Wu

Imao sam 2010. godine priliku da posetim manastir i da se poklonim svetiteljevim moštima. Zapravo, više puta smo sa KUD-om išli u kamp u blizini Nea Makri, i pošto sam često viđao putokaz stalno sam obećavao sebi da ću otići i konačno sam poslednji put (za sada barem poslednji) kad smo bili zaista i otišao. Manastir je stvarno prelep, samo ima jednu manu - na putokazu piše da je 500 metara od centra mesta, a u stvari ima više od kilometar i po, pa nisam imao dovoljno vode za šetnju po avgustovskom suncu, no vredelo je u svakom slučaju Kupio sam tamo mali privezak „knjižicu“ (tj. tog je oblika) u kojoj je s jedne strane fotografija igumanije Makarije s ikonom svetitelja (ima među prvim postovima u temi) a s druge ikona s delićem odežde. Mošti su izložene kao na slici koju je postavio Martirije, u prelepom ćivotu sa staklenom gornjom površinom. U tom trenutku su bili u toku radovi na freskopisanju hrama, i na puno mesta je stajao samo go malter, podeljen na kvadrate i u njima napisano ime sveca koji će tu biti oslikan, kao ono Crnogorac kad farba jaja za Uskrs pa napiše crvena, zelena, plava... Evo i par sličica:
Ovako izgleda put ka manastiru

Kapelica usput

Ikona sv. Jefrema na kapelici

Manastir Blagoveštenja Presvete Bogorodice i svetog Jefrema Neamakrijskog

Imao sam 2010. godine priliku da posetim manastir i da se poklonim svetiteljevim moštima. Zapravo, više puta smo sa KUD-om išli u kamp u blizini Nea Makri, i pošto sam često viđao putokaz stalno sam obećavao sebi da ću otići i konačno sam poslednji put (za sada barem poslednji) kad smo bili zaista i otišao. Manastir je stvarno prelep, samo ima jednu manu - na putokazu piše da je 500 metara od centra mesta, a u stvari ima više od kilometar i po, pa nisam imao dovoljno vode za šetnju po avgustovskom suncu, no vredelo je u svakom slučaju Kupio sam tamo mali privezak „knjižicu“ (tj. tog je oblika) u kojoj je s jedne strane fotografija igumanije Makarije s ikonom svetitelja (ima među prvim postovima u temi) a s druge ikona s delićem odežde. Mošti su izložene kao na slici koju je postavio Martirije, u prelepom ćivotu sa staklenom gornjom površinom. U tom trenutku su bili u toku radovi na freskopisanju hrama, i na puno mesta je stajao samo go malter, podeljen na kvadrate i u njima napisano ime sveca koji će tu biti oslikan, kao ono Crnogorac kad farba jaja za Uskrs pa napiše crvena, zelena, plava... Evo i par sličica:
Ovako izgleda put ka manastiru

Kapelica usput

Ikona sv. Jefrema na kapelici

Manastir Blagoveštenja Presvete Bogorodice i svetog Jefrema Neamakrijskog

Pa, eto, pogodilo se skoro slučajno... Pritom, ja zaista ništa nisam znao o sv. Jevremu NM, samo sam želeo da odem u manastir pored čijeg sam putokaza prošao puno puta. Ali zato kad sam došao tamo, video mošti, ono prastaro drvo na kome je bio mučen i desetine knjiga o čudima svetiteljevim u prodavnici, i čuo par reči na licu mesta od bakice u prodavnici (onoliko koliko razumem grčki) onda mi je bilo jasno koliko je to zapravo sveto mesto.

Pa, eto, pogodilo se skoro slučajno... Pritom, ja zaista ništa nisam znao o sv. Jevremu NM, samo sam želeo da odem u manastir pored čijeg sam putokaza prošao puno puta. Ali zato kad sam došao tamo, video mošti, ono prastaro drvo na kome je bio mučen i desetine knjiga o čudima svetiteljevim u prodavnici, i čuo par reči na licu mesta od bakice u prodavnici (onoliko koliko razumem grčki) onda mi je bilo jasno koliko je to zapravo sveto mesto.

