Протојереј Алексије Умински: Шта хоћу од Бога

Где је Бог?

Вера је природна за човека. Али, онда долази лична одговорност, почиње потрага за сопственим путем иза којег стоји рад и стална стрепња, јер човек који живи у вери не може остати самозадовољан. Вера је пут крајње стрепње и неповерења у себе, у друге, па и у Самог Господа, јер није тајна да се људске идеје о истини и правди често не поклапају са оним што човек мисли о Богу.

Оно са чиме се сада суочавамо - крвави терористички напади, разорни земљотреси, цунамији, катастрофе које је проузроковао човек и епидемије које односе животе стотина хиљада невиних људи – тера многе људе да се у очају питају: „Где је Бог?“ и „Где Он гледа?“

Ова питања се не могу назвати доконим или реторичким, јер су стрепња, брига, па чак и неповерење у Бога такође одређени пут вере. Да ли ћемо пронаћи одговоре на ова горућа питања зависи од сваког од нас. Од човека зависи да ли ће на крају пронаћи свог Бога или ће стати на пола пута и горко уздахнути: „Не могу да идем даље, јер пут није уцртан, а нема јасних смерница које уливају безусловно поверење...“

У потрази за Богом, многи од нас заправо за себе формирају неку врсту „посредне истине“, која даје само имагинарни мир и улива лажно уверење да смо потпуно у праву, за разлику од других који „греше“. Често делимо наше ближње на оне који се слажу „са нама“ и на оне који су „против нас“.

Наравно, тако је згодније живети, али има и људи који на свом путу ка Богу не деле своје ближње на „нас“ и „странце“. Ићи овим путем је много теже, понекад чак и несигурно, али управо тај приступ чини наш живот истинитим, а нас саме отвореним за Господа.

Изванредан дански хришћански филозоф Сорен Кјеркегор (1813–1855) овако је дефинисао концепт вере: „Пут до Бога је крајње неизвестан, али ми увек пролазимо. Човек се у почетку плаши ове „непоузданости“, тражи стално нове потврде верности изабраног пута, настоји да се ослони на нешто, а саму веру покушава да претвори у неку врсту темеља, у основу и идеологију. Међутим, права вера овој особи није од помоћи...

Апостол Павле има једноставну и у исто време потпуно погрешно схваћену дефиницију од стране многих: „Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.“ (Јевр. 11:1). Тешко је бити сигуран у невидљиве ствари, па човек жели да своју веру учини видљивом, опипљивом и настоји да је угура у круте оквире таблица.

Оваква идеја вере тежи материјализму и одређена је, пре, повељом о људским правима (наравно, веома добром, веома блиском суштини вере), него њом самом. Ово је мучна потрага за истином, али опипљивом, видљивом истином, која се може представити свакоме и уз помоћ које је тако лако утврдити: да ли си са мном или против мене? Јеси ли за моју истину или против ње?

Искривљена идеја вере неизбежно води ка расцепу света. Често видимо како искрени и чисти људи показују примере највећег херојства у залагању за истину, док потпуно негирају могућност вере у Бога. Један од ових безусловно несебичних људи, немачки мислилац Фридрих Ниче (1844–1900), је објавио: „Бог је мртав“, а пошто је тако, онда је све постало другачије и од сада су људи дужни, као богови, да откривају истине у себи и жестоко се боре за њу. Ово је такође одређени пут вере и многи су спремни да се за њега жртвују, па чак и умру, постајући мученици у очима својих пратилаца и следбеника.

Постоји још један феномен: религиозна особа је у искушењу да своје наде претвори у некакву непоколебљиву основу. Такве људе називамо фундаменталистима. Њихов фундаментализам лежи у чињеници да настоје да веру претворе у скуп крутих правила, непоколебљивих традиција и строгих закона.

Живети у категоријама „могуће и немогуће“, бити у одређеном црквеном, верском, литургијском кругу је само по себи бескрајно добро, вредно и неопходно. Вера обликује културу, она је та која чини свет лепим и испуњава га бесмртним примерима, јер човек своја духовна искуства исказује кроз видљиве знакове, који, у крајњој линији, чине високу уметност.

Међутим, морамо бити свесни да ни вековне традиције, ни закони и правила, па чак ни хришћанско богослужење са својом величанственом структуром, са текстовима задивљујуће висине, чистоте и садржаја, нису ни у најмањој мери упоредиви са апсолутном вредношћу вере. У супротном, цео наш живот би се претворио у стално ходање у бескрајном кругу...

Чим човек постане прожет духом црквених традиција и идеја, уђе у круг правила јутарњих и вечерњих служби и постова, његов живот постаје веома поуздан, згодан и удобан. Човек је уверен да ће га овај појас за спасавање сигурно заштитити од свих недаћа.

Једина невоља је што, у овом случају, нема где да иде, нема чему другом да тежи, што значи да престаје да следи Христа. Човек се смирио и одмара на ловорикама, верујући да је пронашао одговоре на сва питања која су га раније бринула и да је нашао „формулу спаса“. Али, авај, он више нема веру о којој говори апостол Павле – „извесност невиђеног“...

„Непоуздани“ пут вере, којег се, међутим, треба држати, показује апостол Петар, обраћајући се Христу: „Господе! Ако си ти, заповеди ми да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28). Такође, можемо навести још један цитат из Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Матеј 16:24). Другим речима, сви треба да се одрекнемо свог сопства, свог егоизма и безусловно следимо Христа. Права вера је другачија од било чега другог, она је самоуверено „ходање по невидљивом“.

Људска природа гравитира ка томе да с времена на време добије недвосмислене и свеобухватне одговоре на било која, па и празна питања. У животу наше Цркве видимо да је данас у великој мери сачињавају људи без верских традиција, људи лишени црквених корена, људи којима вера није наслеђена. Ми, данашњи хришћани, треба да нађемо неку врсту упоришта. Многи су то нашли, пре свега, у праћењу традиционалног црквеног круга који је постојао много пре нас, али не и у Јеванђељу, иако је, како је с правом приметио истакнути философ В.С. Соловјев (1853–1900), у хришћанству за нас највреднији сам Исус Христос .

Нажалост, сада у хришћанству много више ценимо нешто друго: нову изградњу црквеног круга. Нема сумње - литургијски круг, строго поштовање постова, унутрашња црквена дисциплина, наука о молитви, аскетско предање, црквени календар – све је то неопходно за наш живот. Поштовање правила постепено нас чини исправним.

Дошли смо у Цркву, оптерећени искуством сасвим другачијег живота, и зато нам је једини спас у хиљаду година провереним предањима, по којима су живели наши преци, по којима су спасени наши светитељи. Хватамо се за њих као за сламку спаса, али овај круг не треба само да нам помогне да плутамо у олујном мору, већ, пре свега, да нас води ка Христу. Међутим, ако нам се сам круг као такав чини гаранцијом спасења, јавља се веома озбиљан духовни проблем.

Христос је одлучно изобличио фарисеје – поштоване људе који нису тежили ничему другом. Зашто је парабола о митару и фарисеју још увек толико релевантна за нас? Ко је фарисеј? То је особа која је пронашла одговоре на сва питања. Не мора нигде да иде, већ је нашла спас на земљи. Не треба јој Христов долазак - она већ има све. Међутим, Христос није дошао ради праведника, него због грешника.

Онај ко је већ све нашао, неће тражити ништа у будућности. Онај ко је све постигао неће нигде ићи, само ће складиштити и увећавати раније стечено благо. Хришћанин не може имати никакво богатство: „Блажени сиромашни духом...“ (Матеј 5,3), каже Господ. Прави хришћани никада неће мировати: увек морају тражити уточиште, куцати на сва врата и питати. А куда ће ићи онај ко је напредан, који свакога може поучити, који је темељно проучио Свето писмо и зна апсолутно све о Богу?

Фарисејство нас лако може довести у невоље. Ми се са ентузијазмом укључујемо у црквену борбу и започињемо многе битке у својим главама: шта је боље - јулијански или грегоријански календар? Руски језик или црквенословенски језик? Да ли да служимо са отвореним царским дверима или да их ипак затворимо? Одједном, све ово постаје најважнији проблем у животу за нас хришћане.

При томе, некако потпуно губимо из вида да смо позвани да идемо за Христом, и ако идемо овим путем, онда се све остало повлачи у други план и постаје безначајно, немајући никакве везе са нашим спасењем. Али, ако човек не следи Господа, веома му је интересантно да разговара о таквим „горућим“ питањима, јер у супротном једноставно неће имати шта да ради, а основа за „борбу против јеретика“ ће нестати.

Људи се често питају: каква треба да буде наша теологија — прогресивна или, обрнуто, заштитна? По мом мишљењу, сва теологија се своди само на то - да ли човек следи Господа или не. Али, треба да будемо свесни да следити Христа без истинског мистичног искуства, не одржавајући трезвеност и без знања о најважнијим истине је веома опасно - ипак, тражите Бога, Кога не видите! Господ је несхватљив. Ићи за Њим, не знајући где је, у најмању руку је ризичан подухват.

На овом путу чекаће вас ваша гордост, ваша сујета, ваше лажне идеје и свакаква демонска искушења. Зато неће бити тешко изгубити се. Литургијски круг, светоотачко предање су путокази, светлост која осветљава наш пут, а ипак ће ова стаза и даље остати вијугава и грбава. На овом путу сви грешимо и свако мало залутамо у ћорсокаке из којих нам онда треба много времена да изађемо. Ипак, најгоре је стати и задовољно уздахнути: „Е, коначно сам стигао! Сада је све у реду и нема више о чему да бринем”.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор