Ведран*

@александар живаљев зашто овде пише да је писмо упућено 30 априла? Зар не би требало 30. марта?

Да ли је Августин служио са Думенком у Цариграду на потписивању "томоса"? Зна ли неко?

Целив Владики Давиду! Каква радост и укрепљење је када Архијереј не ћути него каже слово истине! Аксиос!

Ово је завлачење за Голеш планину. Није тачно да Цариград инсистира на именима градова. Архиепископ Стилијанос аустралијски, или викарни Серафим аполинаријски. Аустралија није град. Нити на територији АУ постоји град Аполинарија. Очигледно да није. Дакле, Голеш планина.

Видите ли како је Иринеј паметан. Иринеји су иначе такви.

Ма перје можда, глава не. Ипак смо ми господа Хришћанска.

Извинтеме што упадам. "Лаже" није квалификација. То је опис једне појаве код људи која се зове лагање. Тога нема ниже у "еволуционом ланцу" тако да је реч о врло софистицираној способности. Лажов је квалификација. А расуђивање је потребно за разликовање првог од другог. Енде.

Линкована је та порука на претходној страни.

С тим што ово "по правилу" шаље сигнал да је оно како пише у документима из Крита ПО ПРАВИЛУ. А што, онда, доводећи ствар до логичног закључка, значи да оно како га СПЦ ословљава није "по правилу".

Није то што мислиш.

Тачно. О томе написах у линкованом тексту из претходне поруке. Ствар је у томе што његово врло вешто, мора се признати, одговарање без одговора, открива више него што објашњава.

Имајући у виду то и оно што рекох овде на крају текста .... ...више је него јасно да Еп Максим сматра да му припада титула Епископ у Западној Америци, коју му признаје Фанар, јер каже да му тачна титула стоји у критским документима, а не титула Епископ западноамерички, коју му је дала СПЦ.

Па смири се ако си узнемирен. Или пробај да не читаш ако ти је тако лакше. Није добро узнемиравати се.

.... док се не збуде... да пробам ја .... "строу мен аргументи, нигде није рекао, алал ти ћуфте"

Канонска Украјинска Православна Црква позива Патријарха Вартоломеја да поништи "Томос" Ukrainian Church calls on Patriarch Bartholomew to rescind the tomos of autocephaly Kiev, April 4, 2019 Photo: news.church.ua The Holy Synod of the canonical Ukrainian Orthodox Church gathered at the Kiev Caves Lavra yesterday under the chairmanship of His Beatitude Metropolitan Onuphry of Kiev and All Ukraine, discussing a number of issues of Ukrainian Church life and governance. In particular, the Synod issued a statement on the situation in the Ukrainian and world Orthodoxy, in which it calls upon Patriarch Bartholomew of Constantinople to admit its mistake, rescind the tomos granted to the schismatic so-called “Orthodox Church of Ukraine,” and begin correcting its mistake. The bishops write: It should be noted that the actions of the Patriarchate of Constantinople in Ukraine has caused great harm to Ukrainian Orthodoxy, and also became a threat to pan-Orthodox unity. We believe that the Patriarchate of Constantinople and personally Patriarch Bartholomew must admit their mistake and start working on correcting it. A way of rectifying their mistake could be to rescind the granting of the Tomos, call for the schismatics to repent of their sin of schism and convene a pan-Orthodox Assembly in order to facilitate a conciliar decision which may help resolve the Ukrainian ecclesiastical question. The Synod notes that the idea of overcoming the ecclesiastical schism in Ukraine by giving a tomos of autocephaly to the schismatic side of the conflict turned out to be false: “Ecclesiastic reality in Ukraine illustrates that for Orthodox Christians, the Tomos did not bring with it any unity, peace or respite as was promised by the initiators of this idea from church and state circles a year ago. Instead, the fruits of the Tomos became violence, conflict, confrontation, tears and suffering for the faithful of the Ukrainian Orthodox Church.” Moreover, the Synod writes that Constantinople’s perceived right to interfere in other Local Churches “is totally unfounded, artificial, false, and contrary to the Church’s canons. Accordingly, the Patriarchate of Constantinople does not have any right whatsoever to interfere in the Church life of Ukraine.” The statement also notes that none of the Local Churches have recognized the schismatic church and that several have explicitly rejected it, regarding the consecrations and ordinations of the schismatics as illegitimate. In conclusion, the Synod writes: “We ask everyone to pray that the Lord preserve the unity of Holy Orthodoxy, strengthen us to remain steadfast for the Truth of God, and grant us peace, tranquility and mutual understanding in our Ukrainian state. May our Lord God bless us all!” http://orthochristian.com/120387.html

Митрополит Иларион – 10 година на челу Одељења за спољне црквене везе 1. Април 2019 - 21:55 Архијерејском Литургијом у Крстопоклону недељу, 31. марта 2019, митрополит волоколамски Иларион је у московском храму Иконе Матере Божје „Радост свих ожалошћених“ обележио 10 година своје делатности на челу овог значајног тела Московске Патријаршије. Саслуживали су му представник Патријарха антиохијског и свег Истока у Москви митрополит филипопољски Нифон, намесник Новоспаског ставропигијалног манастира епископ воскресенски Дионисије, заменици председника овог Одељења протојереј Николај Балашов и архимандрит Филарет (Булеков), представник Православне Цркве Чешких земаља и Словачке архимандрит Серафим (Шемјатовски) и други. На богослужењу се молило за мир у Украјини и обављено поклоњење крсту усред храма. Затим је епископ воскресенски Дионисије прочитао поздравно слово патријарха московског и све Русије Кирила којим срдачно честита јубилару на свеукупном раду и помоћи коју он са својим сарадницима чини да му је лакша служба Предстојатеља. Свјатејши истиче да Одељење за спољне црквене везе предузима све могуће напоре у циљу успостављања добрих односа између сестринских Цркава и народа, а притом је му је рад укорењен у светоотачком предању држања црквеног устројства. Митрополит филипопољски Нифон је у свом слову споменуо предшественике митрополита Илариона: митрополита Николаја (Јарушевича), митрополита Никодима (Ротова) и сада још живе митрополита Јувеналија (Пољаркова), митрополита Филарета (Вахромејева) и, најзад, Свјатејшег Патријарха Кирила. „Сви су они вама оставили у наслеђе озбиљно и моћно Одељење којим Ви сад умешно руководите“. „Целокупни Ваш колектив који се не стара само у појединостима о Православљу, но и о другим хришћанским вероисповестима и религијама, под Вашим руководством ефикасно установљује снажне људске везе у свету које су толико неопходне у наше сложено време међусобног отуђења,“ казао је митрополит Нифон, Представник Антиохијске Патријаршије је истакао да је поклоник музичког талента митрополита Илариона, да чита његова богословска дела, да са интересовањем чита на интернету проповеди и предавања... „Ваша проповед – речју, музиком, благородним поступцима – све то је аутентична проповед хришћанства, Православља у свету и уздизање ауторитета Руске Цркве...“ Јубилара је поздравио и архимандрит Серафим у име предстојатеља Цркве Чешких земаља и Словачке Растислава и пожелео му у име своје Цркве изобиље свеспаситељне благодати, добро здравље и пуну помоћ Божју при његовом одговорном и саможртвеном служењу. Високопреосвећени митрополит Иларион је захвалио на поздравима, као и свима својим сарадницима у Одељењу за спољне црквене везе. „Наше Одељење најчешће називају ‘министарством иностраних послова Руске Цркве’; међутим, као што сам више пута рекао, последњих година требало би га правилније назвати ‘министарством одбранe’ Руске Цркве, можда пограничном службом, јер ми стојимо на стражи свештених граница наше Цркве штитећи их доступним средствима и способностима. Но главни наш заштитник је Исус Христос и силом Крста Господњег супротстављамо се посезању на наше свештене границе која долазе са разних страна. Но ми схватамо да иза њих не стоји воља Божја, но воља људска....“ Извор: Московска Патријаршија (са руског Инфо служба СПЦ) http://www.spc.rs/sr/mitropolit_ilarion_10_godina_na_chelu_odeljenja_za_spoljne_crkvene_veze

Наканио сам се да прочитам са релативном пажњом последњи одговор Еп Максима Еп Иринеју. Одавде, са закључане теме... Па већ у првом делу имам шта да видим. Занимљив је почетак Еп Максима. Он нам поручује да се, попут Св Василија великог, стара о пастиви и јединству Цркве док Еп Иринеј „само види прозивке и нападе“. Дакле Иринеј НЕ ВИДИ добро, он има НИСКИ ПРАГ ОСЕТЉИВОСТИ, и чудан НАЧИН ЗАКЉУЧИВАЊА, по оцени Епископа Максима. Даље Епископ бачки, ИРОНИШЕ и КРИТИКУЈЕ, води дијалог како се у КУЛТУРНОМ СВЕТУ не води дијалог. Епископ бачки ПРАВИ ГРЕШКЕ, иако је имао много времена да проверава шта пише. Па таква једна грешка је и то што каже да је Епископ Максим наведен у критским саборским документима као Епископ „у западној америци“ а не као Епископ „западноамерички“. Међутим, да видимо шта тачно пише у званичним издањима .... ево изволите па читајте За неке ће овде бити крај приче јер је јасно да оно што износи Епископ бачки јесте тачно (у суштини). Али не одустајте, јер тек постаје занимљиво. Да наставимо... Да пажљиво погледамо шта каже Еп Максим. Јер ће нам после читања тога како он одговара Еп Иринеју бачком постати много шта јасно. А нарочито ће нам бити јасна методологија којом се користи Еп Максим у полемици. А отале закључке нека свако изводи самостално. Он каже следеће, реферирајући се на Епископа бачког, који, како видесмо, „прави грешке“: „Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна.“ Да анализирамо. Епископ бачки је истакао чињеницу да Фанар не признаје пуноправно епископство епископима других помесних Цркава у дијаспори што сведочи начин на који наводи њихове титуле. Објашњавајући ту суштинску ствар и наводећи пример упраљво Еп Максима, као епископа у дијаспори СПЦ, Еп бачки Иринеј је поменуо да је Максим „епископ У Лос Анђелесу и Калифорнији“. Свакој особи са просечним интелектуалним капацитетом, која прати ова дешавања, је посве јасно да се примедба Епископа бачког односила на употребу предлога „у“, у титулацији нефанарских епископа у дијаспори, у саборским и другим документима, а не на прави назив области у којој Епископ Максим столује. Међутим, шта ради Епископ Максим. Он коментарише не употребу предлога „у“ него „правилно име своје Епархије“! Не говорећи директно да Епископу бачком исправља грешку у називу Епархије. То јест, не каже му да жели да исправи грешку и каже да његова епархија није лос-анђелеска и калифорнијска него западноамеричка. Не он то не ради. Он ћути и служи служи се софизмом, веома пажљиво конструишући реченицу, да би као основна порука остала да није тачно оно што Епископ бачки тврди, иако у суштини јесте тачно оно што Епископ бачки тврди. Овим постиже ефекат да је Еп бачки брз, непажљив, да прави грешке, све оно како га је оквалификовао на почетку свога саопштења, а да истовремено потпуно заобилази тему. Уколико би га неко на то прозвао, његово оправдање је да он ништа нетачно није рекао, јер он заиста није „калифорнијски“ него је „западноамерички“, али питање да ли је „У Западној Америци“ или баш „западноамерички“ није ни дотакнуто. Као привид аргументације ове своје исправке владике бачког који „греши“ он каже следеће „ми смо приликом потписивања документа крај свог имена по правилу дописали ПРАВИЛНО име наше епархије“. Код брзог читаоца то ће да остави утисак да Иринеј измишља све, а у ствари је Еп Максим само вешто избегао да одговори на питање, и још вештије искористио прилику да искритикује Епископа бачког. Али оно што следи открива још много више. Епископ Максим каже „Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна“. Након свега изнетог, имајући у виду да у документима стоји да је он епископ „у Западној Амеирици“, имајући у виду да он код Еп бачког исправља техникалије из назива области, а не то да ли је он пуноправни Епископ на својој канонској територији, како другачије разумети горњу реченицу него да је Епископ Максим сматра да је титула у актима сабора тачна и да је он потпуно сагласан са титулацијом по којој је он Епископ „У Западној Америци“ а не Епископ „западноамерички“. Опет супротно ставу своје Цркве која му је дала ту титулу Епископа „западноамеричког“, а не Епископа „у Западној Америци“.

