Најбољи чланови

Данас се често могу чути изјаве да постоје одређене универзалне људске вредности, заједнички концепти доброте и моралних стандарда који су исти за све људе на планети, упркос разликама у религијама, националним културама, животном стандарду итд. Тврди се да су таква доброта, такве моралне врлине, дубоко укорењене у људској природи, резултат су целокупне историје људског развоја и постоје аутономно, независно од човекове везе са Богом, и уопште, независно од постојања Бога. Штавише, човек, без обзира на своју вероисповест, способан је, па чак и мора да чини такво добро. Присталице овог погледа на свет верују да је пут ка срећи, миру, сигурности, слободи, развоју и остваривању свих људских стваралачких способности достижан коришћењем рационалног и научног сазнања о себи и свету, уз готово потпуно порицање Творца, или тачније, порицање Његовог живог учешћа у људском животу. Иако дозвољавају веру у Бога, па чак и само постојање Господа, нада у Њега се препознаје као потпуно неефикасан метод за постизање среће на земљи. Овај поглед на свет назива се хуманизам. Сасвим јасно се представља као алтернатива религиозно-моралном погледу на свет, а већина хуманиста себе сматра атеистима или агностицима. Али, нажалост, хуманистичко схватање доброте и морала није ограничено само на њих; у једном или другом облику, продрло је у умове неких хришћана. Како примећује отац Рафаило (Карелин) , „Спасење само кроз испуњавање одређених друштвених и моралних правила“ је главна догма либералног хришћанства, која у суштини уништава остале догме“. Често, у разговору са хришћанином, можете чути о добром комунисти, атеисти, муслиману или једноставно доброј особи која не иде у цркву. Све ово нам поставља озбиљно питање: да ли је добро заиста могуће без Христа? Да би се одговорило на ово питање, пре свега, потребно је разјаснити саме појмове добра и зла. У почетку је Бог створио свет у коме није било зла. Зло нема своју природу. Зло почиње тамо где се добро завршава. Зло је рупа на платну, то је рана на телу, то је паразит на добру. Не може постојати само по себи, за разлику од добра. Свети Василије Велики пише: „Зло је лишење добра. Око је створено; а слепило је настало од губитка очију. <…> Дакле, зло не настаје само од себе, већ следи оштећење душе.“ Али одакле долази зло ако не може постојати само по себи? Бог нам је дао слободу и разум. Он је то учинио да бисмо ми, попут Њега, могли постати добри, не силом, већ слободним избором. Захваљујући овом дару слободе, човек је у стању да изабере да ли ће бити са Богом или ће се супротставити Богу. Управо у том избору настаје или добро или зло. Зло се рађа из слободног избора рационалне особе. Ђаво је имао такав избор, Адам је имао такав избор, свака особа прави такав избор. Или човек постаје учесник у животу, љубави и доброти, или постаје кривац за рађање зла, проводник зле воље. Цитирајмо и речи Светог Василија Великог : „Бог је створио душу, а не грех. Душа је оштећена одступањем од онога што јој је природно. А која је била првенствена корист за њу? Бити са Богом и сјединити се са Њим кроз љубав. Отпавши од Њега, почела је да пати од разних и разноврсних болести... У мери у којој се човек повукао из живота, у тој мери се приближио смрти; јер Бог је живот, а губитак живота је смрт. Стога је Адам себи припремио смрт одвајањем од Бога, као што је написано: „ Јер гле, они који се удаљавају од Тебе пропашће... “ ( Пс. 72:27 ). Када користимо појмове „добра“ и „зла“, морамо одредити која је мера која даје овим појмовима специфично значење? Која је почетна тачка? У односу на шта се утврђује да је ово добро, а оно зло? Хуманисти кажу да је полазна тачка човек. Али православни хришћани знају да је полазна тачка Творац човека. Отпор Божјој љубави и, као последица тога, отпор Божјој вољи је зло. Свети Василије директно пише о томе: „Отуђење од Бога је зло.“ Зло је кршење Божје воље. А добро је испуњење Његове воље. Он је изразио своју вољу у њеном савршеном облику кроз Откровење, а у њеном почетном облику кроз глас савести, који је дао свакој особи. И овај глас сведочи зликовцу да прави лош избор. Зло не постоји само по себи, изван особе која га ствара. У свету око нас нећемо наићи на „безлично зло“, већ ћемо видети да је свако зло увек деловање конкретних људи, односно производ њихове слободне воље. Да ли је зло својствено људској души? Да, то је својствено од тренутка оштећења људске природе грехом, од тренутка одвајања од Бога, од тренутка отпора Творцу. О томе говори Свети Игњатије (Брјанчанинов) : „У палој људској природи добро је помешано са злом. Зло које је ушло у човека толико се помешало и стопило са природним добром човека да природно добро никада не може деловати одвојено, а да зло не делује заједно“. То је смртоносни чир у души и без исцељујуће благодати Божије не може се излечити. Горе наведено је очигледно православном човеку. Као што је познато, учење да човек може постићи морално савршенство и ослобођење од греха сопственим напорима, без благодати Божије, осуђено је као пелагијанска јерес пре хиљаду и по година. Кварљивост људске природе злом није нека теоријска претпоставка, већ уочљива чињеница коју су препознали не само свети оци, већ и световни филозофи. На пример, Шелинг пише о „човековој природној склоности ка злу“ и истиче да се „кроз буђење самовоље, човеку већ у тренутку рођења саопштава неред сила“, а Кант признаје да „у човеку постоји природна склоност ка злу... Ово зло је радикално, јер уништава темељ свих максима. Истовремено, као природна склоност, не може се уништити људским силама“. Атеистички мислиоци су такође говорили о овој стварности. За многе психоаналитичаре, једноставно речено, суштина лечења своди се на препознавање мана душе, злобних жеља, табу тежњи, а затим на суочавање са њима проглашавајући их нормом. На сличан начин се надају да ће научити да контролишу своје штетне страсти и опасне жеље. Због тога човек не може сам да утврди за цело човечанство шта је добро, а шта зло. Јер је и сам покварен злом. Ако поставимо особу као стандард, испоставља се да је наш стандард мањкав. То је као да користите нетачну вагу, погрешан сат. И хуманисти су приморани да поричу стварну видљиву исквареност људске природе, јер ће у супротном изгубити тло на којем граде здање свог погледа на свет. Спремни су да признају колико год желе појединачних манифестација зла, али не и поквареност човека као такву – у том случају би немоћ њихове идеологије постала очигледна чак и њима самима. Ако лекар изводи хируршку операцију прљавим инструментима, онда без обзира на то колико добро и професионално операција буде изведена, као резултат ове процедуре пацијент ће се заразити новим болестима. Стога се шприцеви, скалпели и остали прибор дезинфикују - на њима не би требало бити ничег страног, вируса или микроорганизама. Исто тако, свако добро дело које учини особа која је оскврњена грехом носи у себи инфекцију или примесу зла. Скалпел не може сам себе дезинфиковати, али онај ко га је створио може то лако да уради. И природно, управо Онај који је створио човека може да га „дезинфикује“ и очисти од зла. Како добро нагриза зло које је заразило човека? Прво, кроз мешање зла са добрим делима, када се она чине са потрагом за неком врстом личног интереса, гордости итд. И друго, кроз замагљивање и искривљавање појмова добра и зла. Данас свет признаје као нормално оно што је пре само тридесет година изгледало дивље. Идеје хуманиста су реализоване у облику такозваних „људских права“, која, у суштини, бране право на некажњив грех. Убиство нерођеног детета назива се правом на прекид трудноће, блуд се назива правом на грађански брак, похлепа се назива правом на предузетништво, хомосексуалност се назива правом на слободну љубав, непослушност и непоштовање родитеља су права детета итд. И до чега ће искривљени, обезбожени концепти добра довести за још тридесет година? Настављајући логику „људских права“, могу се легитимисати права канибала. Ако, уз обострани пристанак и добровољно, једна јединка жели да је поједе друга, зашто онда не? Или легализовати право куповине и продаје деце, ако се све стране сложе, а детету ће бити боље само са новим родитељима него са „биолошким“? Или легализовати права педофила, опет, уз сагласност родитеља и самог детета, итд. Тако ће људи, заборавивши Бога у својим срцима, викати о достигнућима цивилизованог света, о доброти и моралу, прихватајући оно што данас изгледа страшно и немогуће. До 1961. године, хомосексуалност је била кривично гоњена у скоро целој цивилизованој Европи; Нико није озбиљно ни причао о „истополним браковима“. На почетку века, послушност родитељима је била норма. Али све се променило чим су људи одбацили Христа. Концепти добра и зла су се брзо трансформисали. Јер јасна разлика између добра и зла је могућа само у Христу. Свети Тихон Задонски каже да „душа просветљена светлошћу Христовом познаје добро, али непросвећена душа не види добро“. Али неки људи могу приговорити да људску природу не карактерише само зло, већ и у већој мери добро. Човек може и жели да чини добро. Знамо примере велике несебичности неких људи, чак и међу неправославцима. Заиста, Бог је створио човека по свом лику и подобију, а једно од својстава лика Божјег је љубав. Према речима Светог Григорија Ниског , „љубав је одлика наше природе“. Свети Теофан Затворник пише: „Срце је, по природи, ризница добра – зло је дошло касније“. То јест, постоји природна доброта, природна способност душе од рођења да осећа љубав и природна жеља човека за добротом и љубављу. Хуманисти, атеисти, моралисти, комунисти, филозофи и други нам говоре о овој природној способности душе да воли и чини доброту. Кажу да човек може бити љубазан чак и без Бога. Истовремено, они не препознају, па чак и поричу да у тежњи душе ка добру и љубави, управо у тој души постоји корозивни чир зла. Штета од зла је неизлечива болест душе, коју може излечити само Господ Бог наш – Исус Христос. Са чиме се може упоредити таква природна врлина? Можда са примитивном животињском врлином. Многе животиње су љубазне, на пример пси. Они служе својим власницима верно и марљиво; постоје примери њиховог самопожртвовања зарад власника. Они осећају радост служећи свом господару. Несебични су у својој љубави и не захтевају више од својих природних потреба. Не лажу, не краду, верни су до смрти. У животињском свету може се видети много примера несебичне помоћи неких животиња другима. Али ова доброта не чини животиње наследницима Царства Божијег и неупоредива је са истинском Христовом добротом. Вреди навести оцену хуманизма коју је дао изузетни подвижник прошлог века, преподобни Јустин Поповић . У његовом тумачењу речи Светог Писма: „Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо, и истине нема у нама“ ( 1. Јованова 1:8 ). – Читамо: „Као што је у Христу светлост, тако је и у нама тама од греха. Тама греха се простире над сваким људским бићем... Једина људска Суштина која је испуњена одсуством греха, то јест „Светлошћу Истине“, јесте Богочовек Христос, потпуно непорочни... Ово уверење и свест да је све људско у греху и под грехом ствара истинско разумевање човека, водећи до хришћанске антропологије (познања човека). Свако ко тврди супротно, вара самог себе. Свака друга идеја о човеку је лажна, а такво је и хуманистичко учење, које обожава човека у његовим делима, која су, због греха, нечиста, мала и вулгарна створења. Хуманизам је идолопоклонство, и заправо идолопоклонство најгоре врсте – обожавање човека. Хуманизам се заснива на чињеници да је човек по природи добар. И то води до најтрагичније заблуде, која је створила толико трагедија у свету хуманистичке науке, образовања и културе уопште. Јер хуманизам уздиже човека до таквог арогантног самопоуздања да он пориче само присуство греха у себи. „Нема греха“ – и то је једно од главних моралних највећих достигнућа хуманизма. У међувремену, људска стварност је пуна недостатака, глади, мана, трагедија и представља најочигледнији доказ и сведочанство о присуству у човеку негативних и деструктивних сила, које нису ништа друго до силе греха. А хуманизам, признајући теорију еволуције, верује да она садржи средства помоћу којих ће се људи ослободити свега негативног, од недостатка и беде и, уопште, од свега лошег. Хуманизам верује да је то једини лек, спасење човека, који, ослањајући се на себе, је попут дављеника који се хвата за сопствену косу да би се спасао, али је природно и само по себи очигледно да ће се сигурно удавити. Нема трагичнијег схватања и перцепције човека, његове сврхе, од хуманизма. Стога, он људе води у најтрагичнију смрт”. Како су иначе мисли о добру без Бога опасне и штетне за човека? Прво, одсуство добрих плодова и немогућност да се угоди Богу. То је оно што сам Господ каже: „ Ја сам лоза, ви сте гране; ко остаје у мени и ја у њему, он доноси много рода; јер без мене не можете чинити ништа “ ( Јован 15:5 ). Добри плодови су плодови благодати. Без освећујуће благодати Божије, без преображења душе, без њеног освећења, сва добра дела човека су од мале вредности. Као да сте дошли у посету и да вам је дозвољено да преноћите. И уз топле речи, частили би вас буђавим, али ипак јестивим хлебом и давали вам постељину која дуго није прана и која је лоше мирисала. Изгледа као добро дело, али је празно. Дакле, наше врлине, оскврњене сујетом, гордошћу, самоувереношћу и другим страстима, често немају вредност у Божјим очима. Штавише, све истински добро што човек чини створено је Христом који живи у њему. Овако о томе говори преподобни Симеон Нови Богослов : „А ако [људска природа] не постане учесница Божанске природе Христове, ако не прихвати благодат Светога Духа, не може мислити ни чинити ништа достојно Царства Божијег, не може испунити ниједну заповест коју нам је Христос заповедио, јер Христос је Онај који чини све у свима који призивају Његово свето име…“ „...Јер у сваком хришћанину Христос је Онај који се бори и побеђује, и Он је онај који призива Бога, и моли се, и захваљује, и доживљава страхопоштовање - Христос све то чини, радујући се и веселећи се када види да у сваком хришћанину постоји и остаје то уверење у којем са вером исповедају да је Христос Онај који све то чини. Стога, сваки хришћанин, у погледу свих добрих дела која чини, мора да исповеда да их чини Христос, а не он; „Ко о томе не размишља на овај начин, узалуд себе сматра хришћанином“. Зато Господ каже да без Њега не можемо учинити ништа добро, јер је Он тај који чини све добро у човеку. Друго, мисли о добру без Бога доводе до повећања гордости. Човек који чини добро из љубави и верује у Творца, пре или касније ће, Божјом бригом, доћи Христу, попут Корнилија Сотника . Особа која чини зло увек ће се осећати кривом и може се покајати. Особа која чини добро у принципу без Христа, опире се Богу „добром“ и укорењује се у својој гордости. И стога такво стање ума може бити чак и опасније од стања ума злог грешника. Услед неизмерно повећаног поноса, душа постаје неспособна за покајање. То директно видимо у позивима хуманиста: „Немамо разлога да се плашимо смрти. Пошто нема гаранција за загробни живот, нема ни патње...“, „...иако особа може осетити извесно жаљење што није могла да учини све што је могла, што се могло догодити, а није се догодило, све што је речено и учињено је добро. Наравно, добро! Ако је све што је учињено добро, онда нема разлога за кајање.“ Треће, човек таквим „добрим“ делима може потпуно убити своју савест, па чак и лишити себе спасења. Чинећи добра дела, покушаће да оправда своја зла дела и грехе, одбацујући пре свега покајање пред Богом и љубав Божију. Сатана нас омета у главној ствари – у стицању благодати Светога Духа. Дакле, ђаволу је свеједно шта човек чини - добро или зло, главно му је да не верује у Христа . Лишавајући човека вере у Христа, он лишава човека могућности да се причести благодаћу Светога Духа. И, као последица тога, лишава га спасења. Дакле, људска душа је првобитно створена и тежи Богу, љубави и добру, али је истовремено оштећена злом. Само зло је отпор Божјој вољи. Свако зло је увек резултат слободног избора конкретних појединаца. Зло искривљује само схватање добра, и само Господ може искоренити ово зло из људске душе. Али како можемо чинити добро, и какво добро је угодно Богу? На крају крајева, Свемогући Бог може сам учинити свако добро дело. И нема ничега што ми можемо учинити што Господ не може учинити. Али Свеблаги Господ нам даје могућност да радимо зарад љубави према Њему и нашим ближњима. Богу није важно само добро дело, не величина доброг дела, већ намера, стање срца којим човек чини добро. О томе говоре многи свети оци. Свети Максим Исповедник : „У свим нашим делима Бог гледа на намеру – да ли то чинимо Њега ради или из неког другог разлога“. Свети Марко Аскета : „Бог цени дела према њиховим намерама. Јер је речено: „Господ ће ти дати по срцу твоме“ ( Пс. 19:5 )... [Стога] ко год хоће нешто да учини, а не може, [сматра се] пред Богом, који зна намере наших срца, као да је то учинио. То се односи и на добра и на зла дела.“ „Не чините ништа без [духовне] сврхе [због које се чини] за Бога; јер онај који путује без циља, узалуд ће се трудити“. Свети Јован Златоусти : „Бог не захтева обиље дарова, већ богатство духовног расположења, које се не изражава мером онога што се даје, већ ревношћу даваоца“. Видимо да Богу нису важна сама дела, већ срце, љубав према Творцу и ближњем са којим их чинимо . Није битно да ли је човек чинио добро или није чинио зло, главно је коме је припадало његово срце. За ким је тежила његова душа, кога је волела, кога се плашила, за ким је тежила? Љубав према Богу нас мотивише да чинимо добра дела, која су доказ наше љубави према Њему, а Он нас воли због нашег сведочанства. „ Ако држите моје заповести, остаћете у мојој љубави “ (Јован 15:10 ). „ Ако ме љубите, заповести моје држите “ (Јован 14:15 ). И само дела учињена из љубави према Богу и ближњем донеће човеку добре плодове у овом и будућем животу. И иако споља милостиња атеисте и хришћанина, исхрана и пост, сексуално уздржавање и целомудреност изгледају исто, плодови и цена су различити. А један од најважнијих плодова је Божја благодат, која преображава душу. Свети Серафим Саровски је учио: „Пост, бдење, молитва, милостиња и свако добро дело учињено Христа ради су средства за стицање Светог Духа Божијег." Приметимо да нам само добро дело учињено Христа ради доноси плодове Светог Духа, али све што није учињено Христа ради, иако је добро, не доноси нам награду у животу будућег века и не даје нам благодат Божију у овом животу. Зато је Господ наш Исус Христос рекао: „Свако ко не сабира са мном, расипа ( Мт. 12:30 )“. Свети Симеон Нови Богослов пише о истој ствари : „Такав је закон живота у Христу Исусу, и ко се прво не обуче у благодат Христову, а затим не уреди да живи по Христу, узалуд се труди. Колико год да је патио и колико год добра чинио пре него што је примио благодат Божију, узалуд је труд његов... Дакле, пре свега, свако мора да се брине да прими благодат Божију кроз веру и наду у Христа Господа, кроз покајање, исповест и молитву“. Видимо да је не само циљ сваког доброг дела, већ циљ целог живота - стицање и увећање благодати Светога Духа. Одвајајући се од Христа, човек одваја цео свој живот и сва своја дела од Господа и удаљава се од Благодати, од Живота, од Спасења. Благодат неће бити дата онима који су се свесно одвојили од Господа, Цркве, Светих Тајни, зато се немојте искушавати лажима, браћо и сестре – без Христа који живи у нама, без благодати Божије која преображава и животвори душу, ни доброта, ни љубав, ни слобода, а посебно спасење нису могући. Тејмураз Кристинашвили приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Свети синод Бугарске православне цркве објавио је у уторак саопштење у којем подржава обавезно вјерско образовање у школама у земљи — нешто за шта се Црква залаже од пада комунизма прије више од 30 година. Синод наводи да подржава увођење предмета са радним називом „Врлине и религија“ и такође подржава литију „Врлине и религија у школи“ која ће се одржати у суботу, 17. маја, испред патријаршијске катедрале Светог Александра Невског, саопштава Бугарска црква. „Позивамо све православне хришћане и све људе који желе да учествују у литији да заједнички објавимо наш грађански став о неопходности да се дјеца Бугарске упознају са вјечним православним хришћанским вриједностима и моралним врлинама, и са нашом вјековном православном културом и историјом изграђеном на тим вриједностима“, наводе архијереји. Вјерско образовање је дуго била доступно као изборни предмет, али је недавно покренут велики напор да се релевантан предмет уведе у редовни наставни план и програм. Према news.bg, више од 80% Бугара подржава ову иницијативу, иако је било и протеста против ње. Према ријечима министра просвјете Красимира Валчева, укључивање вјерских и етичких предмета у школске програме није неспојиво са ширим образовним циљевима. Валчев је нагласио да хришћански темељи леже у основи и бугарског и европског културног наслеђа, пружајући неопходно контекстуално знање за свеобухватни развој ученика. Од 2020. до 2023. године, Свети синод је саставио нове уџбенике о религији-хришћанству-православљу за све ученике од 1. до 12. разреда који су добили одобрење Министарства просвете. „Вођена својим хиљадугодишњим искуством у изузетној образовној моћи православног хришћанства, наша Црква не престаје да истиче велики значај духовног и моралног образовања дјеце од раног узраста – у породици, у цркви, у вртићу, у школи. То наша Света Црква чини из љубави према свом народу, из бриге за будуће генерације и из саосјећања према муци и проблемима савременог човјека“, наводи се у саопштењу Синода из августа 2023. године. https://mitropolija.com/2025/05/16/saopstenje-svetog-sinoda-bugarske-pravoslavne-crkve/

На редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржаног у Београду у крипти Храма Светог Саве на Врачару 13-17 маја 2025. године, а на сједници у суботу 17. маја 2025. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на приједлог Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија у диптихе светих унио имена Светих мученика рмањских пострадалих од оснивања свештене обитељи Светог Николаја Мирликијског чудотворца у Манастиру Рмњу. Извор: Епархија бихаћко – петровачка

Најстарије дете у породици често није само прва радост и оно које “прво стиже“. Када се родите као најстарији у породици као да добијете невидљив ореол очекивања. Ако нисте и сами доживели, онда сте то сигурно видели – првенче, дете које чим прохода, као да већ почиње да „води“ млађу браћу и сестре. И пре него што уопште научи да се избори са сопственим страховима, оно је „задужено“ за неког. У психологији, то се назива синдром најстаријег детета. Премда је реч о неформалном термину, њиме се поприлично конкретно описују специфичне карактеристике, обрасци понашања и улоге које најстарија деца често преузимају унутар породичне структуре. Кад мало дете одједном постане ВЕЛИКО Када се роди друго дете, најстарије, донедавно једино и центар света, одједном постаје „велики брат“ или „велика сестра“. Многи родитељи, и несвесно, од најстаријег детета очекују