Како се Црква односи према причама о искуствима људи који су доживели клиничку смрт?

За мене, особу са медицинским образовањем, ова тема је веома интересантна. Људски мозак је веома сложен уређај са којим се ниједан рачунар не може упоредити. То је цео универзум који је наука тек почела да проучава. Теологија такође тврди да смо сви сложена бића. Сваки човек има три компоненте - тело, душу и дух. Било би превише једноставно помислити да се живот, као круна стварања, завршава у тренутку срчаног застоја.
Из Светог Писма знамо да је пред нама грандиозна перспектива васкрсења свих људи, Страшног суда и Царства славе које ће доћи после овога. Доћи ће до промене у универзуму и преображаја свега видљивог и невидљивог – нове земље и новог Неба. Знајући ово, схватамо да смрт тела није крај живота.
 
Шта се дешава са особом у стању клиничке смрти?

Шта је смрт живог организма? Срчани застој, престанак циркулације крви, мождана смрт у року од пет до десет минута - у зависности од средине (хладно или топло). Мере реанимације - вештачка вентилација и компресије грудног коша - могу се спровести након пет минута застоја срца, након чега почињу неповратни процеси у мозгу, који први реагује на промене концентрације кисеоника у крви.
Постоје бројни докази да су људи у стању клиничке смрти нешто видели: себе споља или шта се дешавало у другој просторији. Најпознатија студија ових утисака и даље је књига Рејмонда Мудија - Живот после живота. Православном читаоцу можда је позната и књига јеромонаха Серафима (Роуз) „Душа после смрти“, која такође садржи сведочења људи који су доживели клиничку смрт.
Како третирати ову врсту доказа? Главни ауторитет православног човека је Христос. О загробној судбини душе нам говори у параболама. На пример, парабола о богаташу и Лазару: који се закључци о загробном животу могу извући из ње? Богаташ се сећа свог овоземаљског живота, препознаје Аврама и Лазара, брине за своје рођаке, односно у адекватној је свести, разуме шта се и где дешава. Такође сазнајемо да је могуће да се човек спасе - свако има средства за спасење: Црква, Свето Писмо, Свете Тајне. Морате живети у чедности, послушности и простоти, тежити светости. Наш говор је слаб да изрази оно што се дешава изван Божје љубави. Шта чека оне који покушавају да живе са Богом? Сетимо се апостола Павла. У свом писму Коринћанима, он себе у трећем лицу понизно назива као човека који је „Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.“ (2. Кор. 12:4). Како је невероватно да чак ни један од највећих проповедника хришћанства није могао да изрази оно што је чуо и видео на небу!
Тако видимо да је светима, подвижницима и апостолима откривен загробни живот. Предање Цркве има много таквих сведочанстава. Можемо се присетити блаженог Андреја, Христа ради светог јуродива. Смрзнуо се на великој хладноћи зими, и у стању близу смрти, одведен је у небеско пребивалиште, где је видео свете Божије. Таква сведочанства нас отрезњују, помажу нам да мобилишемо нашу духовну снагу и радимо на спасењу.
 
Да ли и несвети види нешто духовно или само халуцинира?

Не знамо где човек завршава у овом стању. Могу да претпоставим да све зависи од тога како и са чиме та особа живи.
Морамо запамтити да наш Бог није бог ужаса и смрти, није нека врста громовника. Бог наш је Љубав, он је благ и милостив, толико се сажалио на нас да је и сам дошао и оваплотио се ради нашег спасења. Он је постао део овог света да би нас спасио. Пре две хиљаде година догодиле су се невероватне ствари. Схватајући ово, можемо са сигурношћу претпоставити да човек умирући пада у духовни свет, у руке Творца и Створитеља – најсигурније место у целом универзуму. Друга је ствар када човек живи као демон: искључује саму могућност да буде у заједници са Богом, све му је свето одвратно.
Свакако је потребно разликовати утиске које особа има током клиничке смрти. Мислим да се по овом питању можемо руководити духовним и моралним стањем човека након тог искуства. Ако почне да иде у цркву, приступи цркви, покаје се, моли се, воли све, прашта, води побожан начин живота – све што се догодило и видело, јасно је да било од Бога. То је случај када је Господ позвао и дотакао се душе и срца. Штавише, оно што видите не мора нужно бити добро. Један мој познаник, у стању тешке пијане омамљености, заспао је и доживео неко чудно стање у коме му се нешто показало. После тога је престао да пије, пуши и псује, почео је да ради у храму – и на крају отишао у манастир. Дошло је до његовог потпуног препорода. Никада није рекао шта је тачно видео, само је почео да плаче при сећању тог догађаја. Када човек почне да прича свакакве хорор приче, да тврди да се за истину мора отићи у неку секту или читати јеванђеље сатане, то очигледно није од Бога; ако је очајан, депресиван или самоубилачки настројен, онда је највероватније дошао у контакт са демонима, а овај сусрет је оставио тако тежак печат.
Људима који су нешто видели и доживели током клиничке смрти саветовао бих да се руководе мишљењем светих отаца. Са својим питањима можете се обратити савременим пастирима – на срећу, сада их је много који о себи имају скромно мишљење. Они могу дати добар савет у таквој ситуацији и проценити духовно стање особе.
 
Шта ће свештеник одговорити оном који се вратио из онога света?

Све зависи од тога шта је тачно човек доживео. Ја приликом одговарања користим правило: одговор треба да буде дупло краћи од питања. Ограничавам се на обим питања, јер ако човека не боли, то значи да га не занима оно што говорим. Ако боли, питаће. Пре него што одговорите, морате се помолити Господу да би знали шта и како да одговорите човеку.
Веома су ми блиске речи свештеника Александра Јелчанинова о граници између нашег живота и света упокојених:
„Смрт вољених је експериментална потврда наше вере у бесконачност. Љубав према преминулима је потврда постојања другог света. Заједно са умирућим долазимо до границе два света – сабласног и стварног: смрт нам доказује реалност онога што смо сматрали сабласним и сабласност онога што смо сматрали стварним."
Веома дубока мисао. Шта нам изгледа фундаментално, бесконачно, вечно? Наш живот. У ствари, то је сабласност. Искуство смрти, укључујући и клиничку смрт, је веома добра помоћ за човека, јер омогућава да се нађе упориште у духовном животу. Може да сазре до идеје да би његов мали породични рај сваког тренутка могао да се заврши – и да ће почети нека друга, претећа стварност. Захваљујући таквом искуству, духовни човек може потпуно да промени свој живот, има случајева када су људи одлазили у манастире да се посвете Богу. Један од светаца је, након што је доживео клиничку смрт, рекао: „Кад бисте само знали, децо моја, како је страшно осуђивати своје ближње!" Све је стварно индивидуално, и стога је немогуће рећи нешто конкретно о таквим ситуацијама. Можемо судити само по плодовима – односно погледати са чиме човек излази након таквог искуства и на основу тога му помоћи и подржати га.

протојереј Константин Лисњак

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор