Свето причешће

[Guest - . . .-]

Рекох, опростите за демагогију. Можда јесте, а можда и није. Свесно није сигурно. Мене као лаика заиста збуњује различита пракса у Православној Цркви око питања причешћивања. Као да су созерцаања ишла другим путем, или су неки у дебелој прелести.

Различитост разних пракси је одувек постојала у Цркви (у помесним Црквама). Знаш за ону: Са својим типиком не иди у туђи манастир.

Колико знам, у Русији је причешће далеко присупачније лаицима него у Србији. Оно што је код Руса акценат јесте обавезност исповести пре причешћа. Пост, поготово пост на води, није conditio sine qua non у руској Цркви. Мислим даони на води посте само неколико дана у години, ако се не варам?  

Не, ово није тачно. Управо постоје различите праксе: негде се исповедају сваке Литургије(опет постављам питање везаних служби и шта чинити онда- када се служи нпр. недеља, понедељак и уторак), негде на месец дана, негде и ређе. Оно што јебитно јесте дапостоји исповест- што је одлично.

[feeble]

Ја такође сматрам да бих требао да могу да се причестим у било којој православној цркви по благослову свог духовника (и по својој савести, па било то на суд или осуду) а не да ме испитују попови да им се исповедам и причам како се причешћујем, постим и сл. Али ми буде жао кад неки то не допуштају али немам шта друго него да ћутим и узмем нафору ако ми и то дају.

[Александар Милојков]

Рекох, опростите за демагогију. Можда јесте, а можда и није. Свесно није сигурно. Мене као лаика заиста збуњује различита пракса у Православној Цркви око питања причешћивања. Као да су созерцаања ишла другим путем, или су неки у дебелој прелести.

Различитост разних пракси је одувек постојала у Цркви (у помесним Црквама). Знаш за ону: Са својим типиком не иди у туђи манастир.

Колико знам, у Русији је причешће далеко присупачније лаицима него у Србији. Оно што је код Руса акценат јесте обавезност исповести пре причешћа. Пост, поготово пост на води, није conditio sine qua non у руској Цркви. Мислим даони на води посте само неколико дана у години, ако се не варам?  

Не, ово није тачно. Управо постоје различите праксе: негде се исповедају сваке Литургије(опет постављам питање везаних служби и шта чинити онда- када се служи нпр. недеља, понедељак и уторак), негде на месец дана, негде и ређе. Оно што јебитно јесте дапостоји исповест- што је одлично.

Не знам, То ми је причао колега који је био у Русији (и оженио се тамо  ).

[Стефан]

Кад смо већ код путешествуја по другим црквама/манастирима/епархијама, мени је и то страно и некако не-литургијски; самим тим ја сам у начелу против поклоничких путовања, када се назначи "обавезна исповест и пост седам дана на води".

Тим се губи смисао односа духовника-началствујућег и лаика као причасника; уопште се губи смисао литургијске заједнице. Ти путујеш са људима које не познајеш, исповедаш се некоме који није упознат у твој живот и уопште није твој духовник (што је банално, колико и непријатно)

Нема те пуноте учествовања у Светој Литургији која је присутна у својој цркви, са људима сопствене евхаристијске заједнице. Велика је обмана и прелест говорити да је негде "већа благодат" (то је и разлог што људи уместо у својим парохијским црквама, цуњају и скитају по манастирима) али учествовање никад нема ту пуноту када не чинодејствује заједно свештеник који возглављује литургијском заједницом, као началствујући и лаос-царско свештенство.

Фрустрирани монаси који деле епитимије као плазма кексиће су кривци што народ одбија комуникацију са временом (које носи свој крст и свој изражај!) и што се повлаче у прилично лоше ствари, као што је "бело монаштво"; али и људи који манастире походе-а који су опет жељни живог односа (барем рђавог, али барем живог) односа са свештеником који им је можда ускраћен небригом пастира за парохијане-сем кад се свети водица, коље колач или сахрањује. Заједничким трудом и редефинисањем односа мислим да можемо решити многе недоумице, па и ове.

[И.стојковић]

    Више од две хиљаде година људи својим искуствима сведоче познање Христа. Нека од искустава су записана, али много већи број није. Најбитнија, опет животом показана, али не одлуком само појединца који је искуство сведочио, већ и пажљивим и љубављу напојеним проматрањем других који Христа познадоше и са Њим и у Њиму живеше, записана су и можемо их ишчитавати и проучавати, себе налазити, кориговати или не, али истом љубављу као и Они који одлучише да нам их записане оставе.

    Црква, Тело Христово, већ више од две хиљаде година буја, развија се, попуњава, сваким од нас, који Господа познадосмо, који се трудимо да сваку одлуку, реч коју ћемо изговорити или написати, премеримо никако другачије, до како би то Он Учинио. Наравно да никад то не можемо учинити као што то Он Чини, али се трудимо да Њега говоримо, Њега Сведочимо, кроз све, свуда и увек. То нам говори да и ми чинимо исто што се и чинило протеклих две хиљаде година и чиниће се до другог Христовог доласка. Своја искуства дајемо другима да из њих узму оно што ће им бити на добро за Господа и у Господу, али што ће опет по својој слободи одабрати, јер рекосмо што више да личимо на Христа, а Он никога Није Присиљавао ни на шта. Када искуство дајемо другоме са намером да он буде једнак нама, укидамо слободу, посебност тог другог, укидамо вољу Господа, да иако смо различити, својом вољом, а Његовом Милошћу и Благодаћу Духа Светог, постанемо Једно у Једином.

    Питка вода се увек пије на извору. Снага да другима што више личимо на Оног Који нас Је по свом лику Створио, јер Он Тражи од нас да будемо Со свету, не можемо наћи нигде до у Цркви на Светој Литургији - "Извору", и у Светом Причешћу - "Питкој Најчистијој Води". Најчешћа питања која себи постављамо јесу, да ли си се исповедио, да ли си постио а ако јеси како, и још много сличних, која сами себи постављамо, изгледају као непроходна шума која стоји између нас и Извора. А питање је само једно: хоћемо ли да живимо са Христом у срцу и по Христу или не?

   Ако хоћемо, не постоји питање поста јер се то подразумева, не постоји питање исповеди јер је она нужна не да би се Причестили, већ да би своју недоумицу да ли што год учинисмо или не, онако како нас Он Саветује, разјаснили са својим парохијским свештеником, који је Рукоположен од Христа, не постоји питање зашто нас у манастиру или цркви, који нису наша парохија, односно где нас свештенодејствујући не познају, нису хтели Причестити, јер ћемо то прихватити са смирењем коме нас опет Он Учи,...и на даље свако питање, које нам се само чини изузетно важним, нестаје, јер смо дали одговор на то прво и једино - хоћемо ли наше овдашње животе живети како би се Христу уподобили, или не?

   Сам наслов, "Погрешна пракса...." побуђује дискусију о нечему о чему дискусије не би требало бити. Свето Причешће је наша одлука,  да Самог Христа унесемо у себе, Да увек и свуда Буде у нама, са нама, уз нас, да ми постанемо Он, тако што ће Он Живети у нама...Они који већ ово искусише, не постављају питања, да ли да посте, препознају сваки слаб тренутак свог живота и хрле да се исповеде, посаветују са свештеником, труде се да све исповедано за шта је било потребно разрешење греха, и покајање, никад не понове, а све ни због чега другог, до најбитнијег, да што чешће примају Христа у себе Светим Причешћем. Они који још не искусише Неописиву Благодат Живљења Христа у човеку, само треба да одговоре на једно питање: да ли То заиста желе?

smej.gif

smej.gif

smej.gif

[И.стојковић]

Кад смо већ код путешествуја по другим црквама/манастирима/епархијама, мени је и то страно и некако не-литургијски; самим тим ја сам у начелу против поклоничких путовања, када се назначи "обавезна исповест и пост седам дана на води".

Тим се губи смисао односа духовника-началствујућег и лаика као причасника; уопште се губи смисао литургијске заједнице. Ти путујеш са људима које не познајеш, исповедаш се некоме који није упознат у твој живот и уопште није твој духовник (што је банално, колико и непријатно)

Нема те пуноте учествовања у Светој Литургији која је присутна у својој цркви, са људима сопствене евхаристијске заједнице. Велика је обмана и прелест говорити да је негде "већа благодат" (то је и разлог што људи уместо у својим парохијским црквама, цуњају и скитају по манастирима) али учествовање никад нема ту пуноту када не чинодејствује заједно свештеник који возглављује литургијском заједницом, као началствујући и лаос-царско свештенство.

Фрустрирани монаси који деле епитимије као плазма кексиће су кривци што народ одбија комуникацију са временом (које носи свој крст и свој изражај!) и што се повлаче у прилично лоше ствари, као што је "бело монаштво"; али и људи који манастире походе-а који су опет жељни живог односа (барем рђавог, али барем живог) односа са свештеником који им је можда ускраћен небригом пастира за парохијане-сем кад се свети водица, коље колач или сахрањује. Заједничким трудом и редефинисањем односа мислим да можемо решити многе недоумице, па и ове.

У свему се слажем у потпуности са Тобом, осим атрибута "фрустрирани" монаси и пасуса који следи у целини, а ево и зашто.

Браћа и сестре који одлуче да иду у неку другу цркву или манастир, сасвим свеједно, учинили су то својом вољом и као што си и сам навео, тамо их не познају. Свештенодејствујући имају огромну одговорност према Господу Самом од Кога су Рукоположени и за њих су непознати људи, баш то - непознати. Ако нека има неописиву жељу да се Причести у некој другој цркви или манастиру, прихватиће не само упутство тог манастира, већ и ако га началствујући одбије од Светог Причешћа, са смирењем, са стрпљењем да после Свете Литургије, поразговара са началствујућим, и да сазна све што му је неопходно да би се Причестио баш у тој цркви или манастиру, јер да се вратимо на почетак, то је његова одлука, а не клира из те цркве или манастира.

Небрига пастира за своје парохијане, како Ти пишеш, не би требало да буде разлог да парохијани брже боље крену у потрагу, за пастиром који се брине, јер се тад не разликују од оних, које Ти описујеш као људе који траже место са већом благодаћу, већ напротив требали би да опет стрпљењем и смирењем, истрају у доласцима у своје цркве, јер нема случајности.Није "небрижни" пастир случајно баш у тој парохији, о чему нас сви Свети Оци уче. Евхаристијска заједница јесте основна ћелија организма Цркве, којој Је Глава Христос, па ако Је Рукоположио баш тог "небрижног" свештеника у баш ту парохију, сигурно Је Знао зашто то Чини-зар не?

Иначе, остало, као и увек  smej.gif smej.gif prstgore

smej.gif

smej.gif

smej.gif

[Стефан]

У свему се слажем у потпуности са Тобом, осим атрибута "фрустрирани" монаси и пасуса који следи у целини, а ево и зашто.

Браћа и сестре који одлуче да иду у неку другу цркву или манастир, сасвим свеједно, учинили су то својом вољом и као што си и сам навео, тамо их не познају. Свештенодејствујући имају огромну одговорност према Господу Самом од Кога су Рукоположени и за њих су непознати људи, баш то - непознати. Ако нека има неописиву жељу да се Причести у некој другој цркви или манастиру, прихватиће не само упутство тог манастира, већ и ако га началствујући одбије од Светог Причешћа, са смирењем, са стрпљењем да после Свете Литургије, поразговара са началствујућим, и да сазна све што му је неопходно да би се Причестио баш у тој цркви или манастиру, јер да се вратимо на почетак, то је његова одлука, а не клира из те цркве или манастира.

Да, знам да сам тешку реч употребио-али наменски сам рекао то. Искрено, мени је било јако потресно да гледам како сада већ почивши архимандрит Гаврило из Сланаца одлучује жене од Причешћа, и то пред самим светим Путиром, јер немају панталоне или мараму на глави. Јако ми је потресно јер је то заиста духовно насиље над паством, а и потресно зато што он у жени не види личност која жели да се утелови у Христу Светим Причешћем, већ само објекат, сексуални објекат који пари очи јер нема декорацију на себи.

Надам се да разумеш шта овим желим да кажем; свакако да постоји разлог што су они рукоположени и да ниједан лаик не сме да било ком свештенику приговара, и свакако да се лаик не сме уплитати у то шта и како ради јеромонах, али само сам поделио једно своје искуство које није било нимало пријатно.

За мене лично је некако мање зло допустити некоме да се причести а да то стварно и истински жели а није постио колико је онај који причешћује наложио да се пости него одлучити га од Причешћа. Али то је моје мишљење, зато ми је било прилично тешко гледати то. 

Оно што ми је још било болно је што људи (нарочито женице и бакице које генерално воле да помажу у манастирима, око кујне, баште и сл.) примете монашку строгу дисциплину и почињу да газе све пред собом не би ли се њима доказали. Ево, узимам ти пример моје тетке када је била у поменутом манастиру (заиста већ дуго тамо одлази и духовно је чедо оца Андреја) када је женица која ради са свећама отишла да је тужи игуману јер је хранила пса а "старац Силуан је рекао да се то не сме" или јер је из конака донела једној 90-огодишњој баки столицу из конака-то је било ужасавајуће јер "доношење столица није њено послушање".

Мени увек Литургија иде заједно са сведочењем радости због савршавања Литургије, надам се да ме разумеш о чему говорим. 

Небрига пастира за своје парохијане, како Ти пишеш, не би требало да буде разлог да парохијани брже боље крену у потрагу, за пастиром који се брине, јер се тад не разликују од оних, које Ти описујеш као људе који траже место са већом благодаћу, већ напротив требали би да опет стрпљењем и смирењем, истрају у доласцима у своје цркве, јер нема случајности.Није "небрижни" пастир случајно баш у тој парохији, о чему нас сви Свети Оци уче. Евхаристијска заједница јесте основна ћелија организма Цркве, којој Је Глава Христос, па ако Је Рукоположио баш тог "небрижног" свештеника у баш ту парохију, сигурно Је Знао зашто то Чини-зар не?

Наравно, слажем се, нису ни парохијски свештеници криви, нити је народ ту потпуна жртва-само говорим о једној "тројакој" одговорности. Проблем је, ето што су многи неупућени па не знају-лутају и не могу да се утемеље, да се скрасе. Свештеничка небрига се не може показати ако сам парохијанин не покаже бригу за своју духовну хигијену. Само сам површински говорио о односима, свакако да архијереј не рукополаже рендом људе и поставља их за парохијске презвитере  smej.gif али проблеми су знатно дубљи и коренитији.

Иначе, остало, као и увек   smej.gif prstgore dada

smej.gif

smej.gif

smej.gif

[И.стојковић]

Да, знам да сам тешку реч употребио-али наменски сам рекао то. Искрено, мени је било јако потресно да гледам како сада већ почивши архимандрит Гаврило из Сланаца одлучује жене од Причешћа, и то пред самим светим Путиром, јер немају панталоне или мараму на глави. Јако ми је потресно јер је то заиста духовно насиље над паством, а и потресно зато што он у жени не види личност која жели да се утелови у Христу Светим Причешћем, већ само објекат, сексуални објекат који пари очи јер нема декорацију на себи.

Надам се да разумеш шта овим желим да кажем; свакако да постоји разлог што су они рукоположени и да ниједан лаик не сме да било ком свештенику приговара, и свакако да се лаик не сме уплитати у то шта и како ради јеромонах, али само сам поделио једно своје искуство које није било нимало пријатно.

За мене лично је некако мање зло допустити некоме да се причести а да то стварно и истински жели а није постио колико је онај који причешћује наложио да се пости него одлучити га од Причешћа. Али то је моје мишљење, зато ми је било прилично тешко гледати то.  smej.gif

Оно што ми је још било болно је што људи (нарочито женице и бакице које генерално воле да помажу у манастирима, око кујне, баште и сл.) примете монашку строгу дисциплину и почињу да газе све пред собом не би ли се њима доказали. Ево, узимам ти пример моје тетке када је била у поменутом манастиру (заиста већ дуго тамо одлази и духовно је чедо оца Андреја) када је женица која ради са свећама отишла да је тужи игуману јер је хранила пса а "старац Силуан је рекао да се то не сме" или јер је из конака донела једној 90-огодишњој баки столицу из конака-то је било ужасавајуће јер "доношење столица није њено послушање".

Мени увек Литургија иде заједно са сведочењем радости због савршавања Литургије, надам се да ме разумеш о чему говорим.  prstgore

Баш због овог што сам болдовао, и јесам писао одговор...

Снага Твог писања, као и свега што сам слушао да си говорио, показује Твоју искреност али и присутност Љубави Његове, а што је опет и резултат хришћанског живота утемељеног у Евхаристији, илити, честом Причешћивању, да повежем са темом. smej.gif Замке, које су свуда око свих нас, често резултирају да замагле снагу коју наведох на почетку. Смиреност резултира, пажљивом коришћењу тог најјачег оружја, Речи, а то подразумева стрпљиво размишљање без обзира на потребно време до закључка, а то свеукупно резултира, Снагом Њега кроз Тебе. Он сигурно никад не би рекао то што си Ти написао, нити би Анализирао исправност поступака у Господу уснулог о. Гаврила или сестре која продаје свеће...зар не?

Али опет, везано за тему, показатељ те неописиве лепоте коју нам даје што чешће Свето Причешће види се у нежност Твојих осталих речи, које зраче Љубављу Његовом када пишеш о сопственом жаљењу према онима којима због других, не добише Искон Живота, Који Тебе и све нас Испуњава....

Потпуно те разумем шта хоћеш да кажеш својим писањем, и као и Ти и ја бих волео да тога нема, али на штету нашу ће бити покушај било који другачији од молитви које током Свете Литургије изговарамо. Кад Господ Говори с негодовањем према "млакима", не мисли на врелину или оштрину, нас према другима, већ нас према самом себи, у одлуци да што јаче и боље будемо с Њим....

Не замери, није ми циљ био ниједном речју да Ти противуречим, јер бих између осталог противуречио и свом ставу, већ само да у оквиру теме, Твоје бистро писање не замути пар речи....

smej.gif

smej.gif

smej.gif    

[Жика]

Колико пута се причешћивати?

- Различита су мишљења чак и код духовника, обично Црква позива све људе на причешће и каже се, са страхом Божијим и вером приступите. Са царских двери епископ или свештеник или ђакон позива и ви приступате по својој савести Светој тајни причешћа а не по неким заслугама, а не по неком достојанству. Веровали или не ако поштено гледамо нити смо заслужили нити смо достојни, ако ћемо искрено да говоримо, значи идемо по својој савести уздајући се у благодат Божију. Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже дођи овамо, не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због вас а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: “И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже, нисам ја за то, морам сачекати. Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи “Луда љубав Божија”, ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.

Игуман Стефан Велика Ремета

[дибидусрус]

Јасна ствар. Људи направише баука од Причешћа. Баука од Бога! После се чудимо што има толико атеиста и противникас Божијих. Текст је леп и духован.Хвала!

[Booba]

А ипак се толико ломе копља око тога. Свака црква или манастир другачије. Знаш и сам како је код нас. Глава ме заболи сваки пут.

[дибидусрус]

Свештеник даје заклетву да ће чувати Чашу. Он има одговорност. Али се можемо организовати. Ломе се копља из незнања.

