Светосавска бесједа Живојина Ракочевића

Високопреосвећени митрополите,

часни оци,

уважени гости Светога Саве,

браћо и сестре,

даме и господо,

„Дође један сиромашак манастиру, па не имајући чиме даривати ћивот скине са себе дроњаве хаљине и замота у њих једне чађаве вериге које је понио из своје колибе, па то приложи на ћивот Светог Саве“, говори прича за коју се вјерује да је настала у Милешеви под оном чувеном фреском светитеља. Прича додаје како су богати и мићни избацили дроњке и вериге, а светитељ једини њих прихватио као истински дар вјере и чистог срца, па вериге постадоше свете. Да ли можемо повјеровати у ову причу и њену реалност? Јесмо ли срели тога сиромашка, можемо ли уопште да прихватимо да он постоји, имамо ли чуло за његов дар, вјерујемо ли у силу немоћних? Када се над овим, наизглед простим примеро морамо замислити шта би требало да урадимо над Светим Савом, наљјсложенијом личношћу наше историје. Зато постоји извесна опасност од уопштавања и честа недореченост која овакве изузетне прилике може одвести у понављања познатих ставова, чињеница или идеја. У том мишљењу, било оно научно или лаичко, књижевно или историјско, теолошко или обичајно, национално или државно, локално или општесрпско ми долазимо до себе пратећи пут онога сиромашка. Откопавамо реалност засновану на микронима добра до којег смо способни да допремо, а то добро – ако смо способни да га препознамо – има  могућност да нас спасава и ослобађа. Тешко нам је да прихватимо ту реалност, а управо је реч реалност један од најважнијих термина нашег времена, и нарочито нашег дефрагментисаног националног, вјерског и државног простора, она настоји да се конституише као једини ентитет лишен и будућности и прошлости. У њој видимо да Свети Сава из богатства очевог, из савршене Студенице и блиставог Хиландара бежи босих ногу у испоснице, па га на Светој Гори – како сведочи Теодосије – његов отац Стефан Немања моли: „Помилуј ме, чедо,  срце моје бијеш камењем које додирујеш ногама твојим“; у тој прошлости могао је Свети Сава да буде бегунац од оца – као многи од нас; стигао је, оно што многи не стижемо – да буде син; успео је оно што готово нико није – да буде духовни отац своме оцу. И на крају, потпуно природно, долази онај чувени растанак оца и сина, Светог Симеона и Светог Саве, из њега видимо како на најличнијем плану и један и други имају повјерење у вјечност и како се она у савршеном балансу наслања на реалност. „Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје! Ево већ приспе време нашег растанка… А ти, чедо, не тугуј гледајући моје разлучење. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка“.

Нема много оваквих и овако успелих места у нашој књижевности. Свети Сава и Стефан Првовјенчани оставили су текст спремљен за вјечност, а византијска естетика би овај поетски поступак дефинисала термином недовршена – довршеност. С друге стране, потпуно је јасно да се рад, стварање, лични односи,  доживљај свијета, осјећај моћи у нашој средњовјековној литератури, подвизи светитељаљ, крећу према реалној вјечности.

Када је наше разумијевање ових категорија у питању, ту се нешто кобно и фатално догодило. Услед вјекова ропства, па радикалног просветитељства, услед атеизма, због идеолошких заблуда између нас и Немањића створила се препрека. Терминологија, алати за разумијевање, естетика, схватање симбола, источни поглед на нерашчлањено тројство религије, филозофије и умјетности, замијењени су западним системом мишљења. Због тога смо данас, у великој мјери, неспособни да читамо милешевску фреску Светога Саве испред које је онај сиромашак положио своје срце.

Због наших ограничења у перцепцији и схватању, ми мислимо да тим фрескама, архитектури, филозофији књижевности нешто недостаје или им учитавамо оно што нам одговара. Идеолошке препреке су фатално утицале на наш доживљај светосавља, родољубља и односа према другима. Када је 1946. присуствовао светосавској академији Јосип Броз Тито је одлучио да буде Свети Сава. На свим местима на којима је био Свети Сава, појавио се он. Преломио је тренутак када је, из тоталитарног мрака, из ћелијске пустиње загрмио Свети Јустин Поповић: „У основним школама српске земље Свети Сава нема приступа. Шта се то збиова са српским човеком, шта се то збива са несрећним Србима“? Он је истовремено објавио  да је живо духовно царство Светога Саве и да је надживјело све државе и системе.

Када је царство дочекало крај идеологије и комунизма, десило се нешто чудно: светитељу смо почели правити приредбе какве је имао Броз, јер смо другог искуства, духа и континуитета имали премало и недовољно. Једва смо разазнавали Светога Саву. У погрому после бомбардовања, у Приштини 1999. године песникиња Даринка Јеврић и професорица Митра Рељић скупљале су на сметлишту, под будним оком британске војске бачене српске књиге. Једнога дана ту је осванула велика лијепо устакљена милешевска фреска Светога Саве. Подигле су је и окренуле, а с друге стране их је погледао портрет Јосипа Броза у белом оделу. Оба лика позлаћеним нитнама спојена су у једну целину.

Када смо га ми тако разазнали, како ли су га тек видјели муслимани, који су у не малом броју случајева, далеко од Синан паљшиног огња, гајили дубоко поштовање за светитеља.

Прије десет година, на првој светосавској академији одржаној у Мостару послије 1941. године, пришао нам је један старац и рекао: извините, ја не припадам овдје, ја сам католик и Хрват, али дошао сам да чујем светосавску химну, нисам је чуо од основне школе.

Како схватити све ове потребе када наше доба грми захтјевом: приватите ову садашњу једину реалност! Најнереалније од свих времена тражи да се прихвати, и да га прихватимо у тоталитету данашње чудне готово непостојеће стварности. Стварност није живот, стварност није вредност, стварност није истина, стварност је данас постала манипулативна креација, стварност је виртуелна пројекција, стварност је моћ оних који је производе, стварност је постистина. Шта да радимо са Светим Савом и нашом стварношћу? У неку руку ми8 смо жртве произвођача стварности, јер – произвели су нам језике, склепали су нам вјере, изградили нације, установили државности, често уз нашу обилату помоћ и незасито конзумирање реалности. Једно од модерних тумачења реалности гласи да је „реално рупа егзистенције, која се открива тамо где се појављује симптом ( симптом показује да негде нешто не функционише).

Тешко је одговорити на ова питања јер ми проживљавамо горку кризу реалног и вјечног и тек када будемо успоставили неку врсту равнотеже између ова два принципа можемо очекивати извесне периоде стабилности. Можемо се ослонити и на Савину државу у држави која је, ипак, преживела, иако су га напали пси што рече Матија Бећковић. Данас се у народном животу, у који ваљда спада и живот елита, поред природног и истински православног доживљаја светосавља јављају и многе контуре других мишљења и уподобљавања.

Једна ће рећи: Нема ништа изван Светога Саве, он је све што нам треба, он је једини непоновљиви први израз нашега рода и нема потребе  да имам ишта изван њега, он је све рекао урадио и упутио. Нико сем њега и мене није у праву, нас двојица смо у јединој истини света. Затворио сам се, оградио сам се, изоловао сам се и шта сам урадио у том затвору: пустио сам псе на Светога Саву!

Друго мишљење је, често, садржано у следећем: у једној великој продавници у којој недељом, јер тада једино имам времена, купујем и прибављам све што ми је поитребно има једна слика коју желим да вам наведем као израз наше непросвећености и нападности. Она се од промаје из система за гријање додатно усукала и избледела, па је право чудо што портрет тог мршавог старца стоји ту већ годинама. Додуше, јесте заљвучен, тамо код кинеског алата и хране за псе која тако опоро и тешко мирише. Препознао сам Светог Саву, позвао менаџера високоцењеног ланца овог светског бренда маркета и замолио га да премести слику, није добро да ту стоји да повреди нејкога ко је атеиста, некога ко није наш, или не дај Боже некога, међу богатим власницима паса, који редовно долазе у цркву. Сви се они могу увредити.

Слика је склоњена а Светог Саву су напали пси са овог хранилишта.

Засути јефтиним сликама и затрпани празнином како мучно и са стидом читамо личну слободу. Радосни и благи милешевски Свети Сава, сто година касније у Грачаници постаће један од нас, гледамо се равно у очи, на њега можемо наслонити свој образ. Када су османски окупатори нашу најљепшу кућу коју смо икада направили претворили у коњушницу, очи неких светитеља плашиле су животиње и Турци су их састругали. Светог Саву нијесу дирали. Народ је испред коњског даха скупљао свети прах и лијечио очињи вид. Када је Арнаутин избо очи царској кћерки и српској краљици, Светога нико није дирао. Три вијека касније изнад ћивота кнезза Стефана у Морачи освануо је на икони његов стриц Сава. На лицу му се скупила мука удављеног патријарха Јована и устаника од Баната до Херцеговине, али у тим стиснутим очима сијевају муње наде и слободе.

Те тврде очи имао је и митрополит Амфилохије када је на Косову и Метохији 1999. и 2000. године разгртао жар сто педесет спаљених цркава под којима је тоњао и Свети Сава. Његов остављени и немоћни народ пред собом је имао мало решења и још мање моћи, као и данас, али сила Божија се у немоћи показује и зато увијек рачунајте са снагом понижених и немоћних. Немоћни су поразили империје, јер њихова сила није од овога свијета. Осмијехом нас је са смртнога одра прије неки дан поздравио наш Оливер и тај осмијех је пораз моћних.

Надање је наше закопано не да га сахранимо, јер се надамо Свети Саво, ако си могао бити отац своме великом и силном оцу буди родитељ и нама, па макар на тебе сви псе пустили! И кад тои урадимо остаће нам нешто у рукама – остаће синџири, ланци, окови и вериге. Њих ћемо, као онај сиромашак спустити на твој незнани и свеприсутни ћивот, њима ћемо, као залогом преумљења и кајања, украсити наше храмове. Биће ти дража најмања алка на тим веригама од свих мозаика, од злата и звука многогласних звона.

На крају Свети Саво, сачувајј нас од моћи сопствене и туђе, придржи свако дјело што смо у немоћи урадили, и шапни свима који вјерују: догодине у Призрену!

Срећан Савиндан!

Изговорено на светосавској академији у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици 26. јануара 2018. године

(Фото и видео)-Одржана Светосавска Академија у Бару: У славу Светитељу Сави

У храму Христовог Васкрсења у Подгорици одржана централна светосавска академија за Митрополију црногорско-приморску

У крипти сабворног храма Васкрсења Христовог у Подгорици синоћ је, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Црквене општине Подгорица, под геслом „надање се наше закопало на Косово, у једну гробницу“ одржана централна светосавска академија којој је присуствовао велики број православних вјерника.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у поздравном слову рекао да је Свети Сава носилац живота и нове наде у нашем роду светосавком и онај који нас је повео тим путем што води у живот вјечни.

Митрополит црногорско-приморски је казао да је Косово у дјелу Светог Петра Другог Тајновидца Ловћенског схваћено као изданак светог града Јерусалима, гроба Христовог, који је живоносни гроб и он рађа нови живот и нову наду.

Нагласио је да је свјетлост косовске гробнице опредјељење за оно што је вјечно и што је непролазно, што значи за вјечни живот, а не за смрт, то је и опредјељење на које је призван људски род и човечанство.

