malina :)

Јесам и данас! 0442_feel

Јесам! 0442_feel

А пази овог петла gringrin
 

Покајање=преумљење.
Покајање и вера су уско повезани, јер је покајање почетак вере.
Међутим, питање је како човек схвата грех и шта у том контексту покајање заиста значи?
Ако грех схватамо као пуки прекршај моралних начела, а покајање исповедање таквог греха, онда оно (покајање) не значи још увек ништа, јер и безбожници знају да се кају на такав начин и да и даље без Бога остају.
Ако грех схватамо као промашај циља (постојати овако како сада постојимо, обитавати у овом лажепостојању, бити смртан), онда покајање води ка истинском обожењу, ка оном стању због кога је творевина и створена. Тада покајање буди веру у човеку, којом човек жели да се ослободи огреховљеног ''ја''. Човек бирајући самодовољно постојање, препуштен је сам себи, својој природи, која када је одвојена од Бога- смртна! Покајање је покрет против греха и ка спасењу, али не и само спасење.. Покајањем се смртно човеково биће отвара за бесмртне силе Вечнога Живота (Ј. Поповић).

Могу ли ја да се јавим као старије дете, које је васпитавало своју млађу сестру и још је васпитава? Мада, разлика је у томе што сам ја имала 14,5 година када се она родила, па сам била способнија да је чувам, него дете од седам година. Заиста је било тешко, морала сам често запоставити себе и своје потребе. Више сам је ја чувала и васпитавала од родитеља, који су морали радити. Али, да ме питате да ли би ми било боље да се она није родила, да би тако мој живот детета био растерећенији и лакши без ње, рекла бих вам НЕ БИ! Не жалим уопште што сам се свега одрицала због ње, напротив, мој живот би био празан без ње. Диван је то осећај када вас рођена сестра доживљава и као сестру и као мајку. Родитељима ништа не пребацујем, свесна сам да је било потребно да раде како би одгајили своје троје деце, чак им захваљујем што имам толико млађу сестру. И није баш да нисам уопште имала времена за себе, добром организацијом се све постиже.
Мислим да то што неки желе да, из најбоље могуће намере, свом детету уместо обавеза дају слободно детињство, код деце развија саможивост, себичност, способност да само себе гледају. Браћа и сестре треба да буду усмерени једни на друге, почев од свог детињства, па и касније кад одрасту. Иначе ће тад свако отићи својим путем, без обавезе и осећаја.
Свака част Дугаровима на њиховој смелости да роде толику децу, а Боже мој, некада се не слажемо ни како неки родитељи васпитавају своје једно или двоје деце, а камоли они оволику. Али, што се тиче тога да старије дете губи детињство васпитавајући млађу браћу и сестре, мислим да итекако није истина. Деца тада више добијају него што губе.

Човек се, људи, рађа мртав. Откуцава свима нама сат од момента рођења. Тако себе и сваки ''здрав'' човек може да баци у депресивне мисли како га свакога часа може снаћи свашта нешто, типа: шта ако ме дрмне струја, удари гром, прегази воз и сл. Човек  је сам по себи једно ништа...сваки нам је секунд можда последњи .smesko. Кад схвати колика га провалија дели од Живота, тад све постаје небитно
 
.....једино остаје вера, љубав и нада, јер Hristos vaskrse !

Ја сам госту честитала сопствену славу! 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

Ја сам госту честитала сопствену славу! 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

Надо, нико теби овде не може нацртати шта да радиш. Не уздај се много у савете, јер ће ти свако причати из свог искуства, а то није увек примењиво. Моли се, Надо, Господу! Моли се, јер твој муж не види Господа колико ти. Зато се ти моли и за мужа и за децу и веруј да ће се Драги Бог побринути. Не стављај људски савет испред Бога и молитве Њему.
Као што твој муж треба да буде одговоран за тебе и твоју децу, тако треба и ти да будеш одговорна за њега. Ако одбациш одговорност, као што ју је одбацио твој муж, шта ћеш другачија бити од мужа? Буди ти разумна, кад он није и помози му, ако је икако могуће, јер њему је помоћ, чини ми се, потребнија више него теби..он је изгубљен, ти ниси...зато се, опет кажем, драга Надо, моли Милом Богу, па ћеш милост и осетити.

