Срђан Ранђеловић

Чедо моје, добио сам твоје писмо и видео у њему твоје неспокојство. Али не тугуј чедо моје. Не буди тако неспокојан. Ако си поново пао – поново устани. Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.
Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.
Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се.
Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.
Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало!
Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.
Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње.
Истинољубље свима вама!
Старац Јосиф Исихаста
http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/06/blog-post.html

Имам једног друга који ради ван града, не баш далеко, али му треба око 45 минута до посла и назад, јер иде пешке. Није неки посао и није нека плата, али тренутно нема бољу опцију, па ћути и ради.
 
Док иде на посао, али и када се враћа, често среће људе који преживљавају тако што скупљају ствари из контејнера. Нађу нешто за јело, нешто да обуку, нешто да продају, све зависи ко шта тражи? Он, ако је у могућности, често да тим људима по 100-200 динара "за кафу". Добро, он каже за кафу, али они вероватно купе хлеб. Често су то исти људи, а пошто на том радном месту ради већ дуже време, па пролази истим путем, почели су да се поздрављају када пролазе једно поред другог.
 
Јутрос, када се враћао са посла, срео је једног декицу који је са његовим "пони" бициклом и ручно прављеном приколицом, скупљао пластичну амбалажу. Пошто су се сретали већ доста пута, најчешће на истом месту, скоро, па да су постали и пријатељи. Док му је прилазио, декица је био окренут леђима, са рукама у канти, ставио је руку у џеп да извади 200 динара и да му да. У једном тренутку, декица га примети, окрене се према њему, широко се насмеје, вади из џепа 500 динара и каже му: "Добро сам прошао, узми!" 
 
Друг, наравно, није хтео да узме, него је упорно пружао декици његових 200 динара и говорио му да он узме. Ту су се убеђивали неких десет минута и на крају су направили договор. Друг није узео декиних 500 динара, дека није узео другових 200, али друг не сме да му даје паре у наредних 2 недеље. То је декин услов и друг ће морати да га испоштује.
 
Човек који купује од деке пластичну амбалажу га је частио са нешто новца за Нову годину, па је дека хтео да се одужи другу, јер му је овај више пута давао новац.
 
Мене је обрадовао овај другов догађај, па сам, ето, хтео да поделим са вама, јер ме је декица одушевио.
 

Синоћ је мене старовао неки секташ. Изађем ја да запалим цигару, волим тај осећај помешаности чистог ваздуха и катрана, некако ми има бољи укус, кад прилази ми неки. Прво сам помислио да је геј. Нисам га баш слушао шта ми је причао, све док ми није рекао "ја сам хришћанин". Рек'о, нећу ти ја пити варикину, беж' од мене.
 
Пре две године причам са другом из Футога. Каже, код њих су баш почели да левате људе. Прилазе сиромашнима и наркоманима. Неки су се примили, а неки су вероватно мислили да је то само трип.
 
Има код мене, око моје улице, доста секти. Једни су направили чак и као лечилиште за наркомане. Гледао сам на јутјубу мало о чему се ради. Бесплатно је и може да уђе и изађе ко год хоће и када хоће. Имају неки стони фудбал, видео игрице и свашта још од тих ствари. После неког времена видим једног од тих ликова са снимка како пуши траву на улици.

Размишљам о снази молитве и колико она помаже ако је томе некоме отворено срце.
 
Размишљам и о томе колико је мени све некако лепо сложено и како ми се дешавају прилично лепе ствари, без да сам их тражио, а ни неко други их није тражио за мене, јер се нико и не моли за мене. Не смета ми што се нико не моли за мене, свакако ми ништа ни не треба.
 
Размишљам о томе како сам раније баш имао много тога негативног око себе, а сада га више нема.
 
Размишљам како бих све волео да вас ускоро обрадујем са нечим и, даће Бог, па ћу и успети у томе.
 
Размишљам где сам оставио папирне марамице, јер не могу да их нађем, а прехлађен сам.
 
Размишљам како ово изгледа да сам у исто време размишљао о свему написаном, али то није тачно, јер сам правио по секунду-две размака у размишљању.

Размишљам о снази молитве и колико она помаже ако је томе некоме отворено срце.
 
Размишљам и о томе колико је мени све некако лепо сложено и како ми се дешавају прилично лепе ствари, без да сам их тражио, а ни неко други их није тражио за мене, јер се нико и не моли за мене. Не смета ми што се нико не моли за мене, свакако ми ништа ни не треба.
 
Размишљам о томе како сам раније баш имао много тога негативног око себе, а сада га више нема.
 
Размишљам како бих све волео да вас ускоро обрадујем са нечим и, даће Бог, па ћу и успети у томе.
 
Размишљам где сам оставио папирне марамице, јер не могу да их нађем, а прехлађен сам.
 
Размишљам како ово изгледа да сам у исто време размишљао о свему написаном, али то није тачно, јер сам правио по секунду-две размака у размишљању.

И ове године слушамо наше вриједене добре новинаре, како понављају стару грешку најављујући васкршње празнике.  Уочи православног Васкрса новинари редом говоре: „хришћани који Васкрс славе по јулијанском календару“, а када говоре о римокатоличким васкршњим свечаностима, кажу: „они који Васкрс славе по грегоријанском календару“.
 
Овдје је очигледна аналогија са Божићем, али та аналогија није исправна, и у коначном она дезинформише јавност. Јер, сваки онај ко слуша овакве вијести помислиће да Грци славе Васкрс кад и римокатолици. Исто ће помислити и за Бугаре и Румуне. И превариће се.
 
Грци, Бугари и Румуни и сви они православци који користе грегоријански календар – прослављају Божић, Госпођиндан, Петровдан, Никољдан и већину других тзв. непокретних годишњих празника, у исто вријем када и римокатолици. Зашто? Зато што се и једни и други држе истог-грегоријанског календара. Међутим, није тако са Васкрсом, и свим оним светковинама које су везане за Васкрс (нпр. Цвијети, Велики петак, Спасовдан, Тројичиндан и др.), а које зовемо „покретним празницима“.
Зашто?
Зато што питање датума Васкрса није просто календарско питање, као што је то случај нпр. са Божићем или Митровданом. Божић је везан за 25.децембар као за датум у коме се некада прослављао многобожачки „дан непобједивог Сунца“, а коме су хришћани дали потпуно нови, другачији значај. Митровдан је везан за дан упокојења Светог Димитрија ( као што је Ђурђевдан везан за дан упокојења Светога Ђорђа, и томе слично ).
 
Датум Васкрса се одређује другачијим начином. Христос је пострадао и васкрсао у дане јеврејске Пасхе, и то није нека коинциденција, неки пуки сплет околности, него се ради о истини која је вјековима најављивана, и која у учењу Цркве има веома значајно мјесто. Својим страдањем на Пасху, Христос укида крвне жртве, укида посредовање које су између Бога и људи имале жртвене животиње, и сам себе жртвује ( сам себе, попут пасхалног јегњета, приноси на заклање ), установљујући нови обред, нови новозавјетни култ, у коме ће се приносити бескрвна жртва – хљеб и вино, и под њеним видом ће се, у Светој Литургији, остваривати непосредно јединство људи са Богом. Ово је толико важна ствар за хришћанску теологију да се сами Христос у богослужбеним пјесмама назива Нова Пасха, а сами Васкрс, такође, назива се новозавјетном Пасхом.
 
Због свега тога, хришћани још од првих вјекова нијесу бринули толико о томе који је био календарски датум Христовог страдања, колико о томе да је то било у вријеме јеврејске Пасхе. А Пасха је, са нашег данашњег становишта, покретан празник, јер се приципи рачунања времена по мјесечевом ( лунарном ) календару Старога Завјета, не поклапају са принципима нашег данашњег соларног календара. (Ово је ипак крајње поједностављено објашњење велике историје ове календарске проблематике.) Зато се од првих вјекова Цркве Христове, па све до данас, датум Васкрса везивао за јудејску Пасху. Како у позитивном, тако и у негативном смислу. Наиме, неки хришћани су од почетка Васкрс славили истовремено са Пасхом, док су други одмах тражили помјерање и измјештање Васкрса у одређено вријеме послије Пасхе ( што опет значи да је Пасха орјентир у рачунању).
 
Ова тема је била толико важна да је један од разлога сазивања Првог васељенског сабора, 325.г. у Никеји, био управо проблем израчунавања датума слављења Нове Пасхе=Христовог Васкрсења. Тада је одређено и одлучено да се Васкрс има славити као нешто ново и различито у односу на јудејску Пасху, јер све то има и своје теолошке, духовне посљедице. До данас, сви правосалавни инсистирају на томе да се датуми новозавјетног Васрса и јудејске Пасхе не смију поклопити, док се римокатолици не држе тог приципа, па долази до међусобних разлика у слављењу Христовог Васкрсења, иако и за једне и за друге важе нека заједничка правила израчунавања овог датума ( доста сложена правила везана за прољећну равнодневницу и прву недјељу послије „пуног“ мјесеца, при чему се не мисли буквално на астрономску визуелну појаву пуног мјесеца- што многе, додатно, буни- већ на један рачунарски, више математички феномен ).
 
Елем, Васкрс је темељни црквени празник. Темељ православне догматике и темељ годишњег богослужбеног тока. Зато он не спада у свакодневну календарску тематику. Он је просто изван природног астрономског календара, као што је и Васкрсење Христово, изван закона природе, изван очекиваног и предвидивог тока ствари. Празник Васкрења подразумијева посебан богослужбени типик, нарочите црквене књиге, као што и датум његовог слављења подразумијева посебна правила рачунања.
 
Отуда чињеница да су неке помјесне православне цркве прихватиле употребу грегоријанског календара, нимало не утиче на прославу Васкрса у овим црквама, јер – како рекосмо- Васкрс се не рачуна ни по јулијанском, ни по грегоријанском календару, већ по посебном пасхалном рачунању протока времена, који има своју догматску важност. Па ако се и јесу раздвојили календари ( што се види у датумима Божића и бројних свечева у току године између, рецимо СПЦ и нпр. Атинске Архиепископије ), није се раздвојило празновање Васкрса, него је оно, од првих вјекова, до данас, код свих православних, истога дана, и тако ће остати до свршетка свијета и вијека – јер је наше заједничко сабрање на Васкрс, најважнији заједнички именитељ, испод кога, и мимо кога се не може ићи, ако ћемо да чувамо јединство вјере.
 
Ето зашто наши цијењени новинари, од оних на РТС-у, до ових локалних у Црној Гори, свако будуће помињање датума Васкрса, не смију везивати за јулијански тј. грегоријански календар, него за православно вјероисповједање, односно за римокатоличку цркву.

Христос Васкрсе.
 
Протојереј-ставрофог Гојко Перовић
 





http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/05/06/%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BC%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B0/

Некада давно живела је девојчица која је имала лошу нарав.
Њена мајка јој је дала кесу пуну ексера и рекла јој да сваки пут кад не
може да исконтролише своје понашање мора закуцати један ексер на зид.
Први дан је морала закуцати чак 37 ексера! Током следећих неколико
недеља како се учила контролисати, број закуцаних ексера смањивао се из
дана у дан. Схватила је да јој је лакше обуздати љутњу него закуцати
ексер на тврд зид.
Напокон, стигао је дан када се девојчица није изнервирала ни један пут!
Рекла је то мајци и она јој је саветовала да сваког мирног дана извуче
један ексер. Стигао је дан када је девојчица рекла мајци да више нема ни
једног ексера на зиду! Мајка је узела ћерку за руку, одвела је до зида и
рекла јој:
„Добро си учинила, ћерко, али погледај рупе које су остале на зиду. Зид
више никада неће изгледати исто! Када кажеш некоме нешто у љутњи,
повредиш га. Као да забијеш нож у ту особу и потом га извадиш напоље.
Нема везе колико пута казес: „Жао ми је“, рана је ипак још увек ту.
Повредити некога речима је понекад горе него физички. Пријатељи су наше
ретко богатство и треба их чувати. Они те насмеју када си тужна,
охрабрују када требаш успети нешто у животу, позајмљују ти раме за
плакање, уши за слушање и отварају ти срце.“
http://www.mudrosti.org/prica-o-prijateljstvu

Блажена Алипија
 
 
Гроб који посећују поклоници   На северној периферији Кијева, између борова и старих бреза, на неколико километара се простире Шумско гробље. У дубини, десно од централне капије, једна од парцела као да се издвојила из анонимности и атеистичког плена - битно се разликује од већ уобичајене мермерне доминације црно-браон надгробних споменика. Бели крстићи на скромним гробовима говоре о вечном животу, преображеном и радосном. Та земља, на коме је гробље, припада древном Флоровском женском манастиру: овде почивају монахиње и свештенство, преминули у другој половини прошлог века.   Шумско гробље се појавило 60-их година прошлог века, и тада је игуманија Вознесенског Флоровског манастира Антонија, однела у горисполком (орган градске извршне власти) новац за осму парцелу гробља. Игуманија, наравно, није ни могла претпоставити да ће то место временом да привуче много поклоника из разних делова Украјине, Белорусије, Русије, па чак и преко океана. У јесен 1988. године овде је била сахрањена блажена монахиња Алипија (Авдејева), позната у свету као Христа ради јуродива, прозорљива старица. Данас се њено поштовање од стране Кијевљана може сравнити чак с поштовањем Матроне Московске, иако блажена Алипија још није уврштена у ликове светих. Документи се тек прикупљају и проучавају, али, по мишљењу намесника Покровске Голосејевске пустиње, архимандрита Исакија (Андроника), који је глава ове обитељи која је настала 90-их година прошлог века, канонизација блажене ће се обавити у блиској будућности. Успут поменимо, да се блажена Алипија подвизавала управо на развалинама 1926 године уништене Голсејевске пустиње, и молила се угодницима Божијим, који су се у XIX и почетком XX века подвизавали ту, а неки су ту и сахрањени: митрополиту Кијевском Филарету (Амфитеатрову †1857; његове мошти почивају у пећинама Кијево-Печерске лавре) и његовом духовнику јеросхимонаху Партенију († 1855), Христа ради јуродивим старцима јеросхимонаху Теофилу ( †1853) и монаху Пајсију († 1893), старцу-духовнику јеромонаху Алексију (Шепелојеву † 1917). Блажена Алипија као да је преузела ту духовну штафету Голосејевских подвижника и молила се за обнову Голосејевске пустиње. Прикривено је говорила својим духовним чедима, да ће овде боравити увек "увек, али не одмах".
 

Гроб блажене на Шумском гробљу
 
 
Али вратимо се на Шумско гробље. Први пут сам на Флоровској парцели била 1990. године, још пре распада Совјетског Савеза, када су за гроб матушке Алипије знала само њена духовна чеда. Међу њима су биле и неке флоровске монахиње, које су ме и довеле на њен гроб. Успут су ми причале о старици, о томе како је живела некада у шупљини стабла огромне липе, на територији Кијево-Печерске лавре, до њеног затварања 1961. године, како су њене молитве чиниле чуда излечења и Божије помоћи - као отворену књигу је читала срца људи који су јој долазили. Многе је благословила на свештенство и монаштво, многе је истргла из хладних шапа смртоносних болести, многе је спасила од беде и животног краха.   Из житија блажене Алипије   Често се догађа да се при сакупљању података и састављању материјала за биографију Божијих угодника, поткрадају факти разне врсте, који изазивају сумњу, посебно када се то тиче људи који носе подвиг јуродства. Познато је да је матушка била Мордовка по националности и руски је говорила са грешкама, и још је , као и све блажене, о себи говорила изненада и без неког реда, често прикривено и без икаквих коментара. И поред тога, њене најблискије послушнице, или, како их зову, хожалке, а такође и нека њена духовна чеда - филолози и новинари - успели су да прикажу њен животни пут на страницама књига, часописа и електронских сајтова. Ево шта се може прочитати о њеном детињству на кијевском сајту "Блажена Алипија":   "Претпоставља се да се блажена Алипија (Агапија Тихоновна Авдејева) родила 1910. године у Пензенској области у благочастивој породици Тихона и Васе Авдејевих. Блажена старица је причала да је њен отац био строг, а мама веома добра, велика радница и веома пажљива. Дешавало се да јој стави у кецељу свакакве посластице и каже, да раздаје сиромашнима у њиховом селу; посебно је много посластица делила за празнике. Када је дошло време, Агапију су послали у школу. Жива, брза, паметна, није могла да се суздржи и свима је помагала. Девојчицу су превели у други разред, и од деце која су старија од ње годину дана Агапија се издвајала умом и разборитошћу. 1918. године родитеље Агапије су стрељали. Целе ноћи осмогодишња девојчица је сама читала Псалтир за умрле. Неко време Агапија је живела код ујака; после две године проведене у школи, пошла је да обилази света места... У годинама безверја, десет година је провела у затвору; и поред тешких услова у којима је била, трудила се да пости, и непрестано се молила".
 

Поглед с језера на Голосејево
 
 
Даље се у житију говори о чудесном ослобађању из затвора, о јављању угодници апостола Петра. Поређењем те чињенице с даљњим молитвеним животом старице, може се схватити зашто се много година молила у кијевском Демејевском храму, непосредно испред иконе апостола Петра и Павла у десном прилазу. У том житију се, такође, помиње сусрет старице Агапије с прозорљивим јеросхимонахом Теодосијем, који је у послератно време живео код Новоросијска у селу Горњи (бивша станица Кримскаја), који ју је благословио на подвиг јуродства. О томе је сама матушка говорила: "Ја сам код Теодосија био, Теодосија сам видео и Теодосија знам".   Али најпотпуније је описан живот блажене у Кијеву - од 1960-их до 1988. године, - јер постоје документоване потврде факата, и многобројна сведочанства њених духовних чеда и свих, који су имали прилике да разговарају с њом. Матушка је носила ланац у виду огромне свезе кључева, а на грудима, такође. испод одеће, - икону. Скоро свакодневно је довозила у храм торбе с хлебом, који су јој доносили људи, куповала је мноштво свећа и сама их стављала пред иконе. Узгред, још много пре раскола, разобличила је једном бившег митрополита Филарета (Денисенко), директно на служби, због чега је била истерана из храма. Познато је, такође, да се уочи 1986. године, када се догодила Чернобилска катастрофа, матушка много бринула, говорила о "страшним пожарима". Говоре, да је почетком априла 1986. године, она на више дана напустила своју колибу у Голосејевској шуми и обишла, опирајући се на штап, цели град, молећи се за његово спасење.   Много тога чудесног сам чуо и сазнао о животу блажене. Али тада, на гробљу, све се то прихватало као бајка.   И ипак сам поверовао   Према причама монахиња, тада сам се односио с извесном дозом неповерења "образованог совјетског новинара", који је одрастао у атеистичкој средини, али ипак и оцрковљеног. За време литије, загледао сам се у лик блажене на овалној фотографији надгробног крста, с натписом "Боји се Бога"! Како сам после сазнао, неки ђавоимани је пролазио овде више пута, чупао крст и бацао га у страну. Очигледно је, да је тај натпис био намењен његовом уразумљењу. Продорни поглед јуродиве је проницао у само срце, и тихо спокојство је обузимало душу.   - Моли матушку за помоћ, ако имаш некакве животне проблеме, - посаветовале су ме монахиње. - Она свима помаже.
 

Храм у чијем доњем делу почивају мошти блажене Алипије
 
 
О чему да молим, нисам знао. Зар о томе, да на кино-студији "Научфилм" приме мој сценарио о оцу Михаилу Бојко, познатом кијевском духовнику, сину репресираног свештеника, који је као добровољац-минобацач прошао цео Велики отаджбински рат? Како сам касније сазнао, сам отац Михаил се према блаженој Алипији односио с крајњим неповерењем, сматрајући је за болесну. Својевремено је служио као ђакон у Вознесенском храму на Демејевки, где се много година молила матушка Алипија: "Помоли се, блажена матушко, да мој сценарио буде прихваћен и људи сазнају о гоњењима на Цркву и о њеним служитељима". Мојем изненађењу није било краја, када ме је, буквално кроз неколико дана, позвао режисер кино-студије и рекао да је мој сценарио прихваћен. Поред тога, режисер, који је снимао филм о оцу Михаилу, нашао је у архивама кадрове хронике, на којима је било снимљено опело за сељаке умрле од глади у Полтавској области. И што је било изненађујуће, у кадар је пао и отац протојереја Михаила Бојко - свештеник Павел Бојко, а мали дечак који му је помагао је био његов син Михаил. Сам режисер појма није имао да је у његов филм ушао и будући отац Михаил. А херој филма је приликом гледања ускликнуо:   - Па ово је мој отац! А ја сам овај поред, босоноги дечко!   Након гледања филма, испричао сам оцу Михаилу о својој молитви на гробу блажене, о томе како сценарио дуго нису прихватали, а потом су одједанпут прихватили. И о томе, што је такво налажење кадрова кино-хронике, такође, по молитвама блажене. На то је старац изненађено климао главом и изговорио после паузе:   - Чудесан је Бог у Својим свецима!..   После тога сам, посећујући гроб родитеља, посетио и матушку, упознао сам Веру Фјодоровну Удовиченко - која је написала књигу о блаженој Алипији, у коју су ушле десетине успомена свештенства, монаха и мирјана - који су знали матушку за живота, и тих, који су добијали помоћ њеним молитвама и после њене смрти.   "И сећање на њу с колена на колено..."   Многе свештенике сам знао лично и потом, после читања књиге "Стечена љубав", издату по благослову митрополита Владимира 2005. године, разговарао сам с њима, питао их о монахињи Алипији. Бивши настојатељ Вознесењске Демејевске цркве, отац Методије Финкевич (који се у позним годинама замонашио у Почајевској лаври) је веома поштовао матушку, причао је, како је још за живота Алипије посећивао њену кућицу у Голосејевској шуми. Тада је отац Методије, тада још млади свештеник, служио у Владимирском катедралном сабору, и матушка га је стално питала:   - А ти на Демејевки служиш? - Не, матушка, ја сам код вас дошао из сабора... - А-а, из сабора...
 

Гроб с моштима блажене Алипије
 
 
И тако сваки пут. "Да, већ се губи старица", - мислио је отац Методије. Али ускоро је био постављен за настојатеља Демејевске цркве, где је служио више од 20 година. Када сам испричао оцу Методију о случају с филмом, он је приметио:   - Она је била оличење кроткости и незлобивости. Ја јој се молим чак и за ситнице.   У књизи о матушки су наведене приче, како је помогла људима у тешким животним ситуацијама - онима, који су били већ једном ногом у гробу, уништавали се пијанством, били у мрежама секти, који су губили децу, мужеве и жене, стајали пред тешким животним изборима, не знајући како да поступе...   Њено духовно чедо је био и бивши епископ Туљчински и Брацлавски, Иполит (Хиљко), који је сада у пензији. У својим сећањима на старицу, владика је говорио да му је она прорекла епископство, и пожар, који се догодио када је студирао у Московској духовној академији: пожар је избио 1986. године, управо пред празник Воздвижења Часног Крста Господњег - пет студената је тада предало своје душе Христу. - Мојој сестри, која још ништа није знала, о пожару је рекла матушка Алипија: "Био је пожар! А он се спасио! Ишао је тамо-амо!" Молитвама матушке, спасио сам се - и стварно нисам спавао целу ту ноћ.   Епископ је испричао још неколико интересантних случајева из свог живота, како је молитвама блажене успео да спаси прст, који замало да изгуби, радећи с електричном тестером - њој је то било откривено, како му је помогла у лету за Јерусалим, где је носио послушање у Руској духовној мисији, и многе друге. Навешћу епизоду из њиховог последњег сусрета. То је било пред сами одлазак у Јерусалим. Матушка је веома волела цвеће, и владика јој је донео букет. - Матушка, примите ово цвеће. Кажу да је оно симбол живота.   - Живота, кажеш? Онда га сам и стави у вазу.   То је био њихов последњи сусрет на земљи.   Бог је открио блаженој време њене смрти. Матушка се представила Господу 30. октобра 1988. године. Питала је: "Ког дана се пада 30. октобар?" Говорила је, такође, да ће на њеној сахрани падати снег, што се и десило касније.   * * *   Она живи у сећању народа. Њено име се чује на помену у свим храмовима Кијева и шире. Одавно су већ њени поштоваоци насликали иконе блажене и написали акатист. Али, очигледно, мора се испунити нама непозната "пуноћа времена", пре него што се под сводовима храмова чују речи њене небеске славе. Данас се гроб блажене чува у доњем нивоу Покровског храма Голосејевског манастира - тамо су њене мошти биле пренесене пре пет година, октобра 2006. године, и непрекидне реке људи се сливају к матушки. Манастир се посебно препуни на дан представљења Богу матушке Алипије - 30. октобра.   Сергеј Герук   превод са руског С. М. 9.октобар 2014.   Извор: http://www.pravoslavie.ru/put/48896.htm       Манастир Лепавина

Горд човек никада не може да буде ни миран ни срећан. Горди човек се налази у конфликту са целим светом који га окружује, јер сматра да је управо он центар света, а пошто је немогуће да натера друге да верују у то, он се изнутра осећа увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на извесно време везује нека заједничка идеја, то је свеједно лабав савез. То је савез који ће се распасти и завршити непријатељством свих против свакога и свакога против свих. Надмен човек не може имати ни мира ни спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен, никад није задовољан.
Горд човек није у стању да поштује другог човека, јер је гордост лажна свест о свом умишљеном превасходству. Горд човек у дубини душе сматра да сви остали могу да буду само његови робови и да врше његову вољу. Горди људи су увек насилни према другима. Ово насиље може да се испољава у различитим облицима и различитим размерама. Веома често поприште таквог насиља постају односи измећу супружника. И у томе је један од разлога лабавости савремене породице: уместо савеза љубави она се претвара у непрестану борбу за власт измећу својих чланова, од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у својој породици постане наредбодавац и цар.
Горди човек наизглед може бити религиозан, али то је само наизглед, зато што срце гордог човека никада неће моћи ватрено и покајнички да се моли. Горд човек личи на болесника који је убеђен да је здрав. Такав човек ће се дубоко увредити ако му кажу да му прети смртна опасност од болести, иако ће се истовремено жив распадати од неке унутрашње гнојне ране или рака.
Да, свака страст, свака лаж, свако зло су од ђавола. Али је гордост најстрашније од свих зала за духовни живот, највеће уподобљење демону. Горди човек, чак, и своје способности претвара у зло. Зато је за гордог добро да нема никаквог талента. И Господ их често одузима од гордог управо ради његовог спасења. Постоји духовно стање које се назива прелест, када гордост доводи човека до помрачења ума и он себи приписује способности чудотворца, пророка, духовника, прозорљивца итд. Људи који су пали у прелест споља личе на безумне, али сваки горди човек у суштини и јесте безуман, зато што је ван Бога - област таме и безумља, а горди човек излази из центра живота, удаљава се од Бога. Зато свештеник, који има задатак да буде проповедник Јеванђеља, савршитељ Светих Тајни и духовни отац, највише треба да се брине о томе да код своје духовне деце искорени гордост.
 
 
 
АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_3142.html

Питање валаамском монаху: Молитва за ближње, помоћ ближњима је добро дело. Због чега је оно пропраћено невољама, непријатностима?
Одговор: Зато што постоји ђаво коме се то нимало не свиђа.[/size]
http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/k.html

Људи који пате од депресије нису болесни већ им је одузета сва енергија.

То се лечи редовним недељним литургијама, као и обавезним постом и молитвом и исповешћу и круном свега то је - причест.

Лекови за смирење само стварају зависност и ништа не помажу, помаже друштво истомишљеника и побожност.

Али без свете литургије као основе за све нема ништа, човек је празан и нема краја проблему, а лекови погоршавају будуће стање а привремено помажу.

Старац Тадеј
 
 
 
 
Манастир Глоговац
 

Маестро Бора Дугић, наш прослављени уметник на фрули, који изводи мелодије из традиционалног српског и балканског музичког опуса у свом препознатљивом аранжману. Добитник ордена Светог Саве другог степена за допринос за стваралаштво у области културе који му је уручио Патријарх Иринеј 19.фебруара ове године. Шта за њега значи додела овог високог признања СПЦ, какав је дар потребан за уметност, зашто је фрула његова инспирација, може ли више да каже речима или музиком? Аутор и водитељ Славица Лазић.
 
Аудио запис:http://www.slovoljubve.com/emisije/prepoznavanje-24-februar-2013-bora-dugic

Маестро Бора Дугић, наш прослављени уметник на фрули, који изводи мелодије из традиционалног српског и балканског музичког опуса у свом препознатљивом аранжману. Добитник ордена Светог Саве другог степена за допринос за стваралаштво у области културе који му је уручио Патријарх Иринеј 19.фебруара ове године. Шта за њега значи додела овог високог признања СПЦ, какав је дар потребан за уметност, зашто је фрула његова инспирација, може ли више да каже речима или музиком? Аутор и водитељ Славица Лазић.
 
Аудио запис:http://www.slovoljubve.com/emisije/prepoznavanje-24-februar-2013-bora-dugic

Могуће да већ знате за њих, али ако неко не зна, нека изволи:

Традиционално окупљање пензионасиних припадника Сектора за летна испитивања Ваздухопловног Завода "Мома" (СЛИ МОМА)....
И даље, нас неколико више налета на свему што данас лети но комплетно РВ...

Горд човек никада не може да буде ни миран ни срећан. Горди човек се налази у конфликту са целим светом који га окружује, јер сматра да је управо он центар света, а пошто је немогуће да натера друге да верују у то, он се изнутра осећа увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на извесно време везује нека заједничка идеја, то је свеједно лабав савез. То је савез који ће се распасти и завршити непријатељством свих против свакога и свакога против свих. Надмен човек не може имати ни мира ни спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен, никад није задовољан.
Горд човек није у стању да поштује другог човека, јер је гордост лажна свест о свом умишљеном превасходству. Горд човек у дубини душе сматра да сви остали могу да буду само његови робови и да врше његову вољу. Горди људи су увек насилни према другима. Ово насиље може да се испољава у различитим облицима и различитим размерама. Веома често поприште таквог насиља постају односи измећу супружника. И у томе је један од разлога лабавости савремене породице: уместо савеза љубави она се претвара у непрестану борбу за власт измећу својих чланова, од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у својој породици постане наредбодавац и цар.
Горди човек наизглед може бити религиозан, али то је само наизглед, зато што срце гордог човека никада неће моћи ватрено и покајнички да се моли. Горд човек личи на болесника који је убеђен да је здрав. Такав човек ће се дубоко увредити ако му кажу да му прети смртна опасност од болести, иако ће се истовремено жив распадати од неке унутрашње гнојне ране или рака.
Да, свака страст, свака лаж, свако зло су од ђавола. Али је гордост најстрашније од свих зала за духовни живот, највеће уподобљење демону. Горди човек, чак, и своје способности претвара у зло. Зато је за гордог добро да нема никаквог талента. И Господ их често одузима од гордог управо ради његовог спасења. Постоји духовно стање које се назива прелест, када гордост доводи човека до помрачења ума и он себи приписује способности чудотворца, пророка, духовника, прозорљивца итд. Људи који су пали у прелест споља личе на безумне, али сваки горди човек у суштини и јесте безуман, зато што је ван Бога - област таме и безумља, а горди човек излази из центра живота, удаљава се од Бога. Зато свештеник, који има задатак да буде проповедник Јеванђеља, савршитељ Светих Тајни и духовни отац, највише треба да се брине о томе да код своје духовне деце искорени гордост.
 
 
 
АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_3142.html

Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
онда ће у теби
одједном нешто посивети.
На трепавици магла.
На усни пепељаст траг.

Да ли си уопште понекад
мислио шта значи живети?

Ако ти јаве: умро сам
ево шта ће бити.

Хиљаду шарених риба
лепршаће ми кроз око.

И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.
А ја ћу за то време
летети високо...
Високо.

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава
може да буде сутра
корен брезе
ил' трава?

Ако ти јаве: умро сам,
не веруј
то не умем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
И зато: не буди тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт и чудно драг.

Ноћу,
кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
Нека то буде тајна.
Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим, и живим.
 

Подвижник старац Пајсије поделио је свих 24 часа на по један сат и молио ce свакога сата за једну категорију људи: за оне који раде, за слабе, за таксисте, за свештенике и монахе, за омладину итд.
 
Ево једног чуда проистеклог из његове молитве: Један отац је са својим малим сином путовао аутобусом из Атине у Солун. У Лариси, као што је уобичајено, аутобус је стао и дао путницима неколико минута одмора. Отац и син изиђоше из аутобуса и кренуше да пређу на другу страну пута. Дете се истргну од оца и у следећем тренутку већ се нађе под точковима огромног камиона. Отац завапи: "Пресвета Богородице, моје дете!" Али детету се ништа није догодило. Чим је дошао себи, дечак рече оцу:
- Оче, када је камион прелазио преко мене, један калуђер се бацио преко мене, тако ме покрио својим телом и спасао ме.
Отац рече:
- Који калуђер, сине мој? Нисам овде видео никаквог калуђера.
- Али, оче, ја сам видео калуђера, лице му је било сјајно. - Рече дечак. .
И отац и син су почели заједно да обилазе разне мушке манастире, покушавајући да пронађу дечаковог спасиоца. Једном оду на бдење у манастир Ставроникиту на Светој Гори. На том бдењу затекао се и старац Пајсије. Чим је дечак угледао старца Пајсија, гласно викну:
- Оче, ово је онај калуђер који ме је својим телом заштитио, па нисам погинуо.
Отац одмах упита старца Пајсија ко је и како се обрео оне вечери у Лариси.
Старац Пајсије му рече своје име и упита га само колико је сати било када је могла да се догоди несрећа.
Он рече да је било око један сат по поноћи. Старац Пајсије рече:
 
- У то време се молим за све путнике.
http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?4815-Чудо-старца-Пајсија&p=10081#post10081

Делимо људе у монахе и ожењене људе, и живот на монашки и брачни, са резултатима похвале монашког живота, који ми сматрамо као бољи и прикладнији за држање Божијх заповести, а  омаловажавамо брачни живот, као да није погодан за практиковање Божје воље.
Заиста врло добро знамо да  Црква похваљује оба начина живота, и монашки живот и брачни живот. Али, то не значи да је један  хваљен на рачун другог. И у овом тренутку морамо рећи да се тумачење параболе о Талантима управо на ово односи, које смо раније поменули.
Можемо тврдити да у Цркви се људи не деле на брачне и безбрачне, већ на људима који живе у Христу и људе који не живе у Христу. Тако са једне стране имамо људе који имају Духа Светога и са друге стране људи који немају Духа Светога. Осим тога, у раној Цркви, како изгледа у Посланици апостола Павла, сви хришћани, неудате и ожењени, живели су као монаси,
јер чак и брак има свој аскетизам. Дакле, ако неки монах критикује брак у Христу, он показује да он има проблем са монашким животом, а ако ожењен човек критикује и гледа попреко на монашки живот, то значи да он има проблем са начином на који он живи свој живот. Добар монах никада не критикује оно што Бог похваљује и добра брачна особа никад не
критикује што  Бог похваљује, као што је монашки живот. Карактеристично је да је најбољу беседу о Девствености  саставио je Св. Григорије Ниски, који је био ожењен, и човек који је био неожењен, Св. Амфилохије Иконијски, написао је предивне ствари о брачном животу. Осим тога, не заборавимо да је Св. Пафнутије заступао брак за свештенства на Првом васељенском сабору.
У својој беседи Св. Амфилохије Иконијски показује да је хришћанин човек целине. Он похваљује и девственост и брак. Говорећи о девствености он казује о браку: "Достојан брак је као кула изнад сваког земаљског поклона, као што је дрво у воћу... Kао што је корен девствености,  култиватор рационалног и живота гране...". Онда он каже: "Уклони достојан брак и нећеш пронаћи цвет девствености". Осим тога,  у поређењу између ове две вредне ствари, Св. Амфилохије каже: "Говорећи о овим стварима, не уводимо борбу између девствености и брака, ми им се
дивимо као узајамно здруженим". Да закључимо, он  карактеристично каже: "Јер без знања одани божанским стварима нити је девственост скромна нити је брак достојан".
Св. Јован Златоуст учи многе ствари о овој теми. Он каже: "Брачни људи имају све што је  заједничко и монасима, осим брака". Сви људи треба да се прилагоде Христовим заповестима. Зато свети отац каже карактеристично: "Ако смо умерени, ни брак нити храна, ни ишта друго неће нас спречити да будемо богоугодни Богу". Ако би брак и одгајање деце требало да нас омета на путу врлине, тада Творац свих ствари не би благословио брак у нашем животу ".
Шта Св.Василије Велики каже је такође карактеристично: "Ми људи, монаси и ожењени, сви треба да поштујемо Јеванђеље.
Због тога не можемо да оправдавамо лењост због одређеног начина живота који смо одабрали, нити можемо критиковати и одбацити још један начин живота који није попут нашег. Да се ​​разумемо, постоје степени и духовног узраста.
 
 
Митрополит Јеротеј Влахос 
из књиге: "The Mind of the Orthodox Church"
http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/09/blog-post_1334.html?spref=fb

Минск - Белорусија - Архимандрит Лука (Анић)
 

 
Имао сам благослов и срећу да седам дана боравим у једној бајци. Прича о Белорусији је толико бајковита да сасвим оправданом сматрам сумњу коју може да изазове ово сведочење. Најпре треба знати да је Белорусија од Русије одвојена само административно, да је то исти народ и да проблем идентитета у онаквом облику какав је у Украјини тамо не постоји.
Беларус не значи бела Русија него чиста Русија, то је Русија која је без татара. У Руском царству је било татара. Достојевски је говорио:'' загреби помало сваког Руса - наћи ћеш Татарина'', што наравно није тачно, али говори о њиховом присуству.
Народ се у Белорусији хвали да су они прави Руси, царска Русија. Ја нисам био у Русији, али ово што сам видео у Белорусији је толико чудесно да сад разумем све русофиле свих времена. Прво, сам град Минск, престоница Белорусије, који је за мене дотле представљао само тачку на карти у географском атласу. Оно чиме започиње бајковитост приче је то да у двадесет првом веку, у овом двомилионском граду нема регистрованог криминала. Затим улазимо дубље у бајку. Кажу вам, одмах по доласку, да се не бисте препали, да се сва светла у граду гасе у једанаест сати увече. Да ноћног живота у граду нема. Наш је авион слетео у Минск негде у 11:15 и ми смо прошли и кроз центар и још десет километара кроз град, јер је Светојелисаветски манастир, наше одредиште, сасвим на другом крају града - ни једног човека на улици нисмо видели, нити једно светло упаљено по домовима, осим светлећих реклама на зградама.
Био је то шок за нас. Минск је величине Београда, метропола у којој у току дана има заиста живог и живахног живота. Следеће изненађење је био податак да у граду нема незапослених. Углавном је све то делатност председника Лукашенка који је од тог града направио једну мирну, али милионску оазу у овој џунгли савремене цивилизације. Минск је иначе град широких булевара због чега нема саобраћајних гужви. За седам дана тамо нисмо чули сирену аутомобила. Нема ни буке ни вике и све је тако некако благообразно и пријатно.
Шетате се градом без икаквог страха да ће се нешто догодити. Мене су заустављали по граду зато што су свештеници изузетно поштовани. Једном ме неки младић зауставио тражећи да му покажем где се нешто налази у Минску. Рекао сам му да нисам Рус, а он ме је запањено погледао и упитао одакле сам. Сад да му кажем да сам из Црне Горе, неће знати, помислио сам, ипак је то много далеко, него сам рекао да сам из Србије. А он викну - Косово је Србија! Народ ми је гурао цвеће у руке на улици. Минск је град бројних цркава и све су оне препуне. Због великог броја људи у њима недељом се у свакој од њих служе две Литургије, а празником буде и трећа Литургија и све је опет пуно. Зато се граде нови храмови, често поред старих. Управо је у току градња једне од највећих цркава у Православљу - цркве Пресвете Богородице Утехе свих жалосних, која ће бити висока око сто метара.
Тамо свештеници на свакој служби проповедају, па била то Литургија или вечерња. Служили смо у неколико тих нових цркава направљених у старом стилу, по петнаестовековном обличју, без трунке примесе модерне архитектуре, са прелепим фасадама и куполама. Каква лекција нашим архитектама који се данас стиде Византије и ''модернизују'' Православље, прилагођавају га духу времена, европског времена, а какво је то време? Што се евроамеричке цивилизације тиче, скоро да кажемо антихристовске. И све те цркве препуне народа, предивног, побожног народа! Њихову побожност и богопреданост је немогуће описати - то треба да се доживи.
При изношењу путира цела црква пада доле на земљу, не на колена. Причећује се цела црква. Мала деца, често не старија од 3-4 године, причешћују се као одрасли, са скрштеним рукама на грудима казујући при том своја имена - али све хришћанска - раб Божији Артемије, раб Божији Силуан... Нема световних имена. После Свете Литургије народ нас салеће са многобројним питањима и својим проблемима - причају као да нас одувек знају, гурају нам у руке мноство папирића са именима и прилозима. Овде још влада стари светски поредак. Осећате се ванвремено.
Што се свештеника тиче, мислим да у животу нисам видео побожнији људе. Сат времена пре почетка Свете Литургије они су, већ обучени, само су  о томе причали, како ће да служе, да то Богу буде угодно. Али и ван Литургије они су причали искључиво о Јеванђелским темама. Њима ништа што је за Христа и цркву није тешко да ураде. Већина их по неколико сати дневно исповеда. Њих служење Јевандјељу не умара. И то код верног народа ствара један диван осећај да су они увек на располагању. Ипак, највеће изненађење, круна овог пута, чудо над чудима, је тек следило - Јелисаветин манастир. То није манастир - то је читав град, а стар је само 11 година. Пре тих 11 година, а по благослову старца Николаја Гурјанова, основан је овај манастир. О оцу Николају је и књига објављена на српском језику, зове се ''Православље је волети'', а појавио се иу филму ''Храм'' пре неку годину, тако да се и код нас зна за њега.
