Претражи Живе Речи Утехе

Пребијање на смрт човека на Ади Циганлији поново је отворило питање односа према људима који живе на отвореном - на јавним просторима и немају физичку заштиту, као и онима који живе у условима недостојним човека - у туђим подрумима, напуштеним објектима. Због овог напада ухапшена су двојица малолетника и један пунолетни младић. Рањиви, без заштите и "крова над главом" бескућници људи су последњих година мета сурових напада у којима су починиоци углавном младе особе. Из невладиних организација које се баве овом проблематимом, као разлог наводе бројне предрасуде и одсуство адекватне политике превенције и борбе против бескућништва. У ноћи између 19. и 20. августа, М. С. (64) је претучен на смрт на Ади Циганлији, а полиција је привела осумњичене – младића од 19 и двојицу 16-годишњака. Почетком ове године у Новом Саду група непознатих младића узнемиравала је људе који немају кров над главом и каменовала њихова склоништа. Новосађане је почетком 2022. године потресла вест о смрти уличног музичара, Кристијана Костића Блекија, бескућника и једног од симбола града, којег је на свиреп начин убио двадесетогодишњи Ж. Р. из Жабља. Он је шездесетједногодишњака током ноћи напао у центру града тражећи му новац, а након тога га је брутално претукао, рукама и ногама. У лето 2017. године у центру Београда рањен је мушкарац (51). Како су тада пренели медији, реч је о бескућнику кога је у Цетињској улици, група малолетника напала ножем. Можда најсуровији међу нападима на бескућнике десио се у децембру 2016. године. Жртва је био Драгутин Тодорчевић (64), а починилац дечак од 12 година који га је запалио док је спавао на улици. За овај злочин није одговарао јер је испод стросне границе за кривичну одговорност. Постоје бројне предрасуде „Особе у ситуацији бескућника се често доживљавају као мање од људских бића, као нешто прљаво. Уколико је неко – млада или не млада особа, под дејством психоактивних супстанци, своју фрустрацију било чиме може лако да изрази на том ‘нечем’ што се налази уза зид, у пролазу, на клупи. Слично је и са оним особама које живе у условима недостојним човека, а у туђим подрумима, напуштеним објектима. Они су мало сакривенији али опет изложени, нарочито ако други знају где да их пронађу“, навели су из АДРА. Уз то што су предмет предрасуда већег дела друштва, њихова безбедност или безбедност свих оних који немају свој животни простор где су заштићени је умањена, истичу о овој организацији. „Нашим теренским тимовима се често обрате са повредама од физичког насиља које има различито порекло, а неретко јесте управо то, насиље настало према њима јер су особе у ситуацији бескућништва“, наводе. Из Иницијативе А 11 наводе да су особе у ситуацији бескућништва потпуно дехуманизоване. „Поред њих пролазимо и према њима се опходимо као да нису људска бића која имају своју личну историју, искуства, осећања, и која су баш као и сви други људи у животу били суочени са губицима, поразима и падовима. И све то чинимо са чврстим уверењем да су сами одговорни за ситуацију у којој се налазе, и да је сада оправдано да трпе последице својих ‘погрешних избора и одлука’“, кажу за Н1 у овој организацији. Тај модел понашања и уверења, објашњавају, лишен било каквог саосећања преносимо и на младе људе међу којима има и оних који су у стању да почине овако стравичан и ужасавајући злочин. „У позадини овог модела скрива се идеја о безвредности егзистенције људи који се суочавају са искуством бескућништва и да нас у односу према њима не обавезују било каква морална начела“, сматрају у Иницијативи А11. Каква је институционална заштита? Неопходно је, као прво, да се донесе адекватна политика превенције и борбе против бескућништва. „Постоје јасне препоруке и начини. Све зависи од политичке воље. Друго, у конкретном смислу – неопходно је да држава и други актери омогуће више расположивог смештаја у прихватилиштима, преноћиштима и генерално, стамбених капацитета. Треће, то мора бити праћено и трајном подршком за осамостављивање оних који могу да се осамостале“, наводе у организацији АДРА. Како су нам рекли, 20 процената свих њихових корисника су младе особе, 19 одсто су жене, преко 50 одсто имају неко оштећење менталног здравља, више од половине су особе са инвалидитетом, а 75 процената њих су хронични болесници са веома сложеним стањем. „То су дакле вишеструко рањиве особе поврх тога што живе у непрестаној несигурности и без основног – сигурног и безбедног простора за живот. Четврто, поступци пријаве пребивалишта морају бити много бржи јер то је први корак у добијању личне карте, здравственог осигурања и тако даље. Они су сада недопустиво спори. Траје и до 18 месеци. Све зависи од јасне политичке воље да се искористи знање и искуство организација цивилног друштва, међу којима је и АДРА и да се донесу политике и превенције и борбе против бескућништва“, наводе у овој организацији. „Опасност и ризик по њихову безбедност нарочито су повећани у током ноћи због недостатка одговараћег смештаја, што их чини изузетно рањивима и изложенима. Узимајући ово у обзир, као и све учесталија нападе којима сведочимо у последње време, не можемо да кажемо да је безбедност особа у ситуацији бескућништва на задовољавајућем нивоу“, наводе из Иницијативе А11. У Иницијативи А11 кажу да нажалост не можемо да се похвалимо да се на институционалном нивоу у погледу унапређења безбедности особа у ситуацији бескућништва било шта чини, посебно имајући у виду да они у безбедносном смислу нису чак ни препознати као посебно рањива категорија. „Чини се да полицијски и службеници који би требало да се старају о безбедности свих грађана нису довољно сензибилисани за специфичности проблема са којима се ова популација суочава. Тако се, примера ради, дешавало да је полиција прекршајно кажњавала особе у ситуацији бескућништва због кршења полицијског часа који је уведен током пандемије коронавируса јер су боравили на улици, иако је у то време Прихватилиште за одрасла и стара лица у Београду практично било затворено за пријем нових корисника“, наводе у овој организацији. Колико у Србији има бескућника? У 2023. години само организација АДРА је радила са 3.750 особа које се налазе у ситуацији бескућништва – само у Београду, а укупно их у бази, у главном граду има 4.350. „За Србију је тешко рећи. Управо спроводимо активности ширења ових услуга на Србију, у оквиру пројекта који подржава Европска унија“, наводе из АДРА. https://n1info.rs/vesti/beskucnici-zrtve-napad/

Не памти се да је нека посланица Српске Православне Цркве (коју често погрешно називају Патријарховом, иако је он не потписује сам, већ са свим архијерејима Српске Православне Цркве) доживела толико изразито критичких опсервација у делу српског медијског простора који би се, условно говорећи, могао окарактерисати као лево-либерално-прозападни, као што је то случај са овогодишњом васкршњом посланицом. Стога тема те критике заслужује аналитички осврт, који би на првом месту обухватио сажету ретроспективу медијске слике Цркве обликоване на овим просторима у последњих неколико деценија. Такво уводно сагледавање ће нам помоћи да јасније уочимо шири контекст и неке важне закономерности, а потом и да апострофирамо оно што је прећутано у мајским медијским нападима усмереним ка патријарху Порфирију. * Пре нешто мање од једне деценије објављен је зборник под називом Штампа и Црква 1960 – 1990, аутора Душана Н. Петровића, некадашњег ректора Карловачке богословије. Прота Душан је, попут вредне пчеле, у том зборнику сакупио изабране чланке о Цркви који су се у штампи појављивали у време самоуправног социјализма. У том смислу, књига је важно историјско сведочанство о томе какви су били медијски извештаји о епископату, свештенству и монаштву Српске Православне Цркве у време разних фаза титоизма. Читајући наслове чланака какви су „Политизација православља“, „Политички тамјан“, „Црква у верске оквире“, „Политикантство у верској штампи“… , можемо добити déjà vu осећај, узевши у обзир наслове и поднаслове чланака о Патријарху у последњих месец дана у оном делу српског медијског простора који у наше време представљају Nova S – N1 – Danas – Vreme. Наслови и поднаслови попут „Porfirije zloupotrebio i Isusa Hrista i Uskrs“, „Patrijarh u kampanji“, „Porfirijeva uskršnja poruka: Budimo bolji ljudi, Srbi su uvek žrtve“, „Niko ne treba da zna kada predsednik republike ide u crkvu“, „Blagoslov pre puta u Njujork, a nije 1389“ као да су изашли из зборника проте Петровића, а не из садашњице. Разуме се, медијски делатници који данас изразито критички пишу о Патријарху нису вођени марксистичком идеологијом као „другови“ новинари из поменутог зборника, но, судећи по насловима, нека сродност у духу са марксистима је очигледна. Није згорег да се на самом почетку овог осврта укратко подсетимо чињенице да су од Другог светског рата до данас примењена три потпуно различита модела односа Цркве и државе у Србији, од којих је доминантно зависила медијска слика Српске Православне Цркве (односно њених великодостојника, свештеника и верника). У вишедеценијском периоду титоизма, који је обележио државни модел гоњења Цркве (који би се, због отвореног анимозитета према верном народу, тешко могао назвати чак и фундаменталистичким обликом секуларизма), у југо-медијима се није могло ни видети ни чути ништа добро о Српској Православној Цркви. Једине црквене личности које су биле приказиване у изразито афирмативном тону били су припадници тзв. „прогресивног“ дела клира, чији су чланови били јавни промотери и симпатизери тадашњег државног уређења (неки и чланови Комунистичке партије Југославије) и сматрали да је могуће спојити Крст и петокраку. Крајње антагонистички однос комунистичког државног апарата према Цркви, уз изражену и неприкривену нетрпељивост према њеним водећим личностима, имао је у то време јасан одраз у свим медијима, који су, сви до једног, били у државном власништву и под строгом контролом крајње ауторитарног (у једној фази и тоталитарног) режима. Увођењем вишестраначја после формалног (рас)пада комунизма, медијска слика на овим просторима постаје здравија, а појављују се и мас-медији у приватном власништву. Истовремено, однос нове државне власти према Цркви почиње полако да се мења и развија се у типично секуларан модел без благонаклоности, али уз толеранцију и без изражене нетрпељивости. То се одражава и на домен медија у државном власништву у којима престају систематски примитивни напади на црквене великодостојнике и свештенослужитеље. Почетком деведесетих година прошлог века долази до новог помака – први пут у послератној историји Србије Српска Православна Црква успева да добије колико-толико простора на државним медијима за верски садржај образовног карактера. Први учесник у тим образовним верским емисијама на државној телевизији био је епископ др Иринеј (Буловић), у оквиру серијала „Буквар Православља“. То је, историјски гледано, био први пробој православне речи на послератним државним медијима у Србији (у истом серијалу је, подсетимо, учествовао и данашњи патријарх Порфирије (Перић), у то време ковиљски монах). У погледу изношења било каквог критичког става, међутим, Српска Црква у то време у државним медијима – који су и даље били потпуно контролисани од стране владајућег режима, који је у доброј мери био наследник претходног, комунистичког, макар у погледу симбола и вредности – није имала никакав простор. Црквени великодостојници тог времена су своје критичке опсервације износили или у црквеним штампаним гласилима или у мас-медијима који су били опозиционо наклоњени – најупечатљивији пример у том погледу је, свакако, био антологијски наступ блаженопочившег епископа др Атанасија (Јевтића) на Студију Б. Прекретницу у односима државе и Цркве, а самим тим и у медијској слици црквеног живота у државним медијима, означава 2000. година. Тада долази до коначног пада ауторитарног режима који је баштинио извесну идеолошку везу са комунистима. Црква и држава у Републици Србији после тог догађаја и даље остају раздвојене, али са једном важном разликом – почињу убрзано да развијају начело међусобне сарадње на општу народну корист, што се итекако одражава и на медијском плану. Сви ми који смо били сведоци тог времена добро се сећамо радосног шока када смо на државној телевизији видели сцену потпуно незамисливу за претходни период: да председник наше државе присуствује и причести се на светој Литургији. Др Војислав Коштуница је, притом, дао огроман допринос у домену васпостављања вековних српско-хришћанских симбола на државним знамењима – управо је његово наслеђе повратак Крста, круне и двоглавог орла на српску заставу, као и враћање химне „Боже правде“. На тај начин је у домену државних симбола коначно поништено комунистичко наслеђе (премда не у целости, због даљег постојања такозване Куће цвећа), а председник Војислав Коштуница се златним словима уписује у историју као први аутентично српски државник после Другог светског рата. Једнако важан историјски допринос развоју односа државе и Цркве је дао премијер др Зоран Ђинђић. Подсетимо, др Ђинђић је био најзаслужнији човек за повратак веронауке у школе (што је учинио по кратком поступку, и поред веома оштрог противљења једног дела интелектуалаца и политичара са левице). Упоредо, премијер Ђинђић је дао веома јасну, конкретну и отворену подршку прикупљању средстава за Храм Светог Саве – о томе довољно сведочи његова беседа са донаторске вечери у којој је говорио о „обнови националног духа“ и о томе да ћемо „са Божјом помоћу“ завршити градњу Храма. Те четири ствари – застава, химна, верска настава и помоћ у изградњи Храма Светог Саве – биле су и до данас остале симбол новог поглавља у односима државе и Цркве када је реч о Србији. Благодарећи поменутој двојици српских интелектуалаца-државника, отпочела је епоха сарадње државе и Цркве на пољима од ширег значаја. Све то се јасно одразило и на медијској сфери – на државним медијима се црквени великодостојници појављују све чешће и износе свој став на разна питања све слободније, док је сама Српска Православна Црква представљена на крајње афирмативан начин. Овом приликом нећемо улазити у аргументацију pro et contra у којој мери Црква и држава уопште треба да буду у блиским односима, нити за то имамо довољно простора у овом осврту. Начелно гледано, у чисто правно-друштвеном смислу, сарадња међу та два одвојена ентитета је пожељна уколико доприноси духовно-материјалном благостању грађана. Притом, важно је нагласити да та сарадња није безусловна, напротив. Управо је пост-петооктобарски период показао да постоје случајеви у којима Црква не може остати по страни, и поред тога што су њени односи са државом одлични. Класичан пример је широка јавна дебата на тему биометријских система идентификације, покренута 2004. године, у којој су веома важну улогу имали управо угледни епископи Српске Православне Цркве (првенствено блаженопочивши епископи Хризостом (Столић) и Амфилохије (Радовић)). Укратко, тада су се угледне личности црквене јерархије успротивиле једном наметљивом државном пројекту, и поред чињенице да је тек коју годину раније отворено историјско поглавље сарадње у односима Цркве и државе. Благодарећи ставу епископата Српске Православне Цркве (који је, подсетимо, формиран на основу стручних симпосиона и независних студија), почетком 2007. године држава је донела компромисно решење које је на снази до данас. Код овог догађаја, међутим, долазимо до веома занимљиве појаве у посткомунистичком медијском простору Србије, бар када је реч о медијској слици Цркве. Наиме, током ове јавне дебате је тадашњи најутицајнији грађански, либерални медиј и предводник такозваног „независног“ новинарства – телевизија B92 – начином извештавања, избором вести, blog секцијом сајта, па чак и начином модерације тема на форуму свог сајта (о чему сам пре скоро две деценије објавио текст под називом „Форумом против истине“), недвосмислено дала подршку државном пројекту уместо грађанској иницијативи коју је својим ауторитетом доминантно подржала Српска Православна Црква. У чисто медијском смислу, овај феномен је класичан пример како су у посткомунистичком српском друштву медијска извештавања такозваног „независног“ (а у ствари либерално-прозападног) медијског сектора о делатности Цркве зависила пре свега од интереса корпоративних структура моћи и од уређивачке политике која је обликована у складу са тим интересима. Наиме, с обзиром да су иза поменутог државног пројекта у то време стајале велике и утицајне западне компаније, а да је истински грађанску и независну иницијативу за обрану права на приватност отворено подржала Црква, поменута медијска перјаница „грађанског“ и „независног“ новинарства тог времена, финансирана великим делом из западних фондова, је без двоумљења у својим извештајима стала на страну интереса корпоративног западног капитала (за детаљан осврт на ову тему читаоца упућујем на моју студију Биометријски системи идентификације из 2007. године која је доступна на интернету). У периоду о коме је реч долази, дакле, до својеврсне инверзије медијске слике Цркве у државним и приватним медијима у Србији – док у државним медијима она постаје јасно афирмативна, дотле се у оном делу приватног медијског сектора који је обележен latiničnim pismom, лево-либералном идеологијом и прозападном политичком усмереношћу она углавном третира изразито критичким тоном. У оба случаја је, несумњиво, постојало нешто што се у медијској теорији карактерише термином bias, а тиче се јасне (не)наклоњености, која настаје или из политичко-идеолошких или корпоративно-интересних разлога, а у неким случајима из оба (за детаљан увид у проблематику утицаја структура моћи на медије, упућујем читаоца на треће поглавље своје студије под називом Информационо контролисано друштво из 2011. године која је такође доступна на интернету). С тим у вези приметимо да, иако данас не постоји идеолошки притисак црвене петокраке у Србији, већ дужи период је приметан концентрисан медијски притисак петокрака неких других боја – свуда, па и у мас-медијима. Сетимо се, с тим у вези, блаженопочившег владике Данила Крстића, једног од најобразованијих епископа Српске Православне Цркве у другој половини 20. века и православног богослова о коме историчари тек треба да пишу. Владика Данило је, својевремено, приметио да је разлика између црвене и беле петокраке само у томе што следбеници потоње не ударају тако брутално, већ са манирима и у рукавицама. У том смислу, оно што је некада био комунистички идеолошки блок, у последње две и по деценије је хетерогена структура састављена од мноштва невладиних организација, оног дела медијских кућа које негују лево-либерално-прозападне вредности, једне групе интелектуалаца која не воли (и појединих који мрзе) Цркву, као и острашћених политичара који се, за разлику од некадашњих „камарада“, клањају петокракама жуте или беле боје. Таква парадигма се данас, у мањој или већој мери, сасвим јасно одражава на горенаведени део медијске сцене, у коме се доследно пројектује интересни оквир структура моћи које стоје иза ње. У државним медијима, као што је већ наведено, Српска Православна Црква годинама уназад има сасвим довољно простора да искаже свој став и не налази се ни под каквим ударом – напротив, углавном је приказана у афирмативном тону, чак и када постоје неслагања са државом. Ту несумњиво има и политичке срачунатости јер српски политичари добро знају колики углед Црква има у народу, при чему им је судбина српских комуниста јасно дала до знања како пролазе политички режими који се обрушавају на светињу. У том смислу, иако су државни медији у Србији још увек традиционално под контролом политичких партија које освоје власт – нажалост, партократски модел ће у нашој држави тешко бити искорењен у догледном периоду – одласком комуниста са историјске политичке сцене у државним медијима више нема идеолошког притиска који би имплицитно или експлицитно захтевао напад на Цркву. Што се тиче медија у приватном власништву, данашња слика Цркве у њима зависи пре свега од структуре капитала која стоји иза њих, а следствено томе, од уређивачке политике коју тај капитал диктира. Ова закономерност се најбоље види у случајевима промене власника одређеног медија. И овде је незаобилазан пример телевизије B92 – када се упореде извештаји те телевизије о Цркви пре и после промене власничке структуре капитала, једина сличност коју ћемо приметити јесте у комбинацији боја и заштитном знаку – ништа више није исто. То је еклатантан пример који показује да је прича о тзв. „независним медијима“ само велика шарена лажа за лаковерне људе – медијске извештаје пре свега диктирају корпоративни интереси и(ли) идеолошки притисак политичких структура. Нажалост, оно што би требало да буде правило, а то је да се у медијским извештајима чује „истина, пуна истина и ништа друго до истина“ у данашњем свету медијских монопола је реткост на нивоу статистичке грешке, мада не и немогућност. Такер Карлсон је очигледан пример да је тако нешто ипак могуће, благодарећи револуцији коју су изазвали нови медији (конкретно: широкопојасни интернет). * Однос одвојености Цркве и државе, уз међусобну сарадњу на пољима од општег значаја, је у свом дводеценијском трајању и развоју, затекао и Патријарх Порфирије када је пре нешто више од три године изабран на трон српских патријараха. Он је наставио даље да развија тај модел, по угледу на своје претходнике. Из неког разлога, међутим, у поменутом либерално-прозападном делу српског медијског сектора (који, као што је већ наведено, предводе Nova S – N1 – Danas – Vreme) почела се јасно форсирати теза да патријарх Порфирије није настављач претходног дводеценијског модела сарадње, већ зачетник неког новог односа Цркве и државе, у смислу преласка са нивоа сарадње на ниво фактичке потчињености Цркве држави. Та теза се упорно форсира и поред чињенице да је Патријарх веома оштро реаговао у неким ситуацијама, износећи став дијаметрално супротан од оног који су имала државна тела. Примера ради, такав је случај са Патријарховим критичким опсервацијама у домену статуса вероучитеља и верске наставе (који су изразито дискриминисани и којима се константно, из године у годину, покушава сузити опсег рада), негативним ставом о извођењу такозване „геј параде“ по београдским улицама, као и изражено негативним ставом о закону о родној равноправности, после чијег изношења је патријарх Порфирије постао мета оштрих напада у либерално-прозападном делу јавности. Притом, поменута група вредносно комплементарних медија јасно се издвојила у интензитету критике и симфонијски испредњачила у броју прилога и осврта у мери да је то већ прешло у медијску пропаганду. Приметимо, узгред, и чињеницу да блаженопочившем патријарху Иринеју (Гавриловићу), који је такође имао веома добар однос са државним властима (и изразито ретко иступао са негативним ставовима према њиховим иницијативама), поменути медији никада нису упућивали критике у том обиму и интензитету као што то чине у случају патријарха Порфирија. У складу са претходно изнетим опсервацијама, сасвим је јасно да медији чији финансијери немају систем вредности који је комплементаран хришћанском немају баш пуно мотива да афирмишу најлепше стране црквеног живота, али да, са друге стране, имају интерес да проналазе све оно што би према Цркви усмерило критичку оштрицу. Уколико изузмемо неколико медијских циркусаната и stand up комичара који с времена на време изругују све што је „свето и честито“, оно што је за данашње медијске нападе усмерене на Цркву, а пре свега на патријарха Порфирија, особено јесте да су они примарно резултат утицаја интересних структура моћи. Тај утицај, притом, у пракси има јачу снагу чак и од уредниче политике на одређеном медију из једног једноставног разлога – онај ко плаћа, тај и поставља уредника. Овде, међутим, не бисмо смели да упаднемо у искушење генерализације јер је готово сигурно да постоје савесни новинари и уредници који имају чврст карактер, те своју критику усмерену на неке црквене личности износе из жеље да што објективније покрију одређену тему, а не из лукративних и(ли) идеолошких разлога. Слично томе, постоје и критичке медијске опсервације које имају своју тежину, а везане су за поједине црквене службенике који својим поступцима заиста наносе штету угледу Цркве. На крају крајева, приметимо да има и новинара који су верујући људи, а чије критике добронамерно указују на слабости у свакодневном црквеном животу и као такве могу бити корисне. Ништа од тога није спорно, као ни чињеница да се и на лево-либералним медијима могу пронаћи извештаји који су коректни када је црквени живот у питању. Ипак, кумулативно гледано, све то је само пратећи декор у тим медијима и „покривалица“ за предефинисану константу која је доминантна, а има порекло у капиталу који, готово по правилу, долази од стране фондова које су под патронатом неких страних земаља, затим извора који негују вредносни систем који није комплементаран православном хришћанству (а неретко је отворено антихришћански), а у неким случајевима и од политичко-интересних групација са целог југо-простора. Сасвим упрошћено речено – ако неке медијске куће финансијски подржава, рецимо, Фондација за отворено друштво, на њима се тешко може очекивати серијал православне веронауке, али се несумњиво може очекивати серијал наглашено критичких текстова и(ли) емисија о Српској Православној Цркви. Приметимо, у вези са свим претходним, да су медијски „другови“ из времена титоизма били далеко поштенији од данашњих „првобораца“ прозападног лево-либералног медијског сектора који делује у Србији. Kомунисти су отворено „исповедали“ да се боре против утицаја Цркве и хришћанства, у складу са марксистичком доктрином у коју су слепо веровали, док криптокомунисти у елегантним оделима свој напад облаче у космополитизам и вербално испољавање чак и „добронамерних“ савета црквеним личностима. Нагласимо да је сасвим очекивано да ће лево-либерално орјентисани интелектуалци износити критику на рачун свега што се тиче Српске Православне Цркве и ту нема ништа што треба да чуди. Но да ли је уопште нормално да неко ко нема апсолутно никаквог додира ни са хришћанском вером ни са црквеним животом (осим што, можда, станује близу неког православног храма, па чује звона пре службе), полаже право да ауторитативно на мас-медијима говори о томе како би црквени великодостојник требало да поступа у интересу верника? А управо такав парадокс се дешава ових дана наочиглед свих нас. Овај феномен, чини се, ни теоретичар медија какав је Маршал МекЛуан не би могао лако објаснити, па то неће покушати ни аутор овог текста, већ ће на овом месту завршити са уводном медијском ретроспективом потребном да би се разумео шири контекст и унутрашњи механизми који стоје иза мајских медијских напада на Патријарха Порфирија. А о томе како су конкретно изгледале овогодишње синхронизоване мајске медијске „хајке“ на патријарха Порфирија и шта (ни)је речено у њима, биће речи у следећем, закључном тексту. Презвитер др Оливер Суботић Управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке https://spc.rs/retrospektiva-za-siri-kontekst-medijskih-napada-na-patrijarha-porfirija/

Епархија рашко-призренска још једном изражава дубоку забринутост због учесталих случајева обијања наших храмова на Косову и Метохији Епархија рашко-призренска изражава дубоку забринутост због најновијих у низу напада на верске објекте српске православне цркве на Косову и Метохији, у општини Зубин Поток. Дана 1. Фебруара 2022. године, у селу Зупче, полиција је ухапсила косовског Албанца из села Кошутово, који се основано сумњичи за серију обијања и пљачки српских православних храмова на северу Косова и Метохије. Само у року од месец дана црква Св. Отаца у Зупчу обијена је два пута и то: 26. 12. 2021. године, као и 18. 1. 2022. када је на цркви поломљен прозор и однета одређена сума новца. Црква Вазнесења Господњег у Јагњеници такође је два пута обијана, при чему је начињена материјална штета. Приликом обијања цркве и црквене сале Св. Јована Крститеља у Доњим Варагама 30. 1. 2022. године, починиоц је оскрнавио православне иконе у и однео новац који је тамо нашао. Напади на српске православне храмове на Косову и Метохији се континуирано дешавају и посебно су учестали последњих месеци. Највећим делом ови напади на цркве и приватну имовину имају етничку и верску позадину јер су усмерени конкретно против српске заједнице, чије присуство некоме очигледно смета. Ова серија пљачки и напада изазвала је узнемиреност међу локалним српским становништвом, које тражи јачу заштиту органа реда. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Медијске објаве о крајње неоснованим и злонамерним оптужбама минорне приштинске (не)владине организације против архимандрита Саве Јањића, игумана манастира Високих Дечана, као и у целој јавности, и у Српској Патријаршији су примљене са индигнацијом. Јасно је да се ради о нападу на дечанску светињу и покушају угрожавања самог опстанка братства Високих Дечана, па самим тим и монаштва у осталим српским православним светињама и преосталог српског живља на Косову и Метохији. Још једном истичемо и са поносом понављамо да је дечански манастир са својим игуманом и братством током целе своје историје, а посебно током ратних деведесетих година двадесетог века, представљао уточиште за бројне страдалнике без обзира на веру и нацију. Као такви они служе са понос не само својој матичној Епархији рашко-призренској него читавој Српској Цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ

Порука коју је Његово блаженство Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасије (Јанулатос) упутио верницима поводом пандемије коронавируса: Драга браћо и сестре, Сви смо запањени – као да је невидљиви непријатељ, вирус Корона, објавио нови свјетски рат. Сви смо суочени са непредвидљивим промјенама које ова пандемија, без преседана, изазива у животу богатих и сиромашних, образованих и необразованих, промјенама у здрављу, економији, превозу, разним облицима разоноде и прославама. Наша одговорност се огледа у томе да не подлијежемо паници, депресији и очају. Од нас се сада тражи сабраност, трезвеност, брижност и дисциплина у придржавању инсктрукција и смјерница које издају одговорне владе. Исто тако, дугујемо велику захвалност онима чији је задатак одржавање јавне чистоће, реда, информисања, а нарочито здравственим радницима који предводе битку у бризи о зараженима. Остајући у својим домовима, не дајмо простора нестрпљењу и сукобима, него његујмо стваралаштво, смирење, љубазност, разумијевање, наклоност и љубав. Ми, вјерни, појачајмо своје молитве да се не продужи вријеме трајања овог искушења, за опоравак озбиљно обољелих, те за заустављање ширења пандемије COVID-19. Још више појачајмо молитве да Бог просвијетли научнике да што прије установе процесе заштите и лијечења. Прије свега, морамо оснажити нашу вјеру у Бога. Вјера и љубав су најмоћнија оружја одбране од напада овог невидљивог вируса који пријети човјечанству. Нешто добро ће на крају произаћи из ове кризе и надамо се да ће људска друштва преиспитати своје вриједности и приоритете. Дакле, браћо и сестре – без нервозе и без узнемирености! Имајмо више храбрости, помирљивог става, послушности за наредбе и, изнад свега, искрене солидарности. Спокој и нада у Бога снажи наше стрпљење и отпор и нека нас они воде на нашем путу правог избора и промјена у нашим животима након ове тешке кризе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом најновијих антицивилизацијских напада на Српску православну цркву у Црној Гори и њено свештено, културно и материјално наслеђе, које је донео нови „закон о вероисповести или уверења и правном положају верских заједница“ Ми, српски лекари, чланови Хиландарског лекарског друштва из свих српских земаља и расејања, окупљени око наше светогорске светиње, Свете царске српске лавре Хиландара, сведочећи нераскидиво народно јединство, као верна духовна чеда Српске православне цркве, дајемо неподељену подршку Српској православној цркви и нашој браћи у Црној Гори, у одбрани свештеног наслеђа Стефана Немање – Преподобног Симеона Мироточивог, Светог Саве, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и небројених светитеља, подвижника и мученика који својом светошћу обасјавају поносну и слободну Црну Гору. Као људи који су положили заклетву да несебично помажу и лече, трудимо се да делима служења и љубави, увек и на сваком месту, сведочимо племенитост нашег животног позива. У складу са њим, никада нисмо правили разлику ко је чије вере, националне припадности или било ког другог опредељења. По речима Светог апостола Павла – „свима сам био све“, много пута смо управо доносиоцима овог погубног „закона“ и предводницима мучког напада на Цркву у Црној Гори, на њихову молбу, пружали медицинску помоћ, били на несебичној помоћи и услузи, упошљавајући српске здравствене институције и знање српских лекара, што ћемо и у будућности чинити. Тим пре, ово нас безакоње у лицемерном облику „закона“ који прети отимачином неспорне имовине Српске православне цркве у Црној Гори и води њеном даљем прогону, људски боли и у нама изазива осећај неправде и огорчености. Због тога одлучно дижемо глас и позивамо власт у Црној Гори да сместа повуче спорни „закон“ и да на миран и достојанствен начин, уз поштовање свих страна, започне дијалог о свим спорним питањима. Док до тога не дође, ми, лекари и чланови Хиландарског лекарског друштва, уздајући се у Господа и молитвену заштиту Пресвете Богородице, стављамо се у службу нашој Цркви и јединству нашег народа, да према нашим моћима, мирно и истрајно, помогнемо одбрану Православља и очување српског рода у Црној Гори. У Београду, 31.12.2019. Председник Хиландарског лекарског друштва Проф. др Радисав – Рашо Шћепановић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свјатјејши патријарх Вартоломеј изразио је запрепашћење због терористичких напада на цркве и хотеле када је више од 200 људи изгубило животе, а неколико стотина тешко рањено за време ускршњих празника светкованих по западној пасхалији. Предстојатељ Цариградске патријаршије осудио је све терористичке чинове, као и сваки чин мржње, насиља и фундаментализма било с које стране они долазили. Све-свјатјејши је позвао свакога да ради путем дијалога и у духу међусобног уважавања на очувању мира у свету. „Света и Велика Црква Христова моли се за покој жртава и изражава искрено саучешће њиховим породицама, а повређенима жели брз опоравак.“ Патријарх васељенски је изразио жаљење Римокатоличкој цркви у Шри Ланки, влади и народу ове земље. Истовремено је замолио митрополита сингапурског да ову поруку лично пренесе римокатоличким хришћанима, властима и народу. Телеграм саучешћа упутио је и Његово Блаженство румунски патријарх Данило, осудивши ове нападе као плод мржње и насиља. Он је притом истакао да се морамо молити за прекид оваквих чинова насиља и борити се за њихово спречавање. Извор: Српска Православна Црква

„Медијски прогон Српске православне цркве, њеног архијереја г. Теодосија и Епархије Рашко-призренске“, подсећају потписници протеста, „покренут је само због њиховог противљења идеји поделе Косова између Србије и будуће Велике Албаније. Уз напомену да су „маске потпуно пале“ Српске власти и Српска листа, заговарају поделу Косова и предају целе Метохије Великој Албанији. Истакнути академски радници, професори, црквене старешине и новинари са КиМ, али и из ужег дела Србије, у протестном писму подсећају да су „напади на Епископа Рашко-призренског Теодосија и Цркву, почели после састанка руководства Српске листе са председником Републике Србије Александром Вучићем и са директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем“. Потписници протеста због напада на СПЦ, „одлучно подржавају Поруку Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве објављену 10. маја 2018. и Апел Епископа Рашко-призренског Теодосија од 25. јула 2018. Истичу, да ти „документи представљају темељ одбране Републике Србије и Косова и Метохије, у ово зло време, када они који су се заклели на Уставу и Јеванђељу јавно крше заклетву и газе дату реч“. Текст протестног писма преносимо у целости: Протест због напада на Српску православну цркву и Епархију Рашко-призренску Јавност у Србији згрожена је поводом бескрупулозних напада српских власти и Српске листе, политичке странке са Косова и Метохије, на политичке неистомишљенике. Медијски прогон Српске православне цркве, њеног архијереја г. Теодосија и Епархије Рашко-призренске покренут је само због њиховог противљења идеји поделе Косова између Србије и будуће Велике Албаније. Српске власти и Српска листа, сада је то јасно, јер маске су пале, заговарају поделу Косова и предају целе Метохије Великој Албанији. Српска листа је, како је познато, организација под пуном контролом партије на власти у Републици Србији, Српске напредне странке. Напади на Епископа Рашко-призренског Теодосија и Цркву почели су после састанка руководства Српске листе са председником републике Александром Вучићем и са директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем. Челници странке Српска листа у београдским медијима тврде да говоре у име целог српског народа на Косову и Метохији и да чак и њихова најновија непочинства имају већинску подршку Срба са КиМ. То би значило да се српски народ на Косову и Метохији окренуо против своје Цркве, своје историје и своје државе. Хвала Богу, то није истина. Ми, долепотписани, одлучно подржавамо Поруку Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве објављену 10. маја 2018. и Апел Епископа Рашко-призренског Теодосија од 25. јула 2018. Ови документи представљају темељ одбране Републике Србије и Косова и Метохије, у ово зло време, када они који су се заклели на Уставу и Јеванђељу јавно крше заклетву и газе дату реч. Позивамо српске власти да обуздају своје „извођаче радова“ из тзв. Српске листе. Сетимо се медијских напада на Оливера Ивановића и трагедије која се догодила 16. јануара. Апелујемо на српске власти и чланове Српске листе да се уразуме, да одрже реч, да поштују Устав и законе Републике Србије и да послушају глас своје Цркве. Господо из Српске листе, не хулите на Бога и не нападајте Његову Цркву, ма колико вас ваши господари терали на то. Они ће, ако дозволимо издају и предају Косова и Метохије, бити далеко, а ви ћете се обрукати пред својим суграђанима, децом и прецима. Ви ћете на себе и своје ближње навалити клетву Лазареву. Својим потписима дајемо пуну подршку Српској православној цркви и епархији Рашко-призренској у борби за очување и заштиту нашег верног народа и наших светиња на Косову и Метохији. Одлучно осуђујемо велеиздајничке намере српских власти и Српске листе. Проф др Смиља Аврамов Архимандрит Андреј, старешина манастира Светог Стефана у Сланцима Проф др Слободан Антонић Умировљени Епископ Захумско-Херцеговачки др Атанасије (Јевтић) Данило Баста, редовни члан САНУ Матија Бећковић, редовни члан САНУ Љиљана Богдановић, новинар Милена Вујовић, новинар Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и народни посланик Маринко Вучинић, публициста Проф др Јован Душанић Александар Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице Никола Н. Живковић, публициста и преводилац Протојереј-ставрофор Славко Зорица, професор богословије у пензији др Марија Јефтимијевић Михајловић, научни сарадник Проф др Александар Јовановић Наташа Јовановић, новинар Проф др Милош Ковић Проф др Часлав Копривица Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић,парох которски Проф др Миодраг Кулић Живорад Лазић, професор из Грачанице Проф др Мило Ломпар Светлана Медан, писац и преводилац Никола Милованчев, правник и историчар Др Зоран Милошевић, научни саветник Проф др Дејан Мировић Проф др Радивоје Младеновић Протојереј Радош Младеновић, парох у Врњачкој Бањи Дејан Недељковић, публициста из Звечана Часлав Оцић, редовни члан САНУ Александар Павић, политиколог Бранко Павловић, адвокат Протојереј ставрофор Радивој Панић Проф др Валентина Питулић Благоје Радић, Ораховац Оливера Радић, новинар и професор гимназије у Ораховцу Протођакон др Љубомир Ранковић, главни уредник ”Гласа Цркве” Проф др Митра Рељић Доц др Слободан Рељић Др Пеђа Ристић, архитекта, протонеимар Проф др Слободан Самарџић Мр Салих Селимовић, историчар Милун Стијовић, истраживач-сарадник Др Рада Стијовић, научни саветник Радосав Стојановић, књижевник Момчило Трајковић, адвокат и бивши потпредседник владе Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије Проф др Александар Ћорац Коста Чавошки, редовни члан САНУ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, архијерејски намесник Подгоричко-Колашински Проф др Срђан Шљукић Проф др Гордана Шубарић Горгиева Извор: Митрополија црногорско-приморска

Оставите нека расте обоје заједно до жетве Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ. Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима. Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему. Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку. За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)