Добро сам познавао једног младића...

[Broken]

Добро сам познавао једног младића, и сад га познајем, само што смо обојица зашли у неке озбиљније године и нисмо више тако млади, исто смо годиште и из истог града. Он је отишао, после средње школе, у другу средину на студије иако у то време није знао шта хоће од себе. Одабрао је, не факултет који га највише привлачи, него онај који га је, у то време , најмање одбијао. Споља гледано, није изгледало да има неки проблем али је имао. Не један, више проблема који су га мучили изнутра. Тешко му је ишло уклапање међу људе, стидљив, није имао право друштво за којим је чезнуо. На друге је увек гледао као на више од себе, осећао је себе као неког ко је увек споредан, и имао је жељу да се уклопи и буде признат од оних који су му изгледали, у то време, као узори. Имао је и извесне комплексе физичке природе. То сам сазнао касније.

За време студирања, одвојио се од родитеља и решио да почне нови живот. Све је, мало по мало, почело да се одвија онако како је одувек желео. Прихватају га они за које је мислио да никад неће бити у њиховом друштву, постаје омиљен међу девојкама и почиње да мисли високо о себи.

Алкохол, дрога, блуд, крађа и лаж, непрестана лаж, и окултизам , на крају, како је по природи био склон некаквој духовности, постали су свакодневница. Постао је опседнут астрологијом, све му је било с њом у вези па је чак , без већих проблема , погађао шта је ко у хороскопу и слично.

Али, скоро свако јутро, после слично проведене ноћи, будио се са осећањем гађења према себи тако да од срамоте и стида није смео мислима и сећањем да пређе по протеклој ноћи. А онда, ипак, опет је живео понављајући  исто.

Оно што је било добро у свему је да је, очигледно, имао некакву унутрашњу кочницу па никад  , из страха највише, није ушао до краја у све те лоше ствари. Није веровао у Бога, бар није тако изгледало, али је пар пута , у друштву, „бранио“ Бога кад би неко о Њему почео лоше да говори.

Онда је, за кратко време, два пута завршио у болници. Нешто је почело да му се дешава. Говорио је да се разболео. Али од чега ? Све медицинске анализе су говориле да је он здрав, резултати су били добри.

Појавио се снажан страх од смрти и болести која води у смрт. Ноћне море, није јео па је видно смршао. Понекад није могао да устане из кревета по неколико дана. Осећао је страшан немир да је „шкргутао зубима“.  Хтео је да побегне од себе, да се извуче из своје коже, али није могао. Престао је да се смеје а често је плакао. Касније ми је рекао да тај период, тј. то стање најбоље може да се опише као - предукус пакла. Преко лекара, затим врачара код којих су га родитељи, у најбољој намери, водили, на крају завршава код психијатра који му приписује некакве лекове и повремене контроле.

То стање мучења је трајало месецима и било је врло интензивно. Осећао је да , ако жели да оздрави, мора неком да се отвори и каже све о себи, све оно што га мучи и што је крио годинама, ма колико тешко било да се то превали преко уста и да се открије, до краја, онакав какав стварно јесте.

То је и урадио. Отишао је код психолога из локалне болнице и испричао све. После је свима, па и мени, испричао своје тајне иако нико то од њега није тражио. Очигледно да је имао потребу за тим. Чини ми се да је , без проблема , могао да се исповеди пред читавим светом да је требало. Ојачала му је нада на оздрављење. Та нада да ће оздравити непрестано је била присутна ма колико да су муке , у појединим тренуцима, биле велике.

У међувремену су му под руке стигле некакве молитве[1] које је почео да говори свако јутро и свако вече. Сазнаје да у близини града има православни манастир и почиње да сваке недеље одлази на литургију иако му је, доста дуго, био прави подвиг да издржи до краја богослужења.

Први пут се причестио иако није знао ништа о причешћу, ни шта прима ни зашто прима. Само је веровао да тако треба.

Појавила се свест о греху, почео је да примећује унутрашња дешавања којих никад, до тада, није био свестан. Примећивао је сопствене помисли и појавила се свест о добру и злу. Први пут се исповедио. Заједно смо били у Манастиру Ковиљ, нас неколико и свима нам је била прва исповест. Добро се сећам, било је већ касно увече, субота, чекали смо ред за исповест са неким монасима. Сећам се, кад је завршио, тек кад је завршио, почео је да плаче. Плакао је сатима без престанка. Седео је са нама и плакао, можда је хтео да престане али није могао и као да је са тим слатким плачем, у којем су били помешани радост и туга, све чега је још остало у њему а требало је да изађе, заиста изашло напоље.

На крају, или на почетку можда,  једног јутра је приметио да је оздравио, тихо и неприметно, баш како се надао да ће бити. Напушта стари живот кад је открио сласт новог. Престаје да псује, краде да чини блудне грехе, да лаже и да чини све оно што му је пробуђена савест откривала као грех. Јеванђељске речи су се потпуно  оствариле и имао сам прилику да гледам у оног који “мртав беше, и оживе; изгубљен беше, и нађе се.”[2]

Тек касније читајући богословску литературу проналазим опис ове појаве која се одиграла у његовом животу. Тек тада, месецима после, овај догађај успевам да назовем правим именом – покајање.

 

[1] Поменуте молитве, интересантно, добио је од једног младића који је у време кад ово пишем проглашен, на неки начин, за државног непријатеља.

[2] Јеванђеље од Луке , 15. Глава, стих 32.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Berkut]

Teska prica,al svak' ima svoj put!Cudni su putevi Gospodnji.

[Баба]

Одличан текст, да ли је твој?

[Sanja Т.]

Расплака ме...ево већ се смешим,благо њему,спасио се.

[Broken]

Одличан текст, да ли је твој?

 Да.

[Биљана]

 Да.

Да ли има оваквих прича још!? 

[Broken]

Да ли има оваквих прича још!? 

 Ја немам. Сигуран сам да неко други има. .smesko.

Мада...има нешто што је на мене оставило утисак па можда још неког дотакне. Овако :

 

Сањам човека како иде улицом у којој сам одрастао. Не познајем га, не видим му ни лик , више ми је окренут леђима, али знам да га не познајем. На раменима носи јагње, онако левом руком држи предње а десном задње ноге...и хода, иде према крају улице и малој шуми која се тамо налазила. Не знам како, можда сам се окренуо на секунд, али одједном га више нема. Улица потпуно празна а ја знам да је немогуће да је просто нестао. Осећам неку невероватно јаку потребу да тог човека пронађем. Можда је чежња најбоља реч...да, појавила се чежња са оним кога и не познајем, кога сам само на кратко видео. Почнем да га тражим ... до краја улице и назад, па онда опет и ништа, нема га. И тад кад сам трагајући стигао пред своју кућу ...предамном стоји Христос. Он.Обучен у сјајно белу одећу са књигом у левој руци. Само стоји и ћути. „Па то си Ти...Ти си жив?!“ рекао сам запањен. Осетио сам потребу да паднем пред Њега. У тој ситуацији то је дошло природно...као дисање. Кад би ме сад неко питао да опишем некако тог  Христа могао бих то једино да изразим онако како сам у сну доживео. Сав је од милости и благости. То се задржало до данас, да је Он сав од милости и благости. Е, и да само још кажем на крају нешто интересантно. Тек касније виђам иконе са Исусом који држи јагње на раменима као Пастир Добри и проналазим причу у еванђељу О Њему који оставља стадо и тражи изгубљену овцу да би је вратио у стадо.

Ово ми је испричао један мој бивши ученик а ја преносим вама јер сам осетио у овом његовом сну нешто привлачно и истинито...наравно ,можда грешим. Бог зна.

[Arsenija]

Ovo je priča jedne moje koleginice ,zapravo san.

Ja ću je pričati u prvom licu,onako kako je ona meni ispričala.Razmišljala sam malo smem li otkrivati tajnu,da li sam samim tim manje pouzdan prijatelj,ali ipak odlučih da kažem.

 

Neka velika nelagodnost oko mene,zagušljivo je,sparno,teško dišem,skoro da se gušim.

Gužva u saobraćaju,svi nekuda žure,dan se približava kraju,ništa neobično za Beograd posle podne.Ja sedim na klupi i čekam prevoz,pored mene dvoje ljudi pričaju,svadjaju se,tuku, a kao da i oni idu istim putem.

Bio je post,pa odlučih da ih malo trpim i uvežbam smirenje,no naposletku ne izdržah pa viknuh da se odmah sklone od mene,da mi smetaju i da su nevaspitani.Tada je sa moje desne strane seo prosjak,ja se malo sklonih da mu napravim mesta.Sedeli smo malo zajedno i ja mu rekoh:”Ohola sam,teško meni”.

On me začudjeno zapita :”Ohola?Otkud ti to?“

Bio je sav u ritama,pocepan,u iznošenom starom odelu,skroman,ali tako čist i radostan.Lupih ga po ramenu kao da se znamo sto godina i on se nasmeja.

Krenusmo pešice.Oko nas je bilo puno ljudi,mi smo nešto pričali, sada ne mogu da se setim šta, htela sam samo  da ga zagrlim i podignem sa zemlje i on je to znao.Napokon shvatih da je to neka litija i da smo kernuli ka Hramu Svetoga Save.Počeh i da se molim.

Pao je mrak i svi zapališe neka predivna svetla,svi u belom,prelepo.Na čelu kolone,neko mali i sed sa zlatnim krstom,svetac.

Onda me prosjak odvede na jedno mesto i reče da ostanem tu i da čekam.Oko nas su bili ljudi savršeno svetski odeveni,kao za prijem neke strane delegacije,a on i ja kao dva ludaka.Tada sam prvi put  zaista osetila da odelo ne čini čoveka.

On je otišao,ja sam ostala i dan danas tu pronalazim mir i smisao.