Свето причешће

[Милан Меденица :)]

Поента читаве приче је да се праксом честог причешћивања смањује ревност и стражење над собом код верног народа. А самим тим се лако може десити да нам Причешће буде на осуду а не на корист. Ко има јаку веру и постојан је на њега ово можда неће утицати али већина нас нема те квалитете и особине истинског Христовог следбеника то је сигурно. Честим причешћивањем зло себи чинимо ако Чаши приступамо "онако". Плодови, дакле, слободног причешћивања без праве припреме сигурно неће бини добри. Ми смо пали људи и слободу ћемо најприје искористити да себи олакшамо а то нам на путу спасења није на корист сложићете се. Бар нас тако нису учили Свети Оци Цркве.

И да ли исмевањем неистомишљеника на ову тему неко жели рећи како је СПЦ вековима (па макар и неколико векова уназад) била у заблуди и погрешно учила људе те сада имамо нове учитеље који ће то (на потпуно несаборан начин) исправити. Зато сам рекао да ја таквима не верујем.

Опрости ми брате, лаик сам и вероватно сам погрешно разумела, али из овога што кажеш испада да нас често причешћивање квари, Боже ми опрости. Где то може бити? Није ли то Господ Исус Христос сам дат кроз Сету Причест нама на помоћ и поправљање? Можемо ли се ми уопште сами поправљати без причешћа. Може ли ми неко ово објаснити.

па оног ко прилази светом причешћу без скрушеност, речено је да може бити на осуду. ал ја нисам мерило или мерач ко је скрушен а ко није, пошто срца туђа не видим, тако да се не бих бавио тиме ...

може да буде и ово објашњење ...

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p5

али свакако не треба да постане какво оправдање за прилазак без некакве припреме или хришћанског живота ...

е сад, шта је то такав живот и каква је припрема, ако прочиташ цео текст од почетка до краја, биће ти јасно ...

[дибидусрус]

Боље је "онако" приступати, него ретко. Скрушеност, осећање кривице, итд, може бити психолошко стање.

Да ли знате, или сте свестни колико треба година да прође па да осетите своју грешност и недостојност? Али ону праву а не психологију и што је најгоре самохипнозу?

Бити за почетак само "добар човек" или просто добар човек, како народ каже је велика врлина за нас људе овог доба. Ајде да од тога кренемо. Или да будемо добронамерни.

Видите, ове који критикују ( боље речено вређају) тзв. новотарце. Они баш проповедају смирење, тзв. преподобњаштво. А на практици сасвим обрнуто.

[trapa]

Поента читаве приче је да се праксом честог причешћивања смањује ревност и стражење над собом код верног народа.

По овој логици онда би требало и да се молимо Богу једном месечно уместо бар двапут дневно. Јер би честа молитва смањила ревност прешла у навику и постала празнословље. Не искључујем да и овако нешто може да се деси, али за то није крива учесталост него чиста немарност и лењост појединца. А пракса нам говори супротно, што се више молимо са искреним трудом то се више повећава ревност за молитву, и полако узрастамо у овој уметности над уметностима.

Тако и свето причешће, ако се чешће причешћујемо опет са искреном чежњом да се сјединимо са Господом, страхом, вером и љубављу, ако се трудимо да живимо као прави хришћани, тако ћемо и узрастати у љубави према Господу и свето причешће ће нам дати силу да се изборимо са нашим страстима.

А лењи народ нема неко оправдање, ми смо крштењем постали веома одговорни пред Богом, и ни за какву похвалу није то што неко жели да целе године живи како хоће, а онда да се 4 пута годишње мало очисти и онда причести. За сваку је осуду сваки покушај да се литургија одваја од живота. Ај пола године ћу да будем лењ а пола ћу да се трудим, за време поста ћу да будем анђео а после тога опет по старом. Тога има пуно али то не треба да буде мера већ то треба оштро осудити, ако си хришћанин треба увек то и да будеш и да стално стражиш и будеш спреман за Господа. Наравно људи смо падамо, али за то постоји покајање, исповест, увиди своју слабост усмери наду на Господа и устани, не треба ти пола године да се кајеш, чим паднеш устај и терај даље бори се. Сам Господ је рекао да се радује више једном покајаном него деведесетдевет праведника.