„Зато се радујемо што припадамо таквом народу који се опредијелио за Царство небеско, који је то схватио и непрекидно поима ријечи цара Лазара: ‘Да је земаљско за малена царство, а небеско вечно и довека’“, рекао је Владика.

Он је оцијенио да се преко оног што се данас догађа са Косовом и оног што се догађало са њим већ шест стотина година, прелама судбина и Европе и свијета.

„И ми вечерас и у ово време ходимо путем Светог Оца Саве и Светог цара Лазара“,  поручио је митрополит.

Традиционалну свечану празничну беседу о Светом Сави говорио је професор са Косова и Метохије Живојин Ракочевић из Грачанице.

У храму су током академије билe изложене три реликвије Светог Саве  – крст (ризница Манастира Савина), епитрахиљ (ризница Цетињског манастира) и патерица (ризница Манастира Морача).

Узведен богат духовни, културно-умјетнички програм у којем су учествовали: хорови Богословије Светог Петра Цетињског, „Свети апостол и јеванђелист Марко“ из Подгорице, „Свети новомученик Станко“ из Никшића, хор Српског пјевачког друштва „Светосавник“ из Подгорице, етно група „ИХТИС“ из Подгорице, дјеца полазници вјеронауке при саборном храму, АНИП „Ђурђевданско коло“ из Подгорице и гуслар Максим Војводић.

Водитељи програма били су: Ананије Јовановић и Марија Драшковић

Рајо Војиновић

Концерт класичне музике у храму Рођења Пресвете Богородице

У оквиру програма Светосавске недеље у Бечу, 25. јануара, у храму Рођења Пресвете Богородице одржан је концерт класичне музике под називом Музички венац, на коме су наступили српски млади таленти инструменталисти из Аустрије.

Током вечери, публика је уживала у изведбама класичних дела које су изводили: Ана Марковић (клавир), Катарина Марић (гитара), Душан Сретовић (клавир), Ана Марић (мецоспоран), Андреј Бојовић (гитара), Христина Шушак (композитор), Ана Перчевић (виолончело) и Милош Стосјек (виолончело). Публику је кроз ово узбудљиво вече стручно провела диригентица Бисерка Васић, која је водила програм. На самом почетку вечери, присутне је поздравио господин Срђан Мијалковић, председник Просвјете.

Публика је посебним аплаузом наградила Ану Перчевић, челисткињу, која је студирала на универзитету за музику у Грацу, а тренутно је на усавршавању у Немачкој, као и Душана Сретовића, који је Ану пратио на клавиру и нешто касније бравурозно затворио програм са две солистичке тачке. Концерт је испратила и наша еминентна пијанисткиња Наташа Вељковић, професор клавира на Универзитету за музику и извођачке уметности у Бечу, која је седела у публици са супругом Тобијасом Стосјеком, истакнутим челистом и професором виолончела на унивезитету за музику у Грацу.

 

Архијерејска Литургија у Цириху

У недељу по Богојављењу, Његово Преосвештенство Епископ аустријско – швајцарски г. Андреј служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Цириху.Владици Андреју су саслуживали: протојереј-ставрофор Мирослав Симијоновић, старешина Светоуспенског храма у Цириху, протојереј Бранимир Петковић, старешина Светотројочног храма и ђакон Иван Толић из Ивердона. Хором Мокрањац је овом приликом руководио Игор Маринковић диригент хора Богородичин из Светоуспенског храма. Преосвећени Владика је одржао поучну беседу, током које је говорио о овом исцелитељном периоду пуном дивних празника.

После поделе нафоре, чланице Кола српских сестара припремиле су ручак за све присутне.

Одржано треће вече Светосавске недеље у Бечу

У оквиру Светосавских свечаности, у сали парохијског центра у галеријском амбијенту храма Светог Саве у Бечу, 24. јануара 2018. године, одржан је округли сто са темом Светосавље као философија живота – изазов или сметња за нас у савременом свету.

