Zungul

Зашто сте толико пуни мржње?

"Regnum": Srpska crkva da izabere između Carigrada i Moskve Na sajtu ruske državne agencije "Regnum" objavljen je novi tekst o aktuelnom stanju u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ovo je drugi tekst na ovu temu u poslednjih nekoliko dana, što govori o pažnji koja joj se u ruskoj javnosti posvećuje. Tekst prenosimo u celosti: Protivrečne informacije pristižu sa Balkana u vezi sa stanjem u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Srpski mediji izveštavaju o „obnovljenoj ljubavi između Carigrada i SPC“ kako je vest o susretu visokih delegacija Vaseljenske Patrijaršije i Sinoda SPC preneo provladin dnevni list „Kurir“. Patrijarh Irinej U izveštaju se navodi da se delegacija Vaseljenske patrijaršije tokom četvrtka i petka prošle nedelje prvi put posle pet godina, sastala sa patrijarhom Irinejem i Sinodom Srpske pravoslavne crkve. Ovakav naprasni susret dveju visokih delegacija čudi budući da se sam Patrijarh zajedno sa članovima Sinoda SPC neretko negativno odnosi prema postupcima Vaseljenske Patrijaršije, ističući bliske i bratske odnose sa ruskom crkvom, u čemu prednjači Episkop bački Irinej koji je takođe kao član Sinoda prisustvovao susretima dveju delegacija. Sve do prošle nedelje, Episkop bački, koji slovi za „sivu eminenciju srpske crkve“ i čoveka najbližeg Ruskoj pravoslavnoj crkvi, veoma često se u javnim nastupima zgražavao crkvenom politikom Fanara prema crkvenom pitanju u Ukrajini. Vladika Irinej je u svojstvu portparola SPC izdao više saopštenja u kojima se carigradski patrijarh, između ostalog, označava kao generator „haosa u vaseljenskom pravoslavlju“. Mitroplit Amfilohije Ovakva saopštenja i stav Episkopa bačkog, inače donedavno najlojalnijeg čoveka Carigrada, očigledno je imalo toliko uticaja u pravoslavnom svetu da je Beograd posetila delegacija Vaseljenske patrijaršije na čelu sa, jednim od vodećih pravoslavnih teologa, mitropolitom Jovanom Zizijulasom, koja se sastala sa članovima srpskog Sinoda. Saopštenje koje je posle toga izdato na zvaničnom sajtu SPC vrlo je šturo, ali su zato mediji bliski vlasti u Srbiji sa kojom članovi Sinoda SPC imaju veoma blisku saradnju, preneli čak i detalje o susretu delegacija dveju Crkava. - Srpska pravoslavna crkva je oduvek poštovala Carigrad i danas voli Vaseljensku patrijaršiju kao svoju majku crkvu - poručio je patrijarh Irinej tokom susreta koji je, kako se navodi, „otvorio novu stranicu u odnosima Carigrada i SPC obnovivši spone jedinstva i ljubavi - prenose srpski mediji. Drugim rečima: srpska crkva neće priznati ukrajinske raskolnike, ali neće ni prekinuti crkveno opštenje sa Carigradom koji i dalje smatraju svojom "majkom crkvom". Stoga se stiče utisak da portparol SPC Episkop bački Irinej pravi mnogo buke ni oko čega. Epsikop bački Iz izvora u vrhu Ruske pravoslavne crkve saznajemo da takvo ponašanje Vladike Irineja ne čudi jer iako on trenutno slovi za "ruskog čoveka" u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Episkop bački nikada nije prestao biti najlojalniji čovek Carigrada u SPC. To može da znači da je „sukob“ SPC sa Carigradom namerno isforsiran od strane Episkopa Irineja koji je samo napravio predstavu za javnost, a sve sa ciljem da sebe predstavi čovekom koji zastupa interese Ruske pravoslavne crkve. Ipak, da Episkop bački Irinej već decenijama radi protiv interesa Ruske Crkve u Srbiji, potvrđuje i status koji u Srbiji ima podvorje Ruske Crkve. Za vreme dok je na čelu Vlade Srbije bio Vojislav Koštunice, zalaganjem Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, podvorje Ruske Crkve u Beogradu upisano je u registar Crkava i verskih zajednica u Srbiji. Par godina kasnije, tadašnje Ministarstvo vera je pod velikim pritiskom Episkopa bačkog Irineja, podvorju Ruske Crkve u Beogradu ukinulo taj status i ispisalo ga iz registra Crkava i verskih zajednica, tako da od tada Podvorje Ruske Crkve u Beogradu svoj pravni status ostvaruje u okviru Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke SPC. Mitropolit Amfilohije Izvori u Moskovskoj Patrijaršiji sećaju se i izjave Episkopa bačkog Irineja iz vremena kada nije krio bliske odnose sa Carigradom i prijateljske odnose sa Patrijarhom Vartolomejem: "Da se rodio kao Srbin, ali da će umreti kao Jelin". Vaseljenska patrijaršija se, u jeku ukrajinske krize, izjasnila da je crkvena situacija u srpskim zemljama za nju jasna. U Crnoj Gori u kojoj postoji samozvana Crnogorska pravoslavna crkva koju su priznavali ukrajinski raskolnici pre nego što im je Carigrad dodelio Tomos o autokefalnosti, kao i u Makedoniji čija je crkva u raskolu sa Beogradom još iz vremena komunizma, za Vaseljensku patrijaršiju je kanonska jedino jerarhija Srpske crkve. U tom smislu se Srpskoj pravoslavnoj crkvi ni na koji način ne bi isplatilo zaoštravati odnose sa Carigradom, pogotovo u kontekstu političke situacije na Balkanu koja nikako ne ide na ruku ni zvaničnoj Srbiji, ni Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Prema tome, kako kažu naši izvori sa terena, ono što je stvarna namera Episkopa bačkog Irineja jeste da, u korist Vaseljenske patrijaršije još više intenzivira sukob na liniji Beograd-Fanar, što će patrijarhu Vartolomeju poslužiti kao izgovor da crkvenu situaciju u Makedoniji reši na sličan način kao i u Ukrajini, izgovarajući se nemogućnošću da se sa Srpskom crkvom postigne bilo kakav dogovor. Naravno da Episkop bački neće ići tako daleko i zagovarati prekid opštenja sa Carigradom, ali će, pored toga, činiti sve da se režiranim sukobom situacija preokrene protiv interesa srpske, ali i Ruske pravoslavne crkve i ruske politike na Balkanu u celini. "Regnum": Srpska crkva da izabere između Carigrada i Moskve | Društvo i ekonomija | Direktno DIREKTNO.RS Na sajtu ruske državne agencije 'Regnum' objavljen je novi tekst o aktuelnom stanju u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ovo je drugi tekst na ovu temu u poslednjih nekoliko dana, što govori o pažnji koja joj se u ruskoj javnosti posvećuje. https://regnum.ru/news/polit/2764011.html

Чудно је све, нападају Грци и проруске организације, зар не ???

Могуће, али шта мислите ко стоји иза овога??? Руси, или ... ???

По извештају америчког сенатора СНП НАШИ су најутицајнија проруска организација у Србији, да ли мислите онда да напади долазе сами и без подршке руске службе безбедности???

Погледајте ово најпре, а онда се треба запитати одакле ово иде... сувише сте ви наивни рекао бих... CEAS Serbia @CEASSerbia · Jan 11, 2018 @SenatorCardin in #RussiaReport mentions the report #EyesWideShut -Strengthening of the #Russian #softpower in #Serbia : goals, instruments and effects, listing 51 organizations with pro-Russian positions, and stating SNP Naši as the most influential. https://goo.gl/ZzRWr7 2

Мислиш НАШИ, вероучитеља?

Нисам ни на једној страни, али како се може објаснити да је одједном оволико напада не епископа Иринеја. Или је истина, или .... ЕКСКЛУЗИВНО: ВУЧИЋ ПРЕКО ЦРКВЕНИХ ПОСЛУШНИКА ПРИПРЕМА ПРИЗНАЊЕ КОСОВА Како за наш портал сведоче извори блиски СПЦ, актуелна власт у Србији припрема обрачун са непослушним епископима унутар СПЦ, како би успоставила себи послушну јерархију преко које ће лакше издејствовати признавање Косова. Ево о чему се ради. Режим у Србији који манипулише делом црквене јерахије, а ради се о епископу бачком Иринеју Буловићу и митрополиту загребачком Порифирију (која крије тешко здравствено стање актуелног српског патријарха) користи верски екстремистички портал „Борба за веру“, како би напала умерене епископе СПЦ, који се залажу, како за помирење у региону, тако и за принципијелну политику према Косову и Метохији, која не може укључивати признање ових територија као независне државе. Борба за веру је, тако, изашла са саопштењем којим напада епископа браничевског Игњатија Мидића, који је уједно декан Православног богословског факултета у Београду, јер је одбио да попусти притиску и са факултета отпусти два, режиму нелојална професора, Марка Вилотића и епископа западноамеричког Максима Васиљевића. Обрачун са Мидићем значи обрачун са гласом разума унутар СПЦ Каква је игра, заправо у питању? Вучић у цркви жели људе који су слични њему. Оне који глуме екстремни национализам, али кроз њега испуњавају све захтеве испоручене од стране иностраних спонзора. Управо због тога епископ бачки тренутачно глуми русофила и противника одлуке васељенског патријарха Вартоломеја да додели аутокефалност православној цркви у Украјини, док митрополит Порфирије Перић организује медијске хајке на умерене српске владике преко страначких таблоида као што су Информер, Курир и друга опскурна гласила. Да ствар буде до краја трагикомична нико од нападнутих епископа није присталица патријарха Вартоломеја, већ настоје за СПЦ издејствовати уогу помиритеља завађене браће, што је супротно политици мржње и страха коју заговарају владике лојалне режиму. Све се ово дешава у вријеме док су поглавари и једне и друге украјинске црквене јерархије у редовоној комуникацији како би се раскол, коначно, братски превазишао и док амерички архиепископ цариградске патријаршије Елпидофор, посредништвом Антиохијске патријаршије, одржава састанак са другим човјеком руске цркве, митрополитом волоколамским Иларионом Алфејевим у Њу Џерзију у циљу превализажења проблема између двије православне патријаршије. Циљ је да се у региону и даље одржава атмосфера напетости, тензија и страха, како би се лакше дошло до признања Косова, а затим до заоштравања политичке ситуације у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, то јесте даљње ескалације етничких напетости у региону, а ради одржавања тренутне политичке олигархије председника Вучића на власти у Србији. ПОЛИТИКОН ЕКСКЛУЗИВНО: Вучић преко црквених послушника припрема признање Косова – Политикон POLITIKON.RS

САТЕЛИТ МОСКВЕ ИРИНЕЈ БАЧКИ КАО ЛАВ РИЧУЋИ ХОДИ И ТРАЖИ КОГА ДА ПРОЖДЕРЕ Панајотис А. Андриопулос Директан напад против Васељенске Патријаршије, али и Јеладске цркве, извршио је овога пута Епископ Српске цркве бачки Иринеј (Буловић), поводом признања Аутокефалности Украјинске цркве. Овај његов запаљиви текст објављен је на сајту бачке Епископије, али и на сајту Српске Патријаршије, као да тобож Патријарха Иринеја и генерално Српску цркву представља сателит Москве, бачки Иринеј. Наравно, његов текст већ кружи интернетом и на грчком језику, посебно на русофилским веб локацијама, под насловима као што је овај: „Српска Православна црква: Признање расколника од стране Грчке продубиће раскол“, где се јасно види да Бачки сматра себе за глас и мишљење Српске цркве. Он сам добро зна да има јерараха који нису на његовој линији. Да видимо главне елементе текста бачког: 1. Поводом Свете Литургије у храму „Ахиропиитос“ у Солуну, наводи да је Архиепископ атински и целе Грчке г. Јероним, не у својству Предстојатеља, (јер, како пише, Фанар није признао пуну и савршену аутокефалију јеладској цркви), већ у својству председника Синода, практично признао такозвану Православну Цркву Украјине (састављену од украјинских расколничких група, без мишљења Онуфријеве канонске цркве) помињањем лажног митрополита кијевског и целе Украјине Епифанија Думенка, на Светој Литургији, као Предстојатеља, тј. његово име уписано је у Диптихе Јеладске цркве. 2. Ово дело, тврди, јесте последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у целом Православљу. 3. Он понавља из саопштења цркве из Москве, да ће Москва прекинути Општење са онима који су у општењу са расколницима, и да признање Епифанија значи брисање имена Архиепископа атинског из Диптиха Руске цркве. 4. Одговорност за евентуални наставак и продубљивање раскола, који је изазвао Цариград, а не Руска црква, сносиће и Грчка црква, која дејствује по упутствима Фанара, Вашингтона, и Господ зна кога све још. 5. Није касно да се Архиепископ Јероним, који има простора за маневар, заустави и не допринесе још већем и болнијем расколу у Православној Цркви. Није касно да се сам сети и друге подсети на светоотачку изреку, да ни крв мучеништва не може да опере грех раскола. 6. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх“ заправо означава првог епископа византијске „васељене“, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене“, односно планете Земље, како суштински гласи – по бачком - савремена новаторска и неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије. 7. Став Српске Правослaвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Из горе наведеног сасвим се јасно види да је бачки апсолутно на линији Москве, одапињући претње и против Грчке цркве (да ће сносити велику одговорност итд.) уколико буде признала Аутокефалију Украјине. Да видимо, међутим, и предисторију бачког Иринеја. Пре годину дана (септембра 2018) светлост дана угледао је текст бачког у вези црквеног питања у Украјини. Школован у Грчкој, српски јерарх се јавно ставио на страну Московске Патријаршије, рекавши нам да говори: „по савести и искрено“, завршавајући свој текст реченицом: „Написах и своју душу спасих“. Али, колико је искрен Епископ бачки? Познато је да је свим силама (ноктима и зубима) покушавао да поништи учешће Српске цркве на Светом и Великом Православном Сабору. Српска средства јавног информисања, неколико дана пре сазивања Светог и Великог Сабора, говорила су о покушају пуча у цркви, објављујући информације по којима је бачки Иринеј покушао да спречи учешће Српске цркве на Сабору, да би тако задовољио Руску цркву. Још је у истој објави помиње се писмо Архиепископа охридског г. Јована Патријарху г. Иринеју, којом оптужује епископа бачког за покушај црквеног пуча. На крају је Српска црква учествовала на Светом и Великом Сабору, после утицања млађих јерараха, који су изоловали бачког Иринеја. Међутим, епископ бачки је дошао на Сабор, али је одмах после издао један „ферман“ објашњавајући нам зашто није потписао текст „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Уз све речено, он је јуна 2018. био домаћин Генералне Скупштине Савета Европских цркава (КЕК), у свом седишту у Новом Саду. Дакле, примио је Европске Цркве као „црквене заједнице“, како је карактерисао све цркве, осим Римокатоличке, у свом тексту? Једини се он из Српске цркве у последње време често јавно изражавао о својој „забринутости“ око чињенице да је Васељенска Патријаршија разговарала са факторима из Украјине о питању Аутокефалије. Наравно да је он састављач писма које је Васељенском Патријарху послао Патријарх српски г. Иринеј о украјинском питању, које је било објављено уочи посете Патријарха московског Кирила Фанару (31.8.2018). Исти он који у свом скорашњем тексту жели да нас убеди да је „начин изражавања по питању Украјине еклисиолошки и канонски непрезицан, понекад и доводи у заблуду, независно од добре намере већине изреченог“. Шта хоће коначно бачки Иринеј? Готово да је читав његов став годинама унапред испланиран из чисто политичких разлога, макар се супротно тврдило. Јасно је говорио 2014., поводом санкција Европске Заједнице Русији: „Имају право да верују да никада нећемо бити против Русије, то никада нећемо урадити. Сигурно да последице ових наших одлука нису увек пријатне за нас, али шта ми ту можемо да урадимо?“. На другом месту у својим изјавама наглашавао је: „Запад је преварио Горбачова и прве постсовјетске руске вође. Обећали су да се НАТО неће ширити по целој Немачкој. Такође је било договорено да ће неће ширити у источној Европи и у бившим Совјетским Републикама. Према томе, њихови поступци показују да желе да покажу своје присуство близу Москве, и сасвим је јасно да моћна Русија реагује на то“. Да ли, дакле, ико верује да бачки Иринеј жели цркву далеко од „политичких интервенција“ или да он није сателит Москве? Биће да он сам треба озбиљно да се запита да ли, пишући оно што пише, спасава своју душу… Он, који је некада говорио: „Родио сам се као Србин, а умрећу као Јелин“, изгледа да ће умрети као Московит. http://fanarion.blogspot.com/2019/10/blog-post_38.html?m=1 Ο ΔΟΡΥΦΟΡΟΣ ΤΗΣ ΜΟΣΧΑΣ ΜΠΑΤΣΚΑΣ ΕΙΡΗΝΑΙΟΣ ΩΣ ΛΕΩΝ ΩΡΥΟΜΕΝΟΣ ΖΗΤΕΙ ΤΙΝΑ ΚΑΤΑΠΙΗ Του Παναγιώτη Αντ. Ανδριόπουλου Ολομέτωπη επίθεση εναντίον του