Pisum

Овде је објављен и мој текст о св. Кирилу Александријском, који је био "морално шугав", а за који ме је напао владика Атанасије. То што је био морални имбецил или изгубио морални компас (правим паралелу са твојим речима), није му сметало да уђе у календар светаца. Не би било лоше да ти тај календар мало ревидираш. 
Твој проблем је био што си узео да ме дисквалификујеш и представиш психичким болесником. Када си схватио да је то немогуће, онда си у овом посту узео да сладиш. Ја и ти нисмо интимуси па да би ти имао објективну слику о мени. Такође, ниси ни квалификован да то просуђујеш. Али, као свака добра јајара, узимаш да судиш... и то чиниш субдоло (подмукло, је српски израз) па као није ово или оно. Код мене тога не постоји. 
Не знаш ни шта говориш. Солидан је чврст, постојан, утемељен. Солидан, не значи, како ти полуписмен замишљаш, "осредњи". Нашао си се у проблему што си објављивао текстове једног "психопате", па сада не знаш како да се ишчупаш из непријатне ситуације. Јер је тај "психопата" био члан уређивачког одбора код тебе. Пошто сам ти јуче објаснио, да психопата не може да пише научне текстове, сада улазиш у причу блажег психичког поремећаја, али ми није јасно зашто ми пре на то ниси скренуо пажњу, јер си ти морално исправан човек. Зашто си пустио неког да болује, да није свестан своје болести? 
Остала ти је, теби блиска карта, да ме оптужиш за неморалност. Сада, није јасно да ли неморалност спречава људе да пишу научне текстове. Видесмо да у случају Кирила, није био проблем. Када неморал није запрека да неко буде професор, а има све карте у рукама, зашто би ти гласао за Андреја који нема карте? Није имао школу. Нема је ни данас. Јер ви немате специјалистичку школу за патрпологију. Ја сам на њој докторирао. 
Ко је тебе поставио за Бога? Да си срцезналац? Ти си неки фуцкинг Саи Баба? Ти си публиковао неколико мојих текстова, од Андреја ниси видео ниједан. И ти би гласао за њега. Рећи за тебе да си гњида, била би увреда за овај свет. 
Прича ти је бесомучна. Ја никада нисам рекао за Лохија да је лопов. Ми смо се свађали због подгузних мува у које и ти вероватно спадаш, и чињеница је да нисам имао плату ни доприносе, а чудно је да са његовим рођенима имам сјајан однос, а са једним се надам сада и пословни. Шта ти знаш о мом и Лохијевом односу? Да ли си ти слушао кад ме је Лохи позвао? О чему смо говорили на сусрету? Што ми замераш што сам се нашао у неколико прилика Лохију у помоћ? Није ти мило што му нисам зарио нож у леђа као неки које је довео на факултет? 
Ја нисам из ваше приче. То сам ти већ рекао. Лохи је испао човек, јер је рекао: Извини. На свој начин, али је рекао. Ја и он ни данас нисмо пријатељи, али нити мрзим нити презирем тог човека, а пошто сам хришћанин, и поменем га у молитви. 
Да је Максим неустрашив, то је најобичнија глупост. Ја сам човек уметник. Ти не знаш како се гради једна слика. Када би видео моје слике у фазама, рекао би каква ће ово глупост да буде. И на крају занемиш. Купују моје слике кардинали, папе, а сада најновије иде у руке државног секретара Ватикана, Паролинија. Вероватно нису чули да сам психопата... Да им ти јавиш? Да ли мислиш, да немам овај дар егзорцизма, ти не би изашао из своје јазбине? Ако је Максим неустрашив, што принесе покајничко писмо Сабору у коме се одриче еволуције? Где су му атрибути (јаја, на простом српском)? 
Ви нисте људи цркве. То је сасвим сигурно. 
Играм се са овим људима. Да ли би неко био толико глуп да оде код неког владике којег је уцењивао, а у владике је и нож и колач? Да се тако изложи? Ја бих био задња будала. Јер ја немам никаквог законског основа по коме бих могао гонити ове ликове. Као када бих их оптужио за пунске ратове, али ми је задовољство да их истерам на чистац. 
О томе сам довољно рекао. А "Исус није могао чинити чуда због неверовања њиховог".     
   
   

Тешко је то теби објаснити... Политика Труле је била унификација пракси осталих Цркви у складу са империјалним претензијама Константинопољске патријаршије. Нема то никакве везе са Духом Светим. То је политика. 

Suština koju izvlacim iz ovog dejanovog teskta da je post usko vezan za pomaganje siromasnima. Post dakle nema nikakve veze sa umrtvljivanjem tijela, da se duh oslobodi ploti. Ne priblizava poscenje Bogu, nego djelo koje bi smo ucinili time sto bi smo nekome ko ima malo pomogli na racun toga što jeli manje i jeftiniju granu, a višak nekome dali. U ono staro doba meso je bilo skupo, jaja također, sir itd... i nejedenje tih namirnica izvjesno vrijeme štedilo bi utrošak koji se onda mogao iskoristiti da se pomognu oni koji nemaju da jedu uopšte. Također sve ovo ne može i nije kanonski da se određuje kao obavezno nego svako po savjesti treba da to učini kada osjeća na srcu da mu valja tako činiti. 
S obzirom da smo u modernom dobu, nema više hrane koja je pretjerano skupa u odnosu na neku drugu. Meso je relativno jeftino i dostupno po cijeni mnogih zeleniša i povrća i voća. Postavlja se pitanje zašto bi post u moderno doba bio uopšte određen na vrstu hrane? Zar nije smisleno i logično da sam post bude smanjenje unosa bilo kakve hrane, čime bi se onda nastavila ta praksa iz drevnosti da u to vrijeme odvojimo višak primanja koje smo uštedjeli na manjem unosu hrane i podamo nekome kome treba? 
 

Htedoh da pitam "Zašto misliš da bi popovi prihvatili tu hranu?" a onda sam zamislio scenu.... Što bi reko Dimitrije Pantić - Puklo mi je ko na dlanu!  
Već vidim sajt za online kupovinu po sniženim cenama i posebnim diskauntom tokom prve i zadnje nedelje posta. Pravoslavni kupindo ili Kupizabližnjeg.rs 

ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА  
 
1. УВОД
Након смрти Вука Караџића у његовим списима пронађени су материјали које је годинама скупљао, те је постхумно изашла књига „О животу и обичајима народа
српскога“. У тој књизи међу стотинама страница који описују све друштвене и вјерске појаве ондашњих Срба, о посту су издавачи пронашли тек један и то
празан лист папира на коме је био написан само наслов, без и једне реченице.[1] Но, без обзира што Вук који је много путовао и добро познавао народ о коме је писао, из неког разлога није имао ништа да забиљежи о посту код Срба, Срби су, на своју срећу, имали теологе који су написали стотине књига и студија о томе како и зашто треба постити, па је сама тема данас и више него исцрпљена. Већина тих књига су хвалоспјеви о посту, који га ките божанским и анђелским титулама као ни једну другу институцију у Цркви. Но, опет и поред свега написаног, чини се да се ни данас тај празан лист папира нема чиме посебно попунити. Тако док једни као нојеви забијају главе у пијесак не желећи да се сусретну са реалношћу, други огорчено и брзоплето позивају на укидање поста, будући да је цијела ствар доведена до апсурда. Сам пост је чак и једна од централних тема будућег Светог и великог сабора.
2. БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ ПОСТА У свим православним књигама које се баве постом налази се реченица да је пост богоустановљен још у рају, заповјешћу Адаму и Еви да не једу са дрвета познања добра и зла. (Пост 2:17) Та славна реченица је заправо преписане и парафразиране мисли Василија Великог[2] и Григорија Богослова.[3] Ови свети Кападокијци су имали и других идеја, које ни близу нису тако популарне као ова о посту. Но, пажљиво читајући сам библијски текст, Божје ријечи једи од сваког, а не једи од (једног) се тешко могу разумјети са не једи ништа, што, како ћемо видјети, пост сам по себи заправо и значи. Уосталом да је пост на било који директан начин Божја заповјест из раја, Јевреји, који су крајње ревносно испуњавали свих 613 Божјих наредби, би постили. Напротив, код Јевреја пост није био општа и обавезна ствар, него је увијек био спонтана реакција појединца или народа на неку невољу.[4] Појединци (Мојсије, Јоиљ, Давид), али и сав Израел, су самоиницијативно приступали посту, и то, сасвим јасно, без икакве Божје наредбе, напротив као лични корак ка Богу, труд, знак покајања, жалости, или као успомену на одређене догађаје прогоне и страдања.[5] (трагичну смрт цара Саула, прогон у доба Јестире 4:16). Тек након повратка из Вавилона уводе се обавезни једнодневни постови, као горка сјећања на трагичну прошлост. Тада се и у води се пост на Јом Кипур тј на празник очишћења на основу јасне Божје наредбе, који је заиста био богоустановљен,[6] те се појављују и други једнодневни постови - сјећања на разрушење Храма, на дан устанка, почетак прогонства итд. Но, након повратка из ропства и кад је Храм био обновљен, народ је самоиницијативно од свештеника затражио укидање поста, јер пост више није имао смисла.[7]
Поред апсолутног уздржања од хране и пића, јеврејски пост је подразумијевао и покајање за гријехе, те јавно понижење и лишавање од сваке удобности (неудобна одјећа, спавање на поду, ходање без ципела итд), те је укључивао и забрану рада. Пост код Јевреја Христовог периода је трајао од поподнева до вечери, или само неколико првих часова дана, обично до поднева. У Христово доба било је уобичајено, углавном међу фарисејима,[8] да се пости понедељком и четвртком,[9] а неки су постили и суботом.[10] Чланови Синедриона су постили и на дан када би неког осудили на смрт. Већина Јевреја је постила јутро након кошмара, а обичај је био и да младенци посте пред вјенчање, или да се пости на годишњице смрти родитеља, блиских сродника, пријатеља те духовног лидера, учитеља. Постови су били модерним језиком речено факултативни и индивидуални, па је свештенство, чувајући ведрину и радост Јевреја, специјалним прописима контролисало да се та веселом јудаизму страна аскетика не распламса и не прошири. Тако је направљена листа дана, када се постити не смије![11] Тако је било у Старом завјету.
Са друге стране ни за Бога који нам се преко Христа открио у Новом завјету се не може рећи да је на било који начин установио обавезан пост. У осталом, да је пост на било који начин директно установљен у Новом завјету, не би се свети Василије нити пак свети Григорије Богослов позивали на Стари завјет. Апостоли, као Јевреји, нису постили ондашње јудејске обичајне постове, и то Свето писмо не крије. Сва три синоптичара наводе оптужбе да апостоли не посте (Мт.9:14, Мр. 2:18, Лк. 5:33) и Христов одговор који их оправдава. Насупрот томе, сам Христос јесте постио, добровољно. Но то је било једном у његовом животу 40 дана, од срца, као и сви старозавјетни пророци и праоци прије њега, неједући и непијући ништа односно, не на начин на који ми данас постимо. Чињеницу да је Бог није установио пост, који је ипак и несумњиво пракса Цркве, најбоље свједочи и потреба побожног хришћанског преписивача из 3. вијека да Христов одговор ученицима који нису могли истјерати демоне из бјесомучнога да је довољно имати вјере као зрно горушичино да бисмо помјерали горе, употпуни и сопственим духовним искуством, те накнадно допише у Јеванђеље, да се демони „изгоне само (постом и) молитвом“.[12]
3. УСТАНОВЉЕЊЕ ПОСТА
Међутим, иако пост није јасно и недвосмислено богоустановљен, нити је Црква сматрала за потребно да га експлицитно угради у Свето Писмо као општу и
обавезну установу, пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу. Стога и апостоли, који, како нам свједочи Свето писмо, нису баш били претјерано сколни посту, након догађаја Педесетнице и сами почињу да посте.[13] Чини се заправо да су управо апостоли и установили пост код хришћана. Созомен наводећи разлике у дужини поста и врсти хране које су се хришћани одрицали, јасно наводи да су и једни и други и трећи своје обичаје примили од апостола, те према томе, сви су обичаји и начини легитимни.[14] Идеја да пост потиче апостола ненаметљиво се протеже кроз Свето предање у отачким дјелима и хришћанској литератури, па се тако заповјести о посту се налазе у Апостолским правилима, а сам пост се сасвим јасно и детаљно елаборира у Апостолским установама.[15] Исто тако, управо је Апостолски пост најстарији хришћански пост. Иако је јасно да Апостлска правила, Апостолске установе и остали апостолски документи који говоре о посту нису директно написани од Дванаесторице, ни најрадикалнији критичари не поричу њихову повезаност с апостолском поуком и науком. За апостоле пост је представљао најприродније стање испуњавања Христових заповјести и спонтани израз хришћанске вјере и љубави, зато су и поучавали нове хришћане да требају да посте.
Апостолска установа поста је неодвојива од цјелокупног хришћанског учења. Тако, Христови савјети о посту (Мт 6:16), које неки криптооригенисти изоловано посматрају као божанско установљење поста,[16] су саставни дио његове поуке о праштању, искреној молитви и прије свега милостињи, те скупљања блага на небу кроз чињење добрих дијела, односно најјаснијим изразима хришћанског живота.  Пост тако више није лични подвиг, сјећање на прошлост, покајање те
умилостивљење љутога Бога него почива на служењу Христу, који је у Светом Писму и Цркви ријечима самога Бога (дакле богоустановљено) идентификован са
потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ (Мт 25 глава) Управо ова христоцентричност поста разликује
хришћански пост од постова других вјера, а прије свега у односу на фарисјејске постове. У новој ситуацији хришћански пост се морао драматично разликовати од фарисејских, како обликом, тако и суштином. Стога су и фарисјејски дани понедељка и четвртка замијењени новим данима сриједе и петка.[17] Сриједа и петак указују више него било шта друго на пасхални - евхаристијски карактер поста, и представљају везу нашег новог живота у Христу с Литургијом односно Васкрсењем. Пасхална радост код хришћана траје током цијеле године, не само недељним богослужењем, него и учешћем вјерника у догађајима из Христовог живота, његовом заточењу и страдању, у посним данима сриједе и петка. Цјелокупна православна еклисиологија је евхаристијска па тако давање сиротима и дијељење представљају најдраматичнији и аутентични израз Цркве и Евхаристије.[18] Због овога пост није самоумишљена обавеза или дужност човјека према Богу тиранину, нити пак манихејска аскеза, која умртвљује материју ради побједе духа, него посебно христолико одрицање усмјерено ка Човјеку јер је добробит другог човјека, као узрока нашег ипостасног постојања, сврха и циљ нашег одрицања.
У том смислу Пастир Јермин јасно даје упуте шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши! онога који је дан провео постећи - ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Ти у онај дан у који постиш, не окуси ништа сем хљеба и воде, а од јела које си имао јести тог дана, сабери збир трошка тог дана, кад си то имао чинити, и одвојивши на страну подај удовици, сироти и ономе који нема!“[19] Слична свједочанства налазимо и код каснијих светих отаца и учитеља, па тако Аристид, хришћански писац из 2. вијека, пише цару Адријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбиједили храну онима који су немоћни.[20] Једнако и Ориген цитира тзв. Логиа тј. незабиљежене Христове рјечи: „Блажен је онај који пости зарад тога да би нахранио сиромашне.“[21] У осталом, чак и да немамо сачувано ни једно свједочанство наведених раних отаца, сама Црква богослужбеним текстовима на Сирну недељу, пред почетак јединог заједничког, канонског и у богослужењу видљивог поста, јасно ставља пост у сврху служења Христу, односно онима који стоје на његовом мјесту.[22] Свједочанства таквог христоцентричног поста налазимо како у Светом Писму,[23] тако и у отачком Предању. Заправо, силне похвале посту, као и строгост одредби према онима који крше пост, нам не могу ни бити јасне, уколико немамо христоцентрично - каритативно схватање поста. Управо су зато и казне за оне немилосрдне и социјално неосјетљиве који крше пост једнаке казнама за најтеже
гријехе, попут убица.[24] У овом свијетлу дијељења са сиромашним нам постаје јасно, зашто чак ни дјеца нису ослобођена од поста, као ни они који су на смртној постељи,[25] али једнако је јасно да се под термином пост дефинитивно не подразумијева оно што ми данас подразумијевамо. Овакав првобитни
хришћански пост се суштински разликује од јеретичких постова, којима изнурују тијело, у егоцентричном менталном самозадовољавању ниподаштавајући материју и природу. Свети оци су чак и са гнушањем презирали бесмислен и самодовољан подвиг, гладовање које нема циљ у помоћи другом. Позната је
реченица светог Јефрема Сиријског да „Маркион пости као змија!“[26] Дакле, пост који није у Христу и у Цркви, нема смисла. Чак штавише, он је змијски - демонски.
4. ЦРКВЕНЕ ОДРЕДБЕ О ПОСТУ
Иако скоро сви свети оци од самих почетака помињу пост да општепознати дио хришћанског живота, изненађујуће је да та важна установа поста коју је
изниједрила сама Црква још од апостола, није детљано и посебно елаборирана у свештеним канонима Православне цркве. Изузев Трулског сабора, чија је
васељенскост најблаже речено натегнута, једино Први васељенски сабор (пети канон) тек помиње пост Четрдесетнице, али просто као временску одредницу за
друге догађаје. Црква из неког разлога, а ништа у Цркви није случајно, није сматрала за потребно да једном за свагда недвосмислено пропише и наметне
једнообразан пост. Ипак, Трулски сабор, који у Православљу ужива углед васељенског, не само да се са своја два канона бави питањем поста, него на сцену
уводи и читав низ помјесних Сабора, одржаних на Истоку, који сваки за себе и посебно регулишу поједина питања поста, у складу са захтјевима и потребама
ондашњег времена.  Овдје вриједи напоменути да је Трулски сабор био просто локални сабор унутар Ромејског царства, који је у циљу унификације духовног живота унутар државе искоментарисао читав низ обичаја других Цркава Божјих, прије свега у Риму и Јерменији, које тада бијаху ван граница Царства. Један од тих обичаја јесте и начин поста у тамошњим Црквама. (канони 55 и 56 ) Не треба посебно напомињати да на Трулском сабору нису били представници Цркава Рима и Јерменије, као ни то да поменути сабор, као и већина његових одлука никада нису ни били прихваћени ван Ромејског царства. Напротив, Трулски сабор, који је био одржан у традиционално јеретичкој и новотарској престоници, је изнио низ критика против старих римских обичаја и тиме изазвао огорчење и запрепаштење у православном Риму. Папа Сергије, и сâм источњак, Сиријац, коме су акти сабора послани у Рим је рекао да би прије умро, него novatatum erroribus consentire[27] тј сложио се са новаторским заблудама (трулског сабора). Међутим, у коначници, након скоро 60 година Рим је прихватио само оне каноне који се не противе истинитој вјери и добрим обичајима Римске цркве, и то само зато да би Трулском сабору дао легитимитет васељенскости, која је била више него неопходна и потребна у тешким временима иконоборства. Наиме, Трулски 82. канон био кључни аргумент у тврдњама православних о исправности и предањскости поштовања светих икона, те је на канонском пољу, борба са иконоборцима била борба око васељенскости Трулског сабора.[28] Величина тадашњег Папског пријестола и широкогрудост ондашњег хришћанског и православног етоса најбоље се огледа у томе да је упркос чињеници да су Трулски оци тим каноном забранили приказивање Христа у облику јагњета, што је било посебно популарно и практиковано на Западу, Римљани смогли снаге да се смире, унизе и сопствене интересе подреде општем интересу Цркве Божје. Овде се сад налазимо пред питањем која би помјесна Црква то данас била у стању учинити? Али то је тема неког другог излагања. Ова кратка дигресија о васељенскости помјесног Трулског сабора, који је увео читав низ других помјесних сабора само има за циљ да покаже локалност, ограниченост и привременост трулских канона о посту, који напомињемо никад нису били општеприхваћени нити примјењивани у Католичанској и Васељенској Цркви, а не да сумња и преиспитује мјесто и значај Светог Петошестог сабора и његових одлука у животу и предању Источне православне католичанске цркве.
Дакле, поред своја два канона о посту Трулски сабор доноси и каноне неколико помјесних сабора из 4. вијека.[29] Па тако, Трулски сабор својим 55. и 56. каноном забрањује пост суботама и недељама, те критикује Јермене који су јели сир и јаја у току поста. Осим тога, од Сабора у Трулу одлуке локалних источњачких сабора у Лаодикији и Гангри, као и већ поменута збирка канонских правила помјесне Сиријске цркве са краја 4. вијека, нама позната као „Апостолска правила“, доносе читав низ прописа који регулишу пост као општеобавезну црквену дисциплину. У суштини, сиријска Апостолска правила (69. канон)[30] уводе као обавезан пост Велике четрдесетнице, сриједе и петка, док други помјесни сабори својим канонима само разјашњавају неке нејасноће односно исправљају заблуде и погрешке. Данас познати вишеседмични „постови“ пред Божић, празнике светих Апостола, Преображења Господњег и Уснућа Богородице нису никада канонски регулисани јер су се појавили доста касније и под утицајем неправославних хришћанских заједница, углавном монофизита.[31] Ти постови нису сматрани обавезнима чак ни за монахе, па тако нпр свети Сава Српски пишући Типике (Карејски, Студенички, Хиландарски) за манастире које је оснивао детљано прописује прехрамбена и молитвена правила за постове (уље, вино, јело једном дневно итд) и мирне савјести „пропушта“ да одреди пост монасима пред празнике Преображења и Успења Богоматере.[32] При томе не треба сметнути са ума да је свети Сава сигурно добро познавао теолошке дилеме свог доба: прије свега усамљену одлуку Ендимуса сабора из 1166. да се горепоменути неканонски постови требају поштовати, јер су дио обичаја, као и потпуно другачије мишљење тада највећег каноничара Теодора Валсамона да се пред ове велике празнике (Божић, Петровдан, Преображење) треба постити по 7 дана, и то само ради причешћа.
Но, и поред јасне канонске недоречености, пост је неодвојив дио духовног развоја, без кога је хришћански живот незамислив. Стога су помјесне цркве током историје ту хришћанску врлину практиковале у складу са социјалним, историјским и климатским и свим другим датостима сваке епохе и поднебља у којем су
странствовале. Мноштво различитих обичаја, начина поста, врста дозвољене хране које налазимо по манастирским типицима, али што је још важније у животној
пракси и свакодневици хришћана нам заправо свједоче шта је оно суштинско у посту. То свакако није храна, чак напротив! Ову велику црквену истину најбоље је изразио Никола Берђајев једноставним ријечима: „Хљеб за мене, то је материјално питање, а хљеб за мог ближњег је духовно питање“.[33]
Од првобитног потпуног одрицања од свакодневне хране с циљем прехрањивања сиромашних, које је трајало свега пар дана, хришћанско милосрђе у Средњем вијеку је у циљу усавршавања христоцентричности поста прилагодило пост схваћен као нејело, у пост као вишеседмично, па и више мјесечно, једење јефтине и лако доступне хране, како би се практичније и више уштедио новац, који се даје сиромашнима. У том смислу, најранију црквену праксу апсолутног поста Апостолски канони су замјенили прво четрдесетодневним сухоједењем (што значи јело једном дневно, обично у касно послијеподне).[34] У богослужбеном животу Цркве ова пракса је остала до данас, стога се према типицима литургије у посне дане служе тек иза деветог часа. Сухоједење је, дакле, подразумијевало јело на крају дана, било које хране која би се нашла у кући. Познат је примјер светог Спиридона, за којег Сократ наводи да је свакодневно своје оброке дијелио са сиромашнима те због тога често остајао гладан, а који је мирне савијести, као сухоједење, постио уз печену прасетину. Једном приликом усред Четредесетнице му је дошао гост, који је негодовао због меса у посту, а Светац га је прекорио славном библијском истином: чистима је све чисто.[35] Каснији хришћани на другим климатским подручјима су детаљније и практичније разрадили различите обичаје и типике који регулишу штедњу тј прехрану. Тако неки типици избегавају скупо маслиново уље, други у недостатку морских плодова прописују јефтино поврће, неки типици дозвољавају употребу рибе и сличне хране итд. Не треба заборавити да је и перад (прије свега пилетина и слично) дуго времена сматрана посном храном, а било је и хришћана који су воће и поврће сматрали мрсном, односно недозвољеном храном.[36] Сократ Схоластик у својој Црквеној историји детаљено описује врсте хране од којих се уздржавају хришћани, и из његовог описа се јасно види да не постоји јединствен образац, нити било каква теолошка логика.[37] Свако се нечега обавезно одрицао, јер циљ није био у храни, него у помоћи другом. Управо зато ове разлике не треба да схватимо као икономију или попуштање раслабљеним хришћанима, него као пастирски одговорно непрестано бдијење односно усавршавање, кроз континуирано прилагођавање конкретној клими, времену и простору. Имајући ово у виду јасније је зашто је црквена пракса и свијест медитеранских хришћана, чије су обичаје и Срби преузели, процијенила да је исплативије одрицати се скупог меса и мијењати га јефтиним воћем и поврћем те (њима) доступним морским плодовима, док хришћани у брдској и хладној Јерменији месо мијењају јајима и сиром. И једни и други су ште јели, тј. постили управо и једино зато да би могли дати онима који немају.
5. ПОСТ КОЈИ ИМА СМИСЛА
Према томе, као што смо видјели, нити је Бог установио пост као обавезан, нити је Католичанска Црква, која је установила пост, одредила некакав општи,
јединствени и универзални вјечни начин практиковања поста, него је то оставила колико помјесним Црквама, толико и слободи и резоновању сваког појединца, да свако у свом времену и свом поднебљу пронађе и одреди најсловеснији начин практиковања хришћанскога поста. У осталом, према закључку предприпремне
комисије Светог и Великог сабора, који треба да се одржи у Православној цркви, остављено је помјесним црквама да саме одреде дужину и строгост великих тзв.
неканонских постова.[38] 
Ова црквена слобода по питању поста код маловјерних ствара значајне аномалије у духовном животу, па тако често пост „почиње“ недељом или празником, а „завршава“ сриједом или петком. Тиме се директно обесмишљава литургијски живот црквеног тијела, а најдревније хришћанско правило lex orandi – lex credendi
отворено потире. Осим тога, због несавршености јулијанског календара, Српска црква конкретно Апостолски пост покушава да отпости две недеље дуже него
друге све помјесне цркве нашег поднебља и региона. Тиме се више уподобљава пустињској монофизитској аскетици, која је шампион изнуравању људске
природе, него халкидонском Православљу. Поштовање коптског календара Јулија Цезара се оправдава пастирском бригом за црквеним јединством заједнице, док се разбијање свеправославног јединства и игнорисање чињенице да већина вјерника тада иде на море и не може да пости, никада није нашла као тема интересовања јерархије, која се иначе два пута годишње бави разним црквеним, али и нецрквеним, темама. Па тако, док се сваких пар година СПЦ сјети да позове народ на пост и појачану молитву због суше или других неприлика, Јерархији никада није пало на памет да скрати Апостолски пост, који се све чешће неприродно продужава (чак по 6 или 7 недеља) због мањкавости календара. И прво и друго су апсолутно право и дужност! наше Јерархије.
Оно што је свакако неспорно јесте да је пост још увијек моћно духовно оружје - средство самоконтроле, али нажалост често и најперфидније контроле. Већина вјерника живи по Божијим законима, мање или више поштују родитеље, ријетки су они који су неког убили, још је мање оних који ће учествовати у отвореној идолатрији, није много ни оних који ће данас отети вола ближњег свог. Друштво је уредило да они који краду, или претјерано лажу заврше у затвору, па ни њих није много. Једино на шта су вјерни људи „слаби“ су храна и секс. Но, чак и на тим плотским пољима, већина људи је умјерена. Ипак, збуњени неоплатонистичким и оригенистичким бесједама „угледних“ духовника осјећају притисак и кривицу због својих природних потреба. Парадоксално, и готово комично, све оне људске потребе (љубав, праштање, заједница), које се допадају „великим“ духовницима су проглашене природним и пожељним, док су друге (потпуно једнаке) људске и природне потребе, које се не допадају „великим“ духовницима (секс, храна, пиће) проглашене слабошћу и палом природом. Тако се са проповједаоница пречесто чује о злоупотреби слободе, хране и тијела, док ријетко ко говори о злоупотреби повјерења, злоупотреби заједнице или злоупотреби власти. Будући да је духовништво у потпуности напустило реално духовно руковођење и изградњу црквеног бића једне личности, квазидуховништво се свело на контролу и забрану физиолошких потреба човјека, те је у том смислу данашњи облик поста у Православној цркви, који генерише осјећање кривице, најмоћније оружје у контроли психе једне личности. Управо зато поједини и воле да наглашавају да је пост богоустановљен, јер се било каква критика начина и смисла поста, тиме аутоматски одбацује будући да је адресирана на небо.
У том смислу, савремени хришћани стоје пред великим изазовом смисленог практиковања поста у модерном свијету. Од некадашњег свијетлог оружја и духовног мача, пост је постао мазохистички камен око врата који свој циљ има у самом себи. Пост није више одрицање од скупе хране, да би се уштедио новац који
дајемо онима којима треба. Напротив, пост је данас куповање скупе хране, од које не само да не остаје вишак, него дугорочно чак и средњи слој претвара у сиротињу. Просјечна српска породица, са својим примањима би требало да подигне кредит само да би „канонски“ и по некаквом блискоисточном типику испоштовала потпуно превазиђене прописе о врсти дозвољене хране током вишенедељног Божићног поста, који се уопште не помиње у светим канонима. О некаквој уштеди новца који би помогао бар једној породици од хиљада избјеглих или пенизонера који су свуда око нас, нема ни говора. Модернизација и глобализација је у потпуности изокренула прехрамбене навике човјека. Данас је чак и у приморској Грчкој јефтиније месо, него риба, јефтинији је сир, него трешње. Нажалост, православни хришћани, иако много пута и на различите начине упозорени, нису се сачували од квасца фарисејског. Чини се да смо сви упали у колективну самообману и хистерију према којој је обични крављи сир српског сељака, нечист и недозољен, док је некакав тофу од соје смјешан од канцерогених прахова у некој фабрици на Тајланду, напросто благословен и побожан. У таквој атмосфери није ни чудо што се поједини понашају као да су „млијеко у праху и сурутка у траговима“ највећи непријатељи Српске православне цркве. Укратко, пост у облику какав је био вијековима мануелне домаће пољоприврeде једноставно више нема смисла. Напротив, истрајавање у таквом облику поста је не само нехришћанско, него јудеистичко и муслиманско. Заборавили смо да хришћани храну не дијеле на чисту и нечисту, или на харам и халал, као њихова браћа у Авраму, него на ону која помаже сиромашнима и ону која не помаже.

6. ЗАКЉУЧАК
Из свега наведеног јасно је да пост, није de iure divinum него de iure humanum, али да свакако предстваља неодвојиви дио хришћанског и црквеног живота, као да заиста и јесте био богоустановљен. Стога сви они који позивају на укидање поста су у дубокој заблуди. Оно у чему су ти људи у праву и што их искрено и с правом саблажњава, јесте чињеница да је данашњи облик поста потпуно нехришћански и богопротиван. Смисао поста, као и свега у Цркви, јесте уподобљавање Христу. У том смислу пост јесте најбољи начин да постанемо слични Христу, како би нас препознао као своје. За наш духовни развој, а у коначници и за вјечно спасење, од највеће важности је питање на који начин смо слични Христу кад постимо? Да ли би Христос постио овако како ми данас постимо? Да ли је сличнији Христу физички радник, који у краткој паузи једе паризер, да би уштедио за своју породицу, или они који испод његове скеле пролазе и улазе у ресторан у коме једу егозотичне морске плодве у сред Београда? Ко од њих заиста пости? Црква мора у средиште поста поново вратити социјалну димензију и социјалну осјетљивост, а драстично сузбити и дислоцирати фокус и опсесију на врсту хране. Црквена историја и свети оци, на које се многи тако горљиво позивају, нам својим храбрим дјелима свједоче и да се искрено постити може и без поврћа, а са месом и јајима,  као и обрнуто. Црква може скратити пост, премјестити га у неко друго прикладније вријеме те може и мора учини све да вјерном народу олакша и омогући усавршавање у мјери раста Христовог. Данас је сасвим јасно да се антиномија посна – мрсна храна се мора поново распоредити. Стари обрасци једноставно више не вриједе. Хришћанска вјера је вјечито нова и вјечито
динамична, и свако вријеме захтјева свој одговор. У противном, кад изађемо пред Господа није искључено да чујемо најстрашније ријечи – Не познајем вас!
 
Abstract
 
Although not founded directly by God, the fast consists the very essence of Christian life. First Christians were fasting in order to gather the food for poor and widows, the
ascetics came later. Our modern understanding of ancient rules of fasting are overcame, because we are missing the point. Modern Christians do not help anyone with their fasting and long Lent, but rather provoke misunderstanding and judgment. In that manner the fast as a spiritual weapon and tool became a heavy burden. The true
Christian life oblige us to fast, and any reduction of old rules could be dangerous. However, our modern epoch demands a new regulation and a new interpretation of
fast, so that the faithful could benefit of the blessing and a God’s gift of the fast, and not to be condemned.
Кључне ријечи
пост, апостоли, Црква, типик, модерно доба, мрсно, посно
 
САЖЕТАК
Пост је једна од најстаријих институција Цркве у савремено доба доживљава велику кризу. Иако пост није богоустановљен, нити је Црква посебно и детаљно канонски регулисала дуге периоде поста (изузев Четрдесетнице) хришћански пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу, којег започињемо Крштењем, будући да представља најприродније стање испуњавања Христових заповјести. Према томе, пост је у својој суштини христоцентричан, односно циљ му је изван „ега“ палог човјека, него почива у служењу Христу, који је у Светом писму и Цркви идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ Услијед историјских неприлика, прије свега исламског јарма, али и других догађаја, реализација христоцентричности поста је отежана, али и замагљена егоцентрићношћу појединца, тако да је пост временом постао лична и приватна работа индивидуе која га шири и сужава у скаладу са личним мазохистичким или пак хедонистичким апетитима и пратктикује у сразмјеру страха од небеских сила. Пост као најплеменитији израз хришћанског живота је у савремено доба понижен и обесмишљен те доведен до апсурда будући да је схваћен, тумачен и практикован искључиво кроз забране секса и хране. Овај рад има намјеру да дјеломично расвјетли пост у његовом пуном значењу, и укаже на праве намјере и смисао поста.
  [1] КАРАЏИЋ, Вук Стефановић, наведено дјело, Беч, 1867, 23.
[2] Наредба - не једите од њега - заповјест је која се тиче поста и уздржања. И због тога пост није само исте старости као и човјечанство него и закон који је проглашен у рају. Јер да је Ева постила уздржавајући се од плода дрвета, ми не бисмо имали потребе да сад постимо. (О посту 1.3, PG 31,165-168).
[3] Сад постимо, јер нисмо постили, опирући се плоду дрвета живота. Јер је та заповјест већ постојала, јер нам ју је Бог дао на почетку нашег постанка, као неку врсту педагошке вјежбе за нашу душу. (Омилија 45, На свету Пасху, 28. PG 36,661).
[4] Encyclopedia Judaica, vol 6, Thomson Gale, USA, 2007, 722.
[5] Суд 20:26, 1.Сам 31:13, Јл 1:14, Јест 4:16 итд.
[6] Лев 23: 27- 32.
[7] Види Зах 7:3, занимљиво је и шта им је Бог одговорио: Нити сте мени постили, нити мени мрсите!
[8] Према свједочанству Јосифа Флавија у његово доба од 500 000 становника у провинцији Палестини, фарисеја је било око 6000. Види више код SIMON Marcele, Jewish Sects at the Time of Jesus, Fortrespress, Philadelfia, 1967,15.
[9] NELSON Wilton M,.Diccionario ilustrado de la Biblia, 2001, 62.
[10] Већина научника сматра да су фарисеји постили понедељком и четвртком, али има и оних који тврде да су фарисеји заправо постили само у суботу. На основу неколико старијих јеванђељских рукописа постоји могућност да је фарисеј из Лк 18:10 рекао: Постим дупло у суботу, а не Постим два пута у седмици у зависности да ли је преписивач користио дативни или генитивни облик τώ σάβατω или τού Σαββάτου, јер у преписиваним рукописима се налазе обе верзије. Gilat, Yitzhak D. "On Fasting on the Sabbath," Tarbiz 52, no. 1 (1982): 1-15. Тврдања да су фарисеји постили суботом има упоришта и у неким небиблијским документима, но модерни јудаизам, који је проистекао из фарисејске школе, најстроже забрањује пост суботом.
[11] Мегилат Танит (Свитак о посту) доноси списак од 35 дана када Јевреји не смију да посте. Види више у Encyclopedia Judaica, vol 6 , Thomson Gale, USA, 2007, 723.
[12] Види NESTLE-ALAND, Novum Testamentum Graece, 27.издање, Штутгарт 1995., 48.
[13] Види Дап 13.2.
[14] Созимен, Црквена историја, 5,22.
[15] Види Апостолске установе 5, 14.
[16] У истом библијском одломку је и нимало случајно позната заповјест о одсјецању уда који саблажњава.
[17] Дидахи 8,1.
[18] ЕВДОКИМОВ Павле, In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 73, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood.
[19] ПАСТИР ЈЕРМИН, Приче 5,7, у преводу Атанасија Јевтића, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, 361.
[20] Aristides, Apology 15 on Early Christian Practice Martin Hengel: Property and Riches the Early Church, Fortress Press, Philadelphia, (1974), 42-43.
[21] Homily on Leviticus 10.2.
[22] На Сирну недељу чита се следећи одломак из јеванђеља: А кад дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени.
[23] Дап 13:2, 14:23; 1 Кор 7:5, 2Кор 6:5 итд.
[24] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 321.
[25] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 338.
[26] Јефрем Сиријски, Мадраш(Пјесме) 1:12.
[27] HEFELE Karl Joseph, A History of the Councils of the Church, vol 5, T&T Clarck 1894,239.
[28] Више о овоме погледати код ФИДАС Власиос, L’oecumenicite du concile quinisexte in Trullo, Episkepsis 496, 31. 12. 1992, 10-23.
[29] Трулски сабор, 29, 52, 55, 56, 89; 69. апостолски канон; Лаодикијски сабор 49, 50, 51, 52; Сабор у Гангри 18, правила Дионисија Александријског I, Петра Александријског, 15, Тимотеја Александријског 8, 9. итд.
[30] Види подробније код ΜΕΝΕΒΙΣΟΓΛΟΥ Παυλος, Ιστορική είσαγωγη είς τους κανόνας της Ορθοδόξου Εκκλησίας, Штокхолм, 1990, 33 Заправо, канони представаљају збирку правила локалне цркве и то првих педесет су вјероватно са Антиохијског сабора 341. Године, док су других 35. Канона касније додани (по некима чак и почетком 5. вијека) те као такви непознати у латинским рукописима и црквеној пракси. Латини и данас признају само „првих“ педесет канона.
[31] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 14.
[32] СВЕТИ САВА, Сабрани списи, Карејски типик (1199.).
[33] (Берђајев): In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 63, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood.
[34] НИКОДИМ АГИОРИТ, Пидалион, Aтина, 2003, ек Пападимитрију,94.
[35] СОЗИМЕН, Црквена историја, 11 y Nicene and Post-Nicene fathers, Second series Volume II Sozemen and Socraties, Church histories, New York 2007.
[36] СОКРАТ СХОЛАСТИК, Црквена историја 5, 22 „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо,неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке,... неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хљеб, а неки неједући ништа до 9. часа, послије тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповјест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“
[37] Исто.
[38] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 53.

Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Валдежани: кратак осврт на историјски развој и доктрину
 
 
1. Историјски развој валдежанског покрета
 
1.1. Почеци
 
Крајем средњег века по валдешким пропланцима на Kотијским Алпима[1] распрострла се легенда коју су валдешки историчари узимали за фактографску чак и у XIX веку, а према којој се тај покрет идентификоваo са остатком првобитном апостолском црквом која је остала нетакнута у долинама Коције, коју су следбеници Валда пронашли када су стигли тамо.
Легенда је данак фантазма Велике Цркве да се свака доктрина или пракса мора везати за апостолско доба, а који су делили и протестанти раних генерација. Тако имамо и код адвентиста позивање на разноразне девијантне покрете у Цркви, да би на тај начин успоставили некакав континуитет из апостолског доба, јер је непријатно питање: Како то да је Црква побеђена, а сам Исус је обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18)? Векови празнине у историји цркве нису компатибилни са овим обећањем.
Иако разумније, мада једнако неутемељено, је и виђење у Клаудију из Торина (780–840) као неког претече валдежана. Наиме, аутор Apologeticum atque rescriptum adversus Theutmirum abbatem био је торински епископ захваљујући сину Карла Великог, Лудовику Побожном (Hludovicus Pius † 840), који је био заговорник иконоборства, противник култа светаца и других идеја које су биле опште прихваћене. Једна од најстаријих издавачких кућа у Италији носи његово име Claudiana, основана је у Торину 1855, а данас издаје углавном протестантске књиге. Наравно да Клаудијево име фигурира као симбол, а не као историјска спона са валдежанским покретом.
Валдежани или валдези (лат. valdenses; фр. vaudois; ит. valdesi, познати и као лионски сиромаси, лат. pauperes Lugdunenses) настају око 1170. у Лиону, са чим се данас слажу сви озбиљни историчари. Наиме, утврђивање историјских факата је било оптерећено конфесионалним предрасудама, као и сиромашном документацијом коју имамо о овом периоду.[2] Ваља напоменути да се име валдежани или валдези среће код њих тек од прихватања протестантске доктрине, док су их противници и до тада звали валдежанима, што је имало пежоративно значење, као нпр. сада што се следбеници екскомуницираног еп. Артемија називају артемитима. Пежоративност је од Павловог инсистирања да су хришћани следбеници Христа а не људи (cf. 1Кoр 1, 12). До овог доба су себе називали лионским сиромасима, Христовим сиромасима (pauperes Christi), сиромашнима у Духу (pauper spiritu), савршенима (perfectus), верницма (credentes), или једноставно браћом (frater), што ће касније прихватити францисканци.
Покрет носи име по свом оснивачу Валду (око 1140 – око 1217); не само да имамо мало података о њему, него имамо и конфузију око његовог имена, тако да се код разних аутора среће: Valdo, Valdes, Valdesio, Vaux, са почетним V или W (лат. Valdus, Valdesius, Valdo; фр. Valdès). Тек после око 150 година, почетком XIV века, уз Валдо се додаје и Петар (Пјетро Валдо). И у овом случају је јасан данак општем менталитету – фигура апостола Петра је на Западу имала улогу стене и оснивача Цркве, тако да су валдежани прибегли „Новом“ Петру који би могао да се носи са римским.[3]
Основна сведочанства о Валду имамо у полемичким делима (Бернард из Фонкода и Алан из Лила) и код инквизитора из XIV в. (Бернард Ги, Жак Форнје (Jacques Fournier, потоњи папа Бенедикт XII) и др.). Валдо је био богати трговац из Лиона (Француска), 70-их година XII в. који је под утицајем јеванђелских проповеди, а можда због стреса у вези са изненадном смрћу блиског пријатеља, одлучио да се одрекне овоземаљских добара и посвети јеванђелском идеалу. Раздао је већину својих добара сиромасима; мада је део дао мушко-женском манастиру Фонтевро (Fontevrault), који је прихватио две његове малолетне кћери. Не треба сметнути са ума да је ова опатија била стожер интернационалне аристократије тог доба, како француске тако и британске, где су ктитори и врхушка били из династије Плантагенета. Валдо јесте напустио своју супругу, иако је то у нескладу са Јеванђељем али своје није оставио незбринутима. Поверио их је Цркви. Да би се разумели примордији валдежана, ове чињенице, као и следеће, не треба пренебрећи. Јер овде већ улазимо у проблем Валдове правоверности.[4]
Валдо је био веома импресиониран житијем св. Алексија (IV в.) и његове супруге који су на дан своје свадбе одлучили да живе у чедности па су поклоне сву своју имовину даривали сиромашнима. Овде се срећемо са једним општим идеалом или по некима са замишљеном заповешћу о целибату. Те идеје налазимо у енкратита, манихејаца, затим и пелагијанаца. Није пак јасно зашто би се неко женио а да руши Божију заповест о прокреацији? Валдо је није прекршио, јер је имао две девојчице. У овом светлу остаје нејасно како неки валдежански аутори напомињу, да за разлику од св. Франциска Асишког, Валдо није основао монашки ред? Ове ноте или напомене су пример пристрасног посматрања и жеље за силовањем првобитних убеђења валдежана, која се дубоко разликују од данашњих. За Валда је целибат био идеал који је и тада, са позиција правоверја, био проблематичан, поготово у случају да га пригрли ожењен човек. Код св. Августина, али у његовом млађем добу, наћи ћемо препоруку да се супружници пре старости уздрже од сексуалних односа како би задобили неку хвалу а не да од њих одустану када су већ онеспособљени старошћу или болешћу. Немањићи, пак, из Валдовог доба, ће пригрлити монашки завет тек пред крај живота. Модерни валдежани, с друге стране, имају жењене служитеље култа, тј. Речи.
Житије св. Алексија је један детаљ. Други детаљ је паралела са житијем св. Антонија. Наиме, каже се да је Валдо био погођен читањем Јеванђеља по Матеју где се говори о богатом младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19, 21). Наиме, у житију св. Антонија од св. Атанасија Великог[5] читамо да је исти стих овога натерао да оде у пустињу.
Знамо да су валдежани имали цитате из Отаца који су им служили као модерни постери. У овим слоганима најзаступљенији је био св. Августин а фигурирали су и Јероним, Амброзије, Папа Григорије и други. Сви ови елементи сведоче да је валдежански покрет на почетку био црквени покрет. Јер, колико год да доводимо у питање аутентичност свих ових исказа, они сведоче да су валдежани размишљали са позиције Велике Цркве. Не може се негирати да су они били црквени покрет. Имамо и Писмо и Предање. Валтер Мап, који нам је оставио сведочанства о „голим следбеницима голог Христа“ (nudi nudum Christum sequentes) говори о коришћењу Писма и Отаца код валдежана.[6]
Како није познавао латински Валдо је финансирао превод Јеванђеља на провансалски језик. За тај посао је ангажовљао двојицу свештеника, а временом су на то језгро додавани други делови Библије. Наводећи примере из живота апостола, тврдио је да само лична достојност и праведан живот, као лични пример, дају право за проповедање. На почетку се није разишао са Католичком Црквом. Окружио се групом следбеника који су дали завет сиромаштва и постали  путујући проповедници, обучени само у једну хаљину, практично сакос – врећу. Идеал сиромаштва и јеванђелске једноставности, био би без икакве сумње подржан од садашњег Папе Франциска али су валдежани имали несрећу да њихов покрет настане у време када су катари већ били осуђени па су у ту групу су црквени прелати одмах трпали све који не би имали директну дозволу од надлежног епископа или папе за своју делатност. Тако су валдежани дошли у сукоб са месним епископом.
Валдо се није обесхрабрио па је пошао директно Папи Александру III (1159–1181), за време заседања III Латеранског сабореа (1179), да би добио дозволу да проповеда.[7] Сам пак Папа Алекандар је истицао примат папске власти над краљевском и императорском, унапред је узимао десетак од оних који су живели на територији Patrimonium Sancti Petri. Јасно је да је овакав Папа речима утешио Валда, али га је позвао да он и његови буду потчињени лионском епископу. Он није имао далековидост једног Инокентија III (1198–1216) који 30 година касније (1209) одобрио готово идентичне захтеве св. Франциска Асишког.
Међутим, Валдо није имао стрпљења да прихвати ове услове, наставио је да проповеда са својим следбеницима, сиромасима из Лиона. Позван је на сабор у Лиону 1180. од стране кардинала Енрика Марција (Enrico di Marcy), епископа Албана где је исповедио православну веру и осудио грешке катара. Ипак, то није било довољно, па је 1184. екскомунициран булом Ад аболендам Папе Луција III (1181-1185) на сабору у Верони када су анатемисани катари, патарени, валдежани и арналдисти (Imprimis ergo Catharos et Patarinos et eos, qui se Humiliatos vel Pauperes de Ludguno falso nomine mentiuntur). Валдежани су тада одстрањени више као шизматици (непослушни) него као јеретици. Уведен је принцип, непознат римском праву, да неко може и без сведока и одсуству бити процесуиран. Епископима се налаже да трагају за јеретицима у својим дијецезама (епархијама), inquiro те отуда инквизиција.[8] Претходно је 1182–1183. архиепископ лионски забранио Валду да проповеда. Тачку на све је ставио IV Латерански сабор (1215), који је осудио валдежане као „непокајане јеретике“.[9]
Међутим, покрет је био дубоко укорењен на југу Француске, Шпаније и на северу Италије а нарочито у Ломбардији и Пијемонту, где су му се придружили следбеници Арналда из Бреше и дисиденти из покрета Понижених, и 1205. се називају Сиромасима из Ломбардије. Тако настаје и први раздор у покрету: Лионци су презирали брак (проповедали монаштво у свету), ручни рад (congregaciones laborancium) и хијерархију, док су Ломбардијци, на челу са Ђованијем ди Ронком, прихватали све ово али су били строжији од Француза у одбијању сакрамената недостојних свештеника.
Валдо је умро око 1217. године, вероватно у Бохемији (према неким ауторима 1207) без да помири раздељене групе, у чему није успео ни сабор организован у Бергаму 1218. У међувремену је шпански валдешки теолог Дуранд д'Оска (Durand de Huesca), формирао 1208. покрет Сиромашних Католика, који је прихватио Папа Инокентије III.
 
1.2. Покрет после Валдове смрти
 
После изгона из Лиона, још за Валдовог живота, почели су прогони. Најжешћи су били у Шпанији (едикти из 1194. и 1197. су прописивали спаљивање) и Немачкој (спаљено 80 валдежана у Стразбургу 1211), а блажи прогони су били у Италији и Француској.
Ломбардијци су се почетком XIII в. разишли са валдежанима из Немачке, јер су за разлику од северњака били радикалнији, не признавајући  тајне католичких свештеника; једна врста клерикализације се рађа, јер су у почетку мирјани (верници, другови, браћа) били једнако „призвани“, као и апостоли да свршавају евхаристију (јер само рукоположење није гарант валидности тајни него врлински и сиромашни начин живота), док се сада брига о доктрини поверава „служитељима“, или „савршенима“, око којих се и формирала месна заједница. Јединство се манифестовало саборима који су се вршили сваке године.
Око 1370. Валдо почиње да се назива симболички Петром, ствара се идеологија која треба да буде конкурентна Риму. Наглашава се да они нису увели ништа ново јер су pauperes Christi постојали у време Константина и Папе Силвестра I (314–335). Константин је донео зло јер је посветовњачио Цркву и увео богатство и велељепије као принцип. Настаје легенда да су се валдежани оделили од римске Цркве још у време Папе Силвестра о чему нам сведочи Флације Илирикус у Catalogue testium veritatis, 1556; тако су у XVI–XVII в. сви валдежани веровали да потичу из апостолских времена.
Покрет задржава свој главни принцип: морално савершенство и покајање. Шире се по Јужној Италији као и у алпским пределима а јаки су у Немачкој и Чешкој без обзира на повремене прогоне где су се кроз интензивну везу са хуситима. Неко ће говорити чак о „валдо-хуситском савезу“.[10] Године 1487. Папа Инокентике VIII је покренуо крсташки поход против валдежана. Покрет је дуго прогоњен на основу уобичајених клевета за обожавање Луцифера и практиковање ритуалног жртвовања деце чему је најзаслужнија књига из тог доба под називом Errores haereticorum Waldensium. Прогон је трајао током читавог XIV века са врхунцем око 1370, када је 170 валдежана спаљено. Покрет упркос томе ипак успева да се развије до XVI века.
Године 1530. валдежанин Жорж Морел се, под утицајем проповеди Г. Фарела, обратио реформистима из Стразбурга како би се одредио положај валдежана у односу на радикалне реформисте. Са Морелом је био и други „барба“ (путујући проповедник), Пјетро Масон (Pietro Masson), који није успео да се врати јер су га ухапсили и убили у Дижону. Након две године, на сабору у Шанфорану, валдежани себе препознају као протестанте. У потпуности се кида свака веза са Католичком Црквом. „Савршени“ су морали да се одрекну „апостолске“ скитње, целибата и аскезе. Тако су се валдежани одрекли идеја свог оснивача и прихватили хелветско исповедање, односно пришли калвинизму.[11]
У Италији су валдежани, иако претрпевши утицај реформације, сачували верску и политичку независност, пружајући оружани отпор војсци Савојца Емануела Филиберта (1553–1580). По мировном споразуму из Кавура (јуна 1561), власти су биле приморане да препознају аутономију већег броја валдешких заједница. Заједнице које су опстале се удружиле су се 1571. у Унију (Union des Vallées). Едиктом од 15. маја 1650. валдежанима се прети смрћу и конфисковањам имања уколико се не врате римској цркви. Године 1655. Карло Емануило II је поново почео да се бори са валдежанима, што је изазвало осуду од стране протестантских цркава. Та година је позната по крвавом покољу валдежана (Пијемонтске Пасхе, Pasque Piemontesi), на шта се згрозио и чувени поета Џон Милтон. Према једном валдешком документу из 1656. биланс војних интервенција био је 1712 убијених, а најмање 148 деце су били одведени и поверени католичким породицама. Савојац Виктор Амедеј II је 1686. године, у договору са француским краљем Лудовиком XIV, опет предузео акцију присилног обраћања валдежана у католичанство због чега су они морали да пребегну у Швајцарску.[12]
Побуна валдежана је била угашена тако да су неки завршили у затвору или послати на галије док су други били приморани да напусте Пијемонт. Године 1689. један валдежански проповедник по имену Анри Арно (Henri Arnaud) и командант Јаванел (бивши сељак, Giosuè Gianavello), подржани од стране Холандије и будућег енглеског краља, Вилхелма III Оранског, сакупили су скоро 1000 наоружаних валдежана и француских хугенота. Водећи у Пијемонту војне операције, валдежани добијају од херцега признање и амнестију за кажњене. То је ткз. Славни повратак у отаџбину (Glorioso Rimpatrio). Међутим, 1698–1699 више од 2000 пијемонтских валдежана и хугенота су били присиљени да се преселе у Немачку (главна група у Виртембергу), гдје су формирали низ колонија (1716. је било 14 заједница од око 4 тисуће људи, од чега је чак 2500 људи било у Виртембергу). Касније је већина ових заједница прешла на лутеранство. Они који су остали у Пијемонту били су прогоњени. Ни војне кампање, али ни језуитска мисија нису успели да угуше валдежане а грађанска права су им призната 1848. године.
 
1.3 Валдежани данас
 
Валдешка црква у XX в. постаје национална италијанска протестантска црква са независном хијерархијом и центром у Фиренци. Она има сопствени литургијск обред у односу на реформаторски, сопствени теолошки факултет за формацију проповедника (од 1861. у Фиренци, од 1922. у Риму). Године 1979. валдежани се спајају са методистичким заједницама Италије под називом „Евангелистичко-валдешка црква: Савез валдешких и методистичких цркава“ (Chiesa Evangelica Valdese: Unione delle Chiese Metodiste e Valdesi).[13]
Крајем XIX и почетком XX в. валдежани се појављују и у Јужној Америци (Уругвај и Аргентина). У другим земљама, валдежани гравитирају према реформаторским или презвитеријалним цркавама (са презвитеријанцима се један део стапа у САД  седамдесетих година прошлог века). У свету има око 45-50 тисућа валдежана (Италија са Пијемонтом око 20 тисућа, у Немачкој око 3 тисуће, у Уругвају око 12 тисућа и у Аргентини око 10 тисућа).
Законодавна скупштина Валдешке цркве је Синод, састављен од свих пастора и лаика које су посебне црквене заједнице изабрале. Представничка и административна власт је Сто (Tavola) коју бира Синод. Сто се састоји од председника који је модератор, различитих пастора и неколико лаика. Као глава сваке поједине парохије поставља се један пастор коме помажу старци и ђакони.
Свака локална црква неколико пута годишње има своје скупштине, састављене од свих својих чланова, да би се испитала разна питања. Локална скупштина бира Савет, који има извршне функције и одговара за свој рад Скупштини. Чланови Савета могу се бирати на годишњем нивоу свега 3 пута на по 5 година. Пастор нужно не мора бити и председник. Цркве одређене територијалне јединице сачињавају Кружок, чији чланови се такође састају.  Кружоци образују шире територијалне нивое који се називају Дистриктима  који одржавају скупштине најмање једном годишње. Извршни одбор Дистрикта је тело изабрано од стране ове конференције и одговорно је за његов рад.
На крају, на националном нивоу, постоји Синод (или Генерална скупштина), који се годишње састаје у Торе Пелиће (Torre Pellice, Торино, Пијемонт). Синод се састоји се од чланова локалних цркава, кружока и дистриката. Број пастора не може бити већи од броја лаика тј. чланова. Синод разматра сва питања која се тичу вере и живота валдешких цркава на општем нивоу и његове одлуке се примјењују на све локалне цркве. Зато је Синод уствари земаљски ауторитет над којим постоји само Господ па је тако Синод највиши управни орган Цркве који нема једну особу, као у КЦ, већ синодалну скупштину.
Последњих година се води екуменски дијалог са Католичком Црквом, а најзначајнији резултат је био договор око мешовитих бракова.
Нови замах имамо са првом посетом једног папе валдешком храму 2015.[14] Инсистирајући на екуменском дијалогу и призивајући валдежане на сједињење са КЦ, Папа Франциско, између осталог, вели: „Нажалост, догодило се и још увек се дешава да браћа не прихватају своју различитост и на крају се боре једни против других. Размишљајући о историји наших односа, можемо само жалити пред сукобом и насиљем почињеним у име сопствене вере; молим Господа да нам да благодат да се сви препознамо грешницима како би могли  да опростимо једни другима. По Божјој иницијативи, која се никад не обесхрабрује пред људским грехом, отварају се нови начини да живимо наше братство, и то не можемо напустити. Са стране Католичке Цркве тражим опроштај. Ја вас молим за опроштај и за нехришћанске ставове и поступке, чак нечовечне, које смо у историји имали против вас. У име Господа Исуса Христа, опростите нам!“.
Гледајући колико је могуће објективно овај Папин позив, видимо позив на поправку онога што се у почетку било покварило, где није било слуха за другога, тако да су кроз неколико векова сами валдежани, који су пореклом из Католичке Цркве прешли у други табор, а тиме и издали првобитне Валдове принципе где су најистакнутији сиромаштво и целибат.
 