Учесници округлог стола били су: протођакон, специјалиста физијатријске медицине, психолог и ерудита из Ниша Др Драган Стаменковић, Проф. ДДр Волфганг Рорхбах, универзитетски професор из Беча, Др Гордана Илић Марковић, са Одсека за славистику бечког Универзитета и господин Ненад Василић, џез контрабасиста светског реномеа, композитор и аранжер, Нишлија из Беча. Модератор, водитељ програма био је протојереј-ставрофор Ненад М. Михајловић, старешина храма Светог Саве у Бечу.

Најснажнији утисак на публику оставило је предавање оца Драгана Стаменковића, који је пришао овој актуелној теми на популаран и врло убедљив начин. У дискусију су се потом укључили професор Рорбах и Др Гордана Илић Марковић. Посебне симпатије публике прикупио је господин Василић, који је говорио о свом искуству вере и идентитету који се гради на њој, нарочито у контексту Литургије.

Многобројна публика са великом пажњом и уживањем испратила је сваку реч и са жаљењем прихватила завршетак излагања учесника округлог стола.

Програм Светосавске недеље наставиће се у петак концертом српских младих талената инструменталиста класичне музике из Аустрије, који се одржава у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Књижевно вече у храму Васкрсења Господњег

Друге вечери Светосавске недеље, у храму Васкрсења Господњег у Бечу, одржано је књижевно вече „Песнички венац бечких стваралаца“.

Старешина храма, протојереј-ставрофор Драго Вујић, као домаћин вечери, поздравио је све присутне и бираним речима отворио песнички сусрет.

Током вечери наступило је осам песника стваралаца, а у улози модератора програма нашла се госпођа Светлана Матић, професор, књижевница, песникиња и потпредседница Српског Просвјетног и Културног Друштва Просвјета – Аустрија. Публика је такође имала прилику да ужива у наступу појачке групе византијског појања, чији је музички руководилац презвитера Јелена Смиљанић.

По завршетку програма, управа храма, као домаћин вечери, приредила је богато послужење за све присутне.

 

Одржана Светосавска академија у Андријевици

27.Јануар2018

У Андријевици је, у четвртак 25. јануара 2018, одржана свечана Светосавска академија, коју су, по благослову Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, организовали ЦО Андријевица и ЈУ Центар за културу и спорт „Михаило Лалић“ из Андријевице.

Присутни вјерни народ, свештенство и монаштво Епархије, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је и одржао светосавску бесједу.

Он је казао да Светог Саву славимо као Божјег човјека који је свему дао највећу мјеру, и у духовном, и културном и сваком другом погледу од важности за наш народ.

„Он јесте српски светитељ, а, истовремено, он је и васељенски светитељ, онај који нас пред осталим народима културног свијета, хришћанског свијета најбоље представља све нас заједно, његову духовну дјецу до дана данашњег. И зато је био примјер свима нама кроз вјекове. Имамо оне који су га слиједили, највећи у роду српском до данас, слиједили су Светог Саву“, казао је Преосвећени Епископ.

Владика је нагласио у својој бесједи да предстоји обиљежавање великих јубилеја у Епархији будимљанско-никшићкој.

„Следеће године прослављамо 800 година од оснивања Српске православне Цркве, од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа Српског, од времена када су тадашњи културни, хришћански народи Европе и свијета препознали српски народ као зрео народ, који је достигао своје пуно достојанство. Имали смо, наравно, и раније велике личности, имали смо државу и државе, знамените и велике владаре и светитеље, али то вријеме је златно вријеме наше историје и то треба да се поштује“, рекао је Епископ Јоаникије, поручујући да народ, који има осам и више вјекова своје културне, духовне, политичке историје је народ са дубоким коријенима, којих треба да буде свјестан.

„Нико га поштовати неће ако он самог себе не поштује и његову традицију нико његовати неће ако он сам не његује своју традицију“, поручио је Владика будимљанско-никшићки.

Светосавске академије су, према његовим ријечима, управо, у том духу, јер се сабирамо у име Светог Оца Саве, прослављамо његову светост, сјећамо се његових дјела, завјештања и осјећамо како су његова завјештања и савремена.

„Осјећамо како Свети Сава и данас као Божји човјек, као апостол Христов, као наш духовни Отац иде испред нас, предводи нас у духовном, у културном и у сваком другом погледу важном за нас. У свјетлости великог јубилеја оснивања Српске Цркве, у свјетлости Савиног лика сагледавамо и друге јубилеје. Ми ћемо у нашој Епархији, ове године, посебно обиљежити један знаменит, значајан јубилеј у оквиру Светосавских свечаности – стогодишњицу од мучеништва Светог цара Николаја II Романова и његове породице, који су страдали 1918. од бољшевика“.
„Видимо послије сто година да се Свети цар Николај вратио у Русију и то као светитељ, као онај који је покренуо руски народ на покајање, управо од оног времена од кад се руски народ вратио цару Николају вратио се себи, вратио се својој Цркви. Од тада видимо нагли успон руског народа. Враћа се стара слава Русије и у тој слави свијетли мученички лик Светог цара Николаја, који је заштитио српски народ у току I свјетског рата од потпуног уништења, најстрашније погибије и искорјењења“.

„Сјећамо се његове љубави и његове жртве“, нагласио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Светосавске свечаности нас, додао је Владика, укорјењују у најбољим духовним и културним традицијама, које је утемељио Свети Сава, да поштујемо себе, али да поштујемо и љубимо ближње своје, да препознајемо вриједности у свом народу и код других просвећених народа.
„Славећи Светог Саву као српског светитеља и као васељенског светитеља и учитеља, ми се сабирамо и уздижемо кроз његове поуке, слиједећи његов примјер, а најважније је то што слиједећи њега слиједимо, заправо, Христа, јер је само томе и желио да нас научи“, закључио је Епископ Јоаникије.

У програму Светосавске академије у Андријевици наступили су: пјевачко друштво „Цар Душан Силни“ из Берана, црквени хор „Светог Николе“ из Бијелог Поља којим руководи Јулијана Вујошевић, сестре Марија, Христина и Ирина Савић, народни гуслар Илија Палдрмић, етно група „Свети Евстатије“ из Берана

Светосавска свечаност у шавничком селу Пошћење

Сабором братства Косовчића, који је, у славу Светог Саве, првог Архепископа српског, одржан у шавничком селу Пошћење, у недјељу 21. јануара 2018, почеле су традиционалне Светосавске академије у Епархији будимљанско-никшићкој.

Најприје је свету Литургију у храму Успенија Пресвете Богородице, у Пошћењу, служило свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Началствовао је архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела код Шавника, а саслуживали су јереји Божидар Ћеранић, парох ријечки и Драженко Ристић, парох шавнички.
О личности Светог Саве, Светитеља кроз кога је просијао Христов лик, да свијетли нашем роду у вјечности, бесједио је архимандрит Исаија.

„Од малих ногу он је стремио и тражио оно што је небеско. Живећи на земљи, могао је да бира хоће ли да буде принц или Божји слуга, Свети Сава је изабрао да служи Богу, а земаљску власт је оставио другоме. У 15. години отишао је у манастир, одрекао се свега ради нас, да би био данас слава наша. Иако млад и непунољетан Свети Сава је био зрео умом и опредјељењем својим да стреми за вјечним животом, да тражи самог Бога, молитву“, рекао је о. Исаија.
На велике, небеске људе као што је Свети Јован Крститељ, угледао се Свети Отац наш Сава, чија је величина, истакао је игуман Исаија, остала и до дана данашњег.

