Jump to content

Свето причешће

Оцени ову тему


Колико се често причешћујете?   

98 члановâ је гласало

  1. 1. Колико се често причешћујете?

    • Једном седмично или чешће.
      9
    • Једном у две седмице.
      7
    • Једном месечно.
      5
    • Једном у два месеца.
      2
    • Више пута у току сваког од 4 год. поста.
      11
    • По једном/два пута у току сваког од 4 год. поста.
      14
    • Два пута годишње.
      3
    • Једном годишње.
      2
    • Једном у току неколико година.
      5
    • Како кад... врло променљиво.
      3
    • Не причешћујем се.
      5
    • Не причешћујем се. Шта значи причестити се?
      0
    • на свакој Светој литургији
      27


Препоручена порука

Trenutno je na ruskoj teoloskoj sceni diskusija o Sv.Pricescu i svim njegovim propratnim elementima (sa dozom ironije pisem ovo zadnje).Mnogi su i za,a mnogi su protiv stalnog pricescivanja.Pisu razni doktori teoloskih nauka,ovi,oni,sve neka gospoda.Sve kad ih sastavis,malo jace odeljenje isturene Becke skole u Kijevu,kraj 17,pocetak 18 veka,cast izuzecima.Ovde vam prenosim komentar na neko piskaralo jednog obicnog ruskog svestenika,u mom prevodu (koji oprosticete nije bas sjajan).Cilj teme i prevoda je dozivljaj Sv.Liturgije jednog svestenika.Nema floskula,fora i fazona,nego je sve onakom kako jeste:Hristos i mi.

 

Ruski tekst:

 

Удивляет, с каким упорством некоторые христиане отстаивают право не причащаться. Похоже на страшный сон. В древности императоры-гонители законы издавали, запрещающие христианам причащаться, христиане на смерть шли, чтобы принять участие в Евхаристии. А современные - бьются за право не причащаться. И это право выставляют самой правильной и верной благочестивой традицией. Это чудовищная традиция. Это говорит о том, что христианство перестало быть христоцентричным. Христиане перестали жаждать Христа. Они боятся Христа, не хотят, чтобы Он приходил. Заказывают молебны об отсрочке пришествия антихриста. А на самом деле - Христа. Отстаивают право как можно реже со Христом встречаться и соединяться. И всё это говорит не о каком-то особенном благочестии, а глубинном искажении религиозной жизни. Когда обычаи и традиции становятся ценнее Христа.

Христос зовёт верных каждую Литургию на пир веры. Но все как один отговариваются: я волов купил, я женился, я поле приобрёл, я каноны не вычитал, я три дня не постился, я "в нечистоте", а чаще 4-х раз в году не положено ... Страшные слова произносит Господин в ответ на эти отговорки, свидетельствующие только о нелюбви и пренебрежительном отношении к Господину: "...никто из тех званых не вкусит моего ужина, ибо много званых, но мало избранных".
Одной из причин, почему я стал священником, являлось то, что священник получает возможность причащаться за каждой Литургией. Для меня причастие как воздух, как вода. Без него начинаешь задыхаться, засыхать. И, наверное, у многих христиан именно такое отношение к этому Великому Таинству. Если кто-то не чувствует предельной необходимости причащаться часто, это его право, не причащайтесь, но зачем это запрещать тем, кто действительно жаждет Христа, кто без Него угасает как лампада без масла. Об этом же и Христос говорил: "Сами не входите и другим не даёте войти...".

И не надо думать, что если разрешить ежевоскресное причащение, сразу все ринутся к Чаше. Не ринутся. Я никому не запрещаю причащаться ежевоскресно. Единицы только обрадовались этой возможности, а большинство как не причащались, так и не причащаются. Не нужен Христос. Дела у людей.

Я глубоко уверен, что именно в таком пренебрежительном отношении к Евхаристии - причина революции и гонений на веру в России. Количество храмов в России осталось соответственно количеству причащающихся.
Да, история учит тому, что она никого ничему не учит.

 

Moj prevod:

 

Изненађујућa је упорност са којом неки хришћани заступају право да се не причешћују.То личи на ружан сан... У давна времена ,цареви гонитељи издавали су законе којима су забрањивали  хришћанима да се причешћују,те су хришћани у сусрет смрти ишли само да би учествовали у Евхаристији . А савремени (хришћани) - боре за право да не причешћују . И то право приписују најправилнијој и највјернијој благочестивој традицији .То је монструозна  традиција.То само говори о томе, да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа . Они се плаше Христа, не желе да он дође. Држе молитве и моле се да одложе долазак Антихриста . А у ствари – да одложе долазак Христа. Бране право да што је могуће ређе са Христом се срећу и сједињују . Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота,када  обичаји и традиција постају вреднији од Христа .

Христос позива вјерујуће сваке Литургије на празник вере . Али сви до једног обесхрабрени изговарају се: купио сам волове , оженио сам се , ја сам купио поље , нисам каноне прочитао ,ја нисам постио три дана , ја сам "у  нечистоти ", више од 4 пута годишње не би требало да ... Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре , који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : " ... нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере , јер су многи звани али је мало изабраних . "

Један од разлога зашто сам постао свештеник , била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији .За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се  гушиш , венеш . И, вероватно, многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајини. Ако неко не осећа потребу да се причешћује често, то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља .О томе је и Христос говорио , "сами не улазе,и другима не дају да уђу... " .

И немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће, да ће сви одједном да пожуре Чаши. Неће . Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности,а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос.Њихова ствар .

Дубоко сам убеђен да је разлог таквог презривог односа према Евхаристији -узрок револуције и прогона вере у Русији . Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да , историја нас учи томе, да она никог ничему не учи.

What on earth can you do with a degree in theology?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 2.3k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Ko je pratio komentare datog teksta,kao i ostalih na tom forumu,moze da zakljuci o cemu se,i sta se radi trenutno po ovom pitanju u RPC.Dobro je da ima ovakvih ljudi i svestenika kao sto je otac Nikolaj,i slicni njemu,koji negde na maloj parohiji u nekom zaseoku grade zivu zajednicu susreta Boga i covjeka.I zaista celo bogosluzenje jeste to iskustvo iscekivanja, susreta i vidjenja Boga sa covjekom,po recima arh.Emilijana.Nadam se da ce se ova diskusija uskoro pokrenuti i kod nas (kao i diskusija oko jos nekih pitanja),te da neke teoloske kace ispraznimo i razbijemo do dna i posaljemo tamo odakle su i dosle pune duhovnog trunja,mulja i zasljepljujuce prasine koju i danas prosipaju gde god stignu.Duhovna tiranija koja apsolutisticki vlada u duhovnosti pravoslavlja u pojedinim predelima nase pomesne crkve,nije briga oca za sinom,nego udarac tupim macem poniznog roba od strane gospodara.Tome jednom mora doci kraj,jer ovako vise ne ide.Narod nije svestan sluzbe koja mu u Liturgiji pripada,tako da i ne zna u kakvu duhovnu pogibao hrabro i neznaveno koraca.Pastirima na dusu!Sapienti sat! 

 

PS.Oce Ivane,bilo bi mi jako drago da se tekst malo ispravi i neke recenice dorade,pa da to postavite na naslovnu.Ja na zalost nisam u mogucnosti da to uradim,jer mi je vreme ograniceno zbog mojih obaveza.Koliko sam pratio na ovom forumu imate nekoliko izvrsnih poznavalaca ruskog jezika,pa dajte bilo kome od njih.Mislim da ce bilo ko to da uradi izuzetno dobro i kvalitetno.Licno predlazem g.Nedica,ili Oliveru.

What on earth can you do with a degree in theology?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У Русији се примећује помак по овом питању. Мада још није јасно у ком правцу.

Но претходно колико сам пратио на руским форумима ова тема је готово била табу.

Ја сам пар пута био покретао сличне теме, али нису наилазиле на неку занимацију код публике.

 

Међутим чујем у последње време да ни код нас по неким епартијама за које сам мислио да је овај проблем решен и да је готова ствар да се уствари није помакло с места.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мени само није јасна та фама о причешћивању и некој забрани. Свугде је став исти, кога год да питам. Ко пости све постове и среду и петак може да се причешћује кад год хоће, ко не, мора да се припреми, да пости на води недељу дана пред причешће. И то је тако у свакој цркви у Србији,нико не забрањује причешће, бар колико сам ја чуо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мени само није јасна та фама о причешћивању и некој забрани. Свугде је став исти, кога год да питам. Ко пости све постове и среду и петак може да се причешћује кад год хоће, ко не, мора да се припреми, да пости на води недељу дана пред причешће. И то је тако у свакој цркви у Србији,нико не забрањује причешће, бар колико сам ја чуо.