Ја сам госту честитала сопствену славу! 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

Ево и мене (друга с лева)

Kad sam bio garav
  U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

Uploaded with ImageShack.us

Ја сам госту честитала сопствену славу! 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

Svjetlana-Ayna 20.10.2014, 11:23 2,8 kg

Мислим да сам мало  претерала с руменилом..

Napomena pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak Vladimira Ševe (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:
- Koštana
- Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim
Ševa je izabrao ovu drugu...
 
 
 
 
Gledam, al' oči su mi sklopljene. Osećam miris sveže lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvački sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro. Slušam popa koji nariče i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlučih da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem.
Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilično dobro urađena. Mile, prvi gučevački trubač sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Počeh da vičem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim", ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah još jednom moje sirote unučiće i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: "E pa dođe vreme da se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dođe vreme da se i mi ispričamo". Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: "Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka."
Priznajem, malo sam se uplašio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa rekoh: "Dobar dan, Bože!". Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.
Konačno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i reče: "Kaži Omoljice." Ovaj govor sam prilično dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do zadnje reči: "O Bože, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem.
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Međutim našao je nekako prave reči, pa reče:
- Jesi li ti Omoljice pročitao "Koštanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet ću ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promašio temu.
Bog je moćan - pomislih u sebi."
 

Ovaj... jesi ti siguran da je to s cime si ti bio zensko? Ono, zna covek da se zezne ponekad, desava se svima...

Може изгледати чудно, када се узме у обзир да Библија помиње свакојаке врсте греха, да не помиње нешто што на исповести већи део одмах каже, а то је мастурбација. Нигде ниједног помена. Не помиње се зато што није грех? Могуће. Не помиње се зато што је гнусан грех? Немогуће, зато што су још гори греси споменути у Писмима. На пример, содомија, ма како је схватили (анални секс, хомосексуални однос, блуд уопштено). Левитска књига у 20. глави (стихови 10-21) чак набраја понаособ сексуалне деликте: човек који учини прељубу с туђом женом да се погуби и прељубочинац и прељубочиница; исто и: ко спава са женом свога оца, са женом сина свога, ко спава са мушкарцем, ко узме жену и њену мајку, ко облежи животињу, а и она да се убије; ко узме своју сестру, ко спавао са женом кад има менструацију, са родитељем, са женом свога стрица, женом свога брата...
 
 
Дакле, шутња над мастурбацијом је више него чудна. То пак празно место, које изазива код неких анксиозност, желело се попунити неким наговештајем, неким повезивањем. Згодним примером се чинио Онан (јевр. „силни“), други Јудин син, унук патријарха Јакова. Но да видимо текст који се налази у 38. глави Пост. Тамо налазимо више него интересантну повест о Онановом оцу Јуди, који је узео једну Хананејку, која му даде 3 сина. Он жени свог првенца Ира са Тамаром, али Ир беше неваљао пред Господом, па га Господ уби. Потом Јуда рече другом сину Онану да ожени жену свога брата у име његово, да би подигао семе свога брата (Пнз 25, 5). Онан пак знајући да неће бити његов пород, кад легаше са женом брата свога просипаше на земљу, да не роди децу брату своме (Пост 38, 9), али Господу не би мило то што чињаше, те уби и њега (10). Такође и наставак приповести се не уклапа у наше сексуалне назоре. Наиме, Јуда каже Тамари да се врати очевом дому, док му трећи син, Силом не одрасте, па да је он ожени, али се плашио уствари да је Тамара баксуз, па да и овај не умре. Јуди умре жена, Тамара је била у родитељској кући, али од обећане удаје, ништа. Јавише јој пак једном приликом, да њен свекар иде у Тамну да стриже овце, она скиде удовичко рухо, покри лице марамом, и седе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јуда пак помисли да је курва, јер је била покрила лице, па је сврати са пута и затражи сексуалне услуге. Обећа јој заузврат јаре, а она му као залог (знала је да свекар није баш од речи) затражи прстен, рубац, и штап. Тамара оста трудна, а кад су њени то открили, послаше Јуди да га питају шта да се уради са прељубницом, а он по закону рече да се спали;
но, она посла ствари које је он заложио поручивши да је са власником њиховим остала трудна. Би поштеђена и роди близанце.
Прича говори о мастурбацији? Никако. Овде је реч о левиратском закону који налаже да брат преузме удовицу свога брата ако она нема деце и да се првенац води као братовљев (Пнз 25, 5-6). Текст Поновљеног закона говори да првенац носи име не свог физичког оца, него стрица, да се његово име не би изгубило у Израиљу. Иако има више теорија о левиратском закону, које сигурно покривају одређене регистре сложене реконструкције о његовом пореклу, овде сам закон себе тумачи: да се име особе не изгуби. Наиме, Јевреји нису имали идеју о бесмртности душе, него је неко имао кроз народно памћење свог имена ту бесмртност. Он није преживљавао као особа него као име у меморији.
 
Приповест о Онану је доживела више злоупотреба. Користила се било у поткрепу осуде мастурбације, било у промовисање забране контрацепције, односно, шире у подршку теорије да је једини дозвољени сексуални однос онај који је финализован намером прокреације. Само сексуални однос који се врши са намером прављења деце, продужењем врсте је благословен или толерисан. Међутим, јеврејски текст не говори ни о чему сличном.
Јахве, у визији старозаветног аутора осуђује усмрћење братовљевог имена. Онан је необично савремен: он у себи зна да то неће бити његов пород. Но, Јахве не дозвољава да неко рационалистички деконструише његов поредак. Он вели: дете које долази је братовљево, оно обесмрћује његово име. Није се свидело Јахвеу то што је радио Онан, и зато га уби. Ни на који начин не може се извести из овог текста да он учи како је сексуално задовољење које није комплетирано изливањем семена у вагину осуђено.
 
Није осуђен ни coitus interruptus, како би неки волели. То учење се развило посебно у римо-католичком свету. Прича нема никакве везе са сексуалним моралом како га ми доживљавамо. „Нефинализовани“ однос, у смислу креирања породице, имамо одмах после: Јуда своје сексуалне пулсације задовољава са једном „проститутком“. Човек је остао удовац, има „потребе“ које каналише на овај начин. Однос са проститутком као такав није осуђен од библијског аутора. Законски је индиферентан. Закон, наиме, није санционисао однос са проститутком. То значи да му ни само сексуално задовољство, упражњавање, није подлегало. Нама то може деловати чудно, али семитски менталитет није гледао негативно на ову праксу. Сетимо се колико су Оци цркве имали проблема да разумеју како је један свети модел, као Самсон, нормално имао однос са курвом (Суд 16, 1). Наравно, проституција се није препоручивала (Лев 19, 29), али сам акт је прихватан као нека природна потреба. Као што сам нагон није био осуђиван ако је уређен брачним законом, тако је и овде, јер се није утврђивао неки правни однос, био изузет од осуде.
 
Но, иако однос у себи није за осуду, не може ни да се одобри у оквиру већ стабилисаног брачног права. Јуда не наставља да има односе са својом снахом (26), зато што је левиратски закон већ испуњен; његов смисао је, како је речено, у достизању бесмртности кроз потомка који носи „очево“ име. Зато и Матеј нема страха када уводи Јуду и Тамару у Исусову генеалогију (Мт 1, 3). Матеј је семит. Он нам вели да се воља Божија остварила упркос људским намерама да је осујете: Онан скраћује однос не желећи да продужи братово име, Јуда из страха не даје снаху трећем сину, а „бесмртно“ потомство долази иако је Јуда имао намере само да се мало разоноди; свето дело се показује Тамарина превара, као што се то десило и у случају Јакова који превари свог слепог оца Исака и доби благослов (Пост 27).
 
