Poremećaj pažnje i hiperaktivnost kod dece

[JESSY]

          

 

Poremećaj pažnje i hiperaktivnost kod dece, poznat je još i kao “AD/HD” (skraćeno od “Atention defficit and/or hyperactivity”).

To je poremećaj koji se javlja kod dece a teškoće koje izaziva se prolongiraju i na odraslo doba, pogotovo ako nije lečen.

Poslednjih godina sve se više govori o ovoj temi.

Gde se i kada ispoljava hiperaktivnost?

Hiperaktivnost ima svoju istoriju.

Majke nekada posvedoče da su to deca koja su bila nemirna još u utrobi, te da kasnije nisu prohodala, već protrčala!

Dakle bitna je vremenska komponenta.

Tragovi problema postoje još od malena, a simptomi najčešće dolaze do izražaja pri polasku deteta u školu.

Granica do koje se simptomi moraju ispoljiti je nekada bila niže, ali je pomerena na 12 godina.

Takođe simptomi se moraju ispoljiti i u školi i kod kuće, odnosno, u minimum dve različite sredine u kojima dete boravi i treba da prožimaju različite sfere funkcionisanja.

Kako prepoznati dete koje ima poremećaj pažnje i hiperaktivnost?

Prepoznavanje problema je posao profesionalaca.

Roditelji, nastavnici i vaspitači mogu izraziti sumnju i preporučiti obraćanje lekaru ukoliko prepoznaju da se ponašanje njihovog deteta uklapa u opis ovog poremećaja.

O AD/HD možemo govoriti tek kada se isključe svi drugi potencijalni uzroci detetovog ponašanja.

Deficit pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost su tri skupine simptoma koje karakterišu poremećaj i na osnovu kojih se izdvajaju podvrste poremećaja.

Pa dete može biti prvenstveno sa oštećenom pažnjom, hiperaktivno i impulsivno, ili može biti kombinovani tip.

Deficit pažnje

Dete često ne posvećuje pažnju detaljima, čini neoprezne greške i često ima problema sa zadržavanjem pažnje na zadacima ili igri.

Često ne prati uputstva i čini se da ne sluša šta mu se govori.

[JESSY]

Ne završava školske zadatke i kućne obaveze, pogotovo izbegava one zadatke koji zahtevaju koncentraciju i mentalni napor tokom dužeg vremena.

Započne više stvari odjednom ali ništa ne završi i ima problema s organizovanjem.

Dete je zaboravno, gubi stvari potrebne za zadatke i aktivnosti (npr. školski pribor, olovke, knjige, ključeve, naočare…).

Jednostavno, u svemu ga je lako omesti jer ne može dobro da selektuje bitne od nebitnih stimulusa iz okoline.

I kada njihov mozak uspe da primi podatke, teško ih obrađuje i otežano funkcioniše u domenu razumevanja i započinjanja akcije.

Ovakva deca, posebno devojčice, mogu biti i povučena i sklona sanjarenju.

Hiperaktivnost/impulsivnost

Dete je često nemirno dok sedi, lupka rukama i nogama, ustaje i kreće se u situacijama u kojima se od njega očekuje da sedi mirno, takođe trči, penje se i slično.

Deluje kao da je puno energije i da nema strpljenja.

Impulsivnost se ogleda u tome što ponašanje deteta prethodi razmišljanju o posledicama.

Zato kažu ili urade nešto što je neprimereno i teško kontrolišu emocije.

Mogu da ugroze sopstvenu ili bezbednost druge dece.

Teško podnose poraz u igrama i sportu.

Nisu u mogućnosti tiho da se igraju, puno pričaju, prekidaju druge ili ne sačekaju da čuju pitanje do kraja već preuranjeno daju odgovor.

Ne mogu da čekaju mirno svoj red tamo gde se to od njih očekuje.

[JESSY]

Posledice neprepoznavanja poremećaja

Posledice samog AD/HD-a, neprepoznavanja, kao i neadekvatnog tretiranja, su mnogobrojne i dalekosežne.

Zbog svih simptoma, nastaju i teškoće u ostvarivanju prijateljstava, deca ih izbegavaju, a i roditelji uglavnom ne vole da se njihova deca druže sa hiperaktivnom decom.

Takođe i zbog loše pažnje i zbog hiperaktivnosti, nužno nastaju problemi u školskom postignuću i učenju.

Deca sa AD/HD imaju očuvanu (nekada i natprosečnu) inteligenciju.

Odbačenost, nerazumevanje okoline i loš uspeh, nužno vode i u druge psihičke poteškoće poput inata, agresije ili smanjenog samopouzdanja i samopoštovanja.

Ovo su deca koja se u našoj kulturi smatraju nevaspitanom, teškom i lošom decom.

Problem je u tome što neprepoznavanje poremećaja vodi u pogrešne vaspitne metode i pristup koji može da bude štetan.

AD/HD je neurorazvojni poremećaj

U oko 70% slučajeva uzrok je genetske prirode.

Rizici mogu da budu i u domenu problematične trudnoće, preranog rođenja i sl.

Šta je ovde problem?

Problem je što ni za šta od ovoga dete nije odgovorno.

Njegov prefrontalni korteks urođeno, biološki, ne funkcioniše kako bi trebalo.

Ono ima teškoće da nauči ponašanje i uloge koje pred njega postavlja okruženje i zato će kažnjavanje kod ove dece dovesti do patnje, ali ne i do rezultata.

Zato je potrebno da dečji psihijatar ili drugo dostupno stručno lice, utvrdi da li dete ima, ili nema poremećaj.

Stiče se utisak da mnogi roditelji nekako olako, verovatno da bi opravdali neupseh svojih vaspitnih metoda, svoju nemirnu decu okarakterišu kao hiperaktivnu.

Sa druge strane, često beže od pregleda i potencijalne stvarne dijagnoze AD/HD-a jer je u našoj kulturi svaka dijagnoza potencijalno etiketiranje kakvo je jako neprijatno i odraslima, a kamo li deci.

O rasprostranjenosti, tretmanu, AD/HD-u kod odraslih, uticaju vremena provedenog uz ekran na simptome AD/HD-a i još nekim zanimljivim temama čitajte u drugom delu članka koji će izaći ubrzo!

---

Autor teksta: Stevan Stanojević, psiholog, pedagog

https://www.savetilekara.rs/poremecaj-paznje/