Никола Попмихајлов

Задовољство нам је да вас обавестимо да је Српски византијски хор Мојсије Петровић, из Београда, објавио аудио цд Дванаест дана Божића. Диск садржи сплет богослужбених и народних коледарских (сезонских) песама карактеристичних за период од Рождества до Богојављања. Промотивни концерт у Вазнесењској цркви одржан је јуче, 4. јануара. Следећи промотивни наступ биће одржан у парохијском дому цркве св. Саве на Врачару, у суботу 10. јануара, с почетком у 19.00, а потом и у осталим храмовима наше Цркве.

Псалто појачка школа Мојсије Петровић позива заинтересоване за учење византијске музике да се пријаве до 14. јуна 2014. Више на http://www.mojsijepetrovic.com/o-nama/skola/upis/

Нерзуле, Мислим да је позната ствар, да међу грчким појцима влада нека врста неспоразума око употребе различитих стилова у појању. Током векова, цариградски појци су изградили свој карактеристични стил, док су светогорци задржали свој. Од краја 19. века, појање се учи и на конзерваторијумима, што је изнедрило један, нимало традиционалан, доживљај појања. У жељи да се супротставе поједностављивању црквене музике, поједина велика појачка имена, певају стилом који се везује за име великог грчког музиколога Симона Караса. Међутим, сваки од ових стилова, развијао се код Грка постепено, током дужег временског периода, на онај начин на који је код нас еволуирао карловачки стил појања. Када су Срби, крајем двадесетог века, поново почели да изучавају музику из које су се развили напеви свих православних народа, определили су се за учење оног стила који је најчешће могао да се чује на аудио записима. Понекад Грци, који немају отворен приступ према стиловима других појаца, замерају Србима што углавном певају Карасовим стилом. Али када чују појање покојног оца Пајсија или његових ученика (братије у Сукову и сестара у манастиру св. Стефана), нема Грка који није рекао да је у питању прави светогорски стил. Што се тиче питања о томе да ли су Грци, сами по себи, бољи од Срба, одговор знаш и сам. Ништа не може бити "само по себи" осим милости Божије. Све остало се задобија великим, великим трудом.

Нема на чему! Ту сам за сва питања. Песме су груписане по гласовима, зато што је то подела која омогућује систематично учење. Већина сталних песама на литургији пева се у Другом гласу. Неке песме се, с друге стране, увек певају у владајућем гласу, дакле, мењају се сваке недеље. У сваком случају, трудио сам се да у једној књизи дам све песме које се певају на простој, недељној литургији.

Иване ПТ Ако пажљиво прегледаш Водич за појце, видећеш да садржи све литургијске песме. Ту је и прва и друга Слава; ту су васкрсна блажена. Наћи ћеш и Придите, Свјати Боже, Јелици (ако треба); имаш Алилују, Канон евхаристије и Достојно, као и све песме до краја. У додатку се налазе Херувимска песма и Причастен, али њих нисам снимио. За њих је потребно више труда, а ко не жели да се потруди, признаћеш, не мора ни да их пева. Сигуран сам да ћеш пронаћи све што тражиш. Желим ти пуно успеха

Исон је древна пратња једногласних мелодија. Има музиколога који се држе строгог приступа по питању историје исонске пратње у појању и сматрају да се о исону може говорити тек од времена позног средњег века, односно, од првих недвосмислених помена ове помоћне мелодијске линије, под тим називом. Међутим, с друге стране се налазе истраживачи усменог предања и начина његовог преношења, који сматрају да је овакав, позитивистички приступ карактеристичан више за науку 19 века, него за савремену епоху. Чињеница је да се исон, као помоћна мелодијска линија, не записује у неумским рукописима и штампаним књигама све до наших времена. Интересантно је приметити да чак ни тројица учитеља, Хрисант, Хурмузије и Григорије, нису сматрали да је потребно забележити исонску пратњу, иако је њихова реформистичка делатност имала за циљ да отклони недоречености старог нотног правописа. Сам назив исон подразумева, како му и име каже, раван тон као мелодијску пратњу. Она се обично налази на тонском центру напева. Међутим, будући да се теоретичари нису трудили да га прецизније дефинишу, у различитим срединама развила се различита пракса. Под утицајем европског музичког образовања, појци могу да доживе исон као хармонију па, самим тим, и да примењују правила хармоније у појању. Наше народно црквено појање дели овакав однос према пратећој мелодији са појањем Грка, Бугара и Румуна. У Мокрањчевом предговору Осмогласнику можемо прочитати да су се мелодије појединих гласова певале у терци и то је све. Подаци о мелодијској пратњи су веома оскудни. Међутим, Мокрањчево схватање тоналитета појединих напева, утицало је и на праксу држања исона, која је и у нашем појању постојала, упркос недостатку записа па чак и помињања. Као пример можемо навести пратњу Првог тропарског гласа. До пре две деценије било је уобичајено да се Први глас посматра као дурски, те се пратио на тону који је испод финалиса, док се у самој каденци пратња спуштала за кварту ниже. Данас, нормалније звучи да се исон држи на финалису, а самим тим, мелодије првог гласа попримају нови карактер, много сличнији ономе што чујемо у појању других православних народа са којима делимо простор и културу. Начин на који ми у СВХ Мојсије Петровић држимо исон, можда не личи на праксу већине појаца у Грчкој и Румунији (U grckoj a pogotovo u rumunskoj tradiciji,u zavisnosti od himni,ison se stalno menja,tj.ide gore/dole), из простог разлога што је њихов приступ пратњи у појању ближи народном усменом предању него исону какав се очекује од дводимензионалне, модалне музике, какво је наше појање.

Свети Јован Дамаскин, за кога предање каже да је уобличио систем од осам црквених гласова, рекао је да шести глас има двоструку лепоту. Не само да је овај глас један од најлепших гласова осмогласја, него се он састоји од два напева који се између себе поприлично разликују. Шести глас, или други глас из подгрупе изведених, искарњих гласова, одликује се достојанством, али и укусом слатке наде на спасење. Његов звук је званичан или како теолози кажу мистагошки. Он код слушалаца открива осећај љубави али и љубавне чежње за Богом. Попут лидијског модуса, мелодије шестог гласа имају својство да умирују и смекшавају несмирена срца, а бодре ум. Карактер главног напева гласа углавном се поистовећује са тугом. Његове мелодије нагињу страдању, молитвености и жалости. С друге стране, извесне мелодије које више личе на песме другог гласа, имају и сличан карактер. Оне су веома лепе и пријатне, а због њиховог помало веселог карактера у стиховима су опеване као скакутаве. Ови стихови су забележени у октоиху: Шести си појац, ал' стојиш пред свима По реду други од напева других Ти сладост носиш, двоструког састава Јер, међу другима, понављаш Други И тако медног, скакутавог, слатког, Ко да не воли, Искарњег Другог?

Оче Партибрејкерс Хвала ти на лепим речима.

Јакове, Драго ми је да ти је Водич за појце користио. Маргазиотисове вежбе су такође веома добре, али ако си већ једном научио нотацију, слободно певај "праве" песме. На крају крајева и азбуку си само једном учио, а потом си прешао на различите текстове и увежбавао течно читање. Уколико си прешао све нотне примере из Водича, можеш прећи на кратки анастасиматарион. Можеш ме питати све што те занима.

Ти глас си туге, и веље штедроте Но често играш, у доброме ритму Музички зналац, што уметност позна, Зна да к'о искра међ' искарњим блисташ? По реду пети, но изнад си свију А име ти је Искарњи Први. Гласови од првог до четвртог воде порекло од четири античка модуса, Дорског, Лидијског, Фригијског и Миксолидијског. Они се стога називају изворним или аутентичнима гласовима. Ипак, ова четири гласа чине само половину православног осмогласника. Преостала четири гласа настала су као својеврсне копије, односно плагијати изворних гласова. Гласови од петог до осмог се зато називају изведеним односно палгалним, а у словенској традицији до 18. века називали су се искарњим гласовима. По овој класификацији ови гласови се називају: Искарњи првом, Искарњи другом, Тежак и Искарњи четвртом. Пети глас се сматра тужним гласом. Али та туга није неутешна. Он у души буди осећај радосне туге и преданости Богу. Слушајући мелодије овог гласа ми се лично обнављамо и доживљавамо лично мало васкрсење. Због тога не само тропар Пасхе „Христос васкрсе“, већ такоће и велики део службе Васкрса пева се у петом гласу. На тај начин се нагласшава прелазак са Крста у Васкрсење, из туге у радост. Карактер овог гласа варира у зависности од појединачног напева. Штавише, понекад је његов карактер заиста празничан и радостан, а други пут изражава страдање и жалост.

Бог ти помогао Николина Византијско појање се може учити у Псалто-појачкој школи у Београду. Школа траје пет година са могућношћу полагања завршног испита у Грчкој, да бисте добили грчку диплому. Више информација, као и контакте, можете наћи на адреси https://sites.google.com/site/skolapojanja/

Подсећамо заинтересоване да је сутра последњи дан за пријаву кандидата за учење византијске музике у Псалто-појачкој школи. Пријаву можете попунити на адреси https://sites.google.com/site/skolapojanja/prijava или можете послати поруку на нашу мејл адресу [email protected]. Уколико се пријавите, добијате могућност да полажете пријемни испит. Уколико положите пријемни испит добијате могућност да се у септембру, уколико то будете желели, упишете у школу. Сутра, 14. јуна у 18:00 биће одржан припремни час за заинтересоване пријављене кандидате. Пријемни испит биће одржан у петак 21. јуна, у 18:00. Подсећамо вас да су пријава и пријемни испит бесплатни.

Као потпуна супротност простом трећем гласу стоји богати четврти глас. Његово музичко богатство ствара празнични осећај. И зато није чуду да два велика празника црквене године, Крстовдан и Крстопоклона недеља имају славословља у четвртом гласу. Исто тако службе празника Благовести и Ваведења пресвете Богородице певају се у овом гласу. Сматра се да је овај глас израстао из древног Миксолидијског модуса којег је у употребу прва увела песникиња Сапфо. Плутарх каже да је миксолидијски модус енергичан, а истовремено и страдалан и трагичан. Ипак, овај глас, у којем се различите групе песама служе различитим напевима, понекад има сасвим особени карактер. Ирмолошке песме чије су мелодије кратке и разигране имају празнични, радосни карактер који их чини веома лепим. Тропари се поју напевом који је по карактеру сличан другом гласу. За разлику од живахних ирмолишких мелодија, лагане стихирарске песме су достојанствене и одликују се простотом и смерношћу. На крају, широке и мелизматичне мелодије пападичких песама одликују се силом и велелепношћу те имају моћ да надахну побожност и молитвеност. Овако се стиховима описује четврти глас: Празничан ти си, и разигран сасвим Четврти, понос си музичког суда Веште играче ти уобличаваш Дариваш гласе и свирали звуке Четвртом стога, гласу благозвучном Диве се мноштва, у радосном хору.