зрелост, помоћ, уздржаност, одговорност. Нажалост, већина и не схвата да старије дете (нарочито ако има 2 -3 године!) можда још увек треба неког ко ће га држати за руку. И тако дете улази у улогу „малог одраслог“. Понекад то уме да изгледа као понос и зрелост, али изнутра, то је често терет. Најстарија деца могу постати перфекционисти, „борци“ за одобравање, или чак „мала замена за родитеља“. Они увек пазе на друге, али ко пази на њих? Развијање личности „под рефлекторима“ Истраживања показују да најстарија деца чешће развијају лидерске способности, више су организована, амбициозна и склона постизању високих циљева. Чак је уочено да је непропорционално велики број светских лидера, научника и уметника био заправо најстарије дете у породици. С друге стране, ова деца могу бити и анксиозна и превише самокритична. Могу стално осећати притисак да не смеју да погреше. Синдром најстаријег детета често подразумева сталну борбу између жеље да се удовољи и потребе да се буде свој. Од првенца се очекује да буде пример У пракси, ово значи да најстарије дете често бива дисциплинованије, добија више одговорности, али и више казни. Родитељи на њему „увежбавају родитељство“. Како су први пут родитељи, греше, уче, траже баланс. На известан начин, прво дете није само „старије“, већ и својеврстан експеримент. Управо ту се рађају несвесне разлике. Најстарији ће често бити онај који мора „знати боље“, који „не сме да плаче“, „мора да пази на млађе“, који „зна шта је ред“. Али ко ће њему дати простор да буде дете? Ехо који одјекује кроз живот Синдром најстаријег детета не престаје у детињству. Често се преноси у одрасло доба, и то у виду потребе да се контролишу ствари, у виду страха од грешке, али и осећаја одговорности за све и свакога. Људи који су били „велика деца“ често постају они који у вези преузимају одговорност, који на послу воде тимове, али и они који ретко траже помоћ и осећају кривицу кад год „нису довољно добри“. Како помоћи првенцу да остане дете? Решење није у томе да најстаријем детету не дајемо одговорности, већ да му дозволимо и да буде несавршено, да има осећања, али и да погреши. Родитељи могу да му пруже подршку без сувишног притиска. Од велике помоћи би било не поредити га са млађом децом у породици. Добро би било препознати када оно само „тражи“ да буде виђено. И најважније – родитељи треба стално да га подсећају да је и оно нечије дете, а не „мали одрасли“. https://zelenaucionica.com/sindrom-najstarijeg-deteta-kad-odrastas-uz-visoka-ocekivanja-i-odrastes-pre-nego-sto-bi-zaista-trebalo/

Рођена у граду Тарсу, од родитеља незнабожних, но знаменитих и богатих. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души беше сва хришћанка. У то време беше страшно гоњење хришћана. Догоди се, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу, и да се за време његовог бављења у том граду његов син, царевић, заљуби смртно у Пелагију, и хтеде је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке, да се она већ обрекла своме небесном Женику, Христу Господу. Бежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона, човека знаменита због своје светости. Он је поучи у вери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства, врати се дому и исповеди мајци, да је она већ крштена. Чувши за ово царев син, и изгубивши сваку наду, да ће моћи добити ову свету девицу за жену, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју ћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви лепоти девице, и заборавивши свога сина, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вери својој, осуди је цар на сажежење у металном волу, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише, света Пелагија се прекрсти крстом и с благодарном молитвом Богу на уснама својим, сама уђе у усијаног вола, где се у трен ока сва растопи као восак. Пострада чесно 287. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У време цара Константина Копронима (741-775) на томе месту би саграђена красна црква у част свете девице и мученице Пелагије, која се жртвова за Христа да вечито царује са Христом. Тропар (глас 4):Овчица Твоја Исусе, Пелагија, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.“ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. https://mitropolija.com/2025/05/16/sveta-mucenica-pelagija-tarsijska/

„Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања у које сте позвани, са сваким смиреноумљем и кротошћу, с трпљењем, трпећи један другог у љубави." (Еф. 4:1,2) /.../ Живећи у Христу, хришћанин живи „са сваким смиреноумљем“ – Смиреноумље је еванђелско расположење душе, којим хришћанин сав ум свој и цело срце своје држи у Господу Исусу (ср. Флб. 4,7), те стога мисли „о ономе што је горе а не што је на земљи“ (Кол. 3,2), о ономе „што је у Христу Исусу“ (Флб. 2,5). У смиреноумљу човек сваку своју мисао, и осећање, све своје умовање контролише Господом Христом; и не само то, него га и изводи из Њега и своди на Њега. Свака мисао постаје христомисао; свако осећање – христоосећање. Смиреноумље није друго до христоумље. Имати ум Христов, – то је смиреноумље. „Ми ум Христов имамо“, изјављује свети апостол Павле (1. Кор. 2,16): ми умом Христовим умујемо о свему: о Богу, о свету, о људима, о души, и о целокупној творевини. – Смиреноуман човек искрено сматра себе ништавним пред Богом и људима. На своје еванђелске врлине, којих увек има, он гледа као да не постоје. Зато се стално све више и више смирава пред Богом и људима. Он с радошћу чини друге људе већима од себе (ср. Флб. 2,3). Због свега тога, смиреноумље је климат душе, у коме савршено успева све еванђелско а гине све нееванђелско. Насупрот смиреноумљу стоји гордоумље. Оно је у свему супротно смиреноумљу: и у мислима и у животу човек се ослања само на себе, на свој ум, на свој разум. Зато је такав човек јавно или потајно горд. Он хоће да је независан, самосталан, аутономан у свему, и аутаркичан, самодовољан: да буде „чист човек“, да његов разум буде „чисти разум“, и његова мисао „чиста мисао“. Другим речима, да потпуно буде независан, на првом месту, од Бога: да се Бог не меша ни у шта његово, а најпре у његово умовање о свету, и свему. Али, баш у томе човек није самосталан; јер такав начин мишљења и живота одавно је у потпуности остварио ђаво, а људи само каскају за њим, или бауљају. Живети без Бога и мислити без Бога, – у томе је сав ђаво. У себи гледати све и сва; живети само собом, у себи и за себе, – то је ђаво, и нема другог. Када људи тако умују, умовање им је најмање самостално, најмање људско, јер је сво позајмљено од ђавола. У крајњој линији, гордоумље није друго до ђавоумље. Смиреноумље је увек праћено кротошћу и трпљењем. Смиреноуман човек зна да ништа не бива без Божијег провиђења: зато је кротак и трпељив у свему што га снађе, па макар то биле најљуће невоље и муке. У томе за углед он има апостоле и пророке (Јак. 5,8-10), а пре свега кротког и дуготрпељивог Господа Исуса (Мт. 11,29). Али све то троје: смиреноумље, и кротост, и трпљење, само љубављу стоје и љубављу постоје. Једино ко има еванђелске љубави у души, може имати ове три врлине, и заиста бити и смирен и кротак и трпељив према људима. Хришћани живе достојно свога звања када ове три врлине врше „у љубави“, с љубављу: „трпећи један другога у љубави“. Само љубав еванђелска даје силе човеку да буде истински смеран, и кротак, и трпељив према људима, иако су њихове мане и греси очигледни. Смиреноумље? Мера му је смиреност Господа Христа: Бог се спустио са небеских и наднебеских висина до надно пакла: спустио се Својом душом људском, да из пакла изведе палог Адама, палог и пропалог, гордошћу сатанском обореног и огреховљеног и усмрћеног и опакленог. Адама, и у њему род људски. А нама, колико се тек нама ваља смиравати? Попут Богочовека. Он је тај пут смирења прошао ради нас: да бисмо и ми таквим смирењем спасавали себе из пакла гордости, греховности, ђаволског самољубља и самодовољности. И још да бисмо стекли Христово смиреноумље, које се из љубави према сабрату – човеку, спушта за њим до надно његовог пакла, само да га извуче отуда, да га спасе. Јер ти све дотле не волиш еванђелском љубављу свога сабрата човека, док свим бићем не кренеш да га спасаваш од његових грехова, од његових смрти, од његових ђавола, од његових паклова. А у свему томе теби је као дах неопходна кротост голготска, која се и на крсту с љубављу моли за непријатеље; а уз кротост неопходно и трпљење христовско: јер како ћеш без њега поднети сабрата човека, у коме је грех и греси, смрт и смрти, смрад и смрадови? Љубав твоја мора да се стално наоружава крстом и трпљењем, ако хоћеш да имаш снаге подносити грехе својих ближњих и љубити их и у гресима њиховим, и у падовима њиховим, и у смртима њиховим. „Трпећи један другога у љубави“; а та благовест значи: трпећи грехе и мане један другога у љубави, у Христовој љубави. Без те љубави, људи не могу дуго трпети грехе један другога, већ стану мрзети један другога због греха, и гонити један другога због греха, и мучити, и убијати један другога због греха. А ти си Христов? Онда љубав твоја мора бити саткана од кротости и трпљења и смирења. Смири се, понизи се Христа ради пред грешним братом, да би га кротко и благо у љубави која покрива грехе излечио од греха, од смрти од свих недуга његових. А за такво смиреноумље и кротост и благост и свеопраштајућу љубав, у душу твоју сливаће се с неба бујице Христове благодати, која својом небочежњивом силом узноси и тебе и брата твог у светле небеске светове Царства Христова. Како ходити „достојно звања“? „Са сваким смиреноумљем“. Ко је такав, вели Свети Златоуст, ходи достојно звања: смиреноумље је темељ сваке врлине. Ако си смирен и имаш на уму ко си и како си спасен, и то сећање ти служи као побуда за врлину, ти се нећеш гордити ни оковима ни оним што сам рекао, него ћеш, знајући да је све то у тебе дар благодати, смиравати себе. Смиреноуман човек може бити захвалним слугом и памтити учињена му добра. Јер шта имаш што ниси примио? пита свети апостол (1. Кор. 4,7). Но чуј шта он још каже: „Потрудих се више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном“ (1. Кор. 15,10). – „Са сваким смиреноумљем“, значи: не само у речима и не само у делима, него и у држању и у тону речи. Не понашај се према једноме смирено а према другоме дрско; буди смирен према свакоме, па био то твој пријатељ или непријатељ, знатан или ништаван човек: у томе се састоји смиреноумље. Тако и у другим потхватима буди смирен. Јер чуј шта Христос каже: „Блажени сиромашни духом“ (Мт. 5,3), – и ово ставља као прво блаженство. Због тога и апостол вели: „са смиреноумљем и кротошћу и трпљењем“. Јер неко је смирен, али је напрасит и гневљив; таквоме смиреност не користи ништа: јер често под утицајем гњева он све изгуби. „Трпећи један другога у љубави“, вели свети апостол. Како може трпети онај који је гневљив и клеветник? Апостол казује начин: љубављу. Ако ти не трпиш свога ближњега, како ће онда тебе трпети Бог? Ако ти не подносиш свога сароба, како ће тебе подносити Господар? Где има љубави, ту се све може поднети. - Преподобни ава Јустин Ћелијски (из књиге ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА) извор

Главни пријатељ, или са ким превазићи самоћу “Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. “Самоћа ме прогања” Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања. Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: например, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, – и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше. Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, – страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да надје мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, – ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је медју светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво. Наћи тога, коме је горе Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам например како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да надјемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других. У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања. На пример, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расудјују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав. Зашто ми Бог не даје женика? Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» На пример, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазидје, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге. Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, – то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, – Христа, – Тога, Кога, поевајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазидје усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савладјује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, – задобија Самог Бога у својој души. Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари. Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, – то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују. «Све воли и свих се бој» Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење. У наше време срећемо други греховни преокрет – човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, – кажи они, – се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам. Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику надју пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досадјују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник измедју ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће. Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу (погл. Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима. Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу. Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом. Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (погл. Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служе ближњима, и који стреме ка подвигу. о. АРКАДИЈЕ ШАТОВ извор: манастир Лепавина