E moj brate....Nedelja dana na vodi ko ne posti sve poste....To je fol dodatni stimulans formalnog pokajanja,uz praksu:Jeste gresili?Oni:Jesmo....Jel` se kajete?Oni:Kajemo se!..Prota:Naval`te!..Pomenutom dogadjaju sam prisustvov`o licno.....Jel` te uz to i obavezan post subotom,da se fala Bogu svako slovo zakona ispuni do kraja.....?....Bez obzira sto se krse isti kanoni na koje se oni i pozivaju.Luda kuca.Ili ko ono,kanoni Jovana Posnika,koji sa doticnim imaju dodirnih tacaka samo u naslovu istih.To ti je kad pojedini kaludjeri pustaju u glavi filmove iz bajkastih istorija Vizantijske duhovnosti,ili posledujusego Kijevskog ropstva kod nas dostavljenog u njegovom najcrnjem vec po/odmaklom stadijumu izumiranja.

Cuti i probati na svojoj kozi nije isto.U ostalom nije rec o tome,koliko i sta,zakoni i proceje.Ovde je rec o medjusobnom odnosu pastira prema tom pitanju.Nemoj da krenem sa nabrajanjem eparhija,nece biti dovoljno mesta na forumu.Razlog takvog ophodjenja je jasan-neznanje i neinteresovanje(doticnih servis majstora).Prevescu ovih dana, ako budem imao vremena jos jedan tekst podjednako dobar,o duhovnoj tiraniji i ropostvu u ovom nasem formalistickom pravoslavlju,cisto da se vidi slika i prilika stanja u kome se nalazimo. 8086.gif

What on earth can you do with a degree in theology?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У Русији се примећује помак по овом питању. Мада још није јасно у ком правцу.

Но претходно колико сам пратио на руским форумима ова тема је готово била табу.

Ја сам пар пута био покретао сличне теме, али нису наилазиле на неку занимацију код публике.

 

Међутим чујем у последње време да ни код нас по неким епартијама за које сам мислио да је овај проблем решен и да је готова ствар да се уствари није помакло с места.

Ona je i dan danas tabu kod njih.To je tako zbog Administracije.Medjutim,kad covek apsolutno kompetentan izadje sa dobrim i cvrstim argumentima,i uz to ima debelu podrsku iza ledja,to se vise ne moze zaustaviti.Nasu saku jada ne bi ni komentaris`o.

What on earth can you do with a degree in theology?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

E moj brate...

 

А шта кажу канони ? Ово што сам горе навео кажу сви, кога год да сам питао од свештеника или монаха. Баш ме интересује.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се  гушиш , венеш .

 

А каква тек радост обузме човјека кад се причести. Просто, предивно.

"Бкусите и видите" :)

Благо онима који плачу, јер ће се утjешити; (Матеј; 5,4)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А шта кажу канони ? Ово што сам горе навео кажу сви, кога год да сам питао од свештеника или монаха. Баш ме интересује.

Kanoni kazu da se Bogu treba pokoravati vecma nego ljudima (Дела. Ап. 5,29).Kazu jadni (te koje si pitao),jer ne znaju drugacije,i nisu oni krivi.Takvi su im nacalnici.Skoro jedan svestenik kaze:znam ja sta je moje,da kosim travu i gradim crkvu (da ko ne pogrjesi,misli se na objekat),i kad vladika dodje da je sve kako treba.Zamisli ti to,a krst nosi sve u sesn`es`.Al nije on kriv,on je tako naucio.Nije Bog u zakonu,nego u sili.

 

Apostolski: 

9. Све верне који долазе на литургију, а не остају за време молитве и причешћа, као оне који узрокују неред у Цркви, треба одлучити.

66. Ако неки клирик пости у дан Господњи или у суботу - осим Велике суботе - нека се свргне; лаик пак да се одлучи

69. Клирик који не пости Четрдесетницу или среду и петак, нека се свргне, уколико није спречен телесном слабошћу; лаик пак да се одлучи.

Trulski:

55. Римска Црква пости суботе у току Четрдесетнице. Међутим, и тамо треба да важи  апостолско правило, које каже да се свргне клирик који пости суботом или недељом,а верник да се одлучи.

58. Ниједан верник себи да не даје од божанствених тајни, ако је присутан епископ,  презвитер или ђакон. Ко преступи, нека се одлучи на недељу дана, да би се научио да не мисли више него што треба да мисли.                                  

 

66. Током целе седмице после Пасхе, верници морају ићи у цркву и причешћивати се, јер ћемо се тако са Христом подићи. Тада да не буду јавне представе и  коњичке трке.

 80.  Епископ, презвитер или верник, који не дође у три недеље за три седмице у цркву, а није био спречен неодложним послом или већом потребом, него борави у граду - ако је клирик, да се свргне, а ако је верник, нека се одлучи

 83 . Мртвима не давати евхаристију, јер је речено: Узмите, једите (Мт. 26, 26), а они не могу ни узети ни јести.

101.  Онај ко узима причешће, нека крстолико склопи руке; не сме да донесе неку посуду у  коју би ставио причешће, јер је достојнија слика Божија - човек, од бездушне твари. Да се одлучи онај ко то чини, а такође и онај ко тако даје и  причешће.

Ankirski:

16.   Они који згреше са животињом, нека се кају двадесет година, ако су били млађи од двадесет година; старији, а уз то и ожењени, да се кају тридесет година; а ожењени и старији од педесет година, да се причесте тек на крају живота. 

Gangrijski:

 4. Ко тврди да се не треба причестити код ожењеног презвитера, да се анатемише.

18 Ако неко, из тобожњег подвижништва, пости у недељу, да се анатемише.

19 Подвижник који не пости постове који су општи, јер се тиме узноси, а не што је телесно спречен, да се анатемише

21 Сва ова правила су донета, не против оних који се са смерношћу подвизавају, него против оних, који под плаштом  побожности носе гордост

 Antiohijski: 

2 Све оне који долазе у Цркву и слушају света Писма, али не учествују заједно с народом у молитви, или се одвраћају од светог причешћа евхаристијом по некаквој жељи да руше поредак, треба истерати из Цркве, све док се не покају. Не треба их примати у другу цркву, или се молити са њима. Епископ, презвитер или  ђакон који општи са њима, нека се одлучи, као онај ко уништава црквено правило.

 

 

СВЕТИ ДИОНИСИЈЕ АЛЕКСАНДРИЈСКИ 

 

1. Не може се тачно на основу јеванђелиста, одредити у који је час Христос васкрсао. Оно што можемо видети на основу текстова (Мт. 28, 1; Јн. 20, 1; Лк. 24, 1; Мк. 16, 2), јесте да не треба Пасху славити у суботу вече, али ни у недељу касно ујутро. Не може се, дакле, направити строго правило, јер ни шест посних дана не проводе сви једнако; неки не једу један дан други два, трећи три, неки све, па им се може допустити да најпре сврше Пасху, док они који се нису испошћавали, него су само два дана последња постили, требало би да је најкасније прославе.

2. Мислим да је исувишно питати да ли може ући у дом Божији, приступити светој трпези или се причестити, жена која има менструацију. Ако је верна и побожна, то јој неће пасти на памет, јер се, свако може молити, али прићи телу и крви може само онај које чист у телу и души.

4. Ко има ненамерно истечење семена, треба сам да види да ли је оно заиста било нехотично, јер ако сумња и једе, крив је (Рим. 14, 23).

 

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ

 

11. Кајање с плачом бива ван цркве, где стоји покајник и моли вернике који улазе да се моле за њега; слушање бива у нартексу, а слушач треба да изађе са оглашенима; клечање бива унутар наоса, а покајник треба да изађе са оглашенима; заједно стајање, означава стајање са верницима, али не и причешћивање са њима, мада стајач не излази са оглашенима; на крају, покајник се прима на причешће

 

 

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

 

73. Ко се одрекао Христа, може се причестити само на крају живота.

 

 

 

СВЕТИ ТИМОТЕЈ АЛЕКСАНДРИЈСКИ

 

 

1. Оглашени који се причести из незнања, треба да се просветли /крсти, прим. З.Ђ./, јер га је Бог призвао.

3. Демонизовани се може причестити ако не хули, али не треба свакодневно, него повремено      

5. Ако муж и жена спавају заједно ноћ уочи литургије, не треба да се причесте, јер Апостол тражи да се они уздрже да би се посветили молитви

12. Верник који је сањао нешто неумесно, може се причестити, уколико то није сањао из жеље за неком женом                         

16. Ако неко пре причешћа случајно прогута мало воде приликом прања зуба, може да се причести 

 

 

citirano prema:  Зоран Ђуровић Црквени канони (синопсис) март 1997., Београд

 

 

Ovo mi je oduzelo dosta vremena,al eto nadam se da ce vredeti.Evo,ovo kazu kanoni o sv.Pricescu.

What on earth can you do with a degree in theology?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Текст који је постављен је коментар неког руског свештеника на текст документа који су радиле две комисије Међусаборског присуства, чији су чланови истакнути архијереји Руске Цркве и истакнути богослови, а дорађен је од стране редакционе комисије Међусаборског присуства на чијем челу је био Патријарх Кирил. У документу се говори, ако сам добро разумела, и о посту, и о побожности, и о исповести...

 

Текст има назив "Пројекат документа "О припреми за Свето Причешће", и на руском гласи:

 

 

Проект документа «О подготовке ко Святому Причащению»

 

Первоначальный проект данного документа был подготовлен комиссией Межсоборного присутствия по вопросам приходской жизни и приходской практики, затем отредактирован специальной рабочей группой, состоящей из представителей духовных школ. Далее проект был направлен на изучение в комиссию Межсоборного присутствия по вопросам богослужения и церковного искусства, после чего был доработан редакционной комиссией Межсоборного присутствия, председателем которой является Патриарх.

1. Краткий исторический обзор

Духовная жизнь православного христианина немыслима без причащения Святых Таин. Приобщаясь Святых Тела и Крови Христовых, верующие таинственно соединяются со Христом Спасителем, составляют Его единое Тело — Церковь, получают освящение души и тела.

Уже в апостольскую эпоху в Церкви установилась традиция совершать Евхаристию каждое воскресенье (а по возможности и чаще: например, в дни памяти мучеников), чтобы христиане могли постоянно пребывать в общении со Христом и друг с другом (см., напр., 1 Кор 10:16-17; Деян. 2:46; Деян. 20:7). Все члены местной общины участвовали в еженедельной Евхаристии и причащались, а отказ от участия в евхаристическом общении без достаточных к тому оснований рассматривался как пренебрежение Церковью и подвергался порицанию.

Количественный рост Церкви в III и, особенно, IV веке привел к существенным переменам в ее организации. В частности, евхаристические собрания начали совершаться все чаще, а присутствие на них рядовых христиан стало восприниматься многими желательным, но необязательным — равно как и участие в причащении. Церковь противопоставила этому следующую каноническую норму: «Все входящие в церковь, и слушающие священные Писания, но, по некоему уклонению от порядка, не участвующие в молитве с народом, или отвращающиеся от причащения святыя Евхаристии, да будут отлучены от Церкви дотоле, как исповедаются, окажут плоды покаяния, и будут просити прощения, и таким образом возмогут получити оное» (2-е правило Антиохийского Собора).

Тем не менее, высокий идеал постоянной готовности к принятию Святых Таин оказался труднодостижим для многих христиан. Поэтому уже в творениях Святых Отцов IV века встречаются свидетельства о сосуществовании разных практик в отношении регулярности причащения. Так, святитель Василий Великий говорит о причащении четыре раза в неделю как о норме:«Причащаться же каждый день и приобщаться Святого Тела и Крови Христовой — хорошо и полезно, поскольку Сам [Христос] ясно говорит: Ядущий Мою Плоть и пиющий Мою Кровь, имеет жизнь вечную ... Мы каждую неделю причащаемся четыре раза: в воскресенье, в среду, в пятницу и в субботу, а также и в прочие дни, если случится память какого-либо святого» (Послание 93 [89]).

Менее полувека спустя святитель Иоанн Златоуст отмечает, что многие — в том числе монашествующие — стали причащаться один-два раза в году, и призывает усердных христиан придерживаться древней нормы о причащении за каждой Литургией:«Многие причащаются этой Жертвы однажды во весь год, другие дважды, а иные — несколько раз. Слова наши относятся ко всем, не только к присутствующим здесь, но и к находящимся в пустыне, — потому что те [тоже] причащаются однажды в год, а нередко — и раз в два года. Что же? Кого нам одобрить? Тех ли, которые [причащаются] однажды, или тех, которые часто, или тех, которые редко? Ни тех, ни других, ни третьих, но причащающихся с чистой совестью, с чистым сердцем, с безукоризненной жизнью. Такие пусть всегда приступают; а не такие [не должны причащаться] и один раз [в году]» (Беседы на Послание к Евреям 17, 4).

В IV веке была окончательно зафиксирована сложившаяся еще в доникейскую эпоху норма об обязательном евхаристическом посте — полном воздержании от пищи и питья в день причащения до момента принятия Святых Таин Христовых: «Святое таинство олтаря да совершается людьми не ядшими» (41-е [50-е] правило Карфагенского Собора; подтверждено 29-м правилом Пято-Шестого Собора). Однако уже на рубеже IV-V веков, как пишет святитель Иоанн Златоуст, многие христиане связывали причащение не только с евхаристическим воздержанием перед Литургией, но и с соблюдением Великого поста. Святитель порицает возведение этого обычая в ранг нормы: «Прошу, скажи мне: приступая к причащению раз в году, ты действительно считаешь, что сорока дней тебе достаточно для очищения грехов за весь [этот] период? А потом, по прошествии недели, опять предаешься прежнему? Скажи же мне: если бы ты, выздоравливая в течение сорока дней от продолжительной болезни, потом опять принялся за ту же пищу, которая причинила болезнь, то не потерял ли бы ты и предшествовавшего труда? Очевидно, что так. Если же так устроено физическое [здоровье], то тем более — нравственное... [Всего] сорок — а часто и не сорок — дней ты посвящаешь здоровью души — и полагаешь, что умилостивил Бога? <...> Говорю это не с тем, чтобы запретить вам приступать однажды в год, но более желая, чтобы вы всегда приступали к Cвятым Тайнам» (Беседы на Послание к Евреям 17, 4).

Вместе с тем, в Византии к XI-XII векам в монашеской среде установилась традиция причащаться только после подготовки, включавшей в себя пост, испытание своей совести перед монастырским духовником, прочтение перед причащением особого молитвенного правила, которое зарождается и начинает развиваться именно в эту эпоху [1]. На эту же традицию стали ориентироваться и благочестивые миряне, поскольку монашеская духовность в Православии всегда воспринималась как идеал. В наиболее строгом виде эта традиция представлена, например, в указании русского Типикона (гл. 32) об обязательном семидневном посте перед причащением.

В 1699 году в состав русского Служебника была включена статья под названием «Учительное известие». В ней, в частности, содержится указание и об обязательном сроке подготовки ко Святому Причащению — в четыре многодневных поста причащаться могут все желающие, а вне постов следует поститься семь дней, но этот срок может быть сокращен: «Три дни или един день да постятся точию».

На практике крайне строгий подход к подготовке ко Святому Причащению, имевший положительные духовные стороны, приводил, однако, и к тому что некоторые христиане подолгу не причащались, ссылаясь на необходимость достойной подготовки. Против этого злоупотребления была, в частности, направлена норма об обязательном причащении всех христиан Российской империи хотя бы раз в году, содержащаяся в «Духовном регламенте»: «Должен всяк христианин и часто, а хотя бы единожды в год причащатися Святой Евхаристии. Сие бо есть и благодарение наше изящнейшее Богу о толиком смертию Спасителевою содеянном нам спасении. Елижды аще ясте Хлеб сей, и Чашу сию пиете, смерть Господню возвещаете, дондеже приидет. И напутствие к животу вечному. Аще не ясте Тела Сына человеческаго, и не пиете Крове Его, живота не имате в себе. И есть характир или знамение, которым являем себе быти уды единаго мысленнаго Тела Христова, сиесть, сообщники единой Святой Церкви... Того ради, аще который Христианин покажется, что он весьма от Святаго Причастия удаляется, тем самым являет себе, что не есть в Теле Христове, сиесть, не есть сообщник Церкви».

В XIX — начале XX века благочестивые люди стремились причащаться хотя бы во все четыре поста, а святые того времени, среди которых — святитель Феофан Затворник, праведный Иоанн Кронштадтский и другие — призывали приступать к Святым Таинам еще чаще. Исповеднический подвиг Церкви в годы безбожных гонений ХХ века побудил переосмыслить существовавшую ранее практику редкого причащения, так что сейчас большинство воцерковленных православных людей причащается со значительно большей частотой, чем христиане в дореволюционной России.

2. Говение

Определяемые духовником требования подготовки ко Святому Причащению зависят от частоты приобщения Святых Таин и духовно-нравственного состояния верующего.

Практика приуготовительного поста (говения) регулируется аскетической традицией Церкви. Пост в форме воздержания от скоромной пищи (а в более строгом варианте — в форме сухоядения) и удаления от развлечений, сопровождаемый усердной молитвой и покаянием, традиционно предваряет причащение Святых Таин. В то же время продолжительность и строгость говения как подготовки ко Святому Причащению могут быть разными в зависимости от внутреннего состояния христианина, а также объективных условий его жизни.

Сложившаяся в наши дни практика, согласно которой для причащающихся несколько раз в году достаточно поговеть три дня, а для причащающихся чаще одного раза в месяц — одного дня, при условии соблюдения однодневных и многодневных постов, — вполне соответствует преданию Церкви, отраженному, в том числе, в Учительном известии.

Согласно церковной традиции, говение состоит не только в отказе от определенной пищи, но и в более частом посещении церковных богослужений, а также в совершении определенного домашнего молитвенного последования, которое обычно состоит из канонов и акафистов Спасителю, Божией Матери, Ангелу Хранителю, святым, иных церковных молитвословий. Объем и состав домашнего молитвенного правила в период говения, согласно Следованной Псалтири (точнее, включенному в ее состав «Правилу готовящимся служити, и хотящим причаститися Святых Божественных Таинств, Тела и Крове Господа нашего Иисуса Христа»), может изменяться и находится в зависимости от духовного устроения готовящегося к причастию, а также объективных условий его жизни. Наиболее важная часть молитвенной подготовки причастника — последование ко Святому Причащению, состоящее из соответствующего канона и молитв. Поскольку Евхаристия есть вершина всего богослужебного круга, присутствие на предваряющих Божественную литургию службах — в первую очередь, вечерне и утрене (или всенощном бдении) — является важной частью подготовки к принятию Святых Тела и Крови Христовых.

Духовникам при определении меры поста и объема молитвенного правила готовящегося ко Святому Причащению следует принимать во внимание душевное и телесное состояние говеющего, общую занятость и обремененность попечениями о ближних.

При подготовке ко Святому Причащению необходимо помнить, что целью говения является не внешнее выполнение формальных условий, но обретение покаянного состояния души, искреннее прощение и примирение с ближними.

3. Светлая седмица

Особый случай в отношении практики говения составляет Светлая седмица — неделя после праздника Пасхи Христовой. Древняя каноническая норма об обязательном участии всех верных в воскресной Евхаристии в VII веке была распространена и на Божественные литургии всех дней Светлой седмицы: «От святаго дня Воскресения Христа Бога нашего до Недели Новыя, во всю седмицу верные должны во святых церквах непрестанно упражняться во псалмех и пениях и песнех духовных, радуяся и торжествуя во Христе, и чтению Божественных Писаний внимая, и Святыми Таинами наслаждаяся. Ибо таким образом со Христом купно воскреснем, и вознесемся» (66-е правило Трулльского Собора). Из этого правила ясно следует, что миряне призываются причащаться на литургиях Светлой седмицы. Исходя из этого правила, а также имея в виду, что на Светлой седмице Устав не предусматривает поста и что Светлой седмице предшествуют семь недель подвига Великого поста и Страстной седмицы, — следует признать соответствующей каноническому преданию сложившуюся в целом ряде приходов и епархий Русской Православной Церкви практику, когда соблюдавшие Великий пост христиане в период Светлой седмицы приступают ко Святому Причащению, ограничивая пост невкушением пищи после полуночи.

4. Евхаристический пост

От говения следует отличать евхаристический пост в строгом смысле слова — полное воздержание от пищи и питья с полуночи до Святого Причащения. Этот пост канонически обязателен (см. выше) и не может быть отменен. При этом следует заметить, что требование обязательного евхаристического поста не может быть применимо к младенцам, а также к лицам, страдающим тяжелыми заболеваниями, требующими неопустительного приема лекарств, и к умирающим.

Поскольку Литургия Преждеосвященных Даров согласно Уставу соединена с вечерней, совершение ее в вечернее время предполагает увеличение продолжительности евхаристического поста, в который включаются не только ночь и утро, но и день. Поэтому при вечернем причащении за Литургией Преждеосвященных Даров воздержание от пищи с полуночи сохраняется в качестве нормы. Однако для лиц, не имеющих физической крепости, Священный Синод Русской Православной Церкви на своем заседании от 28 ноября 1968 года установил возможность сокращения евхаристического поста при причащении вечером до шести полных часов [2].

Каноническое право предписывает воздерживаться в период подготовки ко Святому Причащению от супружеского общения. 5 и 13 правила Тимофея Александрийского говорят о воздержании в течение суток перед причащением.

5. Исповедь и причащение. Препятствия к принятию Святых Таин

В период говения готовящийся ко Святому Причащению совершает испытание своей совести, предполагающее искреннее раскаяние в совершенных грехах и открытие совести перед священником в Таинстве Покаяния. Исповедь перед причащением является неотъемлемой важной частью говения, поскольку не только очищает душу для принятия Христа, но и свидетельствует об отсутствии канонических препятствий к участию в Евхаристии. В отдельных случаях, с благословения духовника, миряне, намеревающиеся приступить ко Святому Причащению несколько раз в течение одной недели — в первую очередь, на Страстной и Светлой седмицах, — могут быть в качестве исключения освобождены от исповеди перед каждым причащением.

