DijanaP

https://www.facebook.com/ddjogo/posts/10225079747196387
...

Пре неки дан, када су људи протестовали на Макишу због изградње метроа (а што угрожава изворе питке воде), имао сам предосећај да ово неће ићи доброме. Не због самог протеста, него због вођиних реакција. Уместо да нађе начина да смири тензије, он додатно распаљује народни гнев. Наиме, тада када су на Макишу протестовали, његова реакција се огледала у његовом речима да ти људи који протестују за њега су згубидани! Дакле, прст у око. Па онда се десио Београд, Нови Сад и онај напад чекићара и моткара у Шапцу. Тај потез му је кобан јер пустио је којекакве да чекићима (а употреба чекића у нашем народу има врло језиве конотације. Зна се ко је тукао Србе чекићем у главу) и моткама нападају на народ. Уосталом, где је полиција била кад се то десило? Ово је реторичко питање. Онда је после наставио са причама које фактички оправадавају шабачке бојовнике како су ето они имали право да обезбеде Уставом загарантовано слободу кретања (занимљиво како се напрасно сети Устава кога је већ милион пута прекршио). Значи, не зауставља се него константно уноси злу крв и распирује народни гнев. Невоља се повећава јер добар део Срба припада динарском појасу, а добро је знана свима позната кључала динарска крв која зна да доведе до усијане мржње и до необуздане разарачке енергије. То може да одведе у озбиљну унутрашњу нестабилност са све ризиком да Српска и КиМ, и то у светлу све већих спољних притисака, остану на ветрометини. Даље, невоља се огледа у још нечему.
Запад је фактички инсталирао два политичка пола. С једне стране је другосрбијански пол који сву политичку филозофију и филозофију уопште заснива на томе да је западни начин живота једини вредан, да смо ми безвредни, затуцани и примитивни и да због тога треба све да подредимо томе (па макар и сами себе уништили) да нас те врле и цивилизоване западне земље приме у своје наручје. Са друге стране, западне силе су схватиле да се такав светоназор не прима у народу, чак штавише да такав поглед на живот изазива презир код народа. Онда се досетише да инсталирају други политички пол који ће тобоже бити националистички и који ће махати заставама, певати патриотске песме, бучно се тући грудима у прса патриотска, али ће испод те форме спроводити све оно што би и другосрбијанци спроводили. Успут налази се простора за задоваљање до патологије присутног славољубља, властољубља и среброљубља. Е, то вам је садашња гарнитура.
Нама као народу је као хлеб насушни потребан трећи пут. Он постоји међу народом, заправо највећи део народа је тако расположен, али нема политички организоване снаге која ће артикулисати такав народни дух и такве народне жеље и потребе. Какав је то дух? То је онај прави, истински српски национализам који се огледа у жељи да се очува целовитост српских земаља, да се чува национални идентитет, вера, језик и култура, да се са љубављу и поштовањем говори о нашим прецима и нашој историји, али и да се устроји такав привредни и социјални систем да српски човек живи добро, да српски сељак и радник буду људи, а не лимун који се може вечито цедити! Даље, зашто нема трећег пута? Зато што се плански сузбија од стране запада и спроводника његових интереса овде. Другосрбијанцима не пада на памет на тако нешто јер њима је свака спомен на српски историју и национални идентитет гадљив, а са друге стране вођа је узурпирао српски национализам приказајући да је српски национализам управо онакав како га он тумачи и практикује. То даље значи да је реч о пукој форми, циркуској пракси и потпуној неосетљивости на социјалне теме, благосиљању дивљања страног капитала који доводи до потпуног економског поробљавања у корист западних сила и следственом претварању српског народа у робље. Да не спомињем тек стару српску бољку звана корпуција која је већ увелико попримила канцерогене димензије, експлозију бахатости и криминогених чинилаца. Када говоримо о неосетљивости на социјалне теме, вођа користи вештачку поделу која се направила 1918. године, а то је раздвајање националног од социјалног. Наши преци нису терали Турке само зато што су били иноверни окупатори и тлачитељи који су нас терорисали јер смо били Срби и православне вере, него су се уједно наши преци ослобођали обести и малтретирања АГА И БЕГОВА, а цео османски систем са све обесним агама и беговима је држао српски народ у стању потпуне правне, економске и социјалне потчињености. Српски правотворац у 19. веку и с почетка 20. века са читавом плејадом српских јавних радника тога доба је то одлично разумео. Међутим, дошло је до вештачког раздвајања та два појма које траје дан данас. Међутим, то је посебна тема. Како то вођа користи? Сетите се његових изјава и придика упућених српском народу пре неколико година у вези, ако се добро сећам, Закона о раду (или је пак било око субвенционисања страних улагача, нисам сигуран). Он је тад народ осионо упитао је ли то народ опет хоће самоуправни социјализам.....Дакле, манипулише јер он овим питањем циља на негативне стране наше комунистичке прошлости које се могу огледати у нефункционисању самоуправног система, али у крајњој линији циља и на обезбожење, слабљење српског националног иденитета и разбијање српског етничког простора. Другим речима, споменеш чињеницу да је радник обезвређен и претворен у роба без икаквих права, он те нападне да си ,,црвен", а самим тим и присталица разбијања српског етничког простора, богоборства и слабљења Српства. По тој логици испада да ако си права Србенда која држи до своје вере и културе онда, мора да будеш роб који мота каблове и који носи пелене! Србенда неће да мота каблове и да носи пелене, него хоће бољу плату и боље услове рада? О не, онда он није Србенда него богоборни комуниста који ће да разбија и оно мало српских земаља што је остало и да расрбљује оно Срба што је претекло. То нам садашња власт поручује. Замислите да су Карађорђе и кнез Милош овако размишљали. Замислите да су говорили српском рајетину да се задовољи тиме да су Турци обећали да им неће дирати у веру и народност, али да морају и даље као што су вековима то радили, да раде за агу и бега, без своје зараде и без земље у приватној својини. Сад тај српски рајетин неће да ради за агу и бега него хоће да сам зарађује, да има своју земљу коју ће да обрађује, а онда га Карађорђе и Милош оптуже да он није Србин, него да је потура чим тако размишља, јер потура хоће да буде као бег (природно је да бег има своју земљу са све чивчијама!). Мислим да је све јасно.
Дакле, нема политички организоване снаге која би артикулисала трећи пут за којим народ жуди. Последица тога је да једни узурпирају српски национализам који се накарадно тумачи и примењује, док други узурпирају идеју социјалне правде и ово сада око чега избијају демонстрације. То је оно што зову зеленим национализмом (тај појам сам нашао код Бугара што не значи да је њихов). Део националне свести треба да буде и део који се односи на животну средину. То је такође предмет узурпације од стране другосрбијанске клике, а да ли ће успети, видећемо. Са друге стране обичан народ се опире јер зна да му је одзвонило ако Рио Тинто крене да вади литијум. Не само да ће Дрина бити отрована (буна се шири јер и Срби са друге стране Дрине не желе да се Дрина загади. Колико сам приметио било је доста Срба из Српске данас на скупу у Лозници), него која је гаранција да Сава и Дунав неће бити отровани што самим тим изазива опасност по Сремску Митровицу, Шабац, Обреновац, Београд па чак можда и источне крајеве? Шта, да се сви селе одатле? Које је то онда патолошко среброљубље да си зарад уклете рудне ренте од три посто спреман да свој народ потрујеш, да читаве крајеве иселиш благосиљајући рад Рио Тинта?
Тако да све ово мора да има у виду национални покрет који ће правити трећи пут. Тај покрет мора да настане јер велико питање је докле можемо издржати, а да не одемо у категорију несталих народа.....
П.С. На фотографији је приказан протест грађана и блокада Газеле 27. новембра 2021. године....

@Bojan* Јесам, грешна ми душа, буквално сам побегла. Додуше, испред метака и граната, али то сигурно није нека олакшавајућа околност. 

Данас је напустио наш анђео, наш отац и мајка о. Живадин Протић. Свима нам је био све и увек ту.
Огромна је бол.

Кина, други део
(непланирано, па ће овај део бити додатак првог дела, готово без слика)
Неколико додатних утисака о Кини, како их памтим, скоро годину и по дана касније.
Имао сам прилике да проведем неко време у САД пре неколико година, на западној обали, у Калифорнији. Један од утисака који сам понео оданде, и који ме је одушевио, тицао се радне етике људи: свака особа са којом сам имао икакву интеракцију, било да видим како нешто ради или да директно комуницирам, радио је свој посао као да је власник компаније у којој ради. Тај ниво бриге о свом послу и посвећености у Србији сам сретао код једва неколико процената људи. Од чистача који брише подове и стакла као да ће његово дете јести са тих површина, до ЦЕО-а који не зове секретарицу да услужи пићем госте већ све сам ради. Сви свесни да њихов посао зависи од успеха фирме, чији успех даље зависи од појединачног учинка сваког од запослених.  Код нас је оваква радна етика углавном у домену научне фантастике.
У Кини је и ово на једном потпуно другом нивоу. Као земља са око милијарду и по људи власти Кине контролишу своју популацију прилично директно и чврсто. Овакав режим функционише не само годинама, већ генерацијама људи. Резултат је становништво које беспоговорно слуша сваки (радни) задатак који добије од власти.
Навешћу један пример у који бих и сам посумњао да нисам био сведок властитим очима.
Када сам стигао у Шенжен била је среда, вече. Ишао сам таксијем од железничке станице до зграде и разгледао сам крајолик који први пут видим у животу. У мору огромних осветљених солитера којима се једва види види крај док се гледају одоздо из аутомобила пажњу ми је привукао један који само један блок удаљен од зграде у којој сам одседао - кула солитера у изградњи. У тренутку кад сам пролазио, био је у сивој фази: био је изидан од темеља до врха али без прозора и без фасаде, са скелама. Као и остали солитери у околини, висине је око 30 спратове.
Наредна два дана сам у потпуности провео на састанцима у разним деловима града, од раног јутра до касне вечери.
Када сам у суботу изашао пешке напољр, да прошетам, солитер ”у изградњи” је имао све прозоре на свим спратовима а фасада је била урађена од подножја до врха и то квадратним плочицама странице око 15цм. За два дана! Јако ми је жао што нисам имао прилике да видим извођење ових радова.
Та послушност Кинеза је видљива на сваком кораку и у готово свим активностима. У ствари, у свим радним активностима.
Као релативно млада ”технократија”, тренутна популација средњих година је доживела приличну промену у животним навикама. Тако се редовно на билбордима по граду и на мноштву екрана у метроу често смењују ”подсетници” лепог понашања: да не треба никако пљувати на улици, да треба поштовати приватни простор људи око себе, ђубре се баца у канту, итд. Од свих договора које наше власти праве са Кинезима, ја бих прво ово ”украо”.
Строжи центар је прилично чист и уређен али кад се зађе мало на периферију постане јасно откуд све те видео лекције на сваком кораку…
Током боравка тамо сам упознао велики број Европљана који су у Кину отишли трбухом за крухом. Углавном током вечерњих дружења и излазака (мој ”водич” тамо је био један од њих). Срби (које сам ја срео, мада не само Срби већ сви из бивше Југославије) углавном раде као професори енглеског језика у вртићима или основним школама, плус дају и приватне часове. Већина их ради ”на црно” (дошли су са туристичком визом и остали) мада су сви причали да су у том периоду Кинези већ пооштравали услове за рад и останак па су неки чак имали и искуства бежања од полицијске рације. Занимљиво је било да је свако ко се бавио подучавањем енглеског језика имао и своје кинеско-енглеско име, па би Јована кинези знали као John-a из Торонта, Милана као Mike-a из Сиднеја, итд. Нико им од послодаваца никада није тражио икакав доказ да су стварно оданде - енглески изговор је био довољни доказ да школа у којој раде може да се рекламира да има професора коме је неглески матерњи језик (кинези имају стварно јако тешко разумљив нагласак кад говоре енглески).
Чуо сам да има и доста наших који раде као извозни шпедитери, али они углавном живе у Гуангжоу па нисам имао прилике да их упознам.
Европљани који не раде као професори енглеског углавном раде разне креативне послове и ту највише има архитеката и то свих профила (пејзажних, ентеријер, итд.). По њиховој причи, вишегенерацијска контрола становништва је довела до готово потпуног губитка креативности у скоро свим сферама. Нацртаће њихове архитекте све што им се каже, макар и ручно све цртали, али да ослисле нешто… то им већ мало теже иде. А обзиром да се у Кини гради незамисливим темпом, изузетно је лако наћи посао као архитекта из Европе или Америке са и мало искуства.
Кад сам већ поменуо изласке, да се кратко осврнем и на тај сегмент иако сам га најмање упознао. Најгори моменат изласка су пића. Сва су пића домаће производње, укључујући и стране брендове, и сва имају подједнако лош укус. После сваког пробања било ког жестоког пића сам се питао да ли је то од оне врсте што ”кад се промућка флаша - венац долази пар дана касније”. Одвратан и укус и арома. А познати брендови су непрепознатљиви. Са пивима смо имали нешто више среће: због близине Хонг Конга има људи који су нашли начина да прошверцују квалитетна пива из увоза и избор је баш био велики. Углавном смо пили пива са Тајвана (или Тајланда, не могу више да се сетим) уз повремено пресецање са неким немачким Weis Bier. Вероватно постоји нека слична опција и са жестоким пићима (и винима), али ми то нисмо нашли.
Што се пословности Кинеза тиче, ту су ми помешани утисци.
Са једне стране већина преговора са Кинезима је Сизифов посао. За разлику од пословних састанака са, на пример, Американцима, где су карте прлично отворене, нема много фолирања и јако брзо се постижу договори (не желе да губе време), са Кинезима је потпуно супротна прича. СВЕ је фолирање. Да нисам поред себе имао особу која тамо живи већ годинама и јако их добро познаје у послу мислим да никада не бих успео ништа да урадим сам тамо. За моје појмове је чак био и безобразан у опхођењу, дотле да сам у једном моменту хтео да одустанем од циља који сам имао, али сам убрзо и сам увидео да није било другог начина да се дође до коначног и тачног ”умемо” или ”не умемо”, ”можемо” или ”не можемо”.
Један састанак нам је пропао тако што сам на сред састанка устао са стола и отишао до аутомата да узмем чашу воде - нисам све разумео сем тога да сам тиме домаћине увредио на више нивоа, они су сматрали да сам то (устајање по воду) урадио са намером да бих им показао да их не ценим и да не желим да радим са њима Наравно, након тога је мој календар у телефону добио још једну категорију - хидрирање.
Било је и занимљивих и неочекиваних искустава. Пре мог пута у Кину сам наручио неколико предмета мог интересовања преко АлиБабе и један од њих није радио како треба. Након што смо постигли циљ који смо имали, нашли смо локацију фирме која је послала тај примерак, посетили их, показали фактуру и сам предмет и показали да не ради. Дошао је власник фирме, извињавао се и клањао до бесвести, вратио је новац који смо дали куповином и убеђивао нас јако дуго да нас води на ручак. Кад је то пропало, лично нас је одвезао назад до града.
Ван посла је интеракција са кинезима… занимљива. Јако су поносан народ и имају жељу да се странац осећа добро. Желе да помогну чак и кад су свесни да не могу или не умеју. Јако цене кад виде странца који се труди да каже макар неколико речи на кинеском. Иако површно делују по мало као да су роботи (у послу), претерано послушни, након што сам провео неко време са неким кинезима и ван посла, приватно, мој је утисак био да су генерално стварно добри људи.
Била је занимљива ситуација да су једном хтели да нас изненаде па су током изласка организовали да се у једном кафеу пусти нека српска музика због нас. ”Музика” коју су нашли је био неки такав турбо фолк какав ја у Србији никада нисам чуо - и дан данас не верујем да је то неко овде направио и снимио али тамо кад видиш све те кинезе који те поносно гледају јер знају да те подсећају тиме на домовину (а домовина се тамо највише воли) немаш баш пуно избора: глумио сам радост и весеље због тога тако да ми ни Ал Паћино не би био раван Иако има злих језика који тврде да постоје снимци тог догађаја, то светлост дана угледати неће.
Скоро нико од Кинеза са коијма сам причао није никада чуо за Валтера и нису знали где је Србија нити су чули за њу. Пар њих је показало препознавање Новака Ђоковића али нису били сигурни ко је он и шта ради. Занимљиво је да након што смо одабрали партнера у послу, када смо се следећи пут видели са тим Кинезом, знао је и за Србију и за наше уређење и још тако неке детаље…
Религија је готово табу тема. У околини центра сам видео неколико будистичких објеката и било је монаха око њих али ни једном нисам видео неког кинеза како у те објекте улази или из њих излази. Делује да су ту постављени, или остављени, пре свега због туриста. Пар пута сам пробао да питам да ли су религиозни али су одговори углавном били јако кратки и одсечни - ”не” или ”то је нешто чиме се баве бабе и деде”. Нисам имао неку жељу након тога да покушавам и даље.
Последњи утисак који бих поменуо је осећај безбедности. Ни на једном месту где сам био на свету се нисам осећао тако безбедно као у Шенжену.
Осећај безбедности је постигнут константним видео надзором СВАКОГ дела града. На сваких двадесетак метара се уздиже бели метални стуб са начичканим камерама (од 4 па до десетак, зависи од локације) који снимају сваки милиметар јавне површине. Чак и у забаченим деловима града, или забаченим деловима паркова, на местима где се не очекује да пролазе људи - све је покривено.
Да живим тамо, вероватно бих другачије доживљавао ту активност, али као госту мени је то итекако одговарало.
Иначе, број камера само у том граду показује технолошки напредак Кине какав никако нисам могао да очекујем. Та количина видео материјала која се прикупља сваког тренутка захтева ОГРОМНУ технолошку моћ да би могла да се обради и да неку смислену повратну информацију (шта је битно а шта не) људима који су задужени да то прате.
Једна од мојих личних највећих предрасуда о Кинезима пре овог путовања се тицала ниског квалитета производње. Након овог пута сам свестан да када би имали десети део њихове технологије, напредовали бисмо деценијама одједном. Толико заостајемо за њима.
Наставиће се...

@Danijela Најстрашније је посматрати из далека кинезе за време паузе за ручак... Реке људи који мирно у колонама улазе у кантине, сличног држања, изгубљених погледа... Као бића без екаквих емоција.

Пре пар дана...Ртањ...вечита инспирација.

Moje prvo zito (kolivo) za Subotu sv. Teodora Tirona, na arapski nacin
 

Ako neko oće da vidi ili poslusa sluzbe na japanskom, parohija u Kushiro
https://www.youtube.com/channel/UCTy1tlA3Cm4glpEayC460Kg/videos
 

Од кад се родила ћера(пре скоро 10 год.) то је тема која ми се мота/ла по глави и прошли смо кроз разне фазе док нисмо стекли мир у вези прославе рођендана. Углавно су то она питања да ли ће дете бити задовољно, али испадне да је више питање да ли смо се ми матори довољно добро показали. Нама је Слава главни породични празник и онда су сви остали ''празници'' мање значајни што се тиче неке раскоши и материјалних улагања. 

Нисмо никада изнајмљивали играоницу (али смо разматрали), јер ипак не позивамо баш толико људи, а у школу/вртић ионако понесу тај дан неке слаткише и то је довољно за целу екипу. Имамо правило да ћера (пошто су дечаци још мали) иде на сваки рођендан који је позову (ако она жели) и увек сама направи честитку и изабере неки скроман поклон, али ми не зовему сву ту децу код нас. Углавном позовемо друштво из комшилука с којим се она игра и иначе, јер у ближој родбини и нема њених вршњака, а и станујемо далеко од свих наших. Знам да већина осећа обавезу да зове цели разред, али мислим да је важно да дете док је још мање, уз наравно разговоре о томе, схвати да може да бира с ким ће да се присније дружи и негује неке озбиљније односе, а да наравно то не мора да значи да другу децу мање поштује или уважава. Оно око чега се трудимо је да - сама направи своје позивнице за тих пар другара, да ја направим торту и да буде украшена мотивима које она жели (не мора уопште да буде неко ремек дело, може да се исецкају сличице нечега и налепе на чачкалице које се боцну у торту, а и да буду ситне пластичне играчкице које добро оперемо), да учествује у сервирању послужења и да се не понаша као принцеза, него да домаћински и са радошћу дочекује своје госте тај дан и, наравно, потрудимо се око неког занимљивог (а не обавезно скупог) поклона. Једном смо за мањи број деце (5-6) организовали одлазак до локалне ергеле да јашу коњиће и имали смо торту и грицкалице. Трошак далеко мањи од играонице, а узбуђење и изненађење се и данас препричава.  

И ја сам пуно размишљала да ли ће се наша ћера ''љутити'' на нас што јој нисмо правили те гламурозне рођендане у играоницама са кетерингом, али видим да се она радо присећа детаља када смо нпр. правили пињату коју је она украшавала, па онда неке кексиће (куповне) које смо украшавали као маце, па торту са фигурицама бабушкица и тако, има сећања на оно у чему је и сама учествовала да организује и направи. 
С друге стране, апсолутно разумем да неко има и већу породицу и шири круг пријатеља и да су мајке запослене и да су играонице некада најбоље решење. Рекла бих да је, како год да организујемо, најважније да децу васпитавамо у том правцу да је рођендан (а и друга окупљања) због тога да радост поделе са драгим људима, а не да своју вредност или нечију љубав потврђују количином и вредношћу поклона добијених тог дана. 

   

Igraonice su skupe, ali jeste zgodno što haos nije na roditeljima, a žurkice po stanu su intimnije, ali i napornije, haotičnije, bučnije, teže i za roditelje i za komšiluk.
Moj poznanik za skromne pare pravi organizovane rođendane na otvorenom - recimo na Kalemegdanu - koji uključuju potragu za blagom, sportske aktivnosti, i slično. Planiramo da ga angažujemo sledećom zgodom.
 

Од кад се родила ћера(пре скоро 10 год.) то је тема која ми се мота/ла по глави и прошли смо кроз разне фазе док нисмо стекли мир у вези прославе рођендана. Углавно су то она питања да ли ће дете бити задовољно, али испадне да је више питање да ли смо се ми матори довољно добро показали. Нама је Слава главни породични празник и онда су сви остали ''празници'' мање значајни што се тиче неке раскоши и материјалних улагања. 

Нисмо никада изнајмљивали играоницу (али смо разматрали), јер ипак не позивамо баш толико људи, а у школу/вртић ионако понесу тај дан неке слаткише и то је довољно за целу екипу. Имамо правило да ћера (пошто су дечаци још мали) иде на сваки рођендан који је позову (ако она жели) и увек сама направи честитку и изабере неки скроман поклон, али ми не зовему сву ту децу код нас. Углавном позовемо друштво из комшилука с којим се она игра и иначе, јер у ближој родбини и нема њених вршњака, а и станујемо далеко од свих наших. Знам да већина осећа обавезу да зове цели разред, али мислим да је важно да дете док је још мање, уз наравно разговоре о томе, схвати да може да бира с ким ће да се присније дружи и негује неке озбиљније односе, а да наравно то не мора да значи да другу децу мање поштује или уважава. Оно око чега се трудимо је да - сама направи своје позивнице за тих пар другара, да ја направим торту и да буде украшена мотивима које она жели (не мора уопште да буде неко ремек дело, може да се исецкају сличице нечега и налепе на чачкалице које се боцну у торту, а и да буду ситне пластичне играчкице које добро оперемо), да учествује у сервирању послужења и да се не понаша као принцеза, него да домаћински и са радошћу дочекује своје госте тај дан и, наравно, потрудимо се око неког занимљивог (а не обавезно скупог) поклона. Једном смо за мањи број деце (5-6) организовали одлазак до локалне ергеле да јашу коњиће и имали смо торту и грицкалице. Трошак далеко мањи од играонице, а узбуђење и изненађење се и данас препричава.  

И ја сам пуно размишљала да ли ће се наша ћера ''љутити'' на нас што јој нисмо правили те гламурозне рођендане у играоницама са кетерингом, али видим да се она радо присећа детаља када смо нпр. правили пињату коју је она украшавала, па онда неке кексиће (куповне) које смо украшавали као маце, па торту са фигурицама бабушкица и тако, има сећања на оно у чему је и сама учествовала да организује и направи. 
С друге стране, апсолутно разумем да неко има и већу породицу и шири круг пријатеља и да су мајке запослене и да су играонице некада најбоље решење. Рекла бих да је, како год да организујемо, најважније да децу васпитавамо у том правцу да је рођендан (а и друга окупљања) због тога да радост поделе са драгим људима, а не да своју вредност или нечију љубав потврђују количином и вредношћу поклона добијених тог дана. 

   

Zao mi je i Leke (bio mi je idol) i ove devojke, i samo da kazem, iako nema veze mnogo sa temom, javnost je AZDAJA koja vooooli da jede tudju intimu!
Jesce i Leku i Stajnfeldku, kako kome bude ukusno.

Koliko je ovo super . Bravo za ideju!

Igraonice su odličan izum. Deca su dosadna i iritantna, staviš ih u ograđen prostor, platiš ljude da se zezaju sa njima i posle dva sata žurka gotova i mrš kući. Tvoja kuća netaknuta, nema zezanja sa sudovima, posluživanjem i ostalim sr*****, nema umora, platiš ljude za sve i hvala lepo. Deca srećna, roditelji fino raspoloženi.
Svaki dan obigravam oko svoje dece i muža (ako i treba, moji su), samo mi još tuđa fale .
Živele igraonice i iznajmljeni prostori za playdates, živeo ketering i animatori za rođendane. Na kraju, to je i moj rođendan-tad sam postala mama .

Од кад се родила ћера(пре скоро 10 год.) то је тема која ми се мота/ла по глави и прошли смо кроз разне фазе док нисмо стекли мир у вези прославе рођендана. Углавно су то она питања да ли ће дете бити задовољно, али испадне да је више питање да ли смо се ми матори довољно добро показали. Нама је Слава главни породични празник и онда су сви остали ''празници'' мање значајни што се тиче неке раскоши и материјалних улагања. 

Нисмо никада изнајмљивали играоницу (али смо разматрали), јер ипак не позивамо баш толико људи, а у школу/вртић ионако понесу тај дан неке слаткише и то је довољно за целу екипу. Имамо правило да ћера (пошто су дечаци још мали) иде на сваки рођендан који је позову (ако она жели) и увек сама направи честитку и изабере неки скроман поклон, али ми не зовему сву ту децу код нас. Углавном позовемо друштво из комшилука с којим се она игра и иначе, јер у ближој родбини и нема њених вршњака, а и станујемо далеко од свих наших. Знам да већина осећа обавезу да зове цели разред, али мислим да је важно да дете док је још мање, уз наравно разговоре о томе, схвати да може да бира с ким ће да се присније дружи и негује неке озбиљније односе, а да наравно то не мора да значи да другу децу мање поштује или уважава. Оно око чега се трудимо је да - сама направи своје позивнице за тих пар другара, да ја направим торту и да буде украшена мотивима које она жели (не мора уопште да буде неко ремек дело, може да се исецкају сличице нечега и налепе на чачкалице које се боцну у торту, а и да буду ситне пластичне играчкице које добро оперемо), да учествује у сервирању послужења и да се не понаша као принцеза, него да домаћински и са радошћу дочекује своје госте тај дан и, наравно, потрудимо се око неког занимљивог (а не обавезно скупог) поклона. Једном смо за мањи број деце (5-6) организовали одлазак до локалне ергеле да јашу коњиће и имали смо торту и грицкалице. Трошак далеко мањи од играонице, а узбуђење и изненађење се и данас препричава.  

И ја сам пуно размишљала да ли ће се наша ћера ''љутити'' на нас што јој нисмо правили те гламурозне рођендане у играоницама са кетерингом, али видим да се она радо присећа детаља када смо нпр. правили пињату коју је она украшавала, па онда неке кексиће (куповне) које смо украшавали као маце, па торту са фигурицама бабушкица и тако, има сећања на оно у чему је и сама учествовала да организује и направи. 
С друге стране, апсолутно разумем да неко има и већу породицу и шири круг пријатеља и да су мајке запослене и да су играонице некада најбоље решење. Рекла бих да је, како год да организујемо, најважније да децу васпитавамо у том правцу да је рођендан (а и друга окупљања) због тога да радост поделе са драгим људима, а не да своју вредност или нечију љубав потврђују количином и вредношћу поклона добијених тог дана. 

   

Од кад се родила ћера(пре скоро 10 год.) то је тема која ми се мота/ла по глави и прошли смо кроз разне фазе док нисмо стекли мир у вези прославе рођендана. Углавно су то она питања да ли ће дете бити задовољно, али испадне да је више питање да ли смо се ми матори довољно добро показали. Нама је Слава главни породични празник и онда су сви остали ''празници'' мање значајни што се тиче неке раскоши и материјалних улагања. 

Нисмо никада изнајмљивали играоницу (али смо разматрали), јер ипак не позивамо баш толико људи, а у школу/вртић ионако понесу тај дан неке слаткише и то је довољно за целу екипу. Имамо правило да ћера (пошто су дечаци још мали) иде на сваки рођендан који је позову (ако она жели) и увек сама направи честитку и изабере неки скроман поклон, али ми не зовему сву ту децу код нас. Углавном позовемо друштво из комшилука с којим се она игра и иначе, јер у ближој родбини и нема њених вршњака, а и станујемо далеко од свих наших. Знам да већина осећа обавезу да зове цели разред, али мислим да је важно да дете док је још мање, уз наравно разговоре о томе, схвати да може да бира с ким ће да се присније дружи и негује неке озбиљније односе, а да наравно то не мора да значи да другу децу мање поштује или уважава. Оно око чега се трудимо је да - сама направи своје позивнице за тих пар другара, да ја направим торту и да буде украшена мотивима које она жели (не мора уопште да буде неко ремек дело, може да се исецкају сличице нечега и налепе на чачкалице које се боцну у торту, а и да буду ситне пластичне играчкице које добро оперемо), да учествује у сервирању послужења и да се не понаша као принцеза, него да домаћински и са радошћу дочекује своје госте тај дан и, наравно, потрудимо се око неког занимљивог (а не обавезно скупог) поклона. Једном смо за мањи број деце (5-6) организовали одлазак до локалне ергеле да јашу коњиће и имали смо торту и грицкалице. Трошак далеко мањи од играонице, а узбуђење и изненађење се и данас препричава.  

И ја сам пуно размишљала да ли ће се наша ћера ''љутити'' на нас што јој нисмо правили те гламурозне рођендане у играоницама са кетерингом, али видим да се она радо присећа детаља када смо нпр. правили пињату коју је она украшавала, па онда неке кексиће (куповне) које смо украшавали као маце, па торту са фигурицама бабушкица и тако, има сећања на оно у чему је и сама учествовала да организује и направи. 
С друге стране, апсолутно разумем да неко има и већу породицу и шири круг пријатеља и да су мајке запослене и да су играонице некада најбоље решење. Рекла бих да је, како год да организујемо, најважније да децу васпитавамо у том правцу да је рођендан (а и друга окупљања) због тога да радост поделе са драгим људима, а не да своју вредност или нечију љубав потврђују количином и вредношћу поклона добијених тог дана. 

   

Ја лично нисам баш љубитељ никавих еуфорије. Када се затекнем на Слави, од мноштва хране коју видим на столу губим апетит, мада сам за то да трпезе буду богате, и волим кад људи и једу, посебно ако и сам спремам храну. Дакле, нема ту осуде. Дешавало се да скоро ништа не поједам на Слави, а кад одем, одједном огладним и једем нешто друго, мање укусно. Није то никакав надриаскетизам, просто је тако.
Исто тако нисам за велика дружења, неке, ајде да кажем, наметнуте раздраганости и сл. Кажем ово не да бих глумио неког подвижника, јер, да то одмах одстаним као лажну скромност, знам људе који све ово воле, а много су врлинскији од мене. Дакле, то је неки моје унутрашње стање. Не осуђујем људе ако не чине као ја.
Сад у вези рођендана деце. Сходно реченом, о себи, био сам присутан на рођендану детета, девојчице, код људи непобожних. Изнајме простор; имају много званица, а станови су мали за много деце и за то "растурање" у дечијој радости и игри; позову "стендап" комичаре, дечије, који изводе перформанс да би се деца играла, са музиком, песмом, балоонима и сл. Слављеник, у овом случају слављеница је као мала принцеза...генерално, буде много радости и лепо је. Међутим, потпуно ирационално говорим, без осуде, некако ми то није "потаман". Дакле, говорим ирационално, без осуде, без психолошких анализа, ичега. Просто осећај имам такав да то и није баш корисно за дете. А ни сам не знам зашзо.
Био сам код добрих хрићаана, већина људи жииве литургијски. Окупили се, много деце и скоро исто све. Изнајмљен простор, перформанс за децу, слављеница у белој хаљини у центру пажње, радосно, бучно, еуфорично.
Занима ме, баш, мишљење људи са Поука о овоме.
 

Треба бити посебно глуп или злонамеран да ове горе тегобе сврсташ у физичке последице инфекције ковидом. Какав сумрак разума и морала, то је страхота једна. 

И ја сам мужа упознала, преко неког православног чета, пре скоро14 год. Имамо 12 год. брачног стажа и троје деце. 
Знам још један пар из тог истог периода са истим резултатима. 

Lakše ćemo shvatiti bespočetnost Oca nego ovo oko vakcina

ајд бога ти, још му само халтери фале да накачи на оне хулахопке, остајем ја код Бетмена, он је леп, богат, Енглез и има супер играчкице. 

...а уз то је и домаћин човек 
 

нема гаће!? Супермен нема гаће, где иде овај свет, ништа им свето није. 

Ispostavilo se da je promena urodjena, nije stecena, pa su ipak odlucili da jos malo prate, pre bilo kakve intervencije.
U svakom slucaju, kad mozete, pomenite i dalje.