Улога појца - хора

[Никола Попмихајлов]

 

Богослужење је немогуће замислити без музике. Песма представља врхунац наше љубави према Богу. Стога свештеници литургију служе уз учешће верног народа који одговара на прозбе и пева литургијске песме.

 

Ипак, не можемо очекивати од свих верника да познају богослужбене текстове, као што не можемо очекивати да сви имају музичких дарова.

 

Од најранијих времена Хришћанске цркве, појци су били представници верног народа, обучени да читају црквене текстове и певају црквене мелодије. Својим појањем омогућавали су верницима да се несметано моле. Због тога су и били сматрани црквеним саслужитељима, тј. световним лицима на служби, који су морали својим животом оправдати поверење и част која им је указана.

 

Служба се у цркви може вршити са најмање једним појцем. Уколико их има више, међу њима постоји одређена хијерархија. Најстарији, односно најискуснији појац, који пева најважније песме на служби, назива се првопојац или протопсалт.

 

Појци могу певати појединачно, а могу и заједно. Када више појаца пева исту песму они чине црквени хор којим управља доместик. Истовремено могу постојати два хора. Доместик десног хора зове се протопсалт, а левог лампадариј.

[Иван Недић]

Поштовање, професоре.

 

Веома важна тема. Лично сам са проф. Милошевићем веома често улазио у расправу, по питању тога ко у цркви пева. Мој аргумент је био следећи: иконе и фреске израђују људи који су за то способни, храмове граде архитекте, мобилијар израђују занатлије - због чега исто не би важило и за црквену музику? Тј. због чега на литургији треба да певају сви? Хајде онда сви да сликамо иконе и фреске - свако по неколико потеза кичицом и - ето ти! Што бисмо плаћали скупе иконописце, или чак и јефтине?!

[Никола Попмихајлов]

Поштовање драги брате Иване.

Сколько лет, сколько зим!

 

Слажем се са тобом. Литургија јесте заједничко дело, али то не значи да не постоји разборита расподела улога и задужења.

 

На другој теми сам рекао неколико речи о литургијским песмама и гласовима у којима се оне изводе.

 

Песме које захтевају одређену стручност у смислу музичког извођења или оне које се периодично мењају што изискује познавање типика и литературе, требало би да певају обучени појци.

 

Међутим, постоје делови литургије који су музички једноставнији и представљају дијалог између свештеника и народа:

 

Господу помолимсја - Господи помилуј

Горе имајмо срца - Имами ко Господу

 

У овом дијалогу може да учествује читав народ.

 

Шта мислиш? 

[draganzzz]

Nikola kako je bilo u Sankt Peterburgu?

[Драгана Милошевић]

А, зашто молићу, да народ појањем не учествује у служењу?

Онај ко зна да поје, поје тихо да не омета певницу.

Мислим да би кроз појање неко продубио  своју мисао о Литургији.

Ал опет ко сам ја да трућам о томе.

[Драгана Милошевић]

Народ који често долази врло добро разуме црквенословенски, и бар једном је прочитао објашњење Литургије. Замисли да само појци одговарају на Литургији мислим а ови остали да зврје  и премештају  с ноге на ногу.

[Драгана Милошевић]

Рад, ред, дисциплина 301

[Виктор Станојевић]

Jeste lepo kada i verni narod ucestvuje u sluzbi, ali opet je, rekao bih, prisustvo nekog "bogoslovski skolovanog" za pevnicom neophodno.

Najlepse je kada se narod spontano i onako od srca ukljuci u sluzbu

[Виктор Станојевић]

Jeste lepo kada i verni narod ucestvuje u sluzbi, ali opet je, rekao bih, prisustvo nekog "bogoslovski skolovanog" za pevnicom neophodno.

Najlepse je kada se narod spontano i onako od srca ukljuci u sluzbu

[Никола Попмихајлов]

Шта би ово могло да значи?

 

Ако откријемо смисао текста који следи, можда ћемо моћи да наслутимо како се некада, у најстарија времена појало.