„Све што је Небеско, оно што је Господ оставио, свака ријеч о којој се живи је вјечно. О тој ријечи је живио и Свети Сава и остао вјечно жив, вјечно на Небесима, који се данас прославља широм српских земаља, свуда гдје има српског народа. Тако ће бити до свршетка вијека, јер је он својим животом, својим умом, својим дјелима себе обожио за живот вјечни да би, у најкритичнијем периоду разграничавања царства, наш народ опредјелио Богу“, бесједио је архимандрит Исаија Крговић.

У славу Светог Саве, који је Небески заштитник братства Косовчића, а који са Српском православном општином Шавник, традиционално, организују Светосавску свечаност у селима Пошћење и Дужи, благосиљан је и преломљен славски колач.

По одслуженој Литургији духовна академија настављена је у дому на Пошћењу.

Светосавску бесједу је одржала проф. др Драга Бојовић, напомињући да није нимало случајно што светосавске свечаности крећу баш из Дробњака „племена јака“, од братства Косовчића које, у име свог племена и Црне Горе, храни и прославља мит о Косову и Метохији, Светосавље као образац живота овог народа и српски вуковски језик, који је похранио вјекове.
„Први Архиепископ Српски (са акцентом на први), син великог жупана Стефане Немање; као младић, жудећи за духовним животом, побјегао је у Свету Гору и тим бијегом створио историју Српске православне Цркве. У темеље те историје узидао је ријетко монашко подвижништво, које нас је сачувало и чува кроз вјекове. Заједно са оцем Немањом, Оцем који је кренуо путем Сина, а обојица путем Оца и Сина и Светога Духа, монахом Симеоном, подигао манастир Хиландар, многе манастире, цркве, школе“.

„Зато је Свети Сава, не само црквена, него и школска слава. Утврђивао је Цркву Христову у народу, о чему свједоче многе приче, легенде, ономастикон, а сличног примјера присуства култа светитеља у народу вјерујем да не постоји. Мирио је браћу, и своју, по крви, и браћу Србе са осталом браћом, сусједима. Једном ријечју, највећи српски учитељ и просветитељ, савршени угаони камен попут Христа Бога, културе и духовности нашега народа“, казала је Бојовић.

Званичана Црна Гора, поручила је Бојовић, одриче се Светог Саве, Косова и Метохије, али нема начина да се одрекне топографије и култа у вези са Светим Савом.

„Гдје је год крочила његова нога, стварно или фиктивно, свеједно, прича које живе у народу и претрајавају све власти и државна уређења. Нема начина да се одрекне црквених реликвија: Кивота са моштима Светог Саве, лијеве руке Светог Саве и Штапа (жезла) из Милешевске епархије, која обухвата и дио данашње Црне Горе.

Иако га нема у лектири за школце, има га на Дурмитору као Савин кук, у живој води под његовим именом, у Приморју као Савине одоре, итд., итд.

Народи који имају „свога Христа“, монаха, просветитеља, визионара, утемељивача културе и друштва и свих његових области, личност из Цркве која нема премца у српској култури, па и шире, по свеобухватности дјеловања, требало би да буду поносни, без обзира на национална изјашњавања и диобе. Светосавско становиште треба да постане универзално становиште, да би дошло до свенародне обнове“, поручила је др Драга Бојовић.

Она је оцијенила да су данас присутни велики напади на Светосавље, а Светосавље је, по њеним ријечима, и мит о Косову и Метохији и косовско-метохијске светиње, и Вук Караџић, и српски језик, и Петар Петровић Његош, и Михаило Пупин, и многи други великани, ствараоци дјела значајних за свеколику васељену.

„Укида се данас у Црној Гори светосавски идентитет, који је, заправо, шири од националног, српског, на свим пољима, а свака врста докидања врши се у самом језику и око његовог имена у просвјети и њеним институцијама. Најснажније посљедице оставља лингвострес, који је, заправо, епилог укидања идентитета државотворног народа у Црној Гори“, оцијенила је Бојовић.

Бојовић је изразила увјерење да се светковања имена Светог Саве, не само као црквеног празника, него и културног догађаја, никада неће угасити.