Οικουμενικού Πατριαρχείου, αλλά και της Εκκλησίας της Ελλάδος, αυτή τη φορά, εξαπέλυσε ο Επίσκοπος της Σερβικής Εκκλησίας Μπάτσκας Ειρηναίος (Μπούλοβιτς), με αφορμή την αναγνώριση της Αυτοκεφαλίας της Εκκλησίας της Ουκρανίας. Το σχετικό, εμπρηστικό, κείμενό του δημοσιεύθηκε στην ιστοσελίδα της Επισκοπής Μπάτσκας, αλλά και στην ιστοσελίδα του Πατριαρχείου Σερβίας, ωσάν ο Πατριάρχης Ειρηναίος και γενικά η Σερβική Εκκλησία να εκπροσωπείται από τον δορυφόρο της Μόσχας, Μπάτσκας Ειρηναίο. Φυσικά το κείμενό του κάνει πλέον τον γύρο του διαδικτύου και στα ελληνικά, ιδιαίτερα στους φιλορωσικούς ιστότοπους, με τίτλους σαν κι αυτόν: «Σερβική Ορθόδοξη Εκκλησία: Η αναγνώριση των σχισματικών από την Ελλάδα θα εμβαθύνει το σχίσμα», όπου φαίνεται καθαρά ότι ο Μπάτσκας θεωρείται ως η φωνή και η γνώμη της Εκκλησίας της Σερβίας. Ο ίδιος γνωρίζει πολύ καλά ότι υπάρχουν κάποιοι ιεράρχες οι οποίοι δεν στοιχούνται στην γραμμή του. Ας δούμε τα κύρια σημεία του κειμένου του Μπάτσκας. 1. Με αφορμή τη Θεία Λειτουργία στο Ναό της Αχειροποιήτου στην Θεσσαλονίκη, αναφέρει ότι ο Αρχιεπίσκοπος Αθηνών και πάσης Ελλάδος Ιερώνυμος όχι με την ιδιότητα του Πρώτου της Συνόδου, (διότι όπως γράφει το Φανάρι δεν αναγνώρισε πλήρη και τελεία αυτοκεφαλία στην Εκκλησία της Ελλάδος), αλλά με την ιδιότητα του Προέδρου αυτής αναγνώρισε πρακτικά την επονομαζομένη Ορθόδοξη Εκκλησία της Ουκρανίας (αποτελούμενη από Ουκρανικές σχισματικές ομάδες και άνευ της γνώμης της υπό τον Ονούφριο κανονικής Εκκλησίας) με την μνημόνευση του ψευδομητροπολίτου Κιέβου και πάσης Ουκρανίας Επιφανίου Ντουμένκο κατά τη Θεία Λειτουργία ως Προκαθημένου, δηλαδή το όνομά του περιελήφθη στα Δίπτυχα της Εκκλησίας της Ελλάδος. 2. Αυτή η ενέργεια, υποστηρίζει, είναι το έσχατο βήμα προ της αβύσσου ενός βαθύτερου και επικίνδυνου σχίσματος στην καθόλου Ορθοδοξία. 3. Επαναλαμβάνει τα του ανακοινωθέντος της Εκκλησίας Μόσχας, ότι, δηλαδή, όποιος κοινωνεί με τους σχισματικούς η Μόσχα θα διακόψει την Κοινωνία και ότι η αναγνώριση του Επιφανίου σημαίνει διαγραφή του ονόματος του Αθηνών από τα Δίπτυχα. 4. Την ευθύνη για την πιθανή συνέχιση και εμβάθυνση του σχίσματος, το οποίο προκάλεσε η Κωνσταντινούπολη και όχι η Εκκλησία της Ρωσίας, θα φέρει και η Εκκλησία της Ελλάδος, η οποία ενεργεί κατά τις οδηγίες του Φαναρίου, της Ουάσινγκτον και ο Κύριος γνωρίζει ποίων άλλων. 5. Δεν είναι αργά, ο Αρχιεπίσκοπος Ιερώνυμος, έχει περιθώριο κινήσεων για να σταματήσει και να μη συμβάλει σε ακόμα μεγαλύτερο και επώδυνο σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία. Δεν είναι αργά να υπενθυμίσει στον εαυτό του και στους άλλους το πατερικό ρητό ότι το αίμα του μαρτυρίου δεν ξεπλένει την αμαρτία του σχίσματος. 6. Εάν ο Αθηνών και την τελευταία στιγμή δεν ανανήψει θα είναι συνυπεύθυνος ενώπιον του Θεού, της Εκκλησίας και της ιστορίας, μαζί με τον Πατριάρχη Βαρθολομαίο, ο οποίος δυστυχώς λησμόνησε ότι είναι ο Επίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, σήμερα Σταμπούλ- πρώτος στην τάξη και ότι ο τίτλος Οικουμενικός Πατριάρχης υποδηλώνει ακριβώς τον πρώτο Επίσκοπο της Βυζαντινής Οικουμένης, και όχι Επίσκοπο όλης της Οικουμένης, δηλαδή ολόκληρου του πλανήτη, όπως κατ' ουσία ορίζει – κατά τον Μπάτσκας - η σύγχρονη και καινοφανής «και θα πω ανενδοίαστα», σημειώνει, «μη ορθόδοξη εκκλησιαστικο-πολιτική ιδεολογία του Οικουμενικού Πατριαρχείου. 7. Η θέση της Ορθοδόξου Εκκλησίας Σερβίας, η οποία καθορίστηκε συνοδικώς, δεν αλλάζει: Δεν αναγνωρίζουμε τους αμετανόητους Ουκρανούς σχισματικούς ως ανήκοντες στην Ορθόδοξη Εκκλησία, πόσο μάλλον ως κανονική αυτοκέφαλη Εκκλησία. Από τα παραπάνω γίνεται απολύτως σαφές ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος ευθυγραμμίζεται απόλυτα με την γραμμή της Μόσχας, εκτοξεύοντας απειλές και εναντίον της Εκκλησίας της Ελλάδος (ότι θα φέρει μεγάλη ευθύνη κ.λπ.) από την στιγμή που αναγνωρίζει την Αυτοκεφαλία της Ουκρανίας. Ας δούμε, όμως, και την προϊστορία του Μπάτσκας Ειρηναίου. Πριν ένα χρόνο (Σεπτέμβριος του 2018) είδε το φως της δημοσιότητας κείμενο του Επισκόπου Μπάτσκας σχετικά με το εκκλησιαστικό ζήτημα στην Ουκρανία. Ο ελληνομαθής Σέρβος ιεράρχης τάχθηκε αναφανδόν υπέρ του Πατριαρχείου Μόσχας, μας είπε ότι ομιλεί «κατά συνείδησιν και εν ειλικρινεία» και κατέκλειε το κείμενό του με την φράση: «Γέγραφα και την εμήν σέσωκα ψυχήν». Πόσο όμως ειλικρινής είναι ο Επίσκοπος Μπάτσκας; Είναι γνωστό ότι προσπάθησε με νύχια και με δόντια να ακυρώσει την συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο της Ορθοδοξίας. Ήταν αυτός που έσπευσε να μεταφράσει και να υπογράψει μάλιστα τη μετάφραση της απόφασης της Ι. Συνόδου της Εκκλησίας της Ρωσίας από τα ρωσικά στα σερβικά, για την μη συμμετοχή της στη Σύνοδο. Τα σερβικά Μ.Μ.Ε λίγες μέρες πριν την σύγκληση της Αγίας και Μεγάλης Συνόδου έκαναν λόγο για απόπειρα πραξικοπήματος στην Εκκλησία, δημοσιεύοντας πληροφορίες σύμφωνα με τις οποίες ο Μπάτσκας Ειρηναίος προσπάθησε να εμποδίσει τη συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Σύνοδο προκειμένου να ικανοποιήσει την Εκκλησία της Ρωσίας. Μάλιστα στο ίδιο δημοσίευμα έγινε μνεία επιστολής του αρχιεπισκόπου Αχρίδος κ. Ιωάννη προς τον Πατριάρχη κ. Ειρηναίο με την οποία καταγγέλλει τον μητροπολίτη Μπάτσκας για προσπάθεια εκκλησιαστικού πραξικοπήματος. Τελικά η Εκκλησία της Σερβίας συμμετείχε στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο, μετά από την πίεση που άσκησαν νεώτεροι ιεράρχες, οι οποίοι απομόνωσαν τον Μπάτσκας Ειρηναίο. Όμως, ο Επίσκοπος Μπάτσκας πήγε στην Σύνοδο και αμέσως μετά εξέδωσε ένα «φιρμάνι» εξηγώντας μας γιατί δεν υπέγραψε το κείμενο «Σχέσεις της Ορθοδόξου Εκκλησίας με τον λοιπό χριστιανικό κόσμο». Παρ’ όλα αυτά, τον Ιούνιο του 2018 είναι αυτός που φιλοξένησε την Γενική Συνέλευση του Συμβουλίου των Ευρωπαϊκών Εκκλησιών (ΚΕΚ), στην έδρα του στο Νόβισαντ της Σερβίας. Άραγε δέχθηκε τις Ευρωπαϊκές Εκκλησίες ως «εκκλησιαστικές κοινότητες», όπως χαρακτήριζε όλες τις Εκκλησίες, πλην της Ρωμαιοκαθολικής, στο κείμενό του; Είναι ο ίδιος – και ο μόνος από την Σερβική Εκκλησία - που συχνά πυκνά το τελευταίο διάστημα εξέφραζε δημόσια τον «προβληματισμό» του για το γεγονός ότι το Οικουμενικό Πατριαρχείο συζητούσε με παράγοντες της Ουκρανίας για το ζήτημα της Αυτοκεφαλίας. Είναι φυσικά αυτός ο συντάκτης της επιστολής που έστειλε στον Οικουμενικό Πατριάρχη Βαρθολομαίο ο Πατριάρχης Σερβίας κ. Ειρηναίος για το Ουκρανικό και δημοσιοποιήθηκε μόλις την παραμονή της επίσκεψης του Πατριάρχου Μόσχας Κυρίλλου στο Φανάρι (31-8-2018). Είναι ο ίδιος που σε πρόσφατο κείμενό του, θέλει να μας πείσει ότι «ο τρόπος έκφρασης στο θέμα της Ουκρανίας είναι εκκλησιολογικώς και ιεροκανονικώς ανακριβής, όθεν και παραπλανητικός, ανεξαρτήτως της αγαθής προαιρέσεως της συντριπτικής πλειοψηφίας των εκφραζομένων.» Τι επιδιώκει τελικά ο Μπάτσκας Ειρηναίος; Μάλλον η όλη του στάση είναι προδιαγεγραμμένη εδώ και χρόνια και με καθαρή πολιτική χροιά, κι ας διατείνεται το αντίθετο. Έλεγε ξεκάθαρα το 2014, με αφορμή τις κυρώσεις της Ευρωπαϊκής Ένωσης εις βάρος της Ρωσίας: «Έχουν δίκιο να πιστεύουν ότι ποτέ δεν θα είμαστε ενάντια στην Ρωσία, ποτέ δεν θα το κάνουμε. Σίγουρα οι συνέπειες των αποφάσεων μας αυτών δεν είναι πάντα ευχάριστες για εμάς, αλλά τί μπορούμε να κάνουμε για αυτό;» Σε άλλο σημείο των δηλώσεών του τότε, τόνιζε: «Η Δύση εξαπάτησε τον Γκορμπατσόφ και τους πρώτους μετά-σοβιετικούς ηγέτες της Ρωσίας. Υποσχέθηκαν ότι το ΝΑΤΟ δεν θα εξαπλωνόταν σε ολόκληρη την Γερμανία. Επίσης συνομολογήθηκε ότι δεν θα εξαπλωνόταν στην Ανατολική Ευρώπη και στις πρώην Σοβιετικές Δημοκρατίες. Ωστόσο οι πράξεις τους δείχνουν ότι θέλουν να κάνουν αισθητή την παρουσία τους πολύ κοντά στην Μόσχα, και είναι ξεκάθαρο ότι η ισχυρή Ρωσία αντιδρά σε αυτό». Πιστεύει, άραγε, κανείς ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος θέλει μια Εκκλησία μακριά από τις «πολιτικές παρεμβάσεις» ή ότι δεν είναι δορυφόρος της Μόσχας; Μάλλον πρέπει να προβληματιστεί σοβαρά ο ίδιος για το αν γράφοντας αυτά που γράφει σώζει την ψυχή του… Αυτός που έλεγε κάποτε ότι "γεννήθηκα Σέρβος και θα πεθάνω Ρωμιός", φαίνεται πως θα πεθάνει Μοσχοβίτης.

ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

ИРИНЕЈ У ЦАРИГРАД –ИРИНЕЈ ИЗ ЦАРИГРАДА, ИЛИ КАКО БИ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ РЕЗОНОВАО О АУТОКЕФАЛНОСТИСРПСКЕ ЦРКВЕ Вук Бачановић Ратни лидер босанских муслимана и потоњи предсједавајући Предсједништва БиХ, Алија Изетбеговић, често је своју политичку неодлучност у кључним моментима правдао кетманским лукавством да ујутро мисли на један, поподне на други, а навече на сасвим трећи начин. Дакако, није се радило о неком нарочитом дубокоумном промишљању, већ тактичком вагању у циљу што темељнијег обрачуна како са политичким противницима и свима који су рат схватили преозбиљно, тако и у циљу што исплативије трговине са другим ситнимнационалистичким лидерима у Босни и Херцеговини. Но, такве ствари су разумљиве када је ријеч о макијавелистичком свијету балканске и глобалне политике. Али, да ли и неоспориве историјске и еклисиолошке чињенице могу упасти у такве матрице? Ако бисмо то питање поставили актуелном епископу бачком Иринеју Буловићу, одговор не би био једноставан, а ни интелектуално поштен. То јест, зависио би искључиво од тога које је доба „данa“. Ево како и зашто. Они са нешто бољим памћењем, или макар вољом за најпростијим гуглањем ће лако утврдити да је на на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, од 13. до 15. октобра 2003. године, одржан међународни научни симпозијум на тему „Проблематика савременог црквеног законодавства“. Стручњаци из цијелог православног свијета, као и правни експерти из Европске уније, говорили су о разним аспектима ове теме. Једно од најзанимљивијих предавања, одржао је управо актуелни епископ бачки и то на тему: „Појам и суштина црквене аутокефалности“. Тема је, заправо била, аутентична аутокефалија и аутокефалија у кризи. Преосвећени владика је нагласио да је потребно ревидирати дефиницију аутокефалије, не сложивши се у битним питањима са Владиславом Ципином, руским канонологом, који је изнио проруске ставове о аутокефалности. Иринеј је објаснио да се термин „аутокефалија“ јавља доста касно, али да реална црквена самосталност јавља много прије појма. У разним случајевима аутокефалије постоје али и степени аутокефалије. Постоје древне апостолске Цркве, затим и оне које су временом добијале и губиле аутокефалност и новије аутокефалне Цркве. У погледу ранга и угледа ипак постоји разлика између аутокефалних Цркава: предност имају древне аутокефалије на оним новијим. Бачки владика је биоврло децидан: једино Васељенски сабор може да подари аутокефалију, па и да је оспори, да је сузи и прошири, или можда и укине. Понекад треба разликовати пуну аутокефалију од неке условне или непотпуне аутокефалије. Поводом аутокефалности Српске цркве, бачки епископ износи мисао која гласи да у случају СПЦ, Свети Сава 1219. Није одмах имао аутокефалију онакву какву је ми данас схватамо. Владика Иринеј је истакао да је велики проблем у савременом свијету што се аутокефалија схвата као добијање националног и државног суверенитета: „Мислим да ни у нашем случају Свети Сава 1219. Није одмах имао можда аутокефалију онакву какву је ми данас схватамо“. То је било његово мишљење „ујутро“. Овакав став је у потпуној сагласности са темељито поткријепљеним радом проф. др. Ненада Милошевића са Катедре за литургику Православног богословског факултета у Београду „Црквена аутокефалија под призмом устројства и организације Цркве“. Позивајући се на Г. Ралиса и М. Потлиса, Милошевић је утврдио да се „аутокефалнима… називају оне Цркве које имају‘независни’ статус, а које су се – због ванредних околности, а уз сагласност матичне Константинопољске цркве организовале изван Отоманске империје (Руска, а касније и ЈеладскаЦрква)“; ту дакле, спада „десет помесних ПравославнихЦркава – Руска, Српска, Румунска, Бугарска, Грузијска, Кипарска, Грчка, Албанска, Пољска и Чешко-Словачка – које су од матице, Константинопољске Цркве, добиле независност и право хиротоније свога провојерахра (митрополита, архиепископа или патријарха)“. То значи, што је опет у сагласности са закључком епископа бачког, да је аутокефалност ових десет цркава, сходно канонском устројству и древном црквеном Предању, „условна и привремена“: „услован је [њихов статус] стога што је њихова самосталност условље нанераскидивим јединством са матицом, што се огледа превасходно у литургијском помињању константинопољског патријарха од стране помјесних провјерараха, а затим и апелациним судом (9. и 17. канон Халкидонског сабора), одлукама помјесних сабора, патријаршијским томосима, и тако даље. Привремен је пак, због тога што статус ових Цркава треба да буде потврђен на будућем васељенском сабору, као што је то био случај са пет древних Патријаршија“. Ово ни у ком случају не доводи постојећи црквени поредак, или статус