2. Доктрина
 
Као што је раније поменуто, хетеродоксни елементи код Валда на почетку нису били приметни.[15]Оданост Јеванђељу, жеља да се врати апостолским идеалима као реакција на црквену корупцију и инсистирање на отачком предању, без да се још склизне у донатистичку јерес негирања благодати сакраментима, били су више него пожељни позиви.
Међутим, сам прогон је по свој прилици довео до тога, а не може се искључити да су семена за то и сама по себи постојала, да валдежани приступе јеретичким доктринама тог времена (нарочито катара) као што су: одбацивање чистилишта (учење које ни на православном Истоку било прихваћено, мада утемељено у Предању), одбацивање ходочашћа (довољно је сетити се одбојности св. Григорија из Нисе на ову праксу), одбацивање молитвеног заступништва светаца и непоштовање реликвија. Разуме се да и ове две последње ставке могу да буду како православне тако и идолопоклоничке, зависи од приступа једном те истом феномену. Свакако, да је магијски и идолопоклонички приступ свецима данас замаглио Исуса као посредника, а још више и Духа Светога, нико од научника не би могао спорити.[16]
Богомилске идеје, које су у Византији и на Балкану већ биле осуђене и прогоњене, присутне су донекле и у валдежана, кроз инсистирање на молитви Оче наш и кроз крштење преко полагања руку, али су се удаљавали од богомила тако што су јасно исповедали божанство Сина, мада су направили отклон од дуалистичких искушења, иако су се залагали за целибат. Веровање у Тројицу и у Сина као Бога остало је и данас присутно код валдежана.
Валдешка Црква се придржила реформацији и у складу са доктрином инспирисаном од калвиниста препознаје само два сакрамента: Крштење и Господњу вечеру. Господња вечера се, са хлебом и вином, редовно одржава сваке недеље, или једном месечно, или само за Божић и Ускрс. Негде се дозвољава приступ само правоверним члановима, негде пак и члановима других протестантских конфесија или уопштено свим онима који желе приступити Господњој вечери. Пастори или пастири немају сакраментално рукоположење, јер су обични лаици који достојанством свога живота председавају молитвеним скупом. Имају само функцију. Могу бити и женског пола. Лаици, уколико су даровити, могу проповедати на скуповима.
Господња вечера се код италијанских валдежана одржава једном месечно. Не желе да је зову евхаристијом, јер их то подсећа на католике. Два сакрамента се дефинишу као „видљиви знаци невидљиве благодати“. Но, немају исто мистеријско значење као у католика и православаца. У неколико тачака се види дубока разлика у доживљају Тајни код валдежана и католика. Код других се евхаристија изводи свакодневно, или најмање недељом, у Дан Господњи. То је била апостолска пракса. Губљењем мистеријског момента, не инсистира се на свакодневној или барем недељној евхаристији. Јер, кад једном акценат ставиш на проповед, на разумевање и на умно општење са Господом, онда немаш више потребе за физичким. Идентичан процес се већ десио у Великој Цркви, тако да је причешће постало нека света ствар која може да те убије, тако да му се приступа ретко; сам Калвин је имао проблем да убеди своје да се причешћују стално. У свести народа је било урезано да је причешће светиња; тако да сада, и кад су се одвојили од католика, причешће је задржало своју улогу.[17]
Сви ови елементи сведоче да су валдежани, са једне стране, задржали средњовековну католичку свест, а са друге, да су прихватили и протестантску, јер су у судару са реформом били неприпремљени, без сопственог аутентичног идентитета, тако да су се делом слили са протестантизмом. Тиме су и њихове доктрине изгубиле особеност и постале протестантске. Валдове идеје (као целибат, сиромаштво и сл.) не живе више у овом покрету.
Мишљења сам да је најпримереније говорити о италијанској протестантској цркви.
  [1] Ланац који се пружа уз границу Француске и Италије, назван према лигуријском краљу Марку Јулију Котију, чије је краљевство присвојио император Нерон и прогласио га провинцијом.
[2]Исцрпна библиографија за валдежански покрет: http://www.bibliografia-valdese.com/jspwald/index.jsp. Штампани материјал: Augusto Armand Hugon & Giovanni Gonnet, Bibliografia valdese, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 73, fasc. n° 93, 1953 Torre Pellice. Садржи: Introduzione (5-7); Bibliografia (9-251); Abbreviazioni titoli (253-256); Indice degli autori (257-271); Indice generale (273-275).
Извори: Claudii Scysselli ["sic"],... Adversus errores et sectam Valdensium Disputationes, Paris 1520; Bernard Gui, Practica inquisitionis heretice pravitatis, Paris 1886; idem. Manuel de l'inquisiteur, éd. et trad. G. Mollat, Paris 1926-1927. 1964 n. 2 voll.; Bernard de Fontcaude, Adversus Valdensium sectam, éd. L. Verrees, Analecta Praemonstratensia, 1955 t. 31. pp. 5-35 (=PL 204); Enchiridion fontium Valdensium: Recueil critique des sources concernant les Vaudois au Moyen Âge: Du III Concile de Latran au Synode de Chanforan (1179-1532), éd. G. Gonnet, Torre Pellice 1958, t. 1 (Collana della Facoltà valdese di teologia, 4); Il «Contra hereticos» di Alano da Lilla, Ed. C. Vasoli, Boll. dell'Istituto storico italiano per il Medio Evo, 1963. t. 75. pp. 123-172; Duvernoy J., Le Registre de l'Inquisition de Jacques Fournier, évêque de Pamiers (1318-1325), Toulouse 1965. 3 voll.; Le confessioni di fede valdesi prima della Riforma, Torino 1967; Quellen zur Geschichte der Waldenser, Hrsg. v. A. Patschovsky u. K.-V. Selge, 1973 Gütersloh (Texte zur Kirchen- und Theologiegeschichte, 18); La dichiarazione del Sinodo di Chanforan 1532, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 1973, t. 133, pp. 37-42; Confessioni di fede dei valdesi riformati: Con documenti del dialogo fra la «prima» e «seconda Riforma», a cura di V. Vinay, Torino 1975; Il «Vergier de Consollacion» e altri scritti (manoscritto Ge 209), a cura di A. D. Checchini, Torino 1979; Fede ed etica valdese nel Quattrocento: Il «Libro espositivo» e il «Tesoro e Luce della fede», a cura di R. Cegna, Torino 1982; «Vertuz» e altri scritti (manoscritto Ge 206), a cura di M. Del Corso, C. Borghi Cedrini, Torino 1984; Bestiario Valdese, a cura di A. M. Rangel, Firenze 1984.
Енциклопедијски чланци: Böhmer, in Realencyklopädie für protest. Theologie und Kirche, XX, Lipsia 1908, pp. 799-840 (bibl. pp. 799-806); Mario Niccoli, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana) 1937 (http://www.treccani.it/enciclopedia/valdesi_%28Enciclopedia-Italiana%29); Nicholas Weber, Waldenses, in The Catholic Encyclopedia, vol. 15. New York: Robert Appleton Company, 1912. 27 Nov. 2017 <http://www.newadvent.org/cathen/15527b.htm>. Вальдéнсы, in Православная энциклопедия, Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», М. 2003, Т. VI, С. 541-543 (http://www.pravenc.ru/text/154017.html).
[3] О имену, месту и датуму рођења Валда и пореклу валдежана: A. Dondaine, Aux origines du Valdéisme. Une profession de foi de Valdès, in Archivum Fratrum Praedicatorum, 16, Roma 1946; Durando d'Osca, Liber antiheresis, in K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; W. Map, Svaghi di corte, Parma 1990; Goffredo d'Auxerre, Super Apocalypsim, Roma 1970; G. Miolo, Historia breve e vera de gl'affari de i Valdesi delle Valli, Torino 1971; J. Bayle, Origo Valdensium et processus contra eos facti, in S. R. Maitland, Facts and documents illustratives of history, doctrines and rites of the ancient Albigenses and Waldenses, London 1832; Liber electorum, in I. von Doellinger, Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, Münich 1890; G. G. Merlo, Valdo. L'eretico di Lione, Torino 2010. Jean Jalla, Pierre Valdo, éd. «Je sers», Paris et Labor et Fides, Genève 1934; Georges Tourn, Les Vaudois, L'étonnante aventure d'un peuple-église, 1170-1980, éd. Cahiers de Réveil et Claudiana, Tournon et Turin 1980; idem., Pierre Valdo et les vaudois, éd. Olivétan, Lyon 2010; Giovanni Gonnet, Pierre Valdo ou Vaudès de Lyon? in Bulletin de la Société de l'Histoire du Protestantisme Français, t. 126, 1980; Christine Thouzellier, Considérations sur les origines du valdéisme, in I Valdesi e l'Europa. Torre Pellice 1982, pp. 3-25; Gabriel Audisio, Les Vaudois: Naissance, vie et mort d'une dissidence XIIe – XVIe siècles, éd. Albert Meynier, Turin 1989.
Анегдотске природе је популарно дело: Jeanne Decorvet, Pierre Valdo et l'épopée vaudoise, 1935, кога налазимо и на мрежи.
[4] О Валдовој делатности у Лиону: Liber Visionum et Miraculorum Clarevallensium, CC CM 277, Brepols, Turnhout 2017; Carlo Papini, Valdo di Lione e i "poveri nello spirito" - Il primo secolo del movimento valdese (1170 - 1270), Claudiana, 2002; Venerabilis Patris Monetae Cremonensis Ordinis Praedicatorum, S. P. Dominico aequalis, adversus Catharos et Valvenses libri quinque, in The Waldenses: between an Order and a Church (1170 – 1530), Aldershot 2001; Stefano di Borbone, Tractatus de septem donis Spiritus Sancti, in A. Lecoy de la Marche, Anecdotes historique, légendes et apologues tirés du recueil inédit d'Etienne de Bourbon, dominicain du XIIIe siècle, Paris 1877; A. Patschowsky, Der Passauer Anonymus, Stoccarda, 1969.
[5] Vita Antonii, cap. 2: Ταῦτα δὴ ἐνθυμούμενος, εἰσῆλθεν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ συνέβη τότε τὸ Εὐαγγέλιον ἀναγινώσκεσθαι, καὶ ἤκουσε τοῦ Κυρίου λέγοντος τῷ πλουσίῳ· Εἰ θέλεις τέλειος εἶναι, ὕπαγε, πώλησον πάντα τὰ ὑπάρχοντά σοι, καὶ δὸς πτωχοῖς, καὶ δεῦρο ἀκολούθει μοι, καὶ ἕξεις θησαυρὸν ἐν οὐρανοῖς.
[6] W. Map, De Nugis Curialium, cap. 31, ed. M. R. James. Oxf., 1914, pp. 60-62.
[7] Управо је овај папа донео закон да супружници могу да се разведу да би се посветили монашком животу (Paolo Brezzi,  Alessandro III, papa, in Dizionario Biografico degli Italiani, vol. 2, 1960; http://www.treccani.it/enciclopedia/papa-alessandro-iii_(Dizionario-Biografico)/).
[8] „...Додајемо да сваки архиепископ или епископ, сам или преко неког архиђакона или других честитих и достојних особа, једном или двапут годишње, проверава парохије за које се сумња да живе јеретици; и да се обавежу три или више људи доброг угледа, или, уколико је потребно, целу заједницу да укажу епископу или архиђакону ако знају тамо за јеретике, или некога ко прави тајне састанке или се изолује од живота, обичаја или заједничких пракси верника“ (код Massimo Melani, Dottrine generali di storia del diritto medievale - Diritto medievale e cenni di diritto moderno, Lulu.com 2008, p. 163).
Текст буле: Concile de Verone. Decretale Ad abolendam diversarum haeresium pravitatem du 4 novembre 1184, in Enchriridion fontium valdensium, a cura di G. Gonnet, Torre Pellice 1958, pp. 50-53.
[9] Поред поменутог Enchiridion Fontium Valdensium, видети и: H. Grundmann, Movimenti religiosi nel Medioevo, Bologna 1980.
[10] На томе се инсистира код А. Molnár, Dalle origini all'adesione alla Riforma. Storia dei valdesi, Torino, 1989, т. I.
[11] Око проповедника-барби cfr.: Gabriel Audisio, Preachers by Night: The Waldensian Barbes (15th-16th Centuries), Vol. 118 di Studies in Medieval and Reformation Traditions, Brill, 2007; Gabriel Audisio, Le barbe et l'inquisiteur, Procès du barbe vaudois Pierre Griot par l'inquisiteur Jean de Roma (Apt, 1532). Aix-en-Provence, Edisud, 1979.
[12] Изгледа сасвим разумна и утемељена теза изнета од Mario Fois S.I., I valdesi, dalle origini all'emancipazione, in La Civiltà Cattolica, 4, 1977, pp. 54-58, да су валдежани пострадали, не толико због своје вере, колико због приступања протестантизму. Једноставно, изабрали су погрешну страну и нашли се у рату. Фоис се наслања сасвим оправдано на M. Scaduto, L'epoca di Giacomo Lainez, 1556-1565. L'azione, Roma 1974, pp. 686-708. IX cap. ове књиге је драгоцено за историју валдежана у време обрачуна са савојама, као и за судбину валдежана на југу Италије.
[13] www.chiesavaldese.org.
[14] Visita pastorale del Santo Padre Francesco a Torino, visita al Tempio valdese, Parole del Santo Padre, Corso Vittorio Emanuele II, Lunedì, 22 giugno 2015. (https://w2.vatican.va/content/francesco/it/speeches/2015/june/documents/papa-francesco_20150622_torino-chiesa-valdese.html).
[15] Око Валдове вере: K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; R. Cegna, Fede ed etica valdese nel Quattrocento, Torino 1982; E. Peretto, Movimenti spirituali laicali del Medioevo, Roma 1985; L. Paolini, Eretici del Medioevo. L'albero selvatico, Bologna 1989.
[16] За најчешћа питања око валдежана cf. http://www.valdesidipignano.it/cosa-crediamo/f-a-q-sui-valdesi/. Интересантно је приметити да се овде валдежани често позивају на православни исток, када одбацују папски примат и хијерархијску структуризацију КЦ. Прихватају чуда као знамења, али не придају им значења као у Великој Цркви, прихватају свеце као моделе узвишеног живота, али не и као такве, јер их називају полу-боговима. Чуда која нису описана у Писмима не прихватају (нпр. мироточење икона или моштију), као ни иконе, јер се држе старе иконоборачке заблуде да је поштовање икона идолопоклонство. Неће рећи да су чуда производ демонских сила, само ће нагласити да је Бог тај који делује кроз „свеце“.
[17] Око протестантских евхаристија, cf. сада већ класичну студију: Томислав Ј. Шаги-Бунић, Еухаристија у животу цркве кроз повијест, Кршћанска садашњост, Загреб 1984, pp. 257-282.

Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Проблем попова


 
Кап ми се прелила преко чаше... Попови су проблем. А зашто су проблем? Зато што они желе да буду проблем? Не, зато што су жртве и саучесници проблема.

У преамболи се обично не износи решење или закључак. Али сам га изнео зато што не бих хтео да оправдам попове, али ни да их сасвим криминализујем. Јер су они продукт система. Но, рећи, крив је механизам, то не значи ништа. Крив је Деда Мраз! Неће бити...

Мој случај, који је атипичан, и једноставно не може да се уклопи у један објаснитбени модел, ипак може нешто да каже. Ја сам у систему али и ван њега. И зато сада могу да се „сурово“ осврнем на њега.

Попови су главни котачи у целом механизму. Највише их је. Мислим конкретно на СПЦ и на њу се овде односим, а не на остале ПЦ. Та пак машинерија има потребу да се новчано издржава. И терет је на поповима. Они су задовољни јер у 80% случајева зарађују боље него просечни грађани. И плаћају рекет. То се тако не назива, али су то разрези који служе за епархије. И то је највећа врлина која се тражи од поповске касте. Паре. Знати музти.

То је систем религије. Он задовољава паству и вишу касту. Вук сит и јаганци на броју. А да ли је Исус мислио на јаганце као овце? Не бих рекао. И шта пирамидално имамо? Владика тражи паре од попа, поп од народа. Наравно да има и међу-карика (ђакони, клирици разних фела). И шта одговара попу? Послушне овце које дају паре. Што више оваца, то више руна.

Систем функционише. Пример: Градимо цркву у селу, народ традиционално побожан, не таласати да се не би узбунио, градски отац даје све могуће дозовле за градњу, поп налази молера кога представља уметником, парохијани дају паре за „фреске“, од тога један део иде попу, други одборницима, трећи владици, а сића сликарским помоћницима, ако дође... Поп на гозби добија напрсни крст, пред владиком јагње пуњено кајмаком, музика, сви весели. Систем је савршен. Владика на сабору представља извештај како је ОН обновио или подигао или живописао цркву. И зато прима лепу плату. Колика год да је, он не плаћа из свог џепа струју. Не излази на пијацу да купи хлеба и лука... Јер то би било омаловажавање владичанског чина. Не зна колико кошта литар млека. И човек са џепарцем управља туђим животима.

Поповима је у интересу да имају овце. Јер су попови довољно интелигентни да виде како за надређене имају људе који не живе у овом свету. И онда ни попови не таласају. Зашто би уводили неке „новотарије“ у парохији?        

   Систем власти у СПЦ је феудални. Турски. Кадија те куди, кадија ти суди. Принчеви цркве имају бесконачну власт. И немаш апелационо право. Закон о мобингу још није заживео. Као да су одвојени светови црква и држава. Због тога, ако содомзујеш или убијеш неког у цркви, то државу не интересује. А то не би смело да буде тако.

Имају попови неке школе и интелигенције. Но, 90% њих не знају нешто друго да раде. Зато су заточеници заната. Још их стисну жене и одговорност према породици. И радили би многи нешто ново у парохији, али како се свако мало мењају владике по епархијама, не знаш какав лудак може да ти излети у то руском рулету. Умешност преживљавања.

Кад већ попови имају памет (не баш сви, али добар део да), испада да је проблем у нечему што немају. А шта је то? Попови немају муда! Кастрирали их калуђери.

Попови су муда продали за тањир чорбе. И зато кажем да су истовремено жртве и саучесници у злочину. Јер ово није систем који је регулисн правилима него злочиначки систем. Који губи душе. Буквално као у обреду продаје своје душе.

Намерно се изражавам у овим терминима. Да би тама могла да каже: О чему вам говори овај безбожник? Е, ја то хоћу. У најгорем могућем облику. Да здерем кожу са овог зла ако је икако могуће. Јер, ја сам могао рећи: часним оцима, свештеницима Бога Живога, недостаје храбрости. Не, ја хоћу да ти закопам прст у око! И ништа ми не можеш. Рекао сам нешто лажно? Нисам. Ако сам рекао добро, што се буниш и што ме кудиш?

Одмах ће да устану демагози међу владикама и да кажу како ја желим да се направи „комунистичко“ свештеничко удружење. Не, пријатељи, ја сам увек био ван комунизма. Од детета. Али се вама мора стати на пут. Ово је бласфемија. Јер колико год да је тежак грех силовања једног дечака толико је тежак и грех силовања једног свештеника. А то се дешава више него често. И други попови гледају као биволи кад лавови одвоје неко грло и растргну га...

Да ли је вама, владике (наравно да се не односим на све), јасно да када бисмо се ми, попови, понашали према пастви као ви према нама, не би нам остало ни једног верника? Јер верници не зависе финансијски од нас. Послали би нас у мајчинске изворе...

Приче о хришћанском персонализму су само форе које се користе за завођење простодушних. У пракси је само динар Личност. Но Исус не рече да су блажени богати. Напротив. Рекао је да се не може служити Динару и Богу. И сваки од вас је пред тим искушењем. Не надајте се да ће бити неке друге пробе. Све је овде. Један живот само имамо. И у томе у чему нас затече Господ, у томе ће нас судити. Сваки да гледа лице ближњег.

Штитити ближњег од себе, то је чојство, по Марку Миљанову.  То се цитира често. Али не аплицира. Пророчки вапим, нас неће бити ако ово не усвојимо као принцип. Ако немамо довољно интелигентних владика, који ће урадити на систему самозаштите, да интегришу попове у систем одлучивања и контроле, ми смо изгубљени. Да се вратимо Јеванђељу, да који хоће да буде први, има свима да служи. Као што то данас ради папа Франциско. Пере ноге и женама криминалцима. Лажно? Лицемерно? - Допуштам да тако мислиш. Али нека узме сада патријарх Иринеј и свима владикама да опере ноге. Лажно и лицемерно, али нека уради. Нека узме миртополит Амфилохије да купи кило хлеба...            


 

Заиста имамо проблем. Невероватан је број људи који ми се јавља и траже на фб пријатељство. Имам мноштво рањених из борби. Много разочараних, много који траже помоћ.
Текст који сам овде дао на размишљање и на делање, је имао одјека. Није све баш мртво. Али, људи су преплашени. Реаговали би и сами али су везани послом. Неко је питао и о. Саву о овом проблему, и он је одговорио бираним речима, али указујући на грех који постоји. Проблем по мени не би био велики кад би греси били венијални, али ја реагујем као што је и Павле радио говорећи Коринћанима да на осуду једу и пију јер су увели класне разлике. И испада као да никад нису изговорене те речи! Још су у једној перверзној пермутацији ствари клирици успели да потчине управо нејаке. Успели су да убеде "боранију" да су они нешто више. А Павле баци дрвље и камење на богате који су доносили вечеру за себе и допуштали да сиромаси на тој вечери гладују. Ако је Павле био моралиста, онда сам и ја!
Ни Павле ни ја не кажемо да треба да се укине црква. Али треба да се успостави нека контрола против малтретрања људи на основу сталежа. И то не значи да неук лаик дође и да се пита о свему. Не, али да буде у одбору. Такође, ни да лаички одбор може да намешта попове и владике. Ово је деликатан проблем и свако ко мисли да се о овом хајдучком систему, који је и данас на власти, може радити, грдно се вара. Счледи корак осмишљавања система који може да буде функционалан и да има ефикасан механизам самозаштите. Јер да је тај механизам постојао, ми не бисмо имали сву ову педофилију, мобинг, изнуде и остала криминална дела. Но, тај систем не могу да направе владике саме. Морају да се позову и особе као што је моја маленкост. И не само да они одаберу "стручњаке" јер се после види какве су "стручњаке" одабрали. Отприлике, као кад се деси неко убиство или тежак криминал па парламенти направе комисије које служе управо да би се то заташкало, а не открило.
Могли би да научимо нешто од католика. Папа Јован 23 је у базилици св. Павла ван зидина Рима само саопштио окупљеним кардиналима и владикама да ће да сазове сабор. Ставио их је пред свршен чин. На прсте једне руке се могу набројати особе које су знале за то. А папа је видео да су проблеми толико тешки да само један радикални рез може да их реши. А читао је књиге обичног свештеника, Ива Конгара. И њега је позвао да на Концилу буде перитус. Као када би мене патријарх Иринеј позвао. Но, ми нисмо католици...
Добри папа није позвао неког кардинала да му решава проблеме него човека који је покренуо мноштво проблерма у КЦ. Проблем екуменизма, евхаристије, лаиката, одељених цркава... Но, ни традицоналисти нису седели скрштених руку, па су изгурали у први план св. Јована Пвла II, који је у доброј мери пригушио иницијативе овог Сабора. Сада Франциско гледа да изрије бедеме који су постављени у међувремену... То је црквени живот и динамика. И нама то треба. Највиталнијима се показују Руси. Иако њима предстоји по мојој процени још најмање пола века да би се на глобалном нивоу приближили позицијама Другог ватиканског сабора. Ми (православни) још немамо довољно снаге. Радовао бих се да грешим.
Оно на што бих озвао наше оце, браћу, на локалном нивоу је да се вратимо што је могуће више хришћанским принципима и Писму, јер тако бисмо могли да барем мало ублажимо ову нашу скандалозну ситуацију, аждају која гута живе људе. И то може да се уради на локалном нивоу, како је говорио велики Никодим Милаш. За то нам никакви васељенски сабори не требају. Да узмемо да уведемо и жењене епископе, како је и сам Милаш допуштао. Да се минијатуризују епархије. Франциско је епископ Рима, али има под себи више еископа који управљају деловима града. Био сам на служби са једним од њих (нисам саслуживао, да одмах кажем зарад талибана), човек без свите, нормално се понаша, после узе и седе сам у ауто и оде кући. То нама фали.           

Правимо мртве храмове. Праве се храмови без верника, манастири без калуђера.
И онда се чудимо како нам Бог не шаље вернике, када смо Му већ направили манастире и храмове.
Нису попови и калуђери криви, јер таква црквена политика долази са врха. Уместо да циљ буде изградња вере, улагање у људе, да се изграде прво јаке црквене заједнице, па ће Господ онда већ дати простор за окупљање, за молитву, за Литургију, прво се граде се камени храмови, па се онда уздаје у Бога да ће он изградити црквену заједницу и довести верни народ. Можда нам Господ и доведе албанце, арапе и кинезе да се моле у празним храмовима које смо изградили...

Штета што није стигло раније, као што је синхроно превођење на "хрватски" и "српски" италијанске изјаве каснило у српској варијанти скоро 24 часа. Одговорни у информативној служби СПЦ треба једном да схвате да је брзина информисања у данашњем свијету једнако значајна као поузданост. Управо два потписана архијереја се добро разумију у медије и надам се да ће у будућем периоду порадити на томе, и кроз званичне и кроз незваничне "брифинге" да новинари "специјализовани за црквена питања" имају заиста праве информације.
Иначе, јуче се није било тешко досјетити да су Новости направиле скандал од нечега што им је на медијској сцени дозвољено да праве скандал (друге теме су резервисане за погодније таблоиде). Но, у контексту ове теме и саопштења да подсјетим да су Новости и прошле године, симболично на 10. травањ објавиле ударни интервју са "корифејем" др Србом Живановићем, који је тврдио да је Степинац лично клао у Јасеновцу.
Многи католици су са нама, надајмо се и папа, у противљењу канонизације Степинчеве, али не желе ни такве непотребне, поред свега, инјективе са српске стране.

Неславно пропадање славних новина
16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина
или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви
Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви.
Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви.
Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“.
Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а  не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“.
Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него...
На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор.
Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро.
Митрополит загребачко-љубљански Порфирије,
председник српског дела Мешовите комисије
за дијалог о Степинцу, и
епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије

View full Странице

Човек не стиже на све да одговори ни све да напише... Августин је био у стању да ти наведе 5 буквалних тумачења једног текста. То је херменеутика. Зато кад читам ове патуљке (не мислим на никог овде конкретно)... мало ми припадне мука.  
 

Неко је поменуо каноне, а при том заборавио да су променљиви.

Za crvena slova možda ste u pravu, za ostatak, pročitajet bar pravila koja ste sami doneli, a ona su više nego jasna.
A što se tiše ĆERANJA, ćeraj se ti i nauči se bar malo pristojnog obraćana, to ti je dužnost kao adminu foruma.
Prostakluke tipa ĆERAJ ne doliče ni tebi kao adminu ni onome čime se predstavljaš.

Браво, тако нешто би ваљало урадити. Захумљани су издали и целу ову књигу, он имао неку промоцију за Тасу... Треба  направити нешто паметно. И то на филозофском или на неком другом месту... Сада не знам да ли више постоји Коларац... 

Текст је прекратак да би се очекивала нека наднебеска роса која би нам отворила очи и све појаснила. Теби Писмо говори да је Ис Истина, и она се не базира на идеолошком нивоу. Верујем да би и ти сам могао да одговориш на питање зашто хр. није идеологија...

Za crvena slova možda ste u pravu, za ostatak, pročitajet bar pravila koja ste sami doneli, a ona su više nego jasna.
A što se tiše ĆERANJA, ćeraj se ti i nauči se bar malo pristojnog obraćana, to ti je dužnost kao adminu foruma.
Prostakluke tipa ĆERAJ ne doliče ni tebi kao adminu ni onome čime se predstavljaš.

Svaka cast na ovim uputnim redovima I to iz srca, uma I pera Mitropolita Nikolaja Mesogejskog! 

Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције  
Митрополит Месогејски и Лавротикијски Николај је један од ретких на светском нивоу истакнутих научника који је у мантији.

Пре него што се посветио Богу владика је био научни консултант при Националној ваздухопловној и свемирској администрацији САД (NASA) и био је познат по својим иновационим истраживањима у области астрофизике, механике, медицине и биоинжењерије. На челу је првог Центра за биотику и деонтологију у Грчкој и председник је Синодалног комитета за биоетику Јеладске Цркве. На Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Као хирург је смислио помоћни метод при операцији срца. Оставивши НAСА-у и велики академски успон отишао је на Свету Гору да се замонаши. Након извесног времена изабран је за епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавротике, наставио је да се бави научним радом. У једном интервјуу одговара на Теорију еволуције. Одломак се налази у књизи Αν υπάρχει ζωή, θέλω να ζήσω (If Life Exists, I Want To Live), translated by John Sanidopoulos.  

Текст је кратак и јасан и добронамерним људима у цркви говори довољно какав став би требало имати око теорије еволуције, јер га предлаже човек који је ауторитет како у научном, тако и у духовном. Моја маленкост до речи потписује овакав приступ.

Питање: Као особа која верује у Бога, какав је ваш поглед на некога ко жели да се бави савременим истраживањима, посебно онима која ипак на крају изазивају Бога, као што је генетски инжењеринг, космологија или неурологија? Одговор: Истраживање које се спроводи да би оспорило Бога, болује од  предрасуде. Истраживање се врши да би се открила научна истину. Какав би био проблем са неким ко желе да прошире хоризонте својих мисли и знања? Богу се на тај начин боље прилази. Бог није идеологија коју би требало да свим средствима бранимо, него ми верујемо у Њега, јер је Он Истина. У том смислу, чак и научна истина открива га. Ако је Он још увек за дискусију, време је да сазнамо више о њему. Верник који се боји научног истраживање, боји се истине. Можда је он верник који не верују.

Питање: Шта бисте рекли о теорији еволуције? Зар она није у супротности са учењем Цркве? Одговор: У вези са овом темом, учење Цркве се заснива на инспирисаној књизи Постања. Она није књига о физици или биологији. Важна ствар о којој се говори није да ли је Бог обликовао човека од земље и где ју је нашао, него да је човек направљен «по слици Божијој и налику». Све остало спада у детаље. Како наука може да поткопа ово? Осим тога, ако наука побољшава наше разумевање овог света и нашу слику о Њему, зашто би то било изазивање Бога? Највише што можемо рећи је да боље разумемо неке ствари. Човеково наликовање на Бога, а то је да смо начињени са божанским животом и угравирани са циљем да наликујемо божанству, то наука не може да промени. Иако неки научници то могу са арогантношћу да покушавају да провоцирају.
Питање: Дакле, није битно да ли човек потиче од животиња? Одговор: Оно што је битно је божанско порекло човека и његов однос са Богом, наиме да нас је Бог створио, а не како нас је створио. Такође, није опасност да човек потиче од животиња, већ могућност да ћемо завршити као они: «Људи, упркос њиховој части, не претрајавају, они су као звери које нестају» (Псалам 49:12). И док је наш циљ да будемо као Бог, зашто покушавамо да докажемо да смо животиње? Проблем, дакле, није научна потврда еволуције, него залагање за болесног тумачење исте. Ово последње не доказује непостојање Бога, него потврђује острашћену кратковидост човека. Заменити божанску сврху са једном несмотреном дегенерацијом на животињу! Чак се ни животињама то не би допало.

Питање: Али имамо битних сличности са животињама и треба да се одгонетне њихова важност. Одговор: Интересовање за нашу сличност са животињама изненађује ме. Када би било сличног интересовања за наш афинитет са Богом, колико би била другачија ствар! Ваљало би да откријемо значење овог афинитета. Што се тиче животиња, сигурно има сличности. Наше тело на овај или онај начин, подсећа на тела виших примата. Ми се чак можемо учити на основу инстинктивних врлина животиња. Имамо много примера који се налазе у Светом Писму. Христос каже у Беседи на гори да «гледамо на птице небеске» и на који начин можемо да их имитирамо. Али, шта је битно у нашем разликовању у односу на животиње? Човек је психосоматско биће. Ово је извор његове вредности. Време је да окренемо пажњу са наше сличности са животињама ка могућности наше сличности са Богом.

Verujem da mnogi vide, ali strah je veliki medju sveštenstvom.
Monaški klan je preoteo Crkvu. Svaki polupismeni monah traži da ga se osolovljava sa OČE, a zna se kome pripada ta titula. Monasima, koji nisu služitelji Crkve, ne pripada takva titula.
Monasi nisu rukopoloženi, već pod zavetom ili "dali su časnu reč", a počeli su da vode Crkvu kalo sopstvenu prćiju.
Većina sveštenika je zastrašena gubitkom parohije i nemogućnošću da decu prehrane, pa onda saviju glave i ćute, ne u poslušanju, već u poniženju i servilnosti.
Samo čekam dan, kada će monaški klan motkama da zavodi red po parohijama.
U mesto da su u manastirima po kelijama, njih najviše ima na TV u samo reklamama.
Od manastira su napravili turističke destinacije i trgovine, pa i to je malo, već u poslednje dve godine, ne možeš naći manastir koji nema neku svetinju.
Ili je to ikona, ili je to kamen, ili neki izvor, potok, drvo..... Bitno da u reklami za vizite (poklonička putovanja) stoji da jedan leči šuljeve, drugi reumu, treći srce, četvrti trudnoću, peti ispunjava sve želje.....
Odakle sve to?
Od kad iznikoše toliki sveti kao kod engleskih rimokatolika iz 11. veka, gde su prodavali kosti pokojnika, kao mošti svetih.
Blasfemija bez kontrole, a narod, slaboveran, u problemima, ide od jednog do drugog manastira nadajući se rešenju problema, odvaja poslednju crkavicu za sopstveno zdravlje ili zdravlje svojih.
Ko kontroliše manastire i monaštvo, ko zavodi red i poredak?
Niko osim Igumana, koji ume da kaže da se vrata otvaraju i na jednu i na drugu stranu, osim ako nemaš dobru dinarsku ili deviznu penziju.

Ma kakva legenda.....
Pazi ovako...
Sv. Nidža je bio odličan pisac, ali loš govornik. Poznato je i da je bio živac, kratak fitilj do zla boga. Nije mogao da se skrasi na jednom mestu nikako (zato je zaštnik putnika  )
Na Prvom Vas. Saboru, nije bilo desetak ljudi, bilo je tu nekoliko stotina, a po procenama istoričara u dvorani je bilo izmedju 300 i 400 ljudi uvek.
Car Konstantin, njegova straža i obezbedjenje, svi episkopi, prevodioci, pisari, sluge koje su donosile da se pije i mezeti.
Debata žučna, svi u glas i svako ima argumente.
Arije je bio odličan govornik i da je uspeo, mi bi danas bili Arijanci.
Dakle, Arije se raspričao, Nidži pukao film i odvalio ga od batina, jer nije znao kako rečima da se suprotstavi.
Kažu da je bio samo šamar.
Nije, jer se u onoj gužvi šamar ne bi ni primetio.
Ali onolike batine su se primetile, tako da je ispao skandal te su Nidžu lišili čina i prava.
To je dobro došlo Ariju da ponovo tupi svoju jeres, ne bi li ubedio Cara da je ispravna.
Onda je nekima palo na pamet (Nidžino društvo) da prošire priču kako im se Duh Sveti tri puta za redom javljao sa napomenom da vrate Nidžu.
A kad se spomene Duh Sveti, tu nema oćeš-nećeš.
Poenta jeste, kad se Nidža vratio, Arije je zanemeo od straha da ga ovaj ne odere još koji put, te mu nije prošla jeres, posebno što je bio naduven od proteklioh batina, pa nije mogao da priča valjano.
E, to je istina, malo prilagodjena današnjem vremenu.  

Zašto ne bi bili evolucionisti u nekim delovima, na primer mikro evolucija.
Mogu se pozvati na Pismo, a a time ne negiraju Pismo niti da negiraju ono oko čega su se prvo zakrvili evolucionisti i kreacionisti.
Kreacionisti tvrde da se od neživog ne može napraviti živo. Evolucionisti pak tvrde da može, a niko Pismo da pročita.
A u Pismu lepo piše, da je Bog sakupio gomilicu zemlje (dakle, neživo) i od nje napravio čoveka.
Tu se potvrdjuje evolucionizam bar u mikro sferi.
Drugo, izvadio je rebro muškarcu i napravio ženu.
Dakle, Svevišnji se igrao genetike i napravio nama muškima savršeni GMO za čijim ogama i stražnjicama okrećemo glave.
Dakle, Božija volja da napravi savršeno GMO biće. 

JESTE, TEOLOGIJA JE NAUKA!

Evo dajem prlilog ovome jer mislim da jeste u skladu sa temom.
Kada bi usko gledali, ne bi ni komentarisali, ali ovo pismo, zabrana, izazvala je i izazvaće daleko veće implikacije nego što mislimo.
Na žalost, nije sve kako izgleda, a ne bih da ponavjam sve ono što sam pisao proteklih meseci u vezi dešavanja u "budućnosti" koja su se delom već desila.
 
https://www.facebook.com/93589526605/photos/a.216440681605.144462.93589526605/10154518108976606/?type=3  

Ја свесрдно подржавам патријарха Иринеја и његово о сређивање стања у СПЦ и све што сам износио ишло је у том правцу.Ми не треба да доприносимо бољитку професорима већ целој Српској православној цркви.Све што сам писао писао сам јер сам препознао одређени бунтовнички дух за који једва чекају артемити и остали секташи да се појави.
На многаја љета патријарху српском Иринеју Аксиос Аксиос Аксиос