Бојан Басарин

Помаже Бог свима, а домаћинима хвала на позиву!

Na primer, Amerika nam na fini nacin namece svoj sitem... povrsno gledano.

Nije to do mene,Dejane,ako je nešto 'crkva' ne mora da znači i da je validna,po opštenju..Koliko je samo sekti 'crkva'..ehe..
I,naravno,čitanje po forumima jedino ako se naiđe na citiranje Svetih Otaca,ostalo umara mozak,s dužnim poštovanjem,i ja sam na istom nehaju da li je prejudiciranje tek iz dogmatičnih srži protektorata,ili sam nepodesno animirao sve vas i uznemirio vas ni zbog čeg i sablažnjavao..Naravno,moje jeste najdublje izvinjenje povodom toga.. 

од прилике ко што је у овој причи, мотокултиватор= коза

Divno...
Pričali su mi ljudi,koji su imali dva šarplanica,mužijaka i ženku,mužijak je imao epilepsiju i kad god bi trebao da dobije napad,ženka to oseti prigura ga uza zid i ne da mu da padne dok mu napad ne prodje,pošto se sav izudara kad leži na zemlji.

lol u pravu je :lol:
 
pa sta je iso na pro pain, sad je ocelicen :lol:
 
a pandura je uvek bilo takih, iako u poslednje vreme se slabo kontrolise, ima raznih, treba biti oprezan i odmereno reagovati
 
hteo sam se potuci sa jednim ali se krio iza znacke, jer mi je naredjivao da ispljunem zvaku pre vremena jer ce pokvariti dreger, (bio sam pijan ali sasvim priseban i vozio sam bolje na alkoholu uvek), a ima i manijakalnih u civilu od kojih treba bezati hahaha kad me na exitu napao jedan nabildovani celavi u kozi nekoj polugo S&M jer sam ga slucajno po celi malko polio pivom, ja reko sta oces pa nemas nista na glavi 0110_hahaha i onda je poceo da vristi bukvalno, to nisam vido ni na filmu musko da vristi tako, i sa svojih 3-4 kompanjona me nabili na neki gvozdeni stand, mogo sam nindza fazon al bilo je suvise riskantno pa sam se morao izvinuti lol

Добро сам познавао једног младића, и сад га познајем, само што смо обојица зашли у неке озбиљније године и нисмо више тако млади, исто смо годиште и из истог града. Он је отишао, после средње школе, у другу средину на студије иако у то време није знао шта хоће од себе. Одабрао је, не факултет који га највише привлачи, него онај који га је, у то време , најмање одбијао. Споља гледано, није изгледало да има неки проблем али је имао. Не један, више проблема који су га мучили изнутра. Тешко му је ишло уклапање међу људе, стидљив, није имао право друштво за којим је чезнуо. На друге је увек гледао као на више од себе, осећао је себе као неког ко је увек споредан, и имао је жељу да се уклопи и буде признат од оних који су му изгледали, у то време, као узори. Имао је и извесне комплексе физичке природе. То сам сазнао касније.
За време студирања, одвојио се од родитеља и решио да почне нови живот. Све је, мало по мало, почело да се одвија онако како је одувек желео. Прихватају га они за које је мислио да никад неће бити у њиховом друштву, постаје омиљен међу девојкама и почиње да мисли високо о себи.
Алкохол, дрога, блуд, крађа и лаж, непрестана лаж, и окултизам , на крају, како је по природи био склон некаквој духовности, постали су свакодневница. Постао је опседнут астрологијом, све му је било с њом у вези па је чак , без већих проблема , погађао шта је ко у хороскопу и слично.
Али, скоро свако јутро, после слично проведене ноћи, будио се са осећањем гађења према себи тако да од срамоте и стида није смео мислима и сећањем да пређе по протеклој ноћи. А онда, ипак, опет је живео понављајући  исто.
Оно што је било добро у свему је да је, очигледно, имао некакву унутрашњу кочницу па никад  , из страха највише, није ушао до краја у све те лоше ствари. Није веровао у Бога, бар није тако изгледало, али је пар пута , у друштву, „бранио“ Бога кад би неко о Њему почео лоше да говори.
Онда је, за кратко време, два пута завршио у болници. Нешто је почело да му се дешава. Говорио је да се разболео. Али од чега ? Све медицинске анализе су говориле да је он здрав, резултати су били добри.
Појавио се снажан страх од смрти и болести која води у смрт. Ноћне море, није јео па је видно смршао. Понекад није могао да устане из кревета по неколико дана. Осећао је страшан немир да је „шкргутао зубима“.  Хтео је да побегне од себе, да се извуче из своје коже, али није могао. Престао је да се смеје а често је плакао. Касније ми је рекао да тај период, тј. то стање најбоље може да се опише као - предукус пакла. Преко лекара, затим врачара код којих су га родитељи, у најбољој намери, водили, на крају завршава код психијатра који му приписује некакве лекове и повремене контроле.
То стање мучења је трајало месецима и било је врло интензивно. Осећао је да , ако жели да оздрави, мора неком да се отвори и каже све о себи, све оно што га мучи и што је крио годинама, ма колико тешко било да се то превали преко уста и да се открије, до краја, онакав какав стварно јесте.
То је и урадио. Отишао је код психолога из локалне болнице и испричао све. После је свима, па и мени, испричао своје тајне иако нико то од њега није тражио. Очигледно да је имао потребу за тим. Чини ми се да је , без проблема , могао да се исповеди пред читавим светом да је требало. Ојачала му је нада на оздрављење. Та нада да ће оздравити непрестано је била присутна ма колико да су муке , у појединим тренуцима, биле велике.
У међувремену су му под руке стигле некакве молитве[1] које је почео да говори свако јутро и свако вече. Сазнаје да у близини града има православни манастир и почиње да сваке недеље одлази на литургију иако му је, доста дуго, био прави подвиг да издржи до краја богослужења.
Први пут се причестио иако није знао ништа о причешћу, ни шта прима ни зашто прима. Само је веровао да тако треба.
Појавила се свест о греху, почео је да примећује унутрашња дешавања којих никад, до тада, није био свестан. Примећивао је сопствене помисли и појавила се свест о добру и злу. Први пут се исповедио. Заједно смо били у Манастиру Ковиљ, нас неколико и свима нам је била прва исповест. Добро се сећам, било је већ касно увече, субота, чекали смо ред за исповест са неким монасима. Сећам се, кад је завршио, тек кад је завршио, почео је да плаче. Плакао је сатима без престанка. Седео је са нама и плакао, можда је хтео да престане али није могао и као да је са тим слатким плачем, у којем су били помешани радост и туга, све чега је још остало у њему а требало је да изађе, заиста изашло напоље.
На крају, или на почетку можда,  једног јутра је приметио да је оздравио, тихо и неприметно, баш како се надао да ће бити. Напушта стари живот кад је открио сласт новог. Престаје да псује, краде да чини блудне грехе, да лаже и да чини све оно што му је пробуђена савест откривала као грех. Јеванђељске речи су се потпуно  оствариле и имао сам прилику да гледам у оног који “мртав беше, и оживе; изгубљен беше, и нађе се.”[2]
Тек касније читајући богословску литературу проналазим опис ове појаве која се одиграла у његовом животу. Тек тада, месецима после, овај догађај успевам да назовем правим именом – покајање.
 

[1] Поменуте молитве, интересантно, добио је од једног младића који је у време кад ово пишем проглашен, на неки начин, за државног непријатеља.
[2] Јеванђеље од Луке , 15. Глава, стих 32.


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Прилике у којима се читају акатисти
Када се чита који псалам
 
МОЛИТВЕ У РАЗНИМ ПРИЛИКАМА



Молитва за измирење завађених

Благодаримо Ти, Владико Човекољупче, Царе векова и Даваоче добара, што си зид непријатељства разрушио и мир роду људском даровао. Даруј и сада мир слугама Својим(имена) усади у њих страх Божији и међусобну љубав утврди: утишај сваку свађу и одагнај сваки повод неслоге. Јер си Ти наш мир и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва за оне који нас мрзе и вређају

Као првомученик Твој Стефан, који Ти се молио за оне који су га убијали, и ми Ти Господе припадамо и молимо да опростиш свима који нас мрзе и вређају, и нека ниједан од њих не погине нас ради, већ све спаси благодаћу Твојом, Боже Сведобри. Амин.

Молитва за помирење оних који су у завади

Владико, Човекољупче, Царе векова и добара Дароватељу, Који си непријатељства преграду разорио и мирподао роду људскоме, даруј и сада мир слугама Својим (имена): укорени у њих страх Свој и међусобну љубав утврди, угаси свакураспру, отклони од њих све саблажњиве несугласице. Јер Тијеси Мир наш и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Духу Светоме,сада и свагда и у векове векова. Амин.

Молитва за повратак мирних времена

Куда да побегнем од Тебе, Господе наш? У коју земљу да се сакријем од Лица Твога? Небо је престо Твој, земља је подножје ногама Твојим, море пут Твој, и ад је у власти Твојој. Ако је, већ близу крај света, то нека не буде без милости Твоје.

Ти знаш, Господе, да су неправде наше велике; и ми знамо како је велика милост Твоја. Ако Те не би умилостивљавала доброта Твоја, погинули бисмо због безакоња наших. Не остави нас, Господе, Господе, јер окусисмо Тело и Крв Твоју.

Када се дела свих подвргну испитивању пред Тобом, Господе свега створеног, у та последња времена не одврати, Господе, лице Твоје од оних који исповедају свето Име Твоје. Оче, Сине и Душе Свети, Утешитељу, спаси нас и сачувај душе наше!

Молим благост Твоју, Господе, отпусти кривице наше, превиди безакоња наша; отвори нам двери милосрђа Твога, Господе, да дођу на нас времена мирна, и по доброти Својој милостиво прими молитву нашу, јер Ти, Господе, отвараш врата онима који се кају. Амин.

Молитва Исусу Христу за учвршћење вери Православној

Створитељу, Господе, Боже наш, пошаљинам благодат Духа Твога Светога да нас учврсти у Светој ВериПравославној, коју примисмо од Сина Твога, Господа нашег Исуса Христа, да је једномислено исповедамо пред свим људима и сачувамоје до свршетка века. Амин.

Taчно тако, зато сте добили лајк, зато оцењујем да теми више не требам придавати значај и да храним болест промашаја (наслова). Бежање је једноставно друга тема,  можда већ постоји на форуму, ако нема...отворите.
 
1303_womens лаку ноћ

Србин у туђој земљи, се требала звати ова тема, православаца има по целом свету и од сваког народа. 138999

Србин у туђој земљи, се требала звати ова тема, православаца има по целом свету и од сваког народа. 138999

Брате, има добрих људи и на западу, мани ти ове наше политичаре и разне њихове колеге и предпостављене који трче само за парама и влашћу. Сви смо ми људи, и само нам је истинити Бог потребан, где год били. Што се Србског народа у отаџбини тиче, мислим да сви колективно треба да приђемо корак ближе литургији, и да свако гледа себе да поправља. Па ћемо својим животом и друге подстаћи да тако учине.

U srbiji se danas na ulicama,firmama,skolama, u zakonu ne vidi pravoslavlje ili jako malo. Samo uceci primere iz proslosti mozemo da vidimo da se ni 5 vekova pod turcima nije videlo, a opet islam nije prihvacen i opet se vodila borba da zemlja ne nestane kao Srbija i postane neka druga, sto je danas rezultiralo vasim i mojim radjanjem (uopste radjanjem bas nas kao licnosti) u jednoj pravoslavnoj zemlji.
 
Opet se mozemo vratiti u proslost i videti da je ovo netacno. Izrailj, jedina Bozija zemlja koja je tada postojala, nijedmon nije uspeo da se oporavi od pada bez Gospoda, nikada ga nisu podigli bogati sto oni iznutra sto oni spolja. Dok recimo kada bi se ponizili pred Gospodom opet bi cudom procvetali. Zasto bogati nisu podigli Izrailj? Zato sto bez zastite koju Gospod pruza Izrailja su druge nacije ubijale i plackale bezobzira sto je bio bogat.
Samo koristeci logiku, ako ti gazda u stranoj zemlji da 100e za mesec dana tvog rada, on je zaradio bar 300e od tvog rada. Posle 10 meseci ti se vracas u Srbiju da ulozis 1000e, a strancu si zaradio 3000e. E sad taj stranac pored toga sto ima da ulozi u svoju zemlju tih 1000e kao sto i ti sada imas, on ima da ulozi u naoruzanje jos 2000e. I gde si na kraju? Nigde, moze da te ucenjuje kako hoce, moze svaki cas da te napadne. Opet zasto? Zato sto se nisi ponizio pred Gospodom i ocekujes da ce te novac spasiti. Ljudi em ne odlaze da bi se jednog dana vratili i pomogli Srbiji, em sve i da odlaze tako nece pomoci Srbiji. Dok recimo svom materijalnom zivotu ce pomoci.
Za kraj da dodam da je Izrael materijalno podignut, ali Gospod koji je cuda cinio zbog njega vise nije tamo.
 
Sport me ne zanima a ni navijanje. Ako cemo meriti po zlodelima za sada prednjaci ispred svih katolicka crkva (to je ocigledno razlog zasto se toliko pominje), a sto se tice potkacivanja svaka ne pravoslavna crkva mi je ista. Ne razumem sta znaci da nje nema nebi bilo ni tvoje vere?

Мати Анастасија: Брат брата не сме да изда
 
Исповест игуманије манастира Девич, о судбоносним данима за српски народ. Сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења и дозвољавамо да нас „свако“ води
 

 
СВЕТ је захватио један талас, а требало је да га ми пустимо да прође. Није требало да будемо жртве тог таласа, упустили смо се у те воде непотребно. То је талас новог светског поретка који се представља у лажној демократији... Јер, та лажна демократија се може описати примером када је забрањено забрањивати злочинцу да чини злочин, али се зато неко ко је истински противник злочина прозива да је против демократије и да је непријатељ човечанства. Црква је увек проповедала највећу демократију и давала највећа права сваком појединцу, али је сада, као и српски народ на Космету, она на удару оних који приповедају лажну демократију.
 
ЗАТВОР
- Могућности увек има. И да смо у затвору, Богу се можемо обраћати и можемо се молити... Али ми смо и људи телесни, који мислимо и саосећамо са својим народном.
У ову светињу, унутар дреничке шуме, ја сам дошла из околине Ваљева 1968. године... А ни тада на Космету није било лако. И кад је у окружењу било више Срба и када смо имали колику-толику слободу, нападани смо, каменовани, имовина нам је отимана. Ето, годину по мом доласку у светињу, тадашња игуманија Параскева испребијана је на економији коју су нам два пута палили 1982. и 1984. Сву летину коју бисмо сакупили за стоку, Албанци су нам палили у јесен, а једном су покушали да запале и манастир - присећа се игуманија Девича, манастира спаљеног у мартовском погрому 2004.
 
КАМЕРЕ
- Срба у околној Србици нема. Кажу, у пречнику од педесет километара. Наш живот је сведен на простор унутар манастирских зидова, каже она. Манастир обезбеђује косовска полиција, која је пре три године преузела надлежност од Кфора, али поверења нема.
 
У њиховом присуству се осећамо чак и мање безбедним, зато што се у деведесет одсто ради о људима који су учествовали у терористичкој организацији УЧК, која је себе назвала некаквом Ослободилачком војском Косова. Они су ту све време. Њихове камере су упрте у нас, али ниједна није уперена тамо од куда може доћи опасност. И поред њиховог присуства дешавају се крађе, секу нам дрва у околној шуми, користе нашу економију. У више наврата лопови су упадали у манастирски конак. Полиција све то зна и не реагује. Како да им верујемо... Њима наше прихватање треба у смислу легитимитета, али не и у смислу да би нас заштили. Таква је, нажалост, ситуација и са представницима међународне заједнице на Космету. Иако знају све, а међу њима има и часних људи спремних да помогну, не могу поступити другачије од наређења.
 
СРБИЈА
- Једна мањина народа у Србији је потпуно свесна истине, један део је оних које ништа не занима осим голог интереса и један део жели решење, али не чине ништа да се оно постигне... Међутим, главну реч воде они који се руководе интересом. Можда и већи број људи у централној Србији сматра да им је Косово камен око врата, да би боље материјално живели и да попут оних који су погубили Христа говоре - треба дати Косово и погубити овдашње Србе како бисмо се ми прикључили Европи. Али мислим да ни то неће добити. Јер кад човек изда брата да би спасао свој живот, они којима га је издао после убију и њега.
Као једне од оних који су вечито на мети, јер нам је кућа на раскрсници, то би нас као важан чинилац требало чинити узвишеним, али ми сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења већ дозвољавамо да нас „свако“ води.
 
 
ЕВРОПА
У свету је много народа који пате, само нажалост, ми често имамо намеру да се хватамо за брод који тоне. Јер, Европска унија је институција која престаје или ће врло брзо престати да постоји. То је свима јасно јер и они који су у њој желе да изађу. Мислим да ЕУ треба Београду да би тренутно живео боље, а тај Београд заборавља да живи од осталих делова Србије. Зато бих однос према ЕУ описала једном причом владике Николаја, када се паук спусти низ кончић да исплете мрежу, а потом шета и проверава све кончиће који чине мрежу где који води. Обилазећи мрежу, долази до кончића са кога је кренуо. У тренутку процени да му тај кончић не треба, кида га, али му се зато распада читава мрежа.
 
СПОРАЗУМ
- Рекла бих, мада је и то је толико мала реч, да смо урадили најгору ствар у историји. Убеђена сам да је споразум настао да би смо ушли у ЕУ, али споразум је нешто што нам историја неће опростити.
Никакве гаранције нисмо добили, ништа се набоље није променило, али како то и да очекујемо да ће се догодити, када није до сада. Јер, познато је да је увек већи интерес некога да промени нешто пре него што добије тражени потпис, или боље речено највећа обећања су пре него што се нешто добије, али ако су она мала и раније, каква ће бити касније? Срби живе у гету, а православни манастири се својатају.
 
КРИМИНАЛЦИ
- Познато да неко ко је насилник и ко отима не бира средства. Али, нажалост, ми смо пред Богом заслужили тај пад. Оставили смо веру, Бога, ишли смо за разним идеолозима, а Албанци су нам дошли као казна. Као мач Божји. Хтели то ми да признамо или не... Али много је лакше бранити се. Јер, свако ће бити убијен својим оружјем, и ко се маши ножа, од ножа ће погинути.
Ми уопште не треба да завидимо на њиховом наводном успеху, јер немамо разлога. Они граде и изграђују се, а нигде фабрике, производње. Нигде нечега што је подлога томе. То само значи потврду да се све то гради од криминала. Па, како може опстати таква творевина? Сигурна сам да неће, али то нама не значи ништа. Нама ништа не може значити њихова пропаст, у коју сам ја дубоко убеђена, ако пропаднемо и ми.
Ми не можемо своје спасење видети у њиховој пропасти, ако смо недорасли, ако не знамо шта је наш циљ. Ипак, никада не бих била на месту Албанаца чак и када би владали читавим светом. Јер, ко би пожелео да буде криминалац да би био богат и да буде злочинац да би добио стопу земље.
 
РАСПЕЋЕ
- Има ли нама спаса? То је питање деликатно и у нормалнијим приликама, али мислим да је одговор потврдан, све док постоје они који не жале ни живот како би сачували свој праг, своју светињу. Сада су Срби са Космета као Христ на распећу и много је оних који говоре: Разапните их, разапните их... Међутим, познато је шта се догодило онима који су тражили распеће Хирста. Зато морамо веровати у спасење и водити живот по вери изнад интереса.
Национална свест се мора издићи изнад тренутног интереса, јер Свето писмо каже да не живи човек само о хлебу, а наш је проблем - што живимо само о хлебу.
Сећам се приче коју нам је својевремено испричао патријарх Павле из 1911. године, када су Срби на Космету дошли да се пожале тадашњем епископу, јер су им Арнаути одвели једну девојку, а због чега су били спремни на збег. А владика им каже, сачекајте људи, па хајде да издржимо још мало. А они су га питали колико да чекају. Ипак, није требало чекати ни годину дана јер је 1912. било ослобођење. Ето они су у том тренутку мислили да је крај свега, а спасење је било близу.
БРАТ
- Ми се морамо, пре свега, вратити моралу који је ниско пао, а не смемо дозволити да издаје брат брата. Зато бих поручила српском народу да се освести, да му не буде на уму само данашњи дан. Да знају очеви да ће их преклињати унуци, да знају они који говоре да то раде ради своје деце да ће их та деца проклињати када схвате шта су урадили. Али што је најбитније - да се вратимо вери и да схватимо да је та нит са које је паук исплео мрежу за српски народ - Косово.
 
 
РУСИЈА
УВЕРЕНА сам да су Србима Руси једини и прави пријатељи који нас могу одбранити од лажне демократије. Слушам људе који ми кажу, а када нам је Русија помогла, а ја их питам када нам је одмогла, када нас је угрозила, када нам је лоше учинила? Помогла нам је колико је могла и колико смо ми хтели да нам помогне, али нас никада није оштетила.
 
МОНАХИЊЕ
НА нас је пуцано 1998, а 1999. смо неколико дана биле у тоталној блокади окружене стотинама разуларених Албанаца. Ни тада нисмо напустиле светињу, све док је 2004. албански терористи нису запалили, а нас су хеликоптером извукли страни војници. Хвала Богу, па је манастир већим делом обновљен и што је прошле године око светиње саграђен камени зид, који нам је поред неколико паса чувара једина заштита. Наш манастир је до Другог светског рата у поседу имао више од половине имовине СПЦ на Космету. А у овој светињи се чувају мошти Светог Јоаникија Девичког, познатог по исцелитељским моћима.
 
 
Извор


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

фото: Orthphoto.net
 
 
 
Имамо велику част да вам представимо аудио запис појања пасхалних стихира који је заједно са Владиком Давидом и ипођаконом Николом Адамовићем отпојао дугогодишњи професор и веома цењени Архимандрит Јован (Радосављевић). Ово ће се нарочито допасти онима који активно својим појањем учествују на богослужењима. Снимак је са вечерње службе на Светли Понедељак у цркви Светог Георгија у Крушевцу.
 
 
Извор: Епархија крушевачка
 
 
https://soundcloud.com/zivereciutehe/pashalnestihire
 
 
 

Pa znas kako isto kao sto je preko jedne zene dosao pad....Eve tako je isto i preko jedne zene dosao spas...Bogorodice....preko koje je Bog svoju transcedentnu prirodu spojio sa nasom....a znas kako Bogorodica je bila stidna....da ispravi ovu prvu Evinu bestidnost.... greengrin

Veoma tesko vreme za mlade. Televizija mnogo utice i kreira atmosferu. Vecina bi danas one koji zive u uzdrzanju proglasila ludim. Kad bi jedan mladic ili devojka rekli prijateljima da ne zele seks pre braka bili bi ismejani. Jednom mom drugaru dok je bio u osnovnoj skoli psiholog je rekao pocne da onanise. Filmovi, serije dnevne, novine, bilborzi, emisije, muzika sve je prepuno seksualne energije. Procitao sam negde da je Sveti Jovan Lestvicnik cini mi se rekao da je sreca sto je Bog ucinio zene stidljivim inace se nijedan muskarac ne bi spasao.
Danas je doslo vreme kad se sam stid smatra necim cega se treba stideti.
U ovakvim okolnostima veoma je tesko 

Помаже Бог свима. Јеромонах Виталије - духовник и свештенослужитељ у манастиру Градац.

Чињеница је да свако у нешто верује, то нам је заједничко свима. Свако усмерава своју веру слободном вољом где хоће, атеисти верују да Бога нема, ми верујемо у Њега и трудимо се да му верујемо. Сви смо ми понекад атеисти, ја први, кад сумњам и ако то неби желео, а то ми  се дешавало кад сам покушавао да схватим више него што је могуће мом људском уму. ипак смо ми људи ограничени, са тим треба да се помиримо... А чини ми се да атеисти одбацују Бога баш зато што немогу да га схвате, а нико неможе поимати Бога,плашимо се да поверујемо у такво савршенство, неможемо ни сами свој ум да разумемо а камоли онога који нас је створио. Знамо само да нас воли и да је са нама и да хоће да нам да вечни живот ако ми то одаберемо.

Богослужење је немогуће замислити без музике. Песма представља врхунац наше љубави према Богу. Стога свештеници литургију служе уз учешће верног народа који одговара на прозбе и пева литургијске песме.
 