Не допускается причащаться в состоянии озлобленности, гнева, при наличии тяжелых неисповеданных грехов или непрощенных обид. Дерзающие приступать к Евхаристическим Дарам в таком помраченном состоянии души сами подвергают себя суду Божию, по слову апостола: «Кто ест и пьет недостойно, тот ест и пьет осуждение себе, не рассуждая о Теле Господне» (1Кор 11:29).

Каноны также запрещают причащаться в состоянии женской нечистоты (2-е правило святого Дионисия Александрийского, 7-е правило Тимофея Александрийского, 19-е и 44-е правила Лаодикийского Собора, 69-е правило Пято-Шестого Собора).

6. Причащение и вопросы семейной жизни, а также личной нравственности

Как отмечено в Основах социальной концепции Русской Православной Церкви (Х. 2) и в определении Священного Синода Русской Православной Церкви от 28 декабря 1998 года, Церковь, настаивая на необходимости церковного брака, все же не лишает причащения Святых Таин супругов, состоящих в брачном союзе, который заключен с принятием на себя всех законных прав и обязанностей и признается в качестве юридически полноценного брака, но по каким-то причинам не освящен венчанием. Эта мера церковной икономии, опирающаяся на слова святого апостола Павла (1 Кор. 7:14) и правило 72 Трулльского Собора, имеет в виду облегчение возможности участия в церковной жизни для тех православных христиан, которые вступили в брак до начала своего сознательного участия в таинствах Церкви. В отличие от блудного сожительства, являющегося каноническим препятствием ко причащению, такой союз в глазах Церкви представляет собой законный брак (за исключением тех случаев, когда законодательно допустимые «браки» — например, союз между близкими родственниками или однополое сожительство, которые признаны в ряде стран, — с точки зрения Церкви недопустимы в принципе). Однако долг пастырей — напоминать верующим о необходимости не только заключения юридически действительного брака, но и освящения такового в церковном священнодействии.

Подготовка детей ко Святому Причащению имеет свои особенности. Продолжительность и содержание подготовки определяются родителями в консультации с духовником и должны учитывать возраст, состояние здоровья и степень воцерковленности ребенка. Первая исповедь перед причащением, согласно 18-му правилу Тимофея Александрийского, совершается по достижении возраста десяти лет, но в традиции Русской Православной Церкви первая исповедь происходит, как правило, в возрасте семи лет. Следует признать, что для детей до трех лет евхаристический пост не является обязательным. По традиции, с трехлетнего возраста детей в православных семьях начинают приучать к воздержанию от пищи и питья перед причащением Святых Таин. К семилетнему возрасту ребенок должен твердо привыкнуть причащаться натощак, с этого же времени следует учить ребенка соблюдать перед причащением посильный однодневный пост и прочитывать молитвословия из Последования ко Святому Причащению.

7. Заключение

Таинство Евхаристии — центральное таинство Церкви: «Истинно, истинно говорю вам: если не будете есть Плоти Сына Человеческого и пить Крови Его, то не будете иметь в себе жизни. Ядущий Мою Плоть и пиющий Мою Кровь имеет жизнь вечную, и Я воскрешу его в последний день», — говорит Спаситель (Ин. 6:53-54). Поэтому регулярное причащение необходимо человеку для спасения.

В отношении того, с какой частотой следует причащаться верующему, возможны различные подходы, при соблюдении приведенного выше правила святителя Иоанна Златоуста причащаться всегда «с чистой совестью, с чистым сердцем, с безукоризненной жизнью». Об этом же свидетельствуют и святые отцы последних веков. По словам святителя Феофана Затворника, «мера [причащаться] в месяц однажды или два раза — самая мерная», хотя «ничего нельзя сказать неодобрительного» и о более частом причащении [3]. В этом вопросе каждый верующий может руководствоваться такими словами этого святого: «Святых Таин причащайтесь почаще, как духовный отец разрешит, только старайтесь всегда приступать и с должным приготовлением и паче — со страхом и трепетом, чтоб, привыкнув, не стать приступать равнодушно» [4].

[1] См.: Alexopoulos S., Hoek A., van den. The Endicott Scroll and Its Place in the History of Private Communion Prayers // Dumbarton Oaks Papers. 2006 [2007]. Vol. 60. P. 146–188.

[2] Журнал № 41 заседания Священного Синода Русской Православной Церкви от 28 ноября 1968 года // Журнал Московской Патриархии. 1969. № 1. С. 3–5.

[3] Святитель Феофан Затворник. Письма. V, 757.

[4] Святитель Феофан Затворник. Письма. IV, 693.

 

http://www.msobor.ru/doc.php?id=74

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...