Violetta Valery

Mislim da si potpuno preskočio priču o pravednom Jovu i smisao njegovih stradanja i da razmišljaš isto kao njegovi zemljaci što su ga krivili zbog toga što strada.
Sve i da si u pravu, da su ljudi u moralnom smislu uvek krivi za svoju bolest ili neko drugo stradanje, a nikada viša sila, ne verujem da bi Hristu bilo ugodno da stojiš sa strane i osuđuješ ih.
Ako neko ima leukemiju ili Hodžkinsa, sigurno nije moje da mu filozofiram o smislu, kada je i moje viđenje smisla maglovito. Smisao neka da Hristos, a ja ću trombocite i štogod materijalno njegovoj porodici. Ta prokleta bolest mi je već odnela dragu osobu i učiniću sve što mogu da smanjim broj njenih žrtava.

Hristos kaže da ako neko više voli majku ili oca više od Njega, da ga nije dostojan. Zapovedio nam je da ljubimo bližnje svoje, pre svega roditelje, a ne da ih se odričemo.
Moji roditelji nisu grešni kao ja. Oni imaju hrišćansku radost i duboko su zahvalni za dar života. Ne plaše ga se kao ja.
Ne mogu da se složim ovde sa tobom. Farisej je bio veoma zadovoljan svojim životom, svojom pravednošću i onim što čini, ali Hristos nije bio zadovojan njime. Ne verujem da iko sa minimumom uvida u svoju grešnost može biti zadovoljan.

Neka sam i najsigurnija na svetu, nisam ono što jesam bez mojih bližnjih.
Ne umem da živim. Moje razumevanje ove vere svodi se na stradanje Hrista radi, na nošenje krsta, a ja sama sebi otežavam život, bez pravih stradanja i iskušenja.
Baš danas je na naslovnicu @JESSY stavila tekst o nošenju krsta, koji ne mimoilazi ni verujuće, ni neverujuće.
Kako to znaš? Mi pravoslavni nemamo učenje o predodređenosti za spasenje. To je kod protestanata.

Znači da je Bog na sebe uzeo smrtnu prirodu čoveka, postradao, vaskrsao i pobedio smrt i time smrtnu prirodu učinio besmrtnom.
Imaš li neke praktične primere izlaska iz ovog sveta, kad već monasima zameraš da ni oni to ne mogu? Jesi li ti izašao iz sveta?

I ja sam pao. A vrag je kao more - kad je mirno, može da se plovi; gledamo 'amo, tamo, pazimo da ništa ne bude, i prođemo put na miru. Ali onda nastane vetar, krene oluja, dižu se valovi i udaraju u čamac, a treba i ovde proći onaj put, nema mi kud. Malo pre me je uhvatila takva oluja, sad se opet malo smirilo. Uhvatila me je sumnja i da u sve sumnjam. Sumnjam onda u sebe, u ljude, u samog Boga. To je pakao! Sumnjam, recimo, u Boga, iako empiristički imam svaki dokaz da Bog jeste. Po onome što znam, mislim da nije logično ne verovati u Boga. Ali kad udare valovi, tonim kao Petar onomad, i molim za ruku Hristovu da me podigne, i možda me podiže, ali ne vidim. Možda vragovi ratuju protiv mene i moje duše. Ali i ja sam neviđeni luzer, ovo i bez vragova.  

Želim samo da budem pravedna, a stradanje koliko Bog odredi. Ne znam šta smatraš pobedom.

Mislim da si potpuno preskočio priču o pravednom Jovu i smisao njegovih stradanja i da razmišljaš isto kao njegovi zemljaci što su ga krivili zbog toga što strada.
Sve i da si u pravu, da su ljudi u moralnom smislu uvek krivi za svoju bolest ili neko drugo stradanje, a nikada viša sila, ne verujem da bi Hristu bilo ugodno da stojiš sa strane i osuđuješ ih.
Ako neko ima leukemiju ili Hodžkinsa, sigurno nije moje da mu filozofiram o smislu, kada je i moje viđenje smisla maglovito. Smisao neka da Hristos, a ja ću trombocite i štogod materijalno njegovoj porodici. Ta prokleta bolest mi je već odnela dragu osobu i učiniću sve što mogu da smanjim broj njenih žrtava.

Hristos kaže da ako neko više voli majku ili oca više od Njega, da ga nije dostojan. Zapovedio nam je da ljubimo bližnje svoje, pre svega roditelje, a ne da ih se odričemo.
Moji roditelji nisu grešni kao ja. Oni imaju hrišćansku radost i duboko su zahvalni za dar života. Ne plaše ga se kao ja.
Ne mogu da se složim ovde sa tobom. Farisej je bio veoma zadovoljan svojim životom, svojom pravednošću i onim što čini, ali Hristos nije bio zadovojan njime. Ne verujem da iko sa minimumom uvida u svoju grešnost može biti zadovoljan.

Evo, ja sam pala, priznajem, a bolesti za sada nemam, bar ne fizičke. Koji pad i greh imaju bebe rođene bolesne?
Da, prihvatila sam smrt, ali samo svoju, jer ne bih volela da nadživim roditelje, niti i jednu mi dragu osobu.
Verujem Hristu, a On je obećao vaskrsenje i život budućeg veka.

Strah od starenja, tuga za mladosti, da vreme prolazi, za vremena koja su bila. Ne da su bila lepa vremena, ali ne želim da ih gubim. Ni jednu sekundu ne želim da gubim, ma god da je bilo gorko. Kao da želim da sve imam oko sebe, i danas, i sutra i juče. Plus i dismorfobija do jednog stepena.
Ponekad kažem sebi: To što želim da budem, biću po vaskrsenju.
Ali danas to nisam. Danas, sada, samo sam stariji, u budimo iskreni: U svetu, ili za svet, manje smo vredniji što smo stariji.
 

Čuvaj dušu i raduj se novom početku. Novim izazovima, novim ljudima i prilici da od samog početka sve postaviš na zdrav temelj.
Sad nije vreme da se zamara i posustaje. Nemam televizor, ne znam šta političari rade, van onoga što načujem u svom okruženju, ali verujem da će Bog čuvati Srbe, bez obzira na eventualne nedostojne postupke pojedinaca. Samo molitva i bez osuđivanja.

Čuvaj dušu i raduj se novom početku. Novim izazovima, novim ljudima i prilici da od samog početka sve postaviš na zdrav temelj.
Sad nije vreme da se zamara i posustaje. Nemam televizor, ne znam šta političari rade, van onoga što načujem u svom okruženju, ali verujem da će Bog čuvati Srbe, bez obzira na eventualne nedostojne postupke pojedinaca. Samo molitva i bez osuđivanja.

Mislim da ne bi trebalo ništa da pričaš njegovoj ženi. Ne znam kako da ti kažem ovo, ali bojim se da ćeš veću štetu nego dobro učiniti time što ćeš reći.
Čovek je na korak da zgreši, a u svom srcu je već zgrešio i potrebno je da se pomoliš za njega, da ga prođu iskušenja.

Mislim da ne bi trebalo ništa da pričaš njegovoj ženi. Ne znam kako da ti kažem ovo, ali bojim se da ćeš veću štetu nego dobro učiniti time što ćeš reći.
Čovek je na korak da zgreši, a u svom srcu je već zgrešio i potrebno je da se pomoliš za njega, da ga prođu iskušenja.

Mislim da ne bi trebalo ništa da pričaš njegovoj ženi. Ne znam kako da ti kažem ovo, ali bojim se da ćeš veću štetu nego dobro učiniti time što ćeš reći.
Čovek je na korak da zgreši, a u svom srcu je već zgrešio i potrebno je da se pomoliš za njega, da ga prođu iskušenja.

И шта? Разведе људе, остају деца без оца. Жена постаје самохрана мајка... Баш весело... Господе Боже, немојте погрешно да ме схватите, али јел могуће да вам се нико целог живота није удварао, или још горе, да сте спавали са сваким који вам се удварао. Људи моји, размислите добро. Питај неког свештеника. Хајде да се ухватим за последњи адут....

a i to je možda bio trenutak slabosti brata. Uništićeš mu život ako kažeš ženi.

🇷🇺 Терористички напад на Крокус. Шта је ново до овог тренутка:
▪ Број умрлих, према различитим изворима, порастао је на 133 (подаци руског истражног комитета) или 143 (подаци Маргарите Симоњан)
▪ У болничким креветима је 107 рањених, међу којима 3 деце. У изузетно тешком стању је 16 особа, укључујући 1 дете. Стање многих пацијената се постепено побољшава
▪ Путин се обратио Русима: Приведено је 11 оптужених, укључујући 4 извршиоца, сви ће добити праведну казну - укључујући и оне који стоје иза терориста
▪ Украјински траг: стрелци су се возили ка Украјини с разлогом - тамо им је био припремљен „прозор“ и било је „одговарајућих контаката“. Многи руски политичари су оштро говорили о овој теми, директно повезујући терористички напад са Кијевом.
▪ Пронађен је члан групе Пикник, која је кобног дана требало да наступи у Крокусу: према извору РИА Новости, шеф продукције се сакрио у свлачионици, а затим изашао кроз подрум
▪ Супротно гласинама, терористи нису и немају руско држављанство, уверавало је Министарство унутрашњих послова Руске Федерације. Сви извршиоци терористичког напада су странци
▪ Крви за рањене има довољно, рекла је потпредседница Владе Голикова, али Московљани и даље стоје у вишесатним редовима на донорским пунктовима. „Не могу да седим код куће, шта ако моја крв некога спаси“, рекао је један од волонтера за РИА Новости
▪ Нова рунда дискусије око смртне казне: Слуцки је позвао да се „направи изузетак од мораторијума за терористе“. Јединствена Русија је обећала да ће дубоко проучити тему и „донети одлуку која ће одговарати расположењу друштва“
▪ Ручно се растављају рушевине Крокуса - планине искривљеног метала. Цвеће се преноси на спонтане споменике у Москви, другим градовима Русије и иностранства у бескрајном току.
https://t.me/intelslava/56477

Нажалост, троје наших држављана међу жртвама. Брачни пар и дете.

Молитва патријарху Павлу
 
Свети оче,
Старче,
Миродавче,
Светило Србије целе
Молитве даруј нам смеле,
 
За мир и слогу у народу,
За слободу српскоме роду
Од греха, страха и срама,
Слободу од зала, мрака и тама
У души где светлости нема
Слободу од свега што нам се спрема.
 
Опрости што ћу ти рећи
Ако прећутим неко ће трећи.
 
Мало нас данас у цркве ходи,
Мало се ко у Христа роди
Не водом у Господу милом
Већ вером, духом и силом.
 
Нема ни данас ко би сад стај`о
За нас без хране у адској тами
Ко би кроз прсте молитве збрај`о
У пећини хладној к`о светли серафим.
 
Овде на твоме гробу клечим
О свети Павле одагнај тмину
Господа молим пред Њим јечим
Улиј нам Духа у нашу суштину.
 
У наше празне суморне душе
Молитвом твојом нек уђе светлост
Нек анђели свети сузе осуше
А тугу нашу нек замени радост.

Један светогорски монах је добио вест из Русије да је његова познаница умрла. Он је узео просфору, ушао у олтар и дао је јеромонаху који је служио: " Оче помени упокојену " и рекао је име.
Само што је јеромонах узео просфору у леву руку, а копље у десну, монах је десно од жртвеника видео умрлу. Она је била тако устремљена да види жртву која се за њу приноси! Само што је честица извађена, на лицу почивше се појавио радосни осмех и она је нестала.
Јеромонах је дао у руке монаху просфору, али је монах није могао узети. Јеромонах је питао: " Шта је с тобом? " Монах је, скупивши снагу, испричао виђење.
Схватате какву велику силу има проскомидија, колико је она важна за оне који су прешли у други свет. Они се за себе не могу молити, чекају молитве рођака и блиских.
Свештеник Николај Серов
 

View full Странице

Na Ubuntu 20.04 sam radila baš ovu proceduru. Dopada mi se snap koncept, ali mi se nikako ne sviđa nedostatak otvorenog koda i transparentnosti serverske strane.
Sada imam Debian 11 i koristim Flatpak.

Почео је божићни пост. Нека нам пост буде више у праведним делима, а мање у мучењу своје а нарочито туђе душе. И када славимо славу, посетимо мучену душу, а мање се побринимо за колач и вечеру. 
Сетимо се како нам говори Бог: "Не приносите више жртве залудне, на кад гадим се, а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас, и кад множите молитве, не слушам, руке су ваше пуне крви. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег, ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. (Ис 1, 13-18)"
Моја мајка када се разболела, сви црквењаци су заборавили на њу. Моја мајка није била сад неки велики верник, чак није умела никако да научи да се правилно прекрсти. Али била је човек, жива душа. И радила је у старачком дому, где се за многе људе била бринула и њима помагала. 1999 се била придружила бечком, српском хуманитасу да помаже Србима у Србији за време и после бомбардовања, ништа посебно али ипак. И док је била здрава, црквењаци су знали да се друже са њом. После нису знали за њу. Велики црквењаци, који би у цркви тражили прва места и да су они нешто велики.
Мајка ми је 2005. гдине имала три злочудна тумора у глави, б-ћелијски лимфом. После хемотерапије и радиотерапије оздравила је колико толико, али зато су навалили друге болести. 2010. године, онда, ударила је такозвана хидроцефалија - тамо где су били тумори, скупила се вода. Дошло је до упале мозга, са тоталном амнезијом. Мајка је све заборавила, апсолутно све. Нити је знала ко је она, нити ко смо ми. После операције, где је добила канал од мозга до стомака да вода може да тече, њено сећање се вратило. Али физички и психички мајка је била тешко нарушена. Једно време би даље ишла у цркву. Обично би дошла при крају службе, запалила свећу, и онда потрчала за кафу^^
Била је позвана на славу, мислим да беше свети Никола. Једна Вера је звала. Мајка се целу недељу спремала за славу. Било јој је веома важно. Отишла је са очухом, после сат и по се вратила. Тамо је била можда петнаестак минута, пола сата. Нешто је била оборила, на шта се та Вера ваљда била наљутила, и мајка и очух су наупстили славу. Мајка после није више ишла у цркву. Хало, болесна особа која не може да иде, која стално губи памћење итд. И нешто је оборила! Дај молим! И да је уништила целу вечеру, па шта? У питању је тешко болесна особа. Наручимо пицу, или спржимо јаја, и славимо Бога... Као да прослављамо Бога тако што ждеремо и пијемо. А тој Вери то не могу да опростим, жао ми је. 
Зато је тешко бити Хришћанин, мислим по делима?