Приповест о Онану је казивање о првенству Божије воље и захтеву човеку да је следи без неког упитивања зашто је то добро. Сексуални нагон се сматра етички индиферентним, неутралним, али само практиковање итекако има своје моралне консеквенце и вредновања. Епизода никако не може да се повеже са онанијом, како се то после десило и том појму се придало неодговарајуће значење, нити са контрацепцијом. Тек средњевековно хришћанство почиње да говори о „Онановом греху“. У XVIII веку се јавља реч „онанија“, када се 1716 у Лондону појављује анонимна брошура Onania, која плаши људе ужасним грехом самозадовољавања, који води импотенцији, гонореји, епилепсији..., док 1760 Лозански доктор Тиссо објављује L’Onanisme, који говори о штетности мастурбације, која такође води импотенцији, слепилу, ослабљењу психе и тела.

Jos tri mjeseca  
 

Ја сам на овај начин схватио од самог почетка; дакле, не као некакав лични напад авве на митрополита (што исто човек има право), већ само као парадигму за стање у СЦП.
Мислим да ипак има спаса за хришћанство у Србији; и то не захваљујући, већ упркос СПЦ. Побринуће се драги Бог да нешто од вере преживи у овом народу, чак и кад пропадне ово што се кобајаги издаје за цркву и хришћанство. Толико од мене.

Bavim se internet misionarstvom od 2009 i prvi put sam shvatio realnost svetootačkih reči, tek kad sam ih osetio na svojoj koži, direktno ili indirektno, pošto kožu svoje braće gledam kao svoju, to se odnosi na reči oca aleksandra Šmemana : ako neko želi da napravi nešto konstruktivno u Crkvi, prvo će se razočarati u crkvenu jerarhiju.
MIslim da je vrlo poražavajuće da mladi ljudi, gde i ja još uvek pripadam, ponekad predjem na drugu stranu ulice kada vidim nekog u mantiji i ponekad sve počne da mi se gadi, naprosto kao da smo doterali cara do duvara.
Primer oca Zorana nije prvi na ovom sajtu, već 101. Mnogo mladih, obrazovanih teologa, koji imaju dosta dece su apsolutno bačeni na svaku marginu a njihova mesta su zauzele neke podguzne muve. U jednoj eparhiji upoznam sveštenika, divnog čoveka, koji je zaradio operaciju na kičmi jer vuče dzakove da bi prehranio porodicu a u istoj toj eparhiji, na vrlo bogatoj parohiji bude sveštenik koji daje pare na kamtu i snima porno klipove.
Primera milion, neke sam i sam oterao odavde , zboig nemoralnog života, što je najtragičnije, sve su to javne tajne koje svi znaju, a njega vladika još i unapredi.
NEkada proklinjem dan kada sam saznao za ovaj sajt i došao ovde, jer ovolika količina informacija i ličnog iskustva , koje imam o stanju u Crkvi me ne čini srećnim čovekom, količina licemerstva, spletkarenja i podmetanja nogu je zaista van svakih granica normalnosti.
Retko koji sveštenik se i usudi da ovde piše imenom i prezimenom, nemojte misliti da je to slučajno, mnogi sveštenici gase svoje fejsbuk profile, jer konstantno ulaze u problem zbog raznoraznih špijuna , podguznih muva, koji najčešće kleveću i dostavljaju pogrešne informacije.
Ovde ću da stanem, da ne bi počeo da pričam i ono što ne treba i svima preporučujem da pročitaju knjigu, koja na najrelaniji način predstavlja duhovno stanje naše Crkve i naroda, knjiga se zove  Monah Kalist.