Послао сам следећи коментар на тему "Раскол се Захуктава" Коментар се односи на чланак овде.... Неколико запажања на горњи чланак. Као што се из приложеног види, широм наших епархија у северној Америци, наши Архијереји су одлучили да се уздрже од саслуживања са цариградском Патријаршијом. Наиме такво стање је жалосно, без сумње, али оци Архијереји су одлучили да поступе по препоруци СА Синода СПЦ. Ми као Црква нисмо прекинули евхаристијско јединство са ЦП, међутим ситуација је потпуно ванредна због одлуке Цариграда да се присаједини расклоницима. Замислите колико је потребно провера и координације да би се утврдило ко ће евентуално да саслужује на неком свеправославном сабрању да би се осигурало да представници расколничке украјинске "цркве" или они који су директно са њима саслуживали не буду на томе сабрању и да наши свештенослужитељи не би нехотично изазвали саблазан међу верујућима? То је јако тешко. Зато је СА Синод мудро поступио издајући ову препоруку, али остављајући уједно и довољно простора да локални Архијереји могу да расуде зависно од специфичности својих околности. Замимљиво је да у целој Северној Америци сви наши Архијереји, расуђују исто, и у исто време сасвим другачије од Еп западноамеричког Максима, који је одлучио да поступи супротно препоруци СА Синода. Пошто се јавно огласио, било је за очекивати да ће он понудити неке веома јаке аргументе за такву своју одлуку. Међутим, никакве аргументе од њега нисмо чули осим критике његовог старијег брата Архијереја којега је, подругљиво, прозвао најпре именом портпарола, а затим и видовитим бачким епископом и почастио га многим другим епитетима. А све то у име пастирске бриге за своју паству. Остало је посве нејасно какве везе са његовим пастирством и паством има Епископ из богомчуваног града Новог Сада удаљеног од Алхамбре у Калифорнији преко десет хиљада километара!? Неки апологети става Еп Максима по питању укјрајинске кризе покушали су да оправдају његов поступак. Али веома безуспешно. Само су још више исплели мрежу забуне. Тако су покушали да кажу најпре да препорука Синода није била јасна, па је владика Максим морао да појасни, да бих убрзо затим прешли на тврдњу да је препорука јасна и да владика Максим поступа сасвим у складу са препоруком Синода, што и сам владика тврди у своју одбрану. Други апологети су рекли да смо ми сви који у свему овоме видимо проблем или злонамерни, или збуњени, или неупућени, то јест ништа не разумемо, или све то заједно. Међутим, оно како су владику Максима судећи по медијским написима од Русије, преко Украјине, и Грчке, и суседне нам сада Северне Македоније, па до Америке и Аустралије схватили је истоветно. Схватили су га као јединог гласног подржаваоца украјинске "аутокефалије" по моделу патријарха Вартоломеја, из Српске Православне Цркве. Схватили су и представили његово узводно пливање, не као пастирску бригу него као нејединство у ставу СПЦ у односу на украјинске расколнике Денисенка, Думенка и Малетича, њихову дружину и саслужитеље. Да ствар буде гора, наше добијање аутокефалије пре 800 година је захваљујући изјави Еп Максима, у јавном дискурсу осликано као неканонско. А у тој новоствореној слици остаје имплицитно да је Денисенко савремени украјински Св Сава. Нека ми Светац опрости на експлицитној аналогији, коју имплицира став Владике Максима. Али ево неколико навода који показују то да цео свет разуме став Еп Максима, насупорт његовој тврдњи да скоро никоме осим малобројних апологета није јасно шта он мисли. Велику радост би изазвало верујућима када би он, не појаснио своје ставове, говорећи шта није рекао, а шта јесте рекао, него када би рекао јасно и експлицитно оно што мисли.

Неколико запажања на горњи чланак. Као што се из приложеног види, широм наших епархија у северној Америци, наши Архијереји су одлучили да се уздрже од саслуживања са цариградском Патријаршијом. Наиме такво стање је жалосно, без сумње, али оци Архијереји су одлучили да поступе по препоруци СА Синода СПЦ. Ми као Црква нисмо прекинули евхаристијско јединство са ЦП, међутим ситуација је потпуно ванредна због одлуке Цариграда да се присаједини расклоницима. Замислите колико је потребно провера и координације да би се утврдило ко ће евентуално да саслужује на неком свеправославном сабрању да би се осигурало да представници расколничке украјинске "цркве" или они који су директно са њима саслуживали не буду на томе сабрању и да наши свештенослужитељи не би нехотично изазвали саблазан међу верујућима? То је јако тешко. Зато је СА Синод мудро поступио издајући ову препоруку, али остављајући уједно и довољно простора да локални Архијереји могу да расуде зависно од специфичности својих околности. Замимљиво је да у целој Северној Америци сви наши Архијереји, расуђују исто, и у исто време сасвим другачије од Еп западноамеричког Максима, који је одлучио да поступи супротно препоруци СА Синода. Пошто се јавно огласио, било је за очекивати да ће он понудити неке веома јаке аргументе за такву своју одлуку. Међутим, никакве аргументе од њега нисмо чули осим критике његовог старијег брата Архијереја којега је, подругљиво, прозвао најпре именом портпарола, а затим и видовитим бачким епископом и почастио га многим другим епитетима. А све то у име пастирске бриге за своју паству. Остало је посве нејасно какве везе са његовим пастирством и паством има Епископ из богомчуваног града Новог Сада удаљеног од Алхамбре у Калифорнији преко десет хиљада километара!? Неки апологети става Еп Максима по питању укјрајинске кризе покушали су да оправдају његов поступак. Али веома безуспешно. Само су још више исплели мрежу забуне. Тако су покушали да кажу најпре да препорука Синода није била јасна, па је владика Максим морао да појасни, да бих убрзо затим прешли на тврдњу да је препорука јасна и да владика Максим поступа сасвим у складу са препоруком Синода, што и сам владика тврди у своју одбрану. Други апологети су рекли да смо ми сви који у свему овоме видимо проблем или злонамерни, или збуњени, или неупућени, то јест ништа не разумемо, или све то заједно. Међутим, оно како су владику Максима судећи по медијским написима од Русије, преко Украјине, и Грчке, и суседне нам сада Северне Македоније, па до Америке и Аустралије схватили је истоветно. Схватили су га као јединог гласног подржаваоца украјинске "аутокефалије" по моделу патријарха Вартоломеја, из Српске Православне Цркве. Схватили су и представили његово узводно пливање, не као пастирску бригу него као нејединство у ставу СПЦ у односу на украјинске расколнике Денисенка, Думенка и Малетича, њихову дружину и саслужитеље. Да ствар буде гора, наше добијање аутокефалије пре 800 година је захваљујући изјави Еп Максима, у јавном дискурсу осликано као неканонско. А у тој новоствореној слици остаје имплицитно да је Денисенко савремени украјински Св Сава. Нека ми Светац опрости на експлицитној аналогији, коју имплицира став Владике Максима. Али ево неколико навода који показују то да цео свет разуме став Еп Максима, насупорт његовој тврдњи да скоро никоме осим малобројних апологета није јасно шта он мисли. Велику радост би изазвало верујућима када би он, не појаснио своје ставове, говорећи шта није рекао, а шта јесте рекао, него када би рекао јасно и експлицитно оно што мисли.

Serbs and ROCOR celebrate Sunday of Orthodoxy together throughout North America Mississauga, Canada, March 20, 2019 Photo: istocnik.ca The Triumph of Orthodoxy was celebrated throughout the Orthodox Church on Sunday, commemorating the Seventh Ecumenical Council’s victory over the heresy of Iconoclasm. Traditionally, hierarchs, clergy, and faithful of various jurisdictions in the diaspora join together for the festive celebration. However, there were divided celebrations this year due to Constantinople’s interference in Ukrainian Church affairs and the consequent break in communion between the Moscow and Constantinople Patriarchates. In Paris, Metropolitan Emmanuel of Gaul served only with his own auxiliary hierarchs, although traditionally all Orthodox bishops in France gather at the Greek cathedral in Paris for the Sunday of Orthodoxy. In a recently-released statement from the Serbian Church, it is recommended that hierarchs and clergy abstain from serving with clergy of the Patriarchate of Constantinople, as representatives of that Patriarchate have concelebrated with the Ukrainian schismatics. Accordingly, most Serbian hierarchs in America and Canada have instructed their clergy not to concelebrate with Constantinople clergy, His Grace Bishop Maxim of the Western American Diocese being the only exceptioin. The resolutions from the February 22-23 assembly of the Serbian Eastern American Diocese note this lamentable state: “We express great regret over the misunderstanding and division among Orthodox brethren. These divisions and misunderstandings are most visible to us who live in the Diaspora and who have, until recently, had the opportunity to daily witness the unity of the Church through the joy of Pan-Orthodox gatherings. Sadly, this year the divisions are visible and require additional prayers of all of us for peace and unity.” In Toronto, the ROCOR, Serbian, and OCA clergy from the Greater Toronto Area gathered together with their flocks on Sunday evening to celebrate Lenten Vespers and the Rite of Orthodoxy, reports the Serbian Diocese of Canada. 16 clergy served, with another 7 present, including His Grace Bishop Georgije, the retired Serbian bishop of Canada. The service was held at All Serbian Saints Church in Mississauga (Western Toronto) and led by Archimandrite German (Bogojevic) of Holy Transfiguration Serbian Orthodox Monastery in Milton, Ontario. The service was celebrated in Church Slavonic, English, and Serbian. The church was filled with several hundred faithful who all received icons of St. John (Maximovitch) following the service. More than 200 people then remained to hear a lecture by Very Reverend Fr. Jovan Marjanac on topics pertaining to the ongoing crisis in Ukraine: the history of Orthodoxy in Kievan Rus’ and of Ukrainian Orthodoxy in Canada. The lecture concluded with a reading of the Serbian Church’s official position on the Ukrainian crisis. A panel discussion also highlighted the importance of upholding the sacred canons of the Church, regardless of nationality. According to the diocesan report, a parishioner from a local Greek parish under Constantinople assured everyone present that the vast majority of those in the Greek churches acknowledged that Constantinople has made a serious mistake. Archimandrite German closed the evening recalling the shining examples of Patriarch Pavle of Serbia, Alexei II of Moscow, Metropolitans Anthony (Khrapovitsky) and Laurus (Skurla) and Archbishop Anthony (Medvedev) of ROCOR, and Sts. Mardarije, John (Maximovitch) and Nikolai of Zicha, and reminding all present that although Orthodox cannot pray with schismatics such as Philaret Denisenko and Epiphany Dumenko, we have an obligation to pray that the Lord would enlighten them and guide them to repentance. In Chicago, ROCOR and Serbian clergy gathered at the Holy Resurrection Cathedral to celebrate the pan-Orthodox Vespers with His Eminence Archbishop Peter of Chicago and Mid-America of ROCOR, His Grace Bishop Longin of New Gracanica and Midwestern America of the Serbian Church and more than 50 clerics, with several hundred faithful from various jurisdictions. The homily was offered by Archimandrite Seraphim (Baltic), abbot of the New Gracanica Protection of the Mother of God Monastery, who gave practical advice on how to become true living icons of God and reminded all about the suffering people of God in Kosovo and Metohija. After the service, Abp. Peter also called on all gathered to continue to pray for the Orthodox faithful of Ukraine who are suffering at the hands of the Patriarchate of Constantinople and its schismatics and the Ukrainian state. In North America, only Bp. Maxim of Western American did not take the Church’s recommendation to abstain from serving with Constantinople clergy. In a communique released concerning the pan-Orthodox concelebrations, Bp. Maxim writes that the clergy of his diocese are encouraged to continue the usual practice of serving with clergy from all jurisdictions, as the Serbian Church has not broken communion with any other Church. He also criticizes the Russian Church’s decision to break communion with the Patriarchate of Constantinople. The Serbian hierarchy as a whole has never criticized the Russian Church’s decision. However, going beyond his right to make decisions for his own diocese, Bp. Maxim also writes: “There are strange and contradictory attitudes coming from various sides whose messengers are somewhere claiming and somewhere suggesting that the Serbian church is supposedly recommending that we distance ourselves from those with whom, until now, we have been in communion.” However, the Serbian Church’s official position statement (translating from the Serbian) stipulates precisely what Bp. Maxim is denying. Point 5 reads: And finally, the Serbian Church is naturally compelled to recommend that its hierarchs and pious clerics refrain from liturgical and canonical communication not only with the above-mentioned Mr. Epiphany (Dumenko) and others like him, but also with the hierarchs and clerics who communicate with them, according to the principle of the sacred canons that those, who have communion with the excommunicated place themselves outside communion as well. And, in fact, the English translation later published by the Serbian Church itself reads even stronger: Finally, the Serbian Orthodox Church is, by necessity, forced to cease liturgical and canonical communion not only with Mr. Epiphanius Dumenko and his followers, but also with the hierarchs and clergy who concelebrate and enter into communion with them, in accordance with the canonical principal that he who enter into communion with someone who is outside of communion places himself outside communion. http://orthochristian.com/120051.html

Неђе друго, љубим те. Отвори другу тему.

Може и анђео с неба бити онај који ово тврди, и на ту тврдњу се може слободно рећи "анатема". Јер нити је Црква нити Христос тако мали да зависи од Цариградског трона. Ову тврдњу изнео је и Вартоломеј. На више начина. Један од њих је "нема Православља без Цариградске Патријаршије".

Па ако се анализира његово наступање и ћутање, може тачно да се види да наступа сваки пут када се изнесе неки кључни аргумент. Тако да се тема веома брзо затрпа бесмисленим препуцавањима с њиме. А он се онда повуче до следећег пута. Међутим, како Бог свако зло обрне на добро, тако сада и његово јављање може да послужи да се лакше идентификују важне поруке у овој преписци. Оне се обично налазе мало испред северномакедончевих, са бугарским коренима (ако сам добро схватио националну припадност?), интервенција.

Јеротеј, у овом случају, користи свој интелект на сопствену пропаст. Не каже да Цариград има власт над дијаспором него да Цариград сматра (или тврди) да има ту власт, при чему им он држи страну, али на начин да може и да врда и философира ако га неко причепи. Такво понашање се зове једним нелепим именом. Друго, Јеротеј је, како ми се чини, сада смислио једну новину која још никоме није пала на памет. А то је да је Украјина дијаспора. Како оно мени др Милојков рече? "Алал му ћуфте"!!

Ми "видовњаци" смо знали шта ће Јеротеј да уради још давно, давно. Прозвах га овде месецима уназад. А нарочито смо знали од времена кад се заједно са ватопедским игуманом Јефремом, у Ватопеду, састао са амбасадором САД-а. Који је недавно "саветовао" и Ромфеу која сад објављује ову вест. Тако да....