Јесте често причешћивање је одговорност једна, морамо стално стражити и стално бити хришћани, али то је и поента, и кад знаш да ћеш се и следеће недеље причестити онда више водиш рачун спремаш се, док ако се ретко причешћујеш имаш времена и да се мало зезаш да се мало опустиш и препустиш страстима па онда тобоже да се постом на води очистиш.

Немам намеру да намећем ништа али размишљајте о овоме.

[Дража]

Наравно људи смо падамо, али за то постоји покајање, исповест, увиди своју слабост усмери наду на Господа и устани, не треба ти пола године да се кајеш, чим паднеш устај и терај даље бори се. Сам Господ је рекао да се радује више једном покајаном него деведесетдевет праведника.

Јесте често причешћивање је одговорност једна, морамо стално стражити и стално бити хришћани, али то је и поента, и кад знаш да ћеш се и следеће недеље причестити онда више водиш рачун спремаш се, док ако се ретко причешћујеш имаш времена и да се мало зезаш да се мало опустиш и препустиш страстима па онда тобоже да се постом на води очистиш.

Ако хришћанско стражење и ревност увек претходи причешћу наравно да често причешћивање није проблем. Проблем је ако се то ради "онако" што написа брат Дибидусрус - боље "онако" него ретко. Како можеш приступити причешћу "онако"!? Ако често причешћивање нема за резултат узрастање у вери и хришћанским врлинама и није нам водич уским путем спасења онда са личношћу која тако олако схвата и прихвата Светињу сигурно нешто није у реду и вероватно ће му такво причешћивање бити на осуду. Не желим да се поново потеже питање достојан-недостојан јер то није поента. Сигурно је да нико није толико достојан да прими Крв и Тело Господњу него је то милост Божија нама грешнима. Онда треба са стражењем над собом, молитвом, постом, пажњом и дужним поштовањем гледамо и приступамо Светињи кроз коју се та милост пројављује. А не "онако"  winter 8084.gif-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='isus-sinai' /> У здравље свима.

[Solomon Kane]

Чекај,имам утисак да "Онако" узимаш као образац и и правило,или грешим? Онај ко на тај начин доживљава Литургијски живот и св.Причешће сигурно не може бити икакво мерило хришћанског живота и према томе не видим зашто се уопште позиваш на "онако" кад су то примери "искакања са колосека"? Најлакше је све гледати кроз призму једне крајности заборављајући притом да постоји и друга и да су обе бесмислене."Онако" је суштински исто као оно "овако" о чему ти причаш...једноставно представљају крајности којих се човек треба чувати.Поздрав!

[trapa]

Добро прво треба питати брата Русадибидуса да мало обајсни шта он подразумева под "онако" може се схватити на разне начине. А са осталим делом његовог текста се слажем. Заиста је питање колико је наша "скрушеност" заиста скрушеност, и колико смо ми у стању и у којој мери, уопште да у дубоком самопознању срца осетимо своју недостојност, или грешност или било које од тих блажених осећања.

Данас смо генерално прилично тврдог срца, нисмо ни кору загребали, а камоли да се потпуно препознамо у молитвама пред причешће који су свети саставили. Мене лично неке од њих смирују барем мало јер видим колико су свети дубоко осећали неке ствари, а колико ја исте не осећам. Лицемер бих био ако бих рекао да било коју молитву светог Јована Златоустог могу делатно да појмим, тј. да његове речи доживим као своје и из срца да их тако изнесем пред Бога. То су дубока стања спознаје своје недостојности, величине дара Божијег кроз свету тајну, пламена љубав према Господу итд. Зато лично више волим да сам муцам како знам и умем, пред Богом, и да кажем шта је мени заиста на срцу.

Али зато сматрам да је добра воља и искреност кључна ствар. Ако би ми дубока скрушеност срца било мера, не бих се никад причестио. Зато ја кажем Богу : "Боже ти видиш да ја себе уопште не сматрам великим грешником чак се сматрам бољим од других, нити имам пламену убав према Теби, али ето желим да једног дана достигнем и то и зато прими мене тврдог срца и не замери ми јер боље не умем." и приступим и увек осетим милост Божију. Можда се овако приступање може подвести под термин "онако" али ја боље не умем. Само знам да желим што чешће да се сјединим са Господом и да се без причешћа на неко време осећам као риба на сувом.

[Милан Меденица :)]

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p3

ПРИГОВОР 3

Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује

Ми бисмо желели да упитамо оне који ово говоре да нам покажу одакле и на основу којих доказа су они знали намеру Христа и Светих? Можда су се они узнели на небо, као Павле, и тамо то чули? Али Павле је чуо неизречиве речи, које човек не може да изговори. А како су они то могли да кажу? А ако је то нешто друго, зашто то онда није записано у књигама наших Божанствених Отаца? А ако је написано, а ми нисмо нашли, онда их молимо да нам покажу где су нашли.

Само страх, с којим они приступају Тајни није по Богу, како каже пророк: “Дрхтаће од страха, где страха нема” (Пс.52, 6). Јер страх треба да постоји тамо где се преступају заповести, али не и тамо где постоји покорност и послушање. И страхопоштовање таквих није истинско, већ извештачено и лицемерно, јер истинито страхопоштовање поштује Господње речи и заповести и не пренебрегава их. То што говоре људи који ово приговарају нема за циљ да хришћане учини пажљивијим и са више страхопоштовања у односу на Свето Причешће, већ да их лиши одважности и потпуно одвоји од њега, па самим тим приведе духовној погибији.

Зато и Божанствени Кирил Александријски одговара тим тобоже пуним страхопоштовања: “Ако желимо вечни живот, молимо се да у нама обитава Давалац бесмртности, да се не удаљујемо од благослова [то јест Причешћа], како то раде неки немарни. И да нам лукави ђаво не сместио мамац и мреже у виду штетног страхопоштовања [у односу на Божанске Тајне. Али шта ти мени говориш: “Ево Павле пише да] ко једе Хлеб и пије Чашу Господњу недостојно, једе и пије себи на осуду. Дакле, ја испитујући себе, видим се недостојним Причешћа”. Али ја ти одговарам: “Када ћеш бити достојан? Када ћеш стати пред Христа? Ако се увек будеш бојао својих најситнијих прегрешења, онда [знај да будући човек] никада нећеш престати да их чиниш (“Ко ће знати све своје погрешке?”(Пс.18, 13), према светом Псалмопојцу), и тако ћеш заувек остати потпуно не Причешћен спасоносним Светињама.

Зато је разумније и благочестиво – живети сагласно закону Божијем, верујући да се благословеним Причешћем избављамо не само од смрти, већ и од болести” – душевних и телесних, које се налазе у нама, “јер Христос Који улази у нас и умирује у нашим чланцима закон плоти и оживљује страхопоштовање према Богу, умртвљујући страсти, не опомињући се наших прегрешења у којима смо, већ нас исцељује као болесне, ослобађа од уза скрушеног, подиже палог, као Пастир добри Који и душу своју полаже за овце”.

И он поново каже: “Свето Тело Христово оживотворава оне у којима се налази, и чини их вечним, сјединивши се са нашим телима. Под телом се не подразумева неко друго тело, већ оно које одговара природи Живота”, то јест Бога. “Оно има у себи сву [Божанску] силу с њим сједињене Речи и бива испуњено Његовом [Божанском] енергијом, посредством које се све оживотворава и одржава у животу. И пошто ствари стоје баш тако, то нека знају ти крштени [хришћани], који немарно одлазе у Цркву да се причешћују и који се на дуго време одлучују од Причешћа тиме изражавајући извештачено и штетно страхопоштовање. Нека знају да се непричешћивањем лишавају вечног живота, одбијајући да буду оживотворени. То постаје мамац и саблазан, иако се то удаљавање од Причешћа прикрива плодом страхопоштовања. И зато они треба да се труде свим својим снагама да се очисте од греха, да почну да живе богољубивим животом, и да храбро и с љубављу приступају Причешћу Живота. Јер чемо тако победити ђаволске обмане, и постаћемо причасници Божанске природе (Пет. 1, 4) и ућићемо у живот и у вечност”42.

А Јован Зонара у објашњењу 2-ог Правила Антиохијског сабора43 каже: “Одвраћањем од Причешћа Оци овде нису назвали то да се не воли Божанско Причешће и да зато не постоји жеља за причешћивањем, већ удаљавање од Њега ради страхопоштовања или смирења. Јер ако би се неко удаљавао од Причешћа ради тога што не воли и гнуша га се, онда би он био осуђен не само на одлучење, већ на потпуну анатему”.

Довољно Божанствени Кирил и Јован Зонара су разобличили прикривено страхопоштовање немарних, које не доноси плод користи и спасења, већ рађа душевну смрт и потпуно лишавање вечног живота, који се задобија честим причешћивањем Божанским Тајнама. Јер онај ко заиста има страхопоштовања не само да не пренебрегава Господње речи и толика света правила – Апостолска, саборна и светоотачка, већ то не прихвата ни у својим мислима бојећи се суда и осуде ради немарности. О тим људима који имају истинско страхопоштовање говори Дух Свети преко пророка Исаије: “Али на кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхти од Моје речи” (Ис. 66, 2).

[Милан Меденица :)]

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p8

ПРИГОВОР 8

Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”

Тим људима одговара свети Александар Антиохијски: “Дешава се да се неки предају греху чак иако се ретко причешћују. Други пак причешћујући се чешће, чувају себе по правилу од многих зла бојећи се суда Причешћа. Дакле ако ми упадамо као сви људи у неке људске и опростиве грехе, или језиком, или слухом, или видом, или сујетом, или тугом, или гневом или било чиме сличним, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се Светим Тајнама, верујући да ће нам Причешће Божнаским Тајнама бити на очишћење од тих грехова. Ако ми чинимо неке тешке, лукаве и телесне, и нечисте грехе и злопамтила смо у односу на ближњег, онда не треба уопште да приступамо Божанским Тајнама док се не покајемо на достојан начин.

Пошто ми као људи телесни и слаби, упадамо у многе грехе, Бог нам је дао различите жртве за остављање грехова, које нас када их приносимо очишћују како бисмо приступили Светом Причешћу. Тако је и милостиња жртва која очишћује грехе. Постоје и друге спасоносне жртве за отпуштање грехова, како каже пророк Давид: “Жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети”60.

Ако ми приносимо Богу те жртве, онда чак иако имамо неке људске мане можемо приступити Светим Тајнама са страхом и трепетом, и умиљењем, и исповешћу, као што је то урадила крвоточива жена, плачуши и дрхтећи. Јер постоји грех на смрт, и грех на покајање, и постоји грех који захтева додавање пластера. Непрекидно покајање може све да исцели. Онај који приступа Светим Тајнама са страхом и трепетом, и исповешћу, и умиљењем добија опроштај, а онај који приступа без страха и с пренебрегавањем – добија казну. Такви не само да не добијају опроштај грехова, већ ђаво према њима има још већи приступ. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају отпуштање грехова, већ одгоне и ђавола од себе”.

Међутим без обзира на сва та неоспорна сведочења светих учитеља Цркве, неки се и даље не смирују

[Искушеник]

преподобни Никодим Светогорац (Агиорит)  

[w.a.mozart]

ja ne znam zašto ovi koji Hrista brane od nas,običnih vernika,uvek počinju od toga da se- koji se svake liturgije pričešćujemo,činimo to olako....

jednom sam rekao,ajd ponoviću... ja imam ČEŽNJU ZA SJEDINJENJE SA HRISTOM.... i to je jedino vredno što posedujem u životu i u to nikada neću posumnjati...

čežnja me,dakle,vodi putiru...a ne olako shvatanje...trebalo bi dobro da se zamislimo kod te reči... ČEŽNJA ....ZA SJEDINJENJE,ZA ZAGRLJAJ SA HRISTOM

[Дража]

Тим људима одговара свети Александар Антиохијски: “Дешава се да се неки предају греху чак иако се ретко причешћују. Други пак причешћујући се чешће, чувају себе по правилу од многих зла бојећи се суда Причешћа. Дакле ако ми упадамо као сви људи у неке људске и опростиве грехе, или језиком, или слухом, или видом, или сујетом, или тугом, или гневом или било чиме сличним, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се Светим Тајнама, верујући да ће нам Причешће Божнаским Тајнама бити на очишћење од тих грехова. Ако ми чинимо неке тешке, лукаве и телесне, и нечисте грехе и злопамтила смо у односу на ближњег, онда не треба уопште да приступамо Божанским Тајнама док се не покајемо на достојан начин.

Постоје и друге спасоносне жртве за отпуштање грехова, како каже пророк Давид: “Жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети”.

Ако ми приносимо Богу те жртве, онда чак иако имамо неке људске мане можемо приступити Светим Тајнама са страхом и трепетом, и умиљењем, и исповешћу, као што је то урадила крвоточива жена, плачуши и дрхтећи.Јер постоји грех на смрт, и грех на покајање, и постоји грех који захтева додавање пластера. Непрекидно покајање може све да исцели. Онај који приступа Светим Тајнама са страхом и трепетом, и исповешћу, и умиљењем добија опроштај, а онај који приступа без страха и с пренебрегавањем – добија казну. Такви не само да не добијају опроштај грехова, већ ђаво према њима има још већи приступ. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају отпуштање грехова, већ одгоне и ђавола од себе”.

Међутим без обзира на сва та неоспорна сведочења светих учитеља Цркве, неки се и даље не смирују

Није лепо причати о НЕЧИЈЕМ смирењу, а појединци то себи пречесто узимају за право. А ти НЕКИ које спомињеш брате се, наравно, слажу са Светим Оцима Цркве. Самим тим и са светим Александром Антиохијским. Све вам (нам) здраво и весело било и миломе Богу приступачно.

[Искушеник]

Није лепо причати о НЕЧИЈЕМ смирењу, а појединци то себи пречесто узимају за право. А ти НЕКИ које спомињеш брате се, наравно, слажу са Светим Оцима Цркве. Самим тим и са светим Александром Антиохијским. Све вам (нам) здраво и весело било и миломе Богу приступачно.

Дражо, те речи које коментаришеш и које си подебљао, нису Медине, већ речи преп. Никодима.

Није лепо препирати се са Светим Оцима 

[w.a.mozart]

[Милан Меденица :)]

Није лепо причати о НЕЧИЈЕМ смирењу, а појединци то себи пречесто узимају за право. А ти НЕКИ које спомињеш брате се, наравно, слажу са Светим Оцима Цркве. Самим тим и са светим Александром Антиохијским. Све вам (нам) здраво и весело било и миломе Богу приступачно.

Дражо, те речи које коментаришеш и које си подебљао, нису Медине, већ речи преп. Никодима.

Није лепо препирати се са Светим Оцима  0442_feel

брзоплето си реагвао дражо  :cheesy2: :cheesy2:

то је одавде, књига из мојег потписа ... тачно се види ко ју је прочитао а ко не ...

Душекорисна књига О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ

Свети Никодим Светогорац и Свети Макарије Коринтски

[Искушеник]

Ја још увек нисам прочитао књигу  0442_feel,

бацио поглед јесам, али прочитао нисам још увек  :cheesy2: