Иван Дабижљевић

Који сте ви ликови, човек вапи за помоћ а ви му предлажете игрице које да игра. Брате, једноставно иди више шетај, више се дружи, замени неком другом активношћу играње игара. Није то неки баук. Све умерено ради па неће бити зависности ни од чега.

Није могуће, јер Исус није дошао да представља себе, већ Бога Оца и да нас пале људе опет врати Њему својим примером и показавши да је Он тај кроз кога је могуће спасти се па и најгрешнијем човеку.

Претпостављам да си ти таква, јел се удајеш? :)

Можда је већ неко поменуо, цитираћу ипак старца Порфирија који је говорио ''не кажњава Бог!'', тј. сами себи људи суде, тј. осуђиваће их њихова сопствена савест, то је та иронија коју многи не могу да схвате.

Помози Господе, помози и спаси, да се свећа моја у бури не угаси, да ми Твоје светло у тами просије Лице, помози мила пресвета Тројице Љубићу Те као нигда ја не љубих, ко живинче бејах када те изгубих, ал Ти Пастир добри изгубљено пронађе, и водиш ме тамо где љубав је без крађе, још жестије молим за милост Те Твоју, да не губим наду у тешкоме боју.

http://www.youtube.com/watch?v=tpdzEYNZtwo Омиљени су ми...

Огњена Марија

Па ако размислим како смо живели само пре неколико деценија и данас може се лако говорити о катастрофи, што због пада морала, што због дружељубивости људи која као да је преко ноћи се изгубила. А слажем се да су нам се повећале могућности развојем технологије.

За сад хвала Богу немам лошег искуства са монахујућима, саме добре ствари су ме научили, једино што ми је дуго требало да сам почео неке од њих да примењујем у пракси. Имам велико поверење у монахујуће, због чега сам био чак оптуживан да си од њих правим идоле, Боже сачувај. Све у свему, нису можда најбољи монаси данас али су још увек хвала Богу меродавни, бар кад се пореде са светом. Уосталом није наше да судимо, а и ако смо ми одани Богу, Бог ће нам дати савет и преко највећег лопова ако је то Њему по вољи.

Како се отрести малодушности? У њу сам запо након неког искушења, тј неодговорности до посла. Много је мучно, шетам, молим се али изгледа да је потребно много више труда. И још сам се молио са превеликом самоувереношћу, претеривао сам и сад ме понекад све боли због тога. И на исповестима често заборављам шта имам да исповедим па исповедим нешто сасвим десето. Знам, вероватно ме онај спречава да исповедим све. После се обично опет сетим шта сам хтео да кажем, јел треба то на следећој исповести онда ипак рећи? И дали је улично свирање грех?

Сјајно, слава Богу!

Нек се смеју. Ко се задњи смеје, најслађе се смеје.

Очекивао сам нешто више у саопштењу, кад оно ''румунски и српски народ''... Смара то више.

Хвала свима који се помолисте. Свакога вам добра Бог даровао.

Помолите се молим вас за раба божјег Душана и Катицу, те за мог рођеног бату Горана да се ослободи.

А да се наоружамо Исусовом молитвом? Зашто читати неке дугачке молитве када се може једноставно захваљивати и молити се том кратком али и најјачом молитвом? Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме.

Одахвинге баш си сладак када гунђаш, ко дете од 5 година. :10900: Биће то све у реду, научићеш да се крстиш и да постиш, само полако, не брини.

Не знам толико за догматске разлике, али знам из властитог искуства да када ми је било тешко и када сам ушао у Римокатоличку катедралу и тражио Христа, нешто ме зграбило и махом одвело у наш Православни храм где сам се осетио добродошло за разлику од Римокатоличке цркве где сам осећао некакву празнину, чак одбојност. Да се разумемо, нисам имао никаквих предрасуда. Па ви пресудите у којој је Цркви сила. Више пута сам свраћао још у Римокатоличке храмове да се уверим нисам ли можда имао погрешан утисак и једноставно не могу рећи за њих да осећам толику благодат у њима као што је има у Православним црквама.

Ма тај Ватикан....има ли смисла коментарисати?

Којим будалавштина се бави моја земља Србија док јој деца од глади гину.... Кукала нам мајка.

Један од саслужитеља у нашој цркви чита много лепо ''Светлости тиха'' на вечерњој: Његова верзија иде некако овако: Светлости тиха света слава бесмртнога Оца небескога, светога блаженога Исуса Христа дошавши на запад видевши светлост вечерњу певам Оца и Сина и Светога Духа Богу достојан си да певаш гласима светим Сине Божји који живот дајеш зато те славим :10900: мислим, краљ....

Истинска је срећа наћи се у Цркви, а не на касним ноћним гозбама, на пијанкама или на оним озлоглашеним местима. Зар ти људи не виде да се истинска срећа налази у блистању творевине, у задивљујућој лепоти природе, коју нам је подарио Велики Доброчинитељ? Срећа се лако може пронаћи у праскозорју, у јутарњој шетњи, у певању птица, у лепоти цвета, у чистом срцу, у похвали Господу и у Светој Литургији. Св. Нектарије Егински Где у овој изјави можеш да потврдиш своју тврдњу да је верницима живот тешко (уздржаћу се да не понављам ону реч)? Знам да је то нама грешнима понекад тешко схатити и понекад је потребно пуно времена да нам се отворе очи, па ни онда не видимо све како треба, јер ''сада видимо као у огледалу''. Али вредно је макар потрудити се. Као сад теби се нешто не свиђа и зато оно ''не постоји''. Заиста чудан став, зар не мислиш тако? Можда ће теби још најјасније бити ако ти се појасни кроз ону причу цара Соломона који је тражио неку трајну утеху на земљи и увидео да је на овом свету све ''таштина над таштином''. У међувремену додао си још једно писаније о вечном животу. Брате, нико не прича о вечном животу овде на овом свету. Наравно и овде је могуће уживати, но ако је то само уживање у смислу угађања себи од тога нема ништа и то брзо прелази у једну велику досаду па могу и разумети да ти смрт изгледа као једини излаз из свега тога. Но ако поштујемо да ћемо за своја дела или недела одговарати пред Богом онда се поставља питање дали је смрт заиста крај или тек почетак патњи или радости, како за кога и за шта се ко одлучио овде на овоме свету. Живот, шта је то? Могу да ти причам о њему годинама, деценијама, али биће ипак најбоље да га сам лично упознаш. Ето то ти желим.

Шта? Па када дођеш на пример из света где је све већ некако да кажем остарело (сами неки модерни језици који сви личе на једно) а дођеш у цркву где се још увек поје у неком древном језику за којег си до јуче мислио да је мртав зар није то један од показатеља вечности? Можда сам се погрешно изразио. Исправи ме ако грешим.

Мени је леп црквенословенски језик и не могу да замислим да се пева нпр. Господи воззвах на српском. Осим тога најволим када је литургија мешаних језика, дакле једном Господи помилуј, други пут Кирие елеисон (не знам како да запишем) па Јара пурхам опет други пут и тако, то оживљује Литургију. А црквенословенски је јако битно да се задржи по мени зато што је то један од показатеља вечности Цркве.

Ја се у ноте нимало не разумем, али умем добро да пратим. Волео бих да научим византијско певање. Где има то што ближе код нас да неко учи/пева? (живим у Љубљани) У цркви сам појац и чтец. Морам признати да ми је некада глас толико шибак и певање ужасно да се бојим да ко не побегне због мене из Цркве али ипак у главном људи кажу да лепо певам. Знам да има на интернету нешто о тим гласовима ал ја то не разумем нисам неки учењак што се тога тиче. Више волим да пратим па кроз пратњу да учим.