Ипак, не можемо очекивати од свих верника да познају богослужбене текстове, као што не можемо очекивати да сви имају музичких дарова.
 
Од најранијих времена Хришћанске цркве, појци су били представници верног народа, обучени да читају црквене текстове и певају црквене мелодије. Својим појањем омогућавали су верницима да се несметано моле. Због тога су и били сматрани црквеним саслужитељима, тј. световним лицима на служби, који су морали својим животом оправдати поверење и част која им је указана.
 
Служба се у цркви може вршити са најмање једним појцем. Уколико их има више, међу њима постоји одређена хијерархија. Најстарији, односно најискуснији појац, који пева најважније песме на служби, назива се првопојац или протопсалт.
 
Појци могу певати појединачно, а могу и заједно. Када више појаца пева исту песму они чине црквени хор којим управља доместик. Истовремено могу постојати два хора. Доместик десног хора зове се протопсалт, а левог лампадариј.

овако нешто нисам скоро лепо прочитао - из срца и душе је написано 0442_feel 0442_feel 0442_feel
slava3

Ovo bi trebalo pod hitno u neki casopis.

Добих ово писмо са молбом да га објавим у потпуности на форуму и поделим са нашим драгим члановима и гостима сајта. Верујем да ће Вам много значити ово што ћете прочитати.



 
Пречасном оцу Ивану
уреднику православног сајта
„Живе Речи Утехе“
 

 
 
 
Најпобожнији саслужитељу, оче и брате, радост ми је што могу да ти се обратим овим писанијем. Редован сам посетилац сајта ЖРУ, још увек немам храброст да се улогујем и активно учествујем на форуму, али даће Бог, има времена. Сајт је веома лепо литургијски осмишљен, пун је ствари које живот значе. Човек пратећи сајт и форум може да добије пуно корисних информација, да размени своја искуства са другим црквеним људима и да узраста у правим вредностима. Сајт упућује на Христа, што је основни смисао његовог постојања.

Овим писмом бих хтео да скренем пажњу форумаша на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем.

Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести.Мој први сусрет са њим.Лицем у лице. Христос посреди нас.“Тело и Крв Христова.“Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа.

После Литургије је пришао и рекао „Благослови,оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе.“Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“

Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја.

Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој,плакао би. Тако би Богу захваљивао.
„Мој оче, када сам био у војсци,било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву .Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу.Тешка времена.

У војсци сам служио у морнарици.Три године на броду.Када год сам долазио кући на одсуство,носио сам униформу.Белу,са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене.Дођем кући и право у цркву.После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу-станицу полиције у којој сада живиш.Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву.Одвраћали су ме да не долазим у цркву,да ћу у војсци имати проблема.Кажем ја,нека.И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам.Нису ми могли ништа.Јуначки сам се држао.И тако три године.Сваки долазак у униформи,правац-полиција.Хвала Богу.“
„Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем,шта се десило?Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише.Сетим се ја,па добро наоштрим нож.Када сам стигао у болницу,ставим га под јастук.Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож,добро сам га наоштрио,па кад сечеш да мање боли.Доктор се насмејао и рекао ми:Живане,не брини Бог је и с тобом и са мном.Операција је добро прошла.“

Када год бих разговарао са њим,а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао:“Оче,опрости,грешан сам човек и незгодан,ако те нисам сада увредио,други пут ћу сигурно.“

„Оче,много волим Литургију.Много волим да се причешћујем.Некако после причешћа будем лакши.Знам да Христос узима моје грехе.Како сам почео да се често причешћујем,трудим се да га пуно не оптерећујем собом.

Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију,код оца Симеона.Знамо се одавно.Служи отац Симеон полако,певница лепо одговара,складно,црква пуна народа.Као у рају.Изиђе отац на двери са путиро и каже:“са страхом Божјим и вером приступите!“Срце ми се угреја да приђем.Видим нико не прилази,а чаша покривена.Ја приђем.Позвао је.Станем пред њим а он ће:“ Живане,зашто си пришао?“Позвао си оче.“Како сам позвао?“Рекао си приступите,и ја сам послушао.“Не можеш да се причестиш,није пост.“ Оче, због тебе сам пришао,да не би лагао.“Како да не бих лагао?“Тако оче што ћеш после да кажеш,ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу,а сам си их примио,што не кажеш:ја који сам примио...Поћута отац Симеон и причести ме.Добар је то човек.Велики молитвеник.“

Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро.Да му је Бог све дао.Да нема нечега на свету што му није дао.Живот и породицу, њиве и виноград,ваздух и цркву и све.

„Мој зет је био комуниста.Ћерка га заволела.Стид је било да ми каже да је некрштен.Ја јој кажем:нека ћерко,нека је он добар човек,а за друго ћемо лако.Бог ће све да уреди.

Родише ми се унучићи.Ћерка и ја их тајно крстимо.Да зет нема проблема на послу.Ни он није знао.Једно вече седимо зет и ја и разговарамо.Он каже: “Тасте,хтео бих да се крстим.“Сада?питам ја.“Сада.“Зовем ја мог доброг свештеника божевачког.Било око 9 сати увече.Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“Сада.“Бре Живане да оставимо за сутра?“Не оче,сада сам га упецао.Можда ми сутра побегне.И крстисмо га.

После неког времена зет ће“Тасте,хтео бих да се венчам у цркви.“Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их.“Тасте,децу да крстимо?“ Е зете,деца су ти крштена и причешћена без твог знања.“Тасте,хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију,пости и причешћује се.Велики је Бог!“

Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро.Био је електричар.Умро је радећи на бандери.Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе:хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари.Све је то деда Живан преживео.

На дан сахране ишао сам ка његовој кући.Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама.Било је и више свештеника и монаха.Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов.Изјавио сам му саучешће и он је рекао:“Слава Богу оче.Када сам видео свог сина како виси на бандери,помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас.Па рекох ,о Господе да ти и ја нешто принесем.“Како су ме његове речи потресле!

Молио је да опело служимо на српском.Каже,хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га.Стајао је прав као свећа и молио се.Видело му се то у очима.
Када је умро нисам могао да одем на опело.Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара.Служио сам Литургију у Костолцу,а после тога сам имао обавеза у својој парохији.Стигао сам да његовој сестри,која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку.“За крст се борио целог свог века“рекао сам.Крст је био умотан у целофан.

Целога дана сам мислио и молио се за њега.Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло.
„Оче,ставили смо му крст у руку како си рекао.Када сам се одмакла од њега,помислим зашто нисам крст извадила из целофана,да га извадим па да му поново вратим крст у руку.Када сам хтела да га извадим из руке,нисам могла.Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади.Тако смо га и сахранили.Божје чудо оче.“



Ово је оче Иване оно што сам хтео да поделим са твојом љубави о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио.Молим те помињи га у својим молитвама.Он ће нас сигурно пред Господом.






На св.Луку апостола
свештеник Бобан Ристић
31.октобра 2011.г.
 
 
 

Хиландар, 21.03.2013.
 
У Хиландару се данас, 21. марта 2013. године, упокојио монах Павле Хиландарац.
Монах Павле (Ивановић) се родио у Београду 15. маја 1958. године. Радио је дуги низ година као глумац, прво у Шабачком, а затим у Вршачком позоришту.
 
Када се упознао са православном вером 1994. године, одлучује да се крсти. Само неколико месеци касније оставља свет и постаје искушеник у манастиру Светог Прохора Пчињског крај Врања. У манастир Хиландар долази крајем 2001, а монашки постриг прима на Богојављење 2004.
 
Добија одговорно послушање гостопримца које је веома савесно обављао. Многи ће га памтити по изузетно лепом читању Житија светих и других душекорисних књига за време празничних трпеза. Искрено је веровао у Христа Господа и са великом ревношћу му следовао. Његова блага личност и спремност да сваком госту укаже срдачну добродошлицу остаће у сећању многобројних хиландарских поклоника.
 
Упокојио се на дан Светог Павла Исповедника 21. марта 2013, отпостивши тримирје и причестивши се Светим Тајнама. У исти дан се, пре три године, упокојио и игуман Мојсије, његов духовник, који га је привео у монаштво.
 
Господ нека му душу прости и усели је у вечну радост.


http://www.hilandar.org/index.php?option=com_content&task=view&id=479&Itemid=1