било које од помјесних цркава, будући да „коначан став о питању аутокефалије, односно о аутокефалном устројству помесних Цркава, као и о начину стицања аутокефалнсоти, треба да заузме будући Велики свеправославни сабор…“. Па ипак, то је било онда. А „онда“ипак није било довољно давно да сви забораве оно што је Буловић прижељкивао да се заборави. Иако за шеснаест година све ове чињенице нису и не могу изгубити на својој утемељености, за владикуБуловића је наступило политичко „поподне“, чиме чињенице губе на важности, а они који их прихватају, у складу са њиховом тачношћу, постају мете за спинове и лажне оптужбе. „Поподневни“ владика од прољећа до септембра текуће године оптужује више људи, а посебно епископа западноамеричког Максима да „умањује значај српске аутокефалности“. Штавише, владика Иринеј започиње још интензивнију свађу са самим собом када прозива чак и Васељенског патријарха Вартоломеја у, ни мање ни више него литургијској бесједи, у манастируЋелије, рекавши да ни он не сматра да смо ми 1219. године добили праву аутокефалност. Иако овакву сулуду оптужбу демантује овогодишња проповијед митрополита силивријског Максима који експлицитно тврди да је молба светог Саве 1219. године прихваћена и да је„синодском одлуком проглашена аутокефалија СрпскеЦркве, док је по свој прилици Томос био касније издат од стране патријарха (цариградског) Германа“, као и потпуна подршка Цариграда Српској цркви када је ријеч о питању њене аутокефалије у Црној Гори и Македонији, Буловићје наставио свој комични сукоб са самим собом. Не само да је свој некадашњи став искористио да бескрупулозно клевеће брата по епископству, већ је изазвао и незапамћен скандал, издејствовавши разноликим сплеткама, да нико из СПЦ не присуствује на 800-годишњици прославе аутокефалности властите цркве у Никеји. Тиме не само да је онемогућио да Српска црква наступи као медијатор међу завађеном браћом, у Москви и Цариграду, већ је беспотребно увриједио људе који ни једним својим ставом, а камоли поступком, нису показали недобронамјерност према нашој Цркви. А какав ће бити Буловић „од навече“, није претјерано тешко наслутити. Његове вјерне присталице којима је снимљени говор њиховог наредбодавца о ограниченој аутокефалности предочен на друштвеним мрежама, већ су почели да се хватају за сламку, тврдећи да је преосвећени владика такођер рекао да у материју о којој говори „није упућен и не може то (о питању степена аутокефалности оп.а.) да тврди поуздано“, чиме запада у још неодбрањивију позицију. Ако владика није упућен у комплексно питање аутокефалности да би о томе имао јасан став, на бази којега ауторитета и знања може одређивати ко је њен присталица, а ко тобожњи противник? Одговор је: само и једино на основу дневног политичарења, то јесте маске русофилства која му је потребна у црквеним „играма пријестоља“ и коју ће такођер одбацити када му више не буде потребна, као што је одбацио и „фанариотску“. Врло лако, према томе, можемо замислити ситуацију у којој ће против неког епископа у будућности бити покренута медијска харанга јер је, тобоже, претјерани русофил, баш као што данас страдају они чије је ставове епископ бачки некада у потпуности дијелио, или су му били небитни. Било да је ријеч о Теорији еволуције или првенству Васељенске патријаршије. Када и ако понестане таквих непријатеља, ко зна шта би могао постати сљедећи аргумент за погром, или оптужбу за шизму. Изостанак лајка на фотографији додјеле Ордена светог Саве, или већ некогдругог признања Александру Вучићу? Или можда писање било каквог рада у којем једина референца неће бити проповиједи епископа бачког након што његови ботови униште или обесмисле сваки траг Буловићевог мишљења које не би било „ноћно“? „Ноћна“машта, свакако, може свашта и из колажа њених перверзија и девијација стварности није превише лако погодити комбинацију бесмислица које ће бити одабране за уништавање туђих живота. Има само једна која дефинитивно неће, а то је склоност ка уништавању живота маледјеце, коју Буловић својим посушницима и клијентима никада није замјерио. П.С. Опште је познато да је Алија Изетбеговић у својој технологији владања обичавао свакој страначкој улизици и удворици која му се појави са неком „генијалном“ идејом рећи: „У праву си!“, што је значило и одобравање акција у складу са идејом, ма шта она била, од криминала до свакојаких злочинстава. У таквим правилима игрице је врло лако свакога пустити низ воду и уништити с ријечима: „Ја ти то рекао? Ма ти си се то нешто мало забунио!“ Осим, наравно, оних који код лидера таквог формата не долазе по мишљење и дозволе. А такви Буловићу највише сметају. Политикон http://politikon.rs/2019/10/19/irinej-u-carigrad-irinej-iz-carigrada-ili-kako-bi-alija-izetbegovic-rezonovao-o-autokefalnostisrpske-crkve/