Jump to content
  • Александар Милојков

    Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?

    Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.

    Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?

    Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
    Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
    Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
    Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.

    Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
    Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
    И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
    Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.dws_6013.jpg.8a2e99ea7e5f51630275947ee6de2659.jpg

    Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/

    Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima

     




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Узгред, што се тиче језика, ја бих заиста волео када би се у нашим школама посветило бар мало времена црквенословенском, старогрчком и латинском. Ако ништа друго, било би лепо када би ученици савладали бар стару ћирилицу и грчку азбуку. У издању Правописа из 1994. читаво једно поглавље, које је изостављено у каснијим изадињма, посвећено је писму, и даје леп опис старе ћирилице. Тамо, између осталог, стоји и ово: "Због богатог и важног старијег писменог наслеђа - од средњовековног до предвуковског славеносрпског - потребно је познавати и напуштена слова старе ћирилице, као и оспособљавати ћириличке типографије и рачунарске штампаче да могу штампати старе текстове." 

    По питању новогрчког, иако у начелу знање било ког језика сматрам драгоценим, увођење тог језика у наставу не би имало никаквог смисла, а поређење са руским и кинеским је тек бесмислено. У овим стварима треба размишљати рационално. Познавање којих језика је од највише користи? У нашим школама се енглески, руски, француски, немачки и италијански. Лично сматрам да француском и италијанском није место у тој групи, а није ни немачком. Кинески, пак, као језик једног од полова мултиполарног света, свакако треба увести у већем броју шкока (свестан сам свих потешкоћа)

    Но, далеко важније од свега тога јесте питање нашег матерњег српског језика. Права настава српског језика завршава се већ у основној школи, а заједно с њом и процес описмењавања. Наредне четири године, ученици изучавају књижевност, а не језик. А студенти напуштају наше високошклоске установе с дипломом под мишком, али неретко полуписмени, или чак и функционално неписмени. 

    Просто, полуписменост је норма међу нашим високообразованима, што је поражавајуће. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Заборавих поменути изнад, али ништа мањи проблем је и то што се уче два страна језика. Уџбеник станог језика данас је више од дупло краћи од онога из кога се учило пре увођења другог страног језика. Уместо да ученици савладају један језик колико-толико пристојно, они напусте основну школу не научивши ни један.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Sta znam, bio i ziveo :cheesy3: u Grcku' oko 1 godine i dalje isao sam nekoliko desetine puta, pa, jeste , Grcu su izrazito patriotski nastrojeni i to mi svidja, ali nekako iz tog nacionalizma prelaze pomalo i u helenizam i zele sve da sravne u odnosu na sebe i svoje pravoslavlje i to mi se bas i ne svidja.

    Sa druge strane su dosta pozitivni kao narod i ako i kod njih danas ne cvetaju ruze (zbog spoljasnjeg   duga smanjenje plata i penzija negde nekoliko desetina procenata i politika koja ne nudi neku nadu,... slicno kao i kod nas) i vrlo su gostoljubivi. Vole nas onoliko koliko mi i njih, postoji uvazavanje i postovanje. Inace su po duhu, verovali ili ne, slicniji nama, nego mi sa Rusima. (to su mi pricali mnogi koji su bili dugo i u Rusiji i u Grckoj)

    Meni Grk kao pojedinac deluje kao da je neki svet koji je samo za sebe ,....  kao da je svaki grk neki Platon ili Aristotel ili Sokrat licno :smeh1:,....  kao da imaju i poseduju neki prkos i dostojanstvo u sebi i kao pojedinci i kao narod, sto je i ocekivano jer znamo sta je stara Grcka civilizacija podarila svetu i covecanstvu (inace, kada se dva grka nesto zakace, pa to je kao da je izbio Treci svetski rat :catfight imas utisak da ce krv da tece ulicama, ali samo se izvicu jedni na druge i idu dalje, nema neke frke i pesnica....)

    Klima savrsena, hrana jos vise i prosto osecam Grcku kao svoju drugu domovinu i fizicki i verski, ... tu je odmah Rusija i njihova poboznost i vera i duh. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Што се тиче менталитета, захваљујући сплету историјских околности, ми смо сличнији не само Грцима, него и многим другим балканским народима, па и Турцима и Арапима, него Русима. Наравно, сличности нису увек добра ствар. Некад је управо то оно што доводи до трења.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

      On 17. 4. 2019. at 21:56, Хаеул рече

    Што се тиче менталитета, захваљујући сплету историјских околности, ми смо сличнији не само Грцима, него и многим другим балканским народима, па и Турцима и Арапима, него Русима. Наравно, сличности нису увек добра ствар. Некад је управо то оно што доводи до трења.

    Expand  

    Bio sam dosta puta i u Bugarskoj i oni su dosta slicni nama.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

      On 17. 4. 2019. at 22:13, Bokisd рече

    Bio sam dosta puta i u Bugarskoj i oni su dosta slicni nama.

    Expand  

    Да, све је то отприлике тај неки менталитет, мада наравно има разлика, а и сваки појединац је прича за себе.

    У свему томе не играју улогу само историја, култура и међусобне везе, већ и клима. Темпо живота у Русији је био другачији. Природа сурова, живот далеко тежи. Све то оставља неке трагове на колективном менталитету народа.

    Људи су људи. Имамо доста сличности и с Шпанцима, Кинезима, а можда помало изненађујуће, и Иранцима, Авганистанцима (бар оним умеренијима), па и неким афричким народима. Заправо, док сам живео у иностранству, био сам међу људима са свих страна света, и некако смо се сви слагали. Једини који су јасно штрчали су били староседеоци, који су у очима свих нас били некако хладни.. испрани. Врло слични Скандинавцима, или бар неком стереотипу о њима, затим "задрти" муслимани (не могу сад да се сетим неке финије речи), и поједини с наших простора који су то отписивали у старту само зато што си Србин. 

    • Свиђа ми се 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...