[Semberac]

Јасно. Ја имам благослов од духовника да се причешћујем на свакој литургији на коју одем. Сад, до мене је да будем паметан и да пробам да живим да могу да се причешћујем без да имам грижу савести кад идем на причешће. Исповедам се кад имам шта да се исповедам. Али шта да радим кад ме заскочи баћушка у Русији или Банату: Аха, па ти се ниси исповедио код мене пре причешћа! Ништа, само да покуњим главу и вратим се на место одакле сам и дошао.

dada Нормално, са тим си показао да си послушан свештенику а кроз њега Христу. Питам Меду, шта би ти у тој ситуацији урадио?Дал би свештенику рекао да онда не треба да служи литургије :bla:

Свети Јован Златоусти је поучио да, ако свештеник греши својим животом - не угледајте се на њега, а ако греши учењем и чинодејствовањем - бежите од њега. Такође је верницима речено и "стражите над собом" и "пазите да вас не преваре". Због тога мислим да не може олако да се каже, ако си послушан свештенику, кроз њега си послушан Христу.

То стоји...зато ја једно вријеме нисам хтјео ни да саслушам "паписте" попут оца Ивана...а сада га у много чему подржавам. crvenilo

Значи овај аргумент и друга страна има на располагању...ето чувају вјеру од паписта, шта ћемо сад?

[NinaD]

Јасно. Ја имам благослов од духовника да се причешћујем на свакој литургији на коју одем. Сад, до мене је да будем паметан и да пробам да живим да могу да се причешћујем без да имам грижу савести кад идем на причешће. Исповедам се кад имам шта да се исповедам. Али шта да радим кад ме заскочи баћушка у Русији или Банату: Аха, па ти се ниси исповедио код мене пре причешћа! Ништа, само да покуњим главу и вратим се на место одакле сам и дошао.

dada Нормално, са тим си показао да си послушан свештенику а кроз њега Христу. Питам Меду, шта би ти у тој ситуацији урадио?Дал би свештенику рекао да онда не треба да служи литургије :bla:

Свети Јован Златоусти је поучио да, ако свештеник греши својим животом - не угледајте се на њега, а ако греши учењем и чинодејствовањем - бежите од њега. Такође је верницима речено и "стражите над собом" и "пазите да вас не преваре". Због тога мислим да не може олако да се каже, ако си послушан свештенику, кроз њега си послушан Христу.

То стоји...зато ја једно вријеме нисам хтјео ни да саслушам "паписте" попут оца Ивана...а сада га у много чему подржавам. crvenilo

Значи овај аргумент и друга страна има на располагању...ето чувају вјеру од паписта, шта ћемо сад?

Извини брате није ми баш јасно шта си хтео рећи. Која друга страна, ко чува веру од "паписта"?

[Милан Меденица :)]

Јасно. Ја имам благослов од духовника да се причешћујем на свакој литургији на коју одем. Сад, до мене је да будем паметан и да пробам да живим да могу да се причешћујем без да имам грижу савести кад идем на причешће. Исповедам се кад имам шта да се исповедам. Али шта да радим кад ме заскочи баћушка у Русији или Банату: Аха, па ти се ниси исповедио код мене пре причешћа! Ништа, само да покуњим главу и вратим се на место одакле сам и дошао.

Нормално, са тим си показао да си послушан свештенику а кроз њега Христу. Питам Меду, шта би ти у тој ситуацији урадио?Дал би свештенику рекао да онда не треба да служи литургије .mislise.

Свети Јован Златоусти је поучио да, ако свештеник греши својим животом - не угледајте се на њега, а ако греши учењем и чинодејствовањем - бежите од њега. Такође је верницима речено и "стражите над собом" и "пазите да вас не преваре". Због тога мислим да не може олако да се каже, ако си послушан свештенику, кроз њега си послушан Христу.

То стоји...зато ја једно вријеме нисам хтјео ни да саслушам "паписте" попут оца Ивана...а сада га у много чему подржавам. prstgore

Значи овај аргумент и друга страна има на располагању...ето чувају вјеру од паписта, шта ћемо сад?

''аргумент'' око послушања свештенику је катастрофа и даје места будалаштини, а истина не може ни делити са мраком додирну тачку.

коме или чему треба верник уствари да буде послушан?