловао на њега због његовог смирења (видети: Лк. 18, 9–14). Наравно, свако од нас, православних хришћана, може својим личним покајањем допринети ризници мира и доброте и тако надјачати светско зло и одложити смрт целог човечанства. Не занемаримо покајање, јер, како пише Златоуст, онај ко се стиди да исповеди своје грехе пред свештеником и истовремено се не стиди самог Бога када греши, постидеће се на Страшном суду пред свим људима. Несрећнима су дужни да помажу, не само људи који су за то посебно постављени, већ сви без изузетка. То је својствено нашој природи. Међутим, живимо у доба дубоке моралне деградације света када кажу да је милосрђе обавеза црквених људи и добровољаца, добротворних организација...Основа овог зла равнодушности према страдањима лежи у дубоком раслојавању друштва на богате и сиромашне, са којим се свети Јован Златоусти борио још у 4. веку: „Зашто сматраш да је богатство вредно труда, а оне који су га стекли сматраш срећним и завидиш им? Која је разлика између богатих и сиромашних? Зар човек није обучен у једно тело? Зашто имаш много слугу? Као што у одећи и храни треба тражити само оно што је неопходно, тако је и са слугама. Један господар треба да има само једног слугу; тачније на два-три господара – једног слуга. Ако се ово чини тешким, онда се сетите оних који немају ни једног слугу. Зато нам је Бог дао руке и ноге, да нам слуге не требају. У ствари, слуге нису биле уведене у свет због потребе – иначе би био створен и роб са Адамом – већ као одмазда и казна за грех и непослушност. Али ако је већ неопходно имати роба, онда можда само једног или, највише, два. Заиста, зашто вам је потребно да имате гомилу слуге? Такав глобални проблем не може се решити једнократном или чак периодичном помоћи сиромашнима. Ово нимало не смањује број сиромашних. Зато ми, православни хришћани, не стављамо главни акценат на друштвено служење (мада га и ми имамо, додуше у мањем обиму), већ на унутрашњи преображај свакога кроз борбу са својим страстима. Тада особа никада неће равнодушно проћи поред несрећника, већ ће покушати да му помогне колико је у стању. Заиста, без вере у Бога веома је тешко победити своју лењост, инертност, као и бес, среброљубље и друге страсти, због којих људи углавном постају сиромашни и несрећни. Као што запажа свети псалмиста Давид: „Никад нисам видео праведника да га сви напусте, или децу његову да траже хлеба“ (видети: Пс. 36:25). "Остати људско биће, без обзира на све, није тако лако." Природно, свако има унутрашњу жељу за добрим, без обзира на верску припадност, веру или неверу, али, као што видимо, многи људи, из разних разлога, падају испод свог људског достојанства. На пример, широка распрострањеност блуда, укључујући и најизопаченије облике, испод је сваке људске природе. Чак ни животиње не раде оно што човек може. Хришћанство позива човека, не само да задржи одређени ниво морала, већ и да се уздигне изнад природе, да постане свети. Овај идеал се првенствено остварује у монаштву, али је и сваки хришћанин позван да се уподоби Богу у кротости, смирењу, трпљењу, љубави и целомудрености. Ако томе не тежимо, онда нисмо ништа бољи од незнабожаца, који су служили својим страстима под маском идола. Дужност је сваког свештеника да кроз беседу објасни сваку реч Јеванђеља, структуру и садржај службе. Када би се сви пастири активно укључили у ово, онда би људи почели више да цене лепоту црквенословенског језика и нестала би сама жеља за преласком на националне језике. Уосталом, црквенословенски језик је леп! Он је, као и икона, прозор у Небески свет! Литургијски језик помаже вам да брзо побегнете од светске вреве и да се укључите у пажљив разговор са Богом. Свако ко редовно иде у цркву и покушава сам да чита текстове на овом језику брзо то научи. Када нешто није јасно, увек можете користити речник, у ери Интернета то није проблем. Доживевши благотворан утицај црквенословенског језика на душу, човек га не би мењао за савремени. Али људи не желе да се духовно труде у молитви и читању црквених текстова . У ствари, много зависи, не само од побожног живота свештеника, већ и од његове речи у црквеном животу. У 18. и 19. веку, проповед је била подвргнута строгој цензури. Сада то није случај, али, авај, због умора или заузетости, многи пастири занемарују припрему за ову важну компоненту пастирског рада, због чега често парохијани слушају проповед ни о чему посебно. Међутим, сада, док постоји могућност широког проповедања, укључујући и преко интернета, морамо то максимално искористити. Сваки свештеник треба да се труди да што чешће проповеда јеванђеље и да се озбиљно припрема за сваку беседу. Ово је тешко, међутим, без духовног учења губи се смисао вршења Светих Тајни. Када бисмо правилно проповедали Јеванђеље делом и речју, било би много мање сиромашних и несрећних људи, као и расколника и секташа. То је једини начин да нађемо, не тренутну, већ истинску срећу на овом свету, која ће са нама отићи у вечност. архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Иди код мрава лењивче, гледај путеве његове и умудри се. Нема вођу ни управника ни господара, а опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. Докле ћеш лењивче лежати? Kад ћеш устати од сна свога? Док мало проспаваш, док мало продремљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш, у том ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја, као оружан човек. (Приче Соломонове, 6:6-11) Архимандрит Маркел (Павук), духовни отац Kијевске академије, говори о главним разлозима лењости. -Оче, због чега постајемо лењи? И шта ће се догодити ако се не боримо против ње? —“Модерна љеност” је најчешћа карактеристика људи који живе у удобним градским условима. На пример, они не треба да иду напоље за воду, не треба да цепају дрва, не треба да ложе ватру… Али на селу, ако не одете по воду, ако не цепате дрва, и ако не наложите ватру, остаћете гладни и биће вам много хладно. На селу, рад је битна неопходност. Ако сте лењи онда ћете се смрзнути и бићете гладни. Наша лењост је резултат комфора који имамо. -Шта треба да урадимо оче? Да ли треба да одбацимо добре ствари цивилизације? -Није лако савременом и модерном човеку да одбаци те бенефиције. Цивилизавија нас је надвладала. Неко може да покуша да је напусти, да оде у далек манастир, негде у Kарпатске Планине, али мало је таквих људи који би напустили комфор. -Kако да се боримо против лењости? -Одговорна особа која воли своје ближње, клони се лењости. Таква особа се увек брине да ако не ради, други ће да пате због тога. Лењост скоро никада не посећује кућу у којој је пуно деце. У таквој кући сваки члан породице има много дужности и нема времена за одмор. Kување, прање веша, чишћење куће, рад у башти… Осим најмлађих свако нешто ради и нико не може да одбије дужност. Али у малим породицама, где је једно дете, или ни једно, веома је тешко избећи лењост. Жеља за безбрижним и комфорним животом је један од разлога што неки људи имају мало деце. И због тога долази до нестанка одговорности и лењости, јер нема никог о коме треба бринути. -Наше време је време оптимизације. Мање радимо, а постижемо веће резултате. Данас, сваки ум ради ка овом циљу. -Да, модерни комфор живота помаже да решимо многе проблеме са минималним трудом и тиме се очекује да ће људи бити срећнији и да ће више волети једни друге. -Али супротно се дешава. Зашто? -Зато што је немогуће уз помоћ технолошких напредака победити страсти, егоизам и индивидуализам који живе у сваком човеку. Зато што је човек исти и данас у двадесет и првом веку као и у четвртом веку. Kомпјутери и машине не могу да промене његово унутрашње стање, већ само Благодат Божија која се стиче Црквеним Светим Тајнама. А пошто многи људи не иду у Цркву, онда се стварају нерешиви проблеми, а сви проблеми су као грудва снега која се повећава. -Шта да се ради? -Особа која жели да се ослободи лењости, и ако јој дужности дозвољавају, треба да оде у манастир на ходочашће и да бар неко време учествује у таквом начину живота. Од давнина, људи су тражили утеху у манастирима, а да би стигли тамо прелазили су хиљаде километара. Манастирски ритам живота је супротан лењости. Овде поклоници, поред целивања икона и моштију светитеља, уче како да организују себе и свој живот. У сваком манастиру постоји дневни распоред који се не мења годинама и укључује Свету Литургију и остале црквене службе. Сви људи који живе у свету могу до неког степена да се угледају на манастирски начин живота и послушност. Да себи организују свој дан, када ће да раде, када ће да се моле Богу, и када ће да одморе. На тај начин ћете много лакше да победите своју љењост. Kао што можемо да видимо кроз историју, тако рећи у стара добра времена, људи су се угледали на монахе и живели тако. -Зашто је организација свог живота тако тешка у свету, а много лакша у манастиру? -На пример, некада сам лењ и не иде ми се у цркву на Свету Литургију, али када видим да браћа иду, мене је срамота. Не зато што ће Игуман да ме грди већ ме је срамота пред браћом. У манастиру, као у великој породици, све је повезано. Ако не идете на службу неко мора да вас замени, да поје у хору, да чита имена за помињање, да брине о уредности уместо вас. Тако да би изостанак утицао на службу и молитву. Видите да је велика одговорност у манастиру. У манастиру се осећа одговорност и дужност, па се нема времена за лењост. Манастирска браћа и сестре подржавају једни друге. Тако треба да буде и у породици. Осећај одговорности, узајамне подршке, и узајамна помоћ приликом слабости. Ако нема таквог односа, онда супружници гледају ко коме шта дугује и ко је више урадио. И на крају такав брак бива уништен. Морамо да надвладамо лењост чим осетимо симптоме. Један од симптома је туга, која се бори против молитве, поста, и рада. Али ако имате комбинацију молитве, поста, и рада ваш дом ће бити испуњен радошћу и весељем и сви ће бити задовљни. -Оче, нисмо добили никакав нов савет. Увек се враћамо на молитву и пост. -Проблем је у томе што не разумемо шта су прави пост и молитва. Често превише бринемо да ако посветимо више времена молитви нећемо моћи нешто да обавимо, а то је замка лукавога… http://www.manastir-lepavina.org