 

Свети Јован Златоусти, Беседа 36

 

Καὶ γὰρ μίαν ἐν ἐκκλησίᾳ δεῖ φωνὴν εἶναι ἀεί, καθάπερ ἑνὸς ὄντος σώματος. Διὰ τοῦτο καὶ ὁ ἀναγινώσκων μόνος φθέγγεται· καὶ αὐτὸς ὁ τὴν ἐπισκοπὴν ἔων ἀνέχεται σιγῇ καθήμενος· καὶ ὁ ψάλλων ψάλλει μόνος, κἂν πάντες ὑπηχῶσιν, ὡς ἐξ ἑνὸς στόματος ἡ φωνὴ φέρεται...

 

В церкви всегда должен быть слышим один голос, так как она есть одно тело. Потому и чтец читает один; и сам, имеющий епископство, ожидает, сидя в молчании; и певец поет один; и когда все возглашают, то голос их произносится как бы из одних уст...

For in truth there ought to be but one voice in the church always, even as there is but one body. Therefore both he that reads utters his voice alone, and the Bishop himself is content to sit in silence; and he who chants chants alone; and though all utter the response, the voice is wafted as from one mouth...

 

Извињавам се, немам српски превод. Надам се да су довољни руски и енглески.

[Никола Попмихајлов]

Ово је мој превод:

 

У цркви је прикладно да свагда буде један глас, као што је и она једно тело. Зато и чатац чита сам; и онај који епископује, док чека, седи у тишини; и појац поје сам, а ако сви припевају (одговарају? прате?), као из једних уста глас да се узноси...

 

 

На руски је израз "πάντες υπηχωσιν" преведен као "все возглашают", а на енглески као "all utter the response".

 

Старогрчка реч υπηχεω значи: "одјекивати", "одговарати", али и "пратити".

 

Ове речи св. Јована Златоуста имају један смисао ако народ одговара, а сасвим други ако прати "υπό του ήχου" - "испод гласа", зар не?

 

Како бисмо данас назвали пратњу "испод гласа"?

[draganzzz]

Skoro sam video nesto u jednom Novobeogradskom hramu sto me je odusevilo,

 

a to je natpis na pevnicama: "Zabranjen pristup za pevnicom osim pojcima i bogoslovima".

 

Buduci da u pojedinim hramovima ko kako stigne pristupa pevnici, mislim da je ovo korektno upozorenje!

[Gandalf Sivi]

Ja sam pojac u jednoj seoskoj parohiji, i najveći problem su mi stari ,,branitelji" crkve, koji se u pozadini derinjaju. Ja protiv tih ljudi nemam nistas, ali oni svojim vikanjem i svojim melodijama remete tok i blagoljepije službe. Opominjao sam ih par puta, i uvjek sam dobio odgovor da su oni branili Crkvu od komunista, i da imaju pravo da rade što hoće. 

[Никола Попмихајлов]

На некој другој теми сам покушао да класификујем литургијске песме према гласу у којем се певају. Један број песама изискује стручност, односно обученог појца, док су мелодије у дијалогу између свештеника и народа одувек биле једноставне, што нам сугерише да су их могли певати сви присутни.

 

Да је тако било и до 4. века, сведочи нам и Химна св. Тројици из рукописа Оксиринхус, писана у 3. веку, која представља најстарију сачувану мелодију неке хришћанске песме .

 

 

Ову мелодију би могли једино браниоци Цркве из Гандалфове парохије да отпевају, јер не маре за интонацију и ритам.

 

Хоћу да кажем да се неко још у 3. веку, док су се хришћани још скривали по катакомбама, потрудио да спева мелодију коју није једноставно отпевати без обуке. Већ тада је Црква морала имати обученог појца који је, макар овакве песме, певао у име народа.

 

Наравно, разуме се да не говорим о томе како би данас требало да се пева. Још мање говорим о естетици, а најмање од свега се залажем за кастински приступ певници. Само размишљам наглас, без коначног одговора, по питању о којем сви, мање-више, имамо неки став.

 

 

 

 

[Guest Александровић Горан]

Христос Воскресе! обзиром на ситуацију, хоћете ли ви организовати неку школу византијског појања за заинтересоване?