Он је чудо Русије, није живео у Белорусији него одмах преко границе, али знате та граница Русије и Белорусије не постоји ни у физичком смислу - дакле нико вас нигде не гледа ако прелазите из Белорусије у Русију и обратно, нити у духовном погледу - то је заиста једна земља. Јелисаветин манастир је направљен по старчевом благослову пре 11 година тиме што је једном Божијем човеку Андреју, сада свештенику тамо, отац Николај рекао да иде у Минск и да тамо поред психијатријске клинике на крају града на голој ледини подигне манастир. Дао му је скромни прилог од десетак рубаља. То је баш изгледало бајковито, али данас тај манастир има 87 монахиња, 350 милосрдних сестара, подворје са стотинак људи и хиљаду радника који раде за манастир. Овај пчелињак богољубивих пчелица је једна од највећих православних заједница на свету. Љубав и служење су основ ове породице, како је то установила њихова заштитница Света Јелисавета Романова, којој је манастир и посвећен. Они служе Богу и свима који су у невољи. 350 сестара милосрђа обучених у беле мантије служе у психијатријској болници, у болници за децу са посебним потребама и још у једној болници.
Пет свештеника је тамо стално, по цели дан не излазе из ових установа. Кад сам упитао једну од тих сестара да ли оне за свој рад добијају плату, она се замислила и одговорила: ''Па, неке од нас добијају неку награду, а остале раде за славу Бозију''. Има ова света породица још једно дело. Прича о напуштеним људима из Минска, бескућницима покупљеним са улица и сабраним у манастирско подворје изван града и у неке вагоне придружене манастиру је прича која може да уђе у Житија Светих. У људима који су живели на рубу постојања, презрени од свих, неко је препознао браћу створену по образу Божијем и удахнуо им већ заборављену радост живљења. Живљења Христом. И довео их на Гору Преображења, на лишај гору, у ово подворје да се тамо душе њихове преобразе покајањем кроз рад и молитву и да гледају на овој гори Таворско Преображење.
Сведочим да сам видео људе који светле, људе спасене. Док смо им служили Литургију, на којој су се сви причестили - жеђ за Христом код њих је много већа него код осталих Хришћана - рече ми отац Андреј: "Погледај их! Они ништа немају! Они само Христа имају!'' Чак и нама монасима није лако да поверујемо да прича о покајницима из тамнице Св. Јована Лествичника није само ствар прошлости. Али највише од свега, оно што је пленило душу, је сам Светојелисаветин манастир и његови небоземни житељи. Кад смо путовали до Минска, неки наш сапутник, поморац, рече: ''Знам ја за манастир. Мој друг је њихов комшија, он је био 12 година на броду и кад се вратио кући мислио је да сања - видео је град испред куће''. И заиста је застрашујуће видети какве су грађевине настале за само десет година! И то какве! Манастир толико личи на руске манастире из КСВ века да сам морао да додирнем фасаду, да осетим материјал, толико је то верно направљено. Сигурни сте да сте у манастиру који је 500 година стар. Испод манастира имају неколико подземних цркава и крстионицу у облику цркве у којој је све у скулптури урађено. Нема практично ниједног метра зида ходника којим пролазите да није нечим украшен. У манастиру су две цркве - стара, настала пре 11 година и нова, настала пре 6 година, коју користе за празнична богослужења. Њихов дочек гостију је такав да посрами и најгостољубивије нације. Далеко је Минск и ретко ко тамо зна где је Црна Гора, а поготово Цетињски манастир, те ми осим уобичајеног дочека нисмо друго очекивали. А дочекали су нас као да су само нас чекали. Свих 87 монахиња је дошло да се поздрави, да се упозна. Свуда су нас пратиле, све нам показивале. Поражавале су нас својом љубављу на сваком кораку. Као неко објашњење говориле су: "Нама је баћушка Андреј дао благослов да умножавамо љубав и смирење. Осим тог, друго ништа није помињао''. Андреј, духовник манастира, Божији човек, човек у којем нема граница, свуда отворен, заједно са мати Ефросинијом, игуманијом, чини од ове свете породице икону Царства Божијег. Међусобна љубав монахиња је таква да помислите да сте ушли у Житија Светих или да сте се неким чудом обрели у четвртом веку, златном добу египатског монаштва. Гледао сам их како се радују кад се нека сестра врати са пута, како се радују једна другој. Њихово опраштање на повечерје траје двадесетак минута, свака се са сваком лично опраста, трипут љуби. Гледао сам их како сваке вечери иду у литију око манастира, пуне радости. Како се радују новом дану. Дану који је испуњен молитвама на прелепим дугим богослужењима, послушањима у многим манастирским радионицама и свесрдним помагањем ближњима, браћи створеној по образу Божијем. Много тога доживљеног у овом казивању није обухваћено, јер се не може обухватити речима. Остаје забележено да сведоци о могућности остварења Јеванђеља и у овом нашем распамећеном веку. Минск је један од много градова на овом нашем земаљском сару, али њега се дотакла благодат Божија и учинила његову причу бајковитом нама, отврдлим у ''реалности'' живљења у 21. веку. Јер што је нама бајка, некоме је реалност.


http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_11.html?spref=fb

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Прадеда (стоји лево) са екипом у Пироту после Првог светског рата.
 

@JESSY Хвала лепо Нисам имао времена Сада ћу имати мало више, па ћу ваљда свраћати чешће