Свето причешће

[Justin Waters]

Све је то у реду.

Него, поента је да се људи стекну свест да је једино и право учешће на Светој Литургији - Причешће.

Да сматрају пропуштену и узалудну сваку Св. Литургију на којој се нису причестили, то је смисао Православне Вере уопште.

То и ја подржавам, али о томе се мало или нимало не говори. Додуше не баш тако експлицитно као ти, да је свака литургија без причешћа узалудна. Није брате пропуштена и узалудна. Комплетна литургија је принос, и усрдно и пажљиво праћење и учешће на литургији такођер је по мени, Богу благоугодна жртва, с тим што кажеш да треба да постоји свест у свакоме православном хришћанину да је савршенство, врхунац да се причестимо и ка томе треба да тежимо.

[trapa]

И проблем је што неко ту спремност мери тиме дал је постио недељу дана на води а не срцем.

[Искушеник]

Да разграничим тај појам "пропуштена и узалудна".

Када кажем "пропуштена и узалудна", не мислим у буквалном смислу, боље је отићи на Литургију и не причестити се, него не ићи уопште. Али када се гледа из правог смисла Литургије, онда се добија слика узалудности присуствовања Царству, без учешћа у том Царству. Ту си, али ниси ту.

Наравно, то не значи да се ми морамо причестити на свакој Литургији по сваку цену, само да би "испунили" неки услов. Ни сам то не радим.

Много пута се не причестим на Литургији (када сам неспреман, а то бива и за време поста, када наизглед испуним "припрему": молитва, пост, исповест... али нисам спреман), али тада имам баш тај осећај испражњености и узалудности. Као да сам био ту, али нисам. Присуствовао сам, али сам пропустио.

То сам желео да нагласим у прошлој поруци.

Заиста је смисао Литургије - Причешће. Не молитва,певушење и просто присуствање,већ Свето Причешће (=Учешће). Када то схвати бар 80посто активних верника наше Цркве, процветаћемо.

[Жаре]

Изузетна тема и искрено ми је драго да смо се нје ухватили.Драга браћо и сестре у Христу,који тврдите за наше мишљење да је новотарија,не знам да ли би се сложили баш са вама оци првих неколико векова када се једино под епитимијом није причешћивало.

Брате уопште није новотарија. То је историјска чињеница, да је причешћивање хришћана првих векова било много интензивније, готово на свакој литургији.

Новотарија је адје да је тако назовем да себе неко данас пореди у благочешћу са хришћанима првих веква и да се стално позива на прве векове и оправдање за неке своје поступке поступцима првих векова.

Ја сам се иначе запитао чему уопште дискусија, треба ли често или ретко причешћивање када се зна став Цркве нашег времена, као и нама блиског:

"Колико би се често требало причешћивати? Најмање - четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће". "

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PraksaPricescivanjaMaksimov.htm

Ето шта има јасније од одговора на питање колико често?

"Најмање четири пута годишње за време четири поста, а пожељно је што чешће у зависности од спремности.

Ето ја заиста не би имао ништа више да кажем на ову тему.

Драги у Христу брате,свакако да се сви ми слажемо у једноме,да се светој Тајни у којој је садржан благодаћу сами наш Господ не треба приступати народски речено офрље.Али узимати неке типове поста,дужину молитве и шта ти ја знам шта још чега за услов приступања јесте по мени неисправан став.Овим не кажем нити наглашавам да је мој став исправнији али да треба бранити народу причешће мислим да је тотално погрешно.Видите драга браћо и сестре,у једном старечнику сам прочитао изјаву једног светог старца који је живео у 4.-5.-ом веку,можда је чак био и код светог Антонија,али небитно,када су га ученици питали какви ће бити у подвигу они који долазе после њих,он је одговорио да ће сваки следећи бити дупло слабији,и да у последњим временима практично неће ни бити подвига али ће на тим људима бити таква искушења,да ће у Црству Небеском засијати више него ови из првих времена.Не кажем да смо ми деца задњих времена,али ја не разумем зашто се опет драги брате тражи изговор како си рекао у првим временима.Нисмо тако благочестиви.Благост је стање душе,не спољног изгледа (иако се да препознати таква особа),и благодатна је она душа која носи Христа,а ми то по подвизима не можемо закључивати.Драги у Христу брате,мислим да ипак мислимо на исто,и није либерализам ако кажемо да се треба причешћивати стално,јер је данас потребније неголи негда,а ја мислим да ћеш се сложити са мном.Свако ти добро од  isus-sinai

[Андрееј]

За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање - могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би "новопросвећени" први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: " Јелици во Христа... (Сви који се у Христа крстисте...)". Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: "Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој" (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице - "не разликујући Тијела Господњега" - реч je о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што je, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се "у једно Тело", како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало je највећу трагедију за верне. Довољно je сетити се "палих" у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им je било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су "пали" у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Trpeza/trpeza07.htm

[Justin Waters]

Изузетна тема и искрено ми је драго да смо се нје ухватили.Драга браћо и сестре у Христу,који тврдите за наше мишљење да је новотарија,не знам да ли би се сложили баш са вама оци првих неколико векова када се једино под епитимијом није причешћивало.

Брате уопште није новотарија. То је историјска чињеница, да је причешћивање хришћана првих векова било много интензивније, готово на свакој литургији.

Новотарија је адје да је тако назовем да себе неко данас пореди у благочешћу са хришћанима првих веква и да се стално позива на прве векове и оправдање за неке своје поступке поступцима првих векова.

Ја сам се иначе запитао чему уопште дискусија, треба ли често или ретко причешћивање када се зна став Цркве нашег времена, као и нама блиског:

"Колико би се често требало причешћивати? Најмање - четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће". "

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PraksaPricescivanjaMaksimov.htm

Ето шта има јасније од одговора на питање колико често?

"Најмање четири пута годишње за време четири поста, а пожељно је што чешће у зависности од спремности.

Ето ја заиста не би имао ништа више да кажем на ову тему.

Драги у Христу брате,свакако да се сви ми слажемо у једноме,да се светој Тајни у којој је садржан благодаћу сами наш Господ не треба приступати народски речено офрље.Али узимати неке типове поста,дужину молитве и шта ти ја знам шта још чега за услов приступања јесте по мени неисправан став.Овим не кажем нити наглашавам да је мој став исправнији али да треба бранити народу причешће мислим да је тотално погрешно.Видите драга браћо и сестре,у једном старечнику сам прочитао изјаву једног светог старца који је живео у 4.-5.-ом веку,можда је чак био и код светог Антонија,али небитно,када су га ученици питали какви ће бити у подвигу они који долазе после њих,он је одговорио да ће сваки следећи бити дупло слабији,и да у последњим временима практично неће ни бити подвига али ће на тим људима бити таква искушења,да ће у Црству Небеском засијати више него ови из првих времена.Не кажем да смо ми деца задњих времена,али ја не разумем зашто се опет драги брате тражи изговор како си рекао у првим временима.Нисмо тако благочестиви.Благост је стање душе,не спољног изгледа (иако се да препознати таква особа),и благодатна је она душа која носи Христа,а ми то по подвизима не можемо закључивати.Драги у Христу брате,мислим да ипак мислимо на исто,и није либерализам ако кажемо да се треба причешћивати стално,јер је данас потребније неголи негда,а ја мислим да ћеш се сложити са мном.Свако ти добро од  isus-sinai

Драги брате нема разлога да се не слажем. Слажемо се да не треба офрље прилазити, јер апостол Павле најпре ту опомиње, не да се недостојни причешћујемо, ми смо увек недостојни, него да не прилазимо чаши не разликујући Тела и Крви Господње од обичног хлеба и вина. Нажалост данас је много таквих и због њих треба јавно то и говорити.  

Сложићеш се са мном, а можда и нећеш да је минимална припрема, пост по мери снаге духовне и исповест потребно како би се држао макар мали страх Божији када се прилази чаши. Свакако сам против обавезног поста у мрсне дане, нарочито када се захтева строги пост седам дана јер ионако постимо скоро пола године. Човек не може да живи ни један дан, а да не погреши и зато сматрам обавезим исповест пре причешћа. Ново вино сипа се у нове мехове, а не у старе, зар не? Но шта фали некоме ко може да испости дан или два на води ако празник не пада на викенд, или на уљу ако је недељни? Не фали никоме ни ако мрси у очи причешћа, да једе раније тај дан и да не узима храну после вечерње службе, опет све како би смо имали ради чега страха Божијег када прилазимо.

А на крају, свакако причешће је лек кога треба узимати како се не би смо духовно разболели или пребивали у слабости и маловерију, дакле прилазити из потребе не обавезе. Тежња је као томе да то буде учесталије, и ако се не греши да се добије епитимија, заиста треба прилазити чаши чешће. Ето то је онако један мој коначан, од коначних закључака.

Свако добро и теби брате

[trapa]

Брате Јустинијане могао бих да погледаш следеће речи митрополита Калиста Вера, које се тичу односа свете тајне исповести и причешћа. По мом мишљењу веома трезвен текст, овакав став и ја заступам.

"Lično ja podržavam često pričešćivanje. Često no ne lakomisleno ili ne pažljivo. Često pričešćivanje da, no uvek sa potrebnom pripremom. Šta se podrazumeva pod potrebnom pripremom?

Kao prvo, što se tiče tajne ispovesti. U vizantijskoj i savremenoj grčkoj tradiciji, koliko ja mogu to videti, nikada nije traženo da se svaki puta ispoveda pred pričešće. Ispovest i Pričešće se uzimaju kao dve odvojene tajne. Nije mi poznato, da su Vasenjenski Sabori donosili bilo kakve kanone u odnosu na obaveznu ispovest pred pričešće. Taj običaj je imao osnovu u Rumunskoj i slavenskim crkvama. Ja dajem prednost grčkom prilazu ovom pitanju. Pri tom je svaki hrišćanin obavezan regularno ispovedati se, no nije obavezno svaki put kada pristupa Pričešću.Takva je praksa u Oksfordu, kako kod grka tako i kod rusa. Ja bi hteo da ispovest razmatramo kao odvojenu tajnu, a ne prosto element pripreme pred Sveto Pričešće. Ja razumem da, u Rusiji postoje pastirske poteškoće, gde vrlo mnogo ljudi želi da pristupi pričešću, a sveštenici prosto nemaju dovoljno vremena da saslušaju sve ispovesti. Mislim, da bi bilo bolje ne ispovedati se tako često, da bi ispovest bila shvaćena ozbiljnom tajnom. Da bi bilo dovoljno vremena za onoga koji se kaje da svoje srce otvori, a za sveštenika da ozbiljno istraži njegovo duhovno stanje, što je nemoguće napraviti, kada za onim koji se kaje stoji i čeka na ispovest stotinu ljudi.

Postavlja se pitanje: kako ja mogu pristupiti Svetom pričešću, ako sam za vreme od zadnje ispovesti, napravio neki greh? Iako ne tako veliki i strašan greh, kao ubistvo i preljuba, nego svakidašnji greh, no ipak je greh.

Vi ste savršeno u pravu: mi smo svi grešnici i grešimo svaki dan i čas. Trebamo razdvojiti  više ozbiljnije grehe, koje moramo neodložno ispovediti i manje ozbiljnije grehe. Naravno, takva kategorizacija greha nemože u potpunosti biti osnovana, jer pred licem  Božijim svaki je greh ozbiljan, no ipak mi možemo razlikovati greh šta je za hitno ispovedanje ili šta može pričekati.

Ako je bilo ko sgrešio preljubom on je obavezno dužan ispovediti se i poneti određenu epitimiju. S druge strane ako smo sgrešili mišlju, to nije prepreka da se mi pričestimo. Ako smo se grdno posvađali s drugom, najpre smo se dužni pokajati zbog toga, pre nego što pristupimo Pričešću; no ako je ta svađa bila letimična i mi smo se odmah pomirili, čini mi se da, se mi zbog toga greha možemo pričestiti bez ispovesti. Dajte prvo da shvatimo, zašto se Pričešće daje za oproštaj grehova, jer mi takve reči govorimo pred pričešće. Iako, naravno, Pričešće ne zamenjuje ispovest. Osim toga, u molitvama pred Pričešće mi tražimo oproštaj za grehove.

Koje mesto u pripremi za pričešće zauzima moralno savršenstvo? Kod nas u Kijevu mnogi se ljudi ispovedaju i pričešćuju svake nedelje, a biva i to da pojedini iz njih, pošto su se ispovedili uoči Pričešća, ujutro opet traže da se ispovedaju, zato što su u toku večeri i noći nečim sagrešili. Ili neblagočestivim mislima, željama srca ili drugim. Osim toga, mnogi hrišćani svaki put iz nedelje u nedelju ispovedaju jedan te isti greh. Kako je moguće davati obećanje na ispovesti da se neće ponavljati ti „svakidašnji“ gresi, ako ja tačno znam da ću ih opet napraviti?

Suviše čest odlazak na ispovest može značiti kao svojevrsno sujeverje. Treba zapamtiti da je Pričešće blagodat, a demon ne želi da mi primamo blagodat. I on traži bilo kakav način da nas spreči da se mi pričešćujemo. Kada se dogodi da nas spopadne grehovna misao čak za vreme Božanstvene liturgije, treba da se pokajemo u sebi, pošto je to demonsko iskušenje i da pristupimo Pričešću. Blagodat koja se daje tajnom ispovesti i pokajanja, vrlo je važna za svakoga od nas. Dužni smo uzeti na sebe odgovornost „kretati se svojom dionicom“. Ne sme se pretvarati ispovest u mehaničko prebrojavanje jednih te istih greha. Ona je potrebna biti dosta retkom, da postane događaj, stvarnog otvaranja svoga unutrašnjeg stanja. Svaki dan u večernjim molitvama mi se molimo za oproštaj naših sagrešenja. I ako se mi iskreno molimo Bog će nam oprostiti taj čas. No to ne znači da na ispovest ne treba ići. Neki naši postupci su prepreka pričešću sve dotle dok ih ne ispovedimo. Obavezni smo se ozbiljno odnositi prema pokajnim molitvama iz našeg svakodnevnog pravila. Ispovest ne treba da bude suviše česta. S više odgovornosti treba da prilazimo tome pitanju. Česti odlasci na ispovest obezvređuju je. Treba da shvatimo da zaista imamo potrebu u tome da, opet i opet ispovedamo jedan te isti greh. Ne treba, zato što se gresi ponavljaju, izbegavati ispovest. Jednostavno za noć mi nećemo postati sveti. Potrebna nam je borba, neprestani asketski napor nad nama. No Božija blagodat u nama čini promenu. Moguće je, mi ju ne primećujemo, no ona se dešava. Uz pomoć svakodnevnih napora, blagodati Božije, ispovesti, a pre svega pričešća možemo se kretati napred – smireno i tiho."

[Милан Меденица :)]

нисам да се људи сами ограничавају хоће ли или не прилазити светом причешћу, то је основни постулат неког ко не живи у послушању и сам се слеп води својим опасним и неутврђеним компасом ... то је својеврсна гордост, ако мене питате.

ако нема епитимију, ја не видим нити један разлог да човек не приђе путиру.

уколико је направио неку грешку, увек може у ходу да се посаветује са свештеником и да му на лицу места, ПРЕД или ПОСЛЕ Литургије у било којем временском интервалу одреди одступање од путира.

верујем да сви овде имамо телефоне својих исповедника и да се можемо и тако посаветовати са њима, уколико су доступни или не на рукохват.

не знам да ли схватате колико је епитимија (акривија) страшна ствар, за разлику од другог решења - снисхођења, пошто постоје двојако решавање проблема у Цркви и вернику.

што се тиче исповести, наћи сопствену меру којом ће се прилазити а не да се врше некаква универзална правила која никако не могу генерализовати војску верника која има потребу за топлом и благовременом речи, а не штанц траком.

сем тога што је против Литургије да се исповеда пред исту, јер онда ћемо временом доћи у ситуацију да се војска верника исповеда целу ноћ пред недељу, што је равно благо насилном подвигу ка једном исповеднику.

што се тиче верника који ноћу пију а ујутру долазе на Литургију, бесмислено је и супротно Православној вери бројати туђе. о духовном узрасту и да се не прича, једино ако нећете некакве верометре да уведете.

мислим да је такво размишљање бесмислено, ко је какав и колико шта ради, једино ако нећемо и минули рад да уведемо, заједно са бенефицираним стажом.

има ко брине о томе, нико у Цркви није сам.

има једна лепа прича где Господ трпи просјака 50 година који псује Његово Име сваки дан, а један човек за један оброк не може да га поднесе да га нахрани.

није наше да делимо и ускраћујемо, већ онима којима је то дато у власт и благодат.

[Justin Waters]

Кажем ја меду за духовника.  stadaradim

[Милан Меденица :)]

Кажем ја меду за духовника.  

што, шта сам погрешно написао? 

[Искушеник]

[vessna]

I kod nas je isto kao i svuda.Kad bolesnik oseti da dolazi kraj , kad potrazi svestenika da se ispovedi i pricesti i jos uz to ako ga familija uzme za ozbiljno , pa ga stvarno pozove , pola sela ceka kad ce da umre , a druga polovina se zgazava sto je doticni "toliko gresan" , da , eto , ni da umre ne moze(bez popa)...Zato familija izbegava da pozove svestenika , a i bolesnici... Pri tome,plase se da ce na taj nacin bolesnika da "oteraju u smrt pre vremena" , tj. prizovu smrt , secajuci kako se taj i taj ispovedio , pricestio , pa odmah zatim umro...

Ide nas narod u crkvu , ali , postoji taj strah i to je tesko iskoreniti.

Naravno da ima i onih koji su svesni svoje situacije i trude se , koliko je u njihovoj moci , kao nrp. sto je govorila jedna moja komsinka , Bog da joj dusu prosti , da "me Bog udostoji da ne odem na onaj svet nepripremljena" pa je tako primila Sveto Pricesce neposredno pre nego sto je upala u komu , a zatim se upokojila...

Imam i ovaj primer:

Nasa Srpkinja se udala za Nemca , evangelistu , tada je po ubedjenju bio ateista.Isao je ponekad u crkvu , u mladosti , procitao je Sveto pismo i uvek u razgovoru tvrdio da nema Boga...Godinama tezak bolesnik.Dolazeci u Srbiju,posmatrao nas je i stalno se nesto bunio protiv vere.

Zatim je jednog leta izrazio zelju da se krsti!Njegova zena ga nije uzimala za ozbiljno , a i ovi nasi obicaji oko krstenja -te rucak,te darovi...Nekoliko puta je on uzastopce ponavljao svoju zelju,a zatim se ucutao...

Prosle godine su mu lekari rekli da dolazi kraj.E , tad je on opet rekao da hoce da se krsti u nasoj crkvi ! Medjutim,posto vise nije mogao da putuje , nadju naseg svestenika u njima najblizoj crkvi i on se , Bogu hvala , krsti uoci Vaskrsa, , zatim i pricesti . Kazu da je , inace je u kolicima , celo vreme stajao i bio tako :0104cheesy: !  Sada je vec jako lose i mislim da ne bi bilo lose da se pricesti dok jos moze , pa da li bi trebalo da podsetim familiju da ga opet upita da li bi zeleo da se pricesti?

[Justin Waters]

Ево један текст од блаж.поч.Патријарха Павла. Мислим да је текст јако задовољавајући по мноим питањима која су овде расправљана. Пре свега о потреби честог причешћивања која се огледа као најважнија ствар, али која не искључује исповест и припрему која опет зависи од одређених фактора. У тексту је све лепо објашњено, а ја ћу ставити само закључак, па кога интересује нека скине и прочита до краја:

На постављена питања, дакле, укратко би одговор могао бити: кад је реч о овој

најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо,

не једемо Тела Сина Човечјег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из

ових речи Господњих, као и из: ''Примите, једите ово је Тело Моје...Пијте из ње сви, ово је

Крв Моја...'', јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради

задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње

њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се ''унизила до просте

свакодневице''.45 Јер ''ко недостојно једе хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о Тело и

Крв Господњу'', због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1. Кор. 11,30).

Због прве потребе-уношења у себе животворне силе Божанског Причешћа-Света

Црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све

верне: ''Приступите!'' Ова Тајна се зато и врши да би верни не само чули речи Светог писма и

поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би, приступивши Светом

Причешћу, задобили његове благодатне дарове.

Због друге потребе-да чисто и свето живећи, у светости примимо светињу-Црква нас

опомиње да прилазимо ''са страхом Божјим'', јер се ''Светиња даје светима''. Казујући то,

свештеник ''не вели просто: чисти од греха-указује Свети Јован Златоуст-него свети. А светим

чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. Не

тражим, вели, само да се ви умијете од нечистоте, него да будете бели и прекрасни''.46 Зато и

данас треба да нам буду у важности речи прастарог хришћанског списа из II века: ''Ко је свет

нека прилази (Причешћу), а ко није-нека се каје''.47 Коначна одлука да ли поједини верни

може да приступа причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као

што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем,

свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се

верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како

тражи црквенословенски Типик (Гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само

(сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши:

интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија,

исповест итд., или га треба припустити уз све то, но без пошћења уопште, као што и сада чине

свештеници и као што је било у старини.48

Разлог да се верни који бдију над својом душом не причешћују на Божић, Васкрс,

Петровдан, јер треба да после Причешћа узимају посну храну, не налази се у канонским прописима.

49 (Разуме се да после Причешћа у четири прописана поста сви су дужни да пост

наставе до његовог краја). Бојазан да ће онај који има страха од греха, неуздржањем у те дане

опити се, или прејести, не може се прихватити. Ако верник зна да онај који живи у сластима,

преједању и опијању, неће ући у Царство Небеско (Римљ. 13, 13; 1. Кор. 6, 10), те да се од

тога мора свагда чувати, како да се не чува на те велике празнике! Ако ли се пак одаје тим

гресима и иначе, не треба да прилази Светом Причешћу никако док се не покаје и не исправи.

Механичко приступање Светом Причешћу како било, по обичају или због празника, свестан

духовник неће дозволити никад.

Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: ''Тако живи да свакодневно

можеш приступити (Причешћу)''.50 А као најбољи одговор на питање: Којима треба одобрити-

или онима који се причешћују често или ретко?-нека буду речи Светог Јована Златоуста: ''Ни

једнима, ни другима..., него онима који се причешћују са чистом савешћу, с чистим срцем, с

беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви-ниједанпут! Зашто?

Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење...''

http://www.spcbl.org/pdf/o_pricescu.pdf

[Жика]

Одличан текст.

[Милан Меденица :)]

фаааааааала Богу да се најзад разумемо  29dz8zk