Imao sam 2010. godine priliku da posetim manastir i da se poklonim svetiteljevim moštima. Zapravo, više puta smo sa KUD-om išli u kamp u blizini Nea Makri, i pošto sam često viđao putokaz stalno sam obećavao sebi da ću otići i konačno sam poslednji put (za sada barem poslednji) kad smo bili zaista i otišao. Manastir je stvarno prelep, samo ima jednu manu - na putokazu piše da je 500 metara od centra mesta, a u stvari ima više od kilometar i po, pa nisam imao dovoljno vode za šetnju po avgustovskom suncu, no vredelo je u svakom slučaju Kupio sam tamo mali privezak „knjižicu“ (tj. tog je oblika) u kojoj je s jedne strane fotografija igumanije Makarije s ikonom svetitelja (ima među prvim postovima u temi) a s druge ikona s delićem odežde. Mošti su izložene kao na slici koju je postavio Martirije, u prelepom ćivotu sa staklenom gornjom površinom. U tom trenutku su bili u toku radovi na freskopisanju hrama, i na puno mesta je stajao samo go malter, podeljen na kvadrate i u njima napisano ime sveca koji će tu biti oslikan, kao ono Crnogorac kad farba jaja za Uskrs pa napiše crvena, zelena, plava... Evo i par sličica:
Ovako izgleda put ka manastiru

Kapelica usput

Ikona sv. Jefrema na kapelici

Manastir Blagoveštenja Presvete Bogorodice i svetog Jefrema Neamakrijskog

Што се организационог аспекта тиче, могу викендом да понудим бесплатан превоз (из Београда) да би се помоћ доставила тамо где је потребна. И да додам још по нешто за помоћ према могућностима.

Иконостас Самојлова налази се у цркви Рођења светог Јована Крститеља на Централном гробљу (још од седамдесетих година чини ми се)

Иконостас Самојлова налази се у цркви Рођења светог Јована Крститеља на Централном гробљу (још од седамдесетих година чини ми се)

Иконостас Самојлова налази се у цркви Рођења светог Јована Крститеља на Централном гробљу (још од седамдесетих година чини ми се)

Крофну 

Не постоје терористи, то су у име супериорне западне културе радиле државе свуда по свету. Тад се звало цивилизовање дивљака, или поетичније "бреме белог човека" .
Ја се ту игру бројкама не бих уопште упуштао, јер су терористи мала деца за ове о којима ти причаш као о супериорнима на другим темама.

...
"Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст" (Приче, 16,18)

Можда је романтика била кратак шум у непрекинутој традицији проводаџисања 

ПОУКЕ.ОРГ
ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - ХУМАНИТАРНА ДЕЛАТНОСТ
 
Жива Дела Утехе представљају хуманитарну делатност организовану у оквиру сајта Поуке.орг, чији су саставни део. Овај пројекат представља организовану, добровољну, волонтерску, добротворну делатност спровођења различитих хуманитарних активности са циљем пружања потребне помоћи појединцима и породицама којe живе у тешким и неповољним животним условима.
Хуманитарне активности у оквиру ЖДУ односе се на прикупљање помоћи потребитим појединцима и породицама у оквиру организованих акција у сарадњи са њиховим парохијским свештеницима.
У акцијама прикупљања помоћи за потребите могу учествовати сва физичка и правна лица добровољним прилозима. Добровољни прилози могу бити у храни, одећи, играчкама, школском прибору, средствима за хигијену, новцу или другим прилозима. За сваку конкретну акцију биће унапред одређено која врста помоћи је потребна. Сва помоћ која се буде прикупила биће евидентирана и пописана.
У оквиру ЖДУ, прикупљања помоћи биће организована у свим градовима који буду имали координатора, који мора бити члан Поука (Живе Речи Утехе или Црква.нет). Све активности организацијe ЖДУ обавља се искључиво на сајту Поуке.орг.
Уручивање помоћи која се уз благослов парохијског свештеника на овај начин буде прикупила, уручиваће се у оквиру активности цркве, на начин како буде одредио парохијски свештеник.
Жива Дела Утехе израсла су на  хришћанским вредностима љубави према ближњима, а реализују се уједињењем добрих дела, добрих речи и добре воље.
 
Подфорум води дефектолог Александра Вукосављевић са сарадницима
 

Александар Ламброс: Розе ташна, златне патике и фонтана на Славији
„Често су различите власти покушавале да мегаломанским пројектима ’прикажу’ како се земља убрзано развија. У пракси, ово се сводило на прекомерно трошење средстава на несувисле грађевинске подухвате, обично у главним градовима, да би се створила представа о модернизацији и тако се симулирало како се хвата корак са развијеним светом. Јосимовићев тунел испод Калемегдана из 1867. године, Шамбонови висећи вртови на Теразијској тераси и Славији по слици Етоала пред Први светски рат, ваздушни трамвај од Калемегдана преко Ратног острва до Земуна у међуратно доба, Брашованова колонада савског Ситија од Чукарице до Доњег града Београдске тврђаве и Марксовог олимпијског стадиона подно Калемегдана уочи окупације, италијански пројекат опере код Мањежа, Добровићева горостасна Народна скуштина ФНРЈ, Пантеон и Музеј НОБ-а на платоу Горњег града, Мандићева „Венеција“ у Новом Београду, Далова и Линдхарстенова Опера на обали Саве, многи предлози за Славију, све са Митићевим облакодером, Дафимент центром, Теслином кулом, станица у Прокопу, Кинеска четврт и Еурополис, Опера на Ушћу, Фуџимотов ‘Облак’ над бетон халом, Либескиндова лука ‘Београд’, Чепелеров Центар за промоцију науке, београдски метро, ето брзе скице за један компендијум узалудности и недомашености. Па и последњи у том низу, ‘Београд на води’ наставља на крилима свог оријенталног пролога, заплета који буди стрепња о финансијској и свакој другој пропасти Србије, и очекиваног расплета, у коме је главни јунак спасава градњом просперитетног града. Једном уверљивошћу, заправо, која лежи у нашој исконској привучености причама, у онтолошком статусу идеје саме по себи, без обзира на то постоји ли само у умовима њених твораца. А много пута је прече само заустављати пропадање постојећег, чувати дрво, обновити фасаду, заменити клупу и плочу тротоара. Када се једном заједницом не провлачи константа довршавања отпочетог, недомашеност је њено стање, а трагичност њена извесност.“1

И ево нас, код „Хармоника свира диско“ фонтане на Славији, коју ћу ја сада да хејтујем без задршке због тога што сам и политички и естетски и урбанистички освешћено биће. Прескочићу део шта се све могло са 1.8 милиона евра уложених у овај сеоски диско под ведрим небом на једном од, урбанистички гледано, најперспективнијих и најважнијих београдских градских чворишта. Ако не и најперспективнији и најважнији. Најзначајнији градски музеји затворени су већ деценијама и неми су сведоци политике културног геноцида. Хајде прескочићу шта је и на самој Славији могло, штавише било неопходно, бити урађено са 1.8 милиона евра – нема сврхе набрајати, шта год са списка саобраћајне и пешачке инфраструктуре у том делу града, јер ништа није уређено. Хајде да прескочим и да, како ствари стоје код Кинеза има да се набави иста или слична таква за 200.000 евра. Не знам где је ова набављена, ал код Француза није. Делује управо да је од Кинеза купљена јер делује и јефтино и вулгарно, баш ко да је из оних чувених кинеских радњи „све за 200.000 евра“ (а пута 9 отприлике му дође реална слика алавости српских политичара).

Не знам која је поента музике у сред прометне саобраћајнице нити како је проблем акустике решен, видећу за неки дан, али ми музичка фонтана на сред кружног тока изгледа као да код куће пустиш музику на најбољем музичком уређају, па онда укључиш распали усисивач, супер сецка, соковник, машиницу за бријање, косилицу у дворишту и аларм на аутомобилу. Видео сам многе музичке фонтане ал још ниједну на кружном току. Обично су у парковима и на местима где, кад једном музика крене, у њој може да се ужива, зашта је обично довољна нека клупа и нешто хладовине под зеленилом, мада није поента ни у музици, већ у садејству ритмова музике и водоскока, где водоскоци „плешу“ у ритму музике. Ал, хајде чак и то, претпостављам да музика, у крајњој линији, може да се и искључи (мада би ме више занимало колико је компликовано ово чудо демонтирати).
Када сам је први пут видео на снимцима који су по њеном пуштању у рад кренули да круже по интернету, помислио сам да је у питању престоница неке од оних средњеазијских република чија се имена завршавају са -стан, с богатим налазиштима нафте и гаса и суманутим диктаторима као владарима, знате оне што мењају имена месецима у години и називају их по својој родбини – Киргистан, Туркменистан, Таџикистан, Узбекистан, Казахстан, Пакистан, мада околна архитектура асоцира најпре на Курдистан. Тако тај вулгарни лајтшоу сеоских дискотека, од ког можеш да добијеш фотоепилепсију а који фасцинирају људе из крајева у којима струја још није свуда спроведена. Предимензионираност у сразмери са апсолутно ни са чим у непосредној околини, сем можда са храмом Светог Саве коју стотину метара даље. Или евентуално целина са на савском муљу насуканом олупином фантомског „Београда на води“, с којим дели исту идејност изниклу из таштине празнине и комплекса сиромаштва. И око свега тога тужно бректање распалих аутобуса и возног парка са немачких аутопијаца и ауто отпада.
Нисам од оних што су згрожени померењам Туцовићевог гроба, ни њему није било место ту, ни тај споменик није имао благе везе ни са чим. Такво једно место евентуално може бити погодно за споменик непознатим јунацима, укупним жртвама једног рата, Првог светског рецимо, или персонификацији – Србије, Београда, Славије … под условом да му је могуће прићи. Али с његовим измештањем и смештањем фонтане, Славија је прешла из категорије запуштено у категоријуупропаштено.

Она је тачан еквивалент естетике сиротиње која се крије под тешком шминком. Сведок сиротињске опседнутости розом, златном, цирконима. С којима се облепиш и попнеш се на веш машину да напућиш уста и опалиш селфи у огледалу у ком се виде отпале плочице и влага у ћошковима. Она је даље тачно сведочанство тренутка у коме живимо и (без)идејности политичке елите. Као што је сваки крупнији подухват коме су покровитељ држава или град сведочанство епохе у ком је настала и амбиција њених покровитеља, тако и фонтана на Славији сведочи о некапацитетима једне владе или управе да суштински реши било шта, ал да би оставила илузију да нешто ради и нешто се дешава, мало мало па пресече неку траку – отварале су се ограде, канте за смеће, семафори, балвани преко потока, и у поређењу са тим ово је онда заиста капитална ствар и вероватно крајњи домет људи који су изабрани да нас воде. Она је сведочанство ортачких тендера, муљачке економије, бившег председника с купљеном дипломом и менаџера са фалсификованим докторатима. Један од њих, онај градски, Горан Весић, најавио ју је спектакуларно – 800 квадратних метара водене површине, 350 млазница, 370 рефлектора унутра и 75 споља и са висином млаза од 16 метара („ево овде нам је славска соба, а овде купатило, још нисмо увели воду ал су плочице из Шпаније…“)… „Фонтана која ће бити симбол града и туристичка атракција, један од објеката који прави разлику између великих и малих градова.“
Нажалост, јесте симбол града …. розе ташна, златне патике и фонтана на Славији. За сада смо ту.
Ја се потпуно усуђујем да на основу фонтане судим и о политичким амбицијама владе. Њих једноставно нема. Евентуално, држи воду док мандат оде.
Између два рата на Теразијама је постојала фонтана с мурано стаклом, која је, судећи по преживелим фотографијама, „комуницирала“ са окружењем и сведочила о естетским и идејним намерама њених покровитеља – да Београд буде европски а не блискоисточни град. А то окружење и данас чине задужбинарска здања из времена када су се припадници српске елите такмичили у томе ко ће оставити лепше и корисније народу и држави на коришћење.

Вулгарност фонтане на Славији огледа се свуда – у безидејној сакралној архитектури која преплављује Србију, гигантским крстачама којекуда ко тотемима духовне погубљености, накарадним надоградњама, потпуном урбанистичком хаосу, несређеним депонијама од којих једна ових дана управо гори и то на археолошком локалитету од првокласног европског значаја, опсесијом бетонирањем и где треба и где не треба, тржним центрима по квадратном километру наспрам забрављених музеја, а на београдском Ушћу управо стоје један крај другог један затворени музеј прве класе и један од највећих тржних центара у региону. „Највећи“ је обавезно. Грандиозност мора бити у одговарајућој размери са финансијском и сваком другој пропасти.

Фонтана неће остати као лепо, али свакако хоће као валидно сведочанаство где смо били лета господњег 2017 у сваком могућем смислу.
1 Из књиге „Геополитика Србије“, Душан Пророковић
Александар ЛАМБРОС

Овај тип као да је лик из неког Вучићевог говора. Ок, разумем, треба радити, тешко је време, не може да се бира посао и реално има и много горих радних места, али падати у депресију што људи не скачу од еуфорије што имају прилику да раде 6 дана недељно за 30000 , у Београду... несхватљиво.  

Његош и блудница
Његош као пример душевног здравља
Нећу писати никакву студију о Његошу и његовој религиозности, него бих дао само једну ноту која може бити од користи младима и неискуснима који се заносе некаквим мистикама. Прочитајмо најпре Владичино писмо.
 
Петру Маринковићу
Цетиње. 10/22. августа 1850.
 
Поштени господине доктор Маринковић,
Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечно блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима. Ја сам душу човеческу представљао на неки та[и]нствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима. - А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавије но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи.
Досадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструку фанелу на тијело и до уших обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су ме совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. и проч.
Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весео, и не заборави твојим драгим воспоминанијем
 
Твојега
искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога
П. П. ЊЕГОШ

З. Ђуровић
Није ми интересантна Његошева идеја, преузета из Апологије Сократове, о смрти као сну. Он, као и Сократ, говори о смрти која може да буде или сан или придружење небеском хору. То је Ервина Родеа нервирало, тако да је показао како Сократ није веровао у бесмртност душе.
Интересантна је друга Радетова опција, а то је одлазак у Очево наручје. И ту даје један принцип који не може да омане: „Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима“. Реч је о принципу similis cum similibus. Лукански мотив милосрдног Оца (Петар I је умро уочи Лучиндана, а Његош на тај дан. Ова година је посвећена милосрдном Оцу, па је и ово мој скромни прилог). Још сада си у наручју Очевом и у том окриљу растеш, постајеш особа. Не видиш у Њему неког садисту. И када си душу образовао у овом кључу не може да буде ружних изненађења. Једино у случају да је Бог заиста као Мухамед. Интимно осећамо да није. Иначе би нас и Писма лагала.
Старац Порфирије упозори на оне  који не следе Његошеву логику: „Наша религија јесте љубав, ерос, одушевљење, света и благодатна 'лудост', чежња за Божанством. Све се то налази у нама. Стицање свега тога захтев је наших душа. За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају 'религиозне' људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: 'Ми смо грешни и недостојни', а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон“.
Чему се надаш? - питао би Његош. У овом животу си поставио темеље за будући. Само те љубав или мржња одређује за будуће. Као и за овдашње. Нема никаквих мистика или јуридизама. Јеванђеље на делу. То си што си. Гледај у своју душу. Мрзиш? Желиш зло брату? Чему да се онда надаш? Знамо пак из записа капетана Орешковића да је Његош био „бистар, ведар... владика с друге стране показује својства каква поседују само племенити људи: није егоиста, дарежљив је, праведан, добар и љубазан према свакоме па и према ономе црногорцу који му није ни најмање наклоњен. Начин којим је он поступио према неким својим непријатељима показује његову великодушност и племенитост“. Није допустио да га загаде нискости других. Није такође допуштао да га формализам опхрве, тако да је ишао на живце „праведницима“, јер није носио монашке хаљине, а служио је с мене на уштап.
Друга јеванђелска слика: „Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније“. Када бисмо чули овакву изјаву од неког од наших владика? Они су савршени, фини, свети, њима овако скарадна изјава не би могла пасти на памет. Изјава која експлицира еротичко гледање на женски пол. Чак и са смртног одра. Јер Ерос и Танатос су нужно преплетени. Жељу нам је Бог уткао у природу заповедивши: Рађајте се и множите! Зато ми опажамо лепоту.
Нажалост, намножили су се манихејци у нас. Тако да ми долазе младићи на исповест или младице, па кажу како су приметили неку лепу особу на улици и осећају се грешно. Ја им кажем да би грех био да нису приметили лепоту. Били би болесни. И не постоји бестрасно примећивање, како излази и из Његошеве реченице.
Калуђерско лицемерје о бестрасном примећивању је порекнуто Писмом. На вишу разину је прича подигнута са епизодом о курви која пере ноге Исусу. Лк 7, 37-39: И гле, жена у граду која беше грешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и целиваше ноге његове, и мазаше мирисом. А кад виде фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грешница.
Многи резонују са фарисејем, не са Његошем и Исусом. Љубав која је везана са еросом је овде валоризована. Она обележава човека. Она је оно суштинско. Исус (44-47) окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала.
Иако курва, она је имала душу! И радила је свој посао са љубављу. Она је припремила Исуса као своју муштерију. Курве су у то доба прале ноге муштеријама и помазивале их мирисима. Она је урадила оно што је најбоље знала. Боље рећи, једино што је знала. Јер је овом клијенту, у коме је препознала Месију, узела да сузама опере ноге и очисти косом, а не неким убрусом. Слика Аврама који Тројици пере ноге. Лукина прича о љубави и милосрђу Божијем.
Јахве ће се жалити на курварлук свог народа, Израиља. И онда ће повлачити неке ненормалне потезе. Јеремији ће рећи да се не жени, јер нема смисла правити децу која ће помрети или бити робови. Пророку Осији, омиљеном пророку Исусовом, ће наредити да се ожени курвом јер се и Израиљ прокурвао. И сам Исус је из курварства: Рава и Тамара.
Иако нестручњак за Писма, владика Раде је итекако имао осећај за смисо истих. Јер Писма су код људске душе, тако да и онај ко их не зна напамет, зна их по себи. Писма су за овога века, а човек је за вечност. Зато се Владика добро кладио кад је своје наде полагао у племенитост своје душе која је печат Оца небескога.
 
Зоран Ђуровић
Рим, 31.05.2017

(наставак 2/2)
Након описаних догађаја када смо прескочили ограду и нашли се на тараси испоснице искористили смо прилику да направимо пар фотографија са овог места а и да обиђемо доњу пећиницу испосницу и да се ту помолимо Светом Зосиму за пород. Пошто је гужва била превелика и требало је на поклоњење чекати још 2 сата у реду, после пола сата боравка одлучили смо да се вратимо доле у манастир Тумане. Пошто нисмо успели да уђемо у горњу пећиницу са моштима где се делило по парче платна са обретења, света вода и свето уље исто смо купили испред. Такође, делиће платна са обретења можете наћи у манастирској продавници са прошлогодишњег и овогодишњег пресвлачења светих моштију. Време које нам је преостало искористили смо да би обишли манастирску цркву и целивали икону Богородице Казанско-туманске са ликом Казанске Пресвете Богородице са чије леве односно десне стране се налазе свети Зосим и свети Јаков Тумански Чудотворци. Направили смо пар фотографија (Свеукупно око 100-тинак). Ушли у цркву посвећену светом Архангелу Гаврилу целивали престону икону и у огромном светом реду дошли до моштију светог Јакова Туманског Чудотворца. Марија је помогла младом свештенику да покупи прилог са икона који нас је посаветовао око молитви за децу (јер их и сам има четворо) целивали смо свете мошти и друге иконе. Успут сам искористио прилику да разгледам прелепе црквене фреске. Заправо прелеп је помало рустични стил којим су сликане. Изашли смо на бочна врата код ушушканог у брдо горионика. Марија је стала у ред за агиазму - Свету воду са прелепог мозаиком украшеног извора. Чекајући на бочној капији видео сам познатог ми хаџију Драгана из Горњег Матејевца крај Ниша. (Он је довео једну групу нишлија.) Видели смо и оца игумана Тумана Димитрија (Плећевића) и оца Петра. Успео сам да узмем благослов од архимандрита оца Јована (Јеленкова) некадашњег игумана Црне реке. Такође и од игумана манастира у Црној гори - Михољска Превлака архимандрита Бенедикта (Јовановића). Он је делио делиће платна са овогодишњег обретења. Марија је као благослов добила део те Свете тканине. Пошто је већ било око 2 сата поподне за када је био заказан полазак из овог својеврсног Ђердапског Острога, велике православне светиње морали смо да кренемо ка аутобусу. Успут смо видели аутобус ходочасника ходочасничке агенције Тимочке епархије "Ходочашће" (ево њиховог краћег извештаја)  и  туристичке агенције "Ловћен" која организује изврсна ходочашћа. У повратку смо обишли и манастир Нимник у коме смо по пола сата чекали у редове за Свету воду на извору, поклоњење моштима Свете Николине у малој цркви и поклоњењу престоној икони у великој Свето Николској цркви.
Ето, надам се да сам у сликама без слика у једном даху успео да вам дочарам  јучерашње необично напорно светотајинско ходочашће. Заиста, попут Неопалиме купине, горели смо пламеном који гори а не сагорева - пламеном који само подвижници осећају и у име Христово улазе и излазе из њега неопаљени. Заправо све ове хиљаде и хиљаде верника које су се јуче обретале у Христа (заједно са светим моштима)  из овог чулног у онај Христов над-духовни свет о овом сведоче. Слава и хвала Богу за све.    

П у т о п и с   с а   х о д о ч а ш ћ а   с а
пројављења за Светитеља Светог Јакова Туманског
и
пресвлачења (обретења) моштију светог Зосиме Туманског
Окупили смо се испред цркве светог Марка на Ташмајдану. Брат Миодраг је успео да окупи један пун двоспратни аутобус и полако смо кренули. Манастир Тумане је од Београда удаљен око 120 км и налази се у Голубачкој долини на Голубачком потоку само 12 км удаљен од истоименог места . У народу је познат под именом Ђердапски Острог. Када смо стигли дочекала нас је велика гужва. Упућени кажу да је тога дана било око 10.000 људи! Заиста, избројали смо око 50-ак аутобуса на околним ливадама. До нашег аутобуса пешачили смо око 15-ак минута што је раздаљина већа од једног километра. Пошто смо видели Ђердапску клисуру и прелепи километарски низ ветрењача са Румунске стране Дунава обрадовало нас је и ово велико присуство верника. На путу ка манастиру сусрела су нас кола са владикама. Веома смо се намучили да стигнемо пред капију манастира где су требале владике да прођу. Препознао сам владику Илариона Тимочког  и целивао велики посребрени крст који је други владика носио и узео благослов од њега. Касније сам сазнао да је то владика Браничевски Игњатије. Међу њима је био још један архиепскоп. Касније сам сазнао да је у питању архиепископ михоловско-кошицки Г. Георгије. Двориште цркве је било препуно. Некако смо се прогурали кроз капију и сместили поред узвишења. Видећете на сликама да је било доста људи и верника са кишобранима јер је врућина тога дана многима била несносна. Уз благослов божији успели смо да се прогурамо до узвишења и направимо пар фотографија. Након тога поново смо се спустили ниже до манастирског извора. Марија је остала ту за време Литургије а ја сам пришао до врата саме цркве са ранцем од око 4 кила у рукама. Да будем искре имао сам жељу да уђем у цркву али даље се није могло. Млади свештеник молио је људе да се не гурају ка вратима јер је црква препуна и унутра је велика врућина. У току Свете Литургије само је неколико монахиња успело да уђе. После скоро једног сата ставио сам ранац на леђа што је одмах изазвало негодовање иза мене и једне старије жене која је тврдила да је рођака чувеног обућара и великог Београдског ктитора Влајка Каленића. За време Свете Литургије извршен је и чин пројављења у свете Јакова Туманског. Свето Причешће, због великог мноштва народа, било је из 3 Путира и то један на капији црквеног дворишта други пред вратима Цркве и трећи испред самог иконостаса где је и могло да приђе најмањи број људи.  Искористио сам прилику да обиђем око храма и направим неколико фотографија. Након тога Света Литургија се већ завршила и епископ Браничевски г. Игњатије је на озвучењу најављивао следећи ток дешавања. Литија са свештеницима требало је да пође уз један поток до новосаграђене манастирске испоснице и пећиница у којима се молио Свети Зосим Тумански.  На челу Литије са барјацима и рипидама кренуло је свештенство са моштима Светог Зосиме Туманског а Марија и ја смо их пресрели на узвишењу да би сликали тај величанствени Свети Кивот са моштима светог Зосиме. Успут сликали смо и прелепу манастирску продавницу, мермерни крст на брду са натписима са леве стране и мали зоолошки врт са нојем и понићима на путу ка Литији. Огромна густа колона  од преко 100 метара пратила је Мошти а до десетак метара од моштију створили су се  ланци људи и жена повезани рукама на раменима својих ближњих. Величанствен призор за гледање. У том ланцу људи нашли смо се супруга и ја подтркујући да не испаднемо из истог. Ланац је опстајао све до велике лакат кривине ка испосници. На пола пута монаси који су носили кивот су се заменили. Појали су се тропари Вазнесењу и светом Зосиму Туманском. Преко малог потока иде мост којим су Мошти пренесене и уз степенице унесене у малу испосницу. Због велике гужве нисмо успели да уђемо у испосницу али смо одважно прескочили поток и нашли се тик са монаштвом манастира и гостима монасима на самој тараси испоснице. На великим стрмим степеницама које се спуштају из пећинице у којој је унесен кивот пар старијих жена ходочасника пало је стрмоглавце о степенице и једној је мало потекла крв како је лупила о степенице али фала Богу и Светим Туманским Чудотворцима жене су без проблема устале без повреда. Пред неколико стотина зачуђеног народа и нас двоје смо били сведоци овог безболног стрмоглавог пада са стрмих степеница... (Наставиће се)      

Имам пар фотографија, али нису ништа посебно  Али, ево, мала писана репортажа од мене. Баш је била страшна гужва. Ја сам стигао око 8, и у цркву је већ било практично немогуће ући... тако да сам се мало мотао около у оној гужви и након неког времена отишао право у испосницу, и тамо заузео бусију да сачекам  пошто сам схватио да ако покушам да се умешам међу онолике људе пропустићу апсолутно све. Тако да сам стајао тамо близу улаза у испосницу, неки су мислили да сам ту на испомоћи па су ме и питали понешто (а ја срећом умео да одговорим), и људи су се полако скупљали све док ред није постао скоро непрекидан, а онда је стигла литија. Искрено, то је баш био хаос. Онај монах (високи, што га и Рапсоди спомену) крете да растерује људе, једва некако их разгрнули с моста и степеница да може литија да прође. А кад су кренули уза степенице, то је било скоро и напето, оне вертикалне даске што су биле пришрафљене за ковчег прво су једва провукли кроз узани пролаз код степеница, а онда нису могле ни да уђу у испосницу, па су морали држати ковчег високо (и ја припомогао с једне стране) док је један монах одшрафљивао, да би могли унети мошти. И онда опет растеривање људи пошто су закрчили степенице, неко је чак и пао, али све се некако примирило, а ја сам успео да уђем трећи по реду, целивам мошти, узмем честицу одежде и збришем из метежа  Ето, тако, било је то занимљиво искуство  

Имам пар фотографија, али нису ништа посебно  Али, ево, мала писана репортажа од мене. Баш је била страшна гужва. Ја сам стигао око 8, и у цркву је већ било практично немогуће ући... тако да сам се мало мотао около у оној гужви и након неког времена отишао право у испосницу, и тамо заузео бусију да сачекам  пошто сам схватио да ако покушам да се умешам међу онолике људе пропустићу апсолутно све. Тако да сам стајао тамо близу улаза у испосницу, неки су мислили да сам ту на испомоћи па су ме и питали понешто (а ја срећом умео да одговорим), и људи су се полако скупљали све док ред није постао скоро непрекидан, а онда је стигла литија. Искрено, то је баш био хаос. Онај монах (високи, што га и Рапсоди спомену) крете да растерује људе, једва некако их разгрнули с моста и степеница да може литија да прође. А кад су кренули уза степенице, то је било скоро и напето, оне вертикалне даске што су биле пришрафљене за ковчег прво су једва провукли кроз узани пролаз код степеница, а онда нису могле ни да уђу у испосницу, па су морали држати ковчег високо (и ја припомогао с једне стране) док је један монах одшрафљивао, да би могли унети мошти. И онда опет растеривање људи пошто су закрчили степенице, неко је чак и пао, али све се некако примирило, а ја сам успео да уђем трећи по реду, целивам мошти, узмем честицу одежде и збришем из метежа  Ето, тако, било је то занимљиво искуство  

Имам пар фотографија, али нису ништа посебно  Али, ево, мала писана репортажа од мене. Баш је била страшна гужва. Ја сам стигао око 8, и у цркву је већ било практично немогуће ући... тако да сам се мало мотао около у оној гужви и након неког времена отишао право у испосницу, и тамо заузео бусију да сачекам  пошто сам схватио да ако покушам да се умешам међу онолике људе пропустићу апсолутно све. Тако да сам стајао тамо близу улаза у испосницу, неки су мислили да сам ту на испомоћи па су ме и питали понешто (а ја срећом умео да одговорим), и људи су се полако скупљали све док ред није постао скоро непрекидан, а онда је стигла литија. Искрено, то је баш био хаос. Онај монах (високи, што га и Рапсоди спомену) крете да растерује људе, једва некако их разгрнули с моста и степеница да може литија да прође. А кад су кренули уза степенице, то је било скоро и напето, оне вертикалне даске што су биле пришрафљене за ковчег прво су једва провукли кроз узани пролаз код степеница, а онда нису могле ни да уђу у испосницу, па су морали држати ковчег високо (и ја припомогао с једне стране) док је један монах одшрафљивао, да би могли унети мошти. И онда опет растеривање људи пошто су закрчили степенице, неко је чак и пао, али све се некако примирило, а ја сам успео да уђем трећи по реду, целивам мошти, узмем честицу одежде и збришем из метежа  Ето, тако, било је то занимљиво искуство  

Имам пар фотографија, али нису ништа посебно  Али, ево, мала писана репортажа од мене. Баш је била страшна гужва. Ја сам стигао око 8, и у цркву је већ било практично немогуће ући... тако да сам се мало мотао около у оној гужви и након неког времена отишао право у испосницу, и тамо заузео бусију да сачекам  пошто сам схватио да ако покушам да се умешам међу онолике људе пропустићу апсолутно све. Тако да сам стајао тамо близу улаза у испосницу, неки су мислили да сам ту на испомоћи па су ме и питали понешто (а ја срећом умео да одговорим), и људи су се полако скупљали све док ред није постао скоро непрекидан, а онда је стигла литија. Искрено, то је баш био хаос. Онај монах (високи, што га и Рапсоди спомену) крете да растерује људе, једва некако их разгрнули с моста и степеница да може литија да прође. А кад су кренули уза степенице, то је било скоро и напето, оне вертикалне даске што су биле пришрафљене за ковчег прво су једва провукли кроз узани пролаз код степеница, а онда нису могле ни да уђу у испосницу, па су морали држати ковчег високо (и ја припомогао с једне стране) док је један монах одшрафљивао, да би могли унети мошти. И онда опет растеривање људи пошто су закрчили степенице, неко је чак и пао, али све се некако примирило, а ја сам успео да уђем трећи по реду, целивам мошти, узмем честицу одежде и збришем из метежа  Ето, тако, било је то занимљиво искуство  

Poruka je jasna: evo mi pravoslavni paradiramo, a vama se ruse bogomolje... Ovim mogu samo da muslimane gurnu u ruke islamista i ucvrste u islamskoj veri kako je oni zamisljaju i  da ih natutkaju na nas pravoslavce i izazovu nemire, pa i rat.   Ovo odgovara samo onima koji su nakon Jugoslavije zapalili Irak, Libiju, Siriju, a  sad pale Balkan...