„Даће драги Бог, доћи ће дан кад ће се Свети Сава обиљежавати и у школама, па ће свако православно и хришћанско дијете, а и свако дијете које тежи да се образује, знати ко је Свети Сава и колико је Свети Сава задужио наш народ, али и људски род“, поручила је Драга Бојовић.

Сабрање је, у име домаћина, поздравио Томаш Ћоровић, а у програму Светосавске академије су учествовали појци, пјесници, глумци, народни гуслари.

Традиционалне савинданске свечаности у Епархији ваљевској

27. ЈАНУАРА 2018.

Прослава дана Светог Саве у Врању 2018. године

Субота, 27. Јануар 2018.  (14. Јануар 2018.)   |   Вести

На дан Светог Саве 27. јануара Његово Преосвештенство Епископ врањски Г.Г. Пахомије служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење: архимандрита мр Василија (Костића), протојереја-ставрофора Станисава Петрушевића, протојереја-ставрофора Владана Милутиновића,  протојереја Небојше Стојадинова и ђакона Мицка Мицковића.

У присуству великог броја верника директори и представници основних, средњих школа и Педагошког факултета у Врању, донели су славске колаче који су пререзани по завршетку Свете Литургије. Светој Литургији присуствовао је и градоначелник Врања, господин др Слободан Миленковић, са сарадницима.

У својој беседи, Епископ Пахомије је говорио о Светом Сави и његовом значају за прошлост, садашњост и будућност нашег народа и наше Цркве, а посебно је истакао и похвалио основне и средње школе, као и Педагошки факултет из Врања, јер сви без изузетка доносе своје славске колаче у цркву, учествују у Светој Литургији и тако на правилан, литургијски начин, славе Светога Саву.

У току Литургије рецитације посвећене Светом Сави, произнели су три првопласирана ученика на конкурсу за избор најбољих рецитатора у Врању.

Епископ Пахомије је награђенима поделио дипломе и пригодне поклоне.

Епископ Пахомије је пререзао славске колаче Одбора Светосавке недеље  и Педагошког факултета у Врању, а остале колаче преезали су свештеници .

По завршетку Свете Литургији Епископ Пахомије, присуствовао је прослави дана Светог Саве у Основној школи "Светозар Марковић" у Врању и Средњој медицинској школи "др Изабел Емсли Хатон" у Врању.

Светосавска духовна академија 2018. године Петак, 26. Јануар 2018.  (13. Јануар 2018.)   |   Вести Верзија за штампу Централни догађај Светосавске недеље 2018. године, била је светосавска духовна академија, која је одржана у Саборном храму Свете Тројице у Врању 26. јануара. Беседу о Светом Сави произнео је архимандрит мр Василије (Костић), из Јанице, Митрополије едеске, Грчка Православна Црква, а у уметничком програму учествовали су: сестринство манастира Св. архиђакона Стефана из Горњег Жапског, хор Педагошког факултета "Даскал" из Врања, по управом диригента, проф. мр Јелене Вучковске Миневске, ученици основних и средњих школа и студенти Педагошког факултета у Врању. Духовној академији присуствовали су градоначелник Врања др Слободан Миленковић, председник Скупштине града Врања Дејан Тричковић са сарадницима, представници Војске Србије, посленици културног и јавног живота града Врања и бројни верници. На крају академије пристнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ Врањски Г.Г. Пахомије, истакавши значај обележавања дана Светог Саве, посебно заједничку манифестацију "Светосавске недеље" коју већ 28. година организују Епархија врањска и Град Врање. Посебно се захвалио аутору вечерашњег програма, госпођи проф. др Сунчици Денић Михаиловић, декану Педагошког факултета у Врању. За посебан допринос у неговању духовне музике и учешће у програмима Епархије врањске, Епископ Пахомије доделио је Архијерејске Грамате хору Педагошког факултета "Даскал" из Врања и диригенту хора проф. мр Јелени Вучковској Миневској.