Свето причешће

[marija]

pozjem žemu koja je napustila muža tek kada ej u besvesnom stanju zbog batina završila u urgentnom centru

trpela je godinama jer joj je njen duhovnik rekao da trpi i da se moli

neka mi oproste svi sveštenici ali ja bih njenog duhovnika poslala na par dana takvog batinjanja pa neka joj onda daje savete da trpi..

p.s izvini omašila sam bila temu 0442_feel

[Маша]

Такође.

[After forever]

  Цитат

mašo nisu svi hrabri i jaki, nisu svi iskovani od istog materjala, nekima jednostavno treba da malo "opipaju" teren pa tek onda da se usude da pitaju tamo gde treba :smiley:

Na početku upravo na ovom forumu kad god bih postavila neko pitanje našao bi s eneko da mi mudruje kako treba da se obratim svom duhovniku

naravno da treba, ali to me ne sprečava da i dalje postavljam pitanja na forumu, slušam odgovore i rasprave, čitam replike, pa sa spiskom pitanja i podpitanja odem kod svog sveštenika

crvenilo

Хвала ти Лазарице  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='0703_read' />, погодила си жицу, управо тако се и ја осећам и драго ми је да знам да нисам једина, да је још неко пролазио кроз то.

[After forever]

  Цитат

Ја сам тек сад прочитао ово писмо. Он и те како треба да се причешћује и да верује и узда се у Господа.

Постоје Честице за болне (а он и јесте, како и сама кажеш, болестан) на којој се налази минимална количина Крви Христове (честице за причешће болесника се припремају на Велики Четвртак и чувају се целе године тако што се све осуши на специјалан начин, тако да алкохол све испари). Онда, уместо вина, да би болесник лакше могао да прогута честицу Тела и Крви Христове се користи обична вода. Дакле, неће уопште бити проблем да се причести и да упадне у опсаност да се врати алкохолизму.

Хвала Вам Оче, нисам знала да постоји ова могућност, свакако ћемо попричати са нашим свештеником. Цела ова прича ме је охрабрила. Сазнала сам, можда касније него што је требало, али опет боље икад него никад, да неке препреке које су пред нас постављене служе у ствари да ојачају нашу веру, а не да нас одврате од ње. И због свих нас који смо поклекли пред таквим препрекама, повукли се и побегли на другу страну, добро је да постоји место на коме неко може да ти помогне, ако ништа друго, бар да ухватиш залет и прескочиш их.

[cejovic vukman]

  Цитат

Уздржаћу се од коментара,већ сам једном оплео по распуштеницама и разведеним,али заиста се питам,чега се жене држе приликом одабира мушкарца... 0120_angryy

Drze se sledeceg:

1. Ne vole zene kosmurane,neoprane kose, koji izgledaju ka neke zene. Pouka, osisaj se, jadan, da izgledas ka cojek.

2. Zene vole kad je muskarac cist a ne da smrdi ispod pazuha. Pouka, obri se ispod pazuha.

3. Zene ne vole kad neko stalno kukumace. Pouka, prestani vise da se ponasas kao neka baba usidjelica.

[JESSY]

After forever, ne obracaj paznju na usamljene komentare, shvatila si da si ipak od vecine dobila podrsku i saosecanje. Iznad svega je ipak LJUBAV

[marija]

kada nekoga život dotakne svojim užarenim prstima i ostavi mu ožiljak na srcu i duši uglavnom bira između dva puta - jedni postanu saosećajni sa drugima i nauče da u svakom ljudskom biću vide i božansko: drugi postanu ogorčeni i samo u sebi vide božansko a u svima drugima ljudsko

ima i onih retlih koji se ne menjaju , ostaju uvek isti,,,,

after, ne postoje glupa pitanja, postoje samo glupi odgovori, to je moj stav

[Маша]

  Цитат

After forever, ne obracaj paznju na usamljene komentare, shvatila si da si ipak od vecine dobila podrsku i saosecanje. Iznad svega je ipak LJUBAV

Које ''усамљене'' коментаре?

Да се ипак прво обрати свештенику?

По теби је љубав да се обрати прво нама?

Мислим, шокирана сам.

[JESSY]

  Цитат

kada nekoga život dotakne svojim užarenim prstima i ostavi mu ožiljak na srcu i duši uglavnom bira između dva puta - jedni postanu saosećajni sa drugima i nauče da u svakom ljudskom biću vide i božansko: drugi postanu ogorčeni i samo u sebi vide božansko a u svima drugima ljudsko

ima i onih retlih koji se ne menjaju , ostaju uvek isti,,,,

after, ne postoje glupa pitanja, postoje samo glupi odgovori, to je moj stav

DA, BAS TAKO...

[Маша]

Наравно нема морања, свако бира којим ће путем и којим ће темпом. Да ли ће ићи директно или заобилазницама, зависи од тога колико му је битно не/губљење драгоценог времена.

Лично, преферирам директ и негубљење времена.

Мада можда када будем имала неких већих проблема у животу, пошто их до сада јелте нисам имала, и ја схватим ово о чему ме поједини овде уче.

[Искушеник]

28.фебруар/13.март - Охридски пролог (Св. Владика Николај)

"БЕСЕДА

о храни душевној

Ја сам хлеб Живота (Јов. 6, 48)

Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: "Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну. и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших." Послуша младић старца и поврати се у живот.

Храннмо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.

О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин."

[Искушеник]

" Литургија је икона Царства Небеског. Упоредићемо је са иконом св. Георгија; нека ми сам Господ и св. Георгије опросте! Да ли би се ико усудио да изгребе или на б ило који други начин наружи ту икону св. Георгија од побожних људи који долазе редовно на Свету Литургију,а не причешћују се. Наравно да не би нико ни помислио да то уради плашећи се,јер зна колики је то грех. А не зна да још већи грех чини кад се не причешћује,јер тако не ружи икону једног Светитеља,него целог Царства Небеског где су сви свети сабрани око престола Божијег,јер не причестивши се одбија зајдницу са њима. И како је већ у Цркви са својом браћом која су се причестила,он бива као огреботина,непотпуност на тој земаљској Икони Небеске Цркве."

(Блаженопочивши жички старац архимандрит Герасим)

[trapa]

  Mitropolit Kalist Ver:

Mitropolit Kalist Ver dobro poznat našim čitateljima, ne samo blagodareći njegovim knjigama, čiji se tiraži brzo rasprodaju. Prošle godine  internet prezentacija „Pravoslavlje u Ukrajini“ opublikovalo je intervju s tim istaknutim savremenim bogoslovom i crkvenim radnikom, gde su se pokretala pitanja jedinstva Crkve i položaja pravoslavlja u Ukrajini. Danas vam mi predlažemo upoznati se s pastirskom stranom služenja vladike Kalista, arhijereja Konstantinopoljske Patrijaršije i Oksfordskog profesora.

Naš razgovor s uvaženim bogoslovom doticao se danas aktuelnih pitanja pripreme Svetom Pričešću, odnosu pričešća prema ispovesti i nekim od razlika u grčkoj i ruskoj praksi.

Prošle godine u Moskvi organizovan je okrugli sto tema je bila pastirsko savetovanje, na kome se raspravljalo o pitanjima posta, molitvenog pravila i ispovesti pred pričešće. U Ruskoj Crkvi se udomaćila tradicija da je obavezno pred Sveto Pričešće postiti tri dana, pročitati tri kanona i molitve pred pričešće, a takođe je obavezno ispovediti se. Šta vi mislite, dali se može olakšati i uprostiti priprema ljudi pred pričešće?

Mi smo obavezni uzeti u obzir tradiciju svake pomesne Crkve i potrebe ne menjati iznenedno. Postavljeno od vas pitanje je vrlo važno, posebno za nas koji živimo na Zapadu, gde pravoslavni grci žive bok uz bok sa rusima katkada nalaze se čak pri istoj parohiji, kako je na primer u Oksfordu. Lično ja podržavam često pričešćivanje. Često no ne lakomisleno ili ne pažljivo. Često pričešćivanje da, no uvek sa potrebnom pripremom. Šta se podrazumeva pod potrebnom pripremom?

Kao prvo, što se tiče tajne ispovesti. U vizantijskoj i savremenoj grčkoj tradiciji, koliko ja mogu to videti, nikada nije traženo da se svaki puta ispoveda pred pričešće. Ispovest i Pričešće se uzimaju kao dve odvojene tajne. Nije mi poznato, da su Vasenjenski Sabori donosili bilo kakve kanone u odnosu na obaveznu ispovest pred pričešće. Taj običaj je imao osnovu u Rumunskoj i slavenskim crkvama. Ja dajem prednost grčkom prilazu ovom pitanju. Pri tom je svaki hrišćanin obavezan regularno ispovedati se, no nije obavezno svaki put kada pristupa Pričešću.Takva je praksa u Oksfordu, kako kod grka tako i kod rusa. Ja bi hteo da ispovest razmatramo kao odvojenu tajnu, a ne prosto element pripreme pred Sveto Pričešće. Ja razumem da, u Rusiji postoje pastirske poteškoće, gde vrlo mnogo ljudi želi da pristupi pričešću, a sveštenici prosto nemaju dovoljno vremena da saslušaju sve ispovesti. Mislim, da bi bilo bolje ne ispovedati se tako često, da bi ispovest bila shvaćena ozbiljnom tajnom. Da bi bilo dovoljno vremena za onoga koji se kaje da svoje srce otvori, a za sveštenika da ozbiljno istraži njegovo duhovno stanje, što je nemoguće napraviti, kada za onim koji se kaje stoji i čeka na ispovest stotinu ljudi.

Postavlja se pitanje: kako ja mogu pristupiti Svetom pričešću, ako sam za vreme od zadnje ispovesti, napravio neki greh? Iako ne tako veliki i strašan greh, kao ubistvo i preljuba, nego svakidašnji greh, no ipak je greh.

Vi ste savršeno u pravu: mi smo svi grešnici i grešimo svaki dan i čas. Trebamo razdvojiti  više ozbiljnije grehe, koje moramo neodložno ispovediti i manje ozbiljnije grehe. Naravno, takva kategorizacija greha nemože u potpunosti biti osnovana, jer pred licem  Božijim svaki je greh ozbiljan, no ipak mi možemo razlikovati greh šta je za hitno ispovedanje ili šta može pričekati.

Ako je bilo ko sgrešio preljubom on je obavezno dužan ispovediti se i poneti određenu epitimiju. S druge strane ako smo sgrešili mišlju, to nije prepreka da se mi pričestimo. Ako smo se grdno posvađali s drugom, najpre smo se dužni pokajati zbog toga, pre nego što pristupimo Pričešću; no ako je ta svađa bila letimična i mi smo se odmah pomirili, čini mi se da, se mi zbog toga greha možemo pričestiti bez ispovesti. Dajte prvo da shvatimo, zašto se Pričešće daje za oproštaj grehova, jer mi takve reči govorimo pred pričešće. Iako, naravno, Pričešće ne zamenjuje ispovest. Osim toga, u molitvama pred Pričešće mi tražimo oproštaj za grehove.

Vratimo se takvom aspektu pripreme za Pričešće kao što je post.

Tradicija postiti tri dana ili nedelju pred Pričešće je takođe mesni ruski običaj. Ako potražimo u kanonima ili u odlukama Vaseljenskih sabora, takvog kanona, propisa nećemo naći. Kanoni govore o postu sredom i petkom, o četiri višednevna posta u toku godine. Osim toga, u bogoslužbenim knjigama mi nailazimo na upućivanje na još nekoliko posnih dana, naprimer; dan Usekovanja glave Jovana Krstitelja ili praznik Časnog Krsta Gospodnjeg. No u kanonima nije ništa rečeno o neophodnosti postiti tri dana ili celu nedelju pred pričešće. Pre bih rekao da se, potreba za ispovešću pre svakog pričešćivanja i postiti tri dana ili nedelju pojavila tada, kada su se ljudi počeli ređe pričešćivati, jedan i tri-četiri puta u godini. Ja to vidim kao nazadovanje. U drevnoj crkvi hrišćani su se pričešćivali svake nedelje. Smatram da, u tim Crkvama, gde je pričešće postalo retko, ne bi bilo dobro naglo menjati tradiciju i tražiti da se ljudi pričešćuju svake nedelje. No uveren sam da pričešćivati se dva-tri puta u godini nije dovoljno. U praksi je vrlo dobro pristupati Pričešću svake nedelje. Zato ću reći da: postite sredom i petkom, uzdržavajte se subotom uveče, ispovedajte se bar jedan put u mesecu, ali pričešćujte se po mogućnosti često. Takvu praksu preporučujem ljudima, koje spremam pristupanju Pravoslavnoj Crkvi. Ako se čovek pričešćuje jedan put u mesecu ili ređe, ja kažem da je to suviše retko. Ako se osvrnemo na praksu drevne Crkve i učenje svetih Otaca, videti će mo da oni svedoče o čestom pričešćivanju. Ne samo rani Oci Crkve, nego i  kasniji, kao Sveti Simeon Novi Bogoslov ili Nikodim Svetogorac koji je živeo u 13 veku, pisac „Dobrotoljublja“, govore u korist čestoga pričešćivanja. I ja smatram da je pokret u Grčkoj Crkvi za često pričešćivanje, dobra pojava. I pozdravljam to da se ljudi često pričešćuju. Smatram da pravila u odnosu na ispovest i post pred Sveto Pričešće mogu biti izmenjena. No ta se pitanja nalaze u kompetenciji pomesnih Crkava.

Sećam se kada sam tek primio pravoslavlje pedeset godina nazad, sveštenik na liturgiji je izlazio s Čašom i izgovarao „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite“, no niko nije pristupao. Niko se nije pričešćivao. Još sam tada osetio da to nije ispravno. Danas na Zapadu u pravoslavnim crkvama pričešćuju se skoro svi. I ja sam radostan zbog toga. Naravno, pričešćujemo se zato ne što smo uvereni u sopstvenu pravednost, nego zato što verujemo u milost Božiju. Prilazimo Svetoj Čaši zato što smo prizvani, jer Pričešće mi zovemo Svetim Darovima. Pričešće nije nešto što se može zaraditi ili zaslužiti, to je uvek slobodni dar ljubavi Božije.

Pred pričešće sveštenik vozglašava „Svetinje svetima“, u smislu „sveti Darovi za one koji su sveti“, na što hor odgovara: „Jedan je Svet, jedan Gospod Isus Hristos...“. Međutim mi nismo sveti u tom smislu, no ipak smelo pristupamo pričešću... S druge strane, znamo, u Novom Zavetu i u liturgijskim tekstovima svetima se nazivaju svi pravoslavni hrišćani ko nije odlučen od crkve za posebno teške grehove. Kako se u tom slučaju odnosi svetost i lično moralno savršenstvo čoveka?

Pre svega, ako govorimo o pojmu svetosti, treba iskoristiti tri reči: Jedan, pojedini, svi. Jedan svet – Isus Hristos. Svetost pripada Bogu, samo je On svet po Svojoj prirodi. Mi možemo biti sveti samo kroz sudelovanje u svetosti Božijoj. Dalje, mi govorimo da su svetosti prizvani svi. Kada apostol Pavle adresuje svoje poslanice svima svetim u Rimu, u Kološanu, i.t.d., on se obraća hrišćanskim opštinama. Takođe i apostol Petar piše o hrišćanima kao o „svetom narodu“. U tom smislu sveti su svi hrišćani. Na kraju mi govorimo o tim svetima koji su proslavljeni Crkvom i koji su uneseni u crkveni kalendar.  To isto možemo reći i o sveštenstvu. Samo je jedan Prvosveštenik – Isus Hristos, kako se kaže u Poslanici Jevrejima. Zatim, kroz krštenje svi hrišćani postaju sveštenici, kako piše apostol Petar, nazivajući hrišćane ne samo svetim narodom, nego i „carskim sveštenstvom“. Dalje, sveštenici postaju pojedini – koga je Crkva izabrala i postavila na tu službu kroz polaganje ruku. Na taj način i kod svetosti i sveštenstva postoje tri nivoa.

Pozvani smo svi da budemo sveti. Zato, ako prilazim Pričešću, neradim to zato što sam već svet, nego zato što sam grešnik, koji treba pomoć Božiju, koja mi se daje kroz Sveto Pričešće. Razume se da, pojedini ljudi iz razloga učinjenoga greha nemogu primati Pričešće. Naravno, Pričešće nije nagrada svetima, nego pomoć grešnima. U pojedinim žitijama nalazimo, da pojedini sveti posle pričešća nisu dugo pristupali ponovo Svetoj Čaši, kao naprimer sveta Marija Egipćanka. Ona se pričestila u hramu Groba Gospodnjeg, a zatim je otišla u pustinju, gde mnoge godine nije primala Svete Darove, pričestila se tek na kraju zemaljskog života.

Može li to biti opšte pravilo?

Naravno, to nije opšte pravilo. To je pravilo za svete, koji u toku mnogih godina mogu živeti jednim Pričešćem. No mi smo dužni pričešćivati se često. Ne zato što smo sveti, nego zato što smo slabi i imamo potrebu u pomoći u blagodati.

Koje mesto u pripremi za pričešće zauzima moralno savršenstvo? Kod nas u Kijevu mnogi se ljudi ispovedaju i pričešćuju svake nedelje, a biva i to da pojedini iz njih, pošto su se ispovedili uoči Pričešća, ujutro opet traže da se ispovedaju, zato što su u toku večeri i noći nečim sagrešili. Ili neblagočestivim mislima, željama srca ili drugim. Osim toga, mnogi hrišćani svaki put iz nedelje u nedelju ispovedaju jedan te isti greh. Kako je moguće davati obećanje na ispovesti da se neće ponavljati ti „svakidašnji“ gresi, ako ja tačno znam da ću ih opet napraviti?

Suviše čest odlazak na ispovest može značiti kao svojevrsno sujeverje. Treba zapamtiti da je Pričešće blagodat, a demon ne želi da mi primamo blagodat. I on traži bilo kakav način da nas spreči da se mi pričešćujemo. Kada se dogodi da nas spopadne grehovna misao čak za vreme Božanstvene liturgije, treba da se pokajemo u sebi, pošto je to demonsko iskušenje i da pristupimo Pričešću. Blagodat koja se daje tajnom ispovesti i pokajanja, vrlo je važna za svakoga od nas. Dužni smo uzeti na sebe odgovornost „kretati se svojom dionicom“. Ne sme se pretvarati ispovest u mehaničko prebrojavanje jednih te istih greha. Ona je potrebna biti dosta retkom, da postane događaj, stvarnog otvaranja svoga unutrašnjeg stanja. Svaki dan u večernjim molitvama mi se molimo za oproštaj naših sagrešenja. I ako se mi iskreno molimo Bog će nam oprostiti taj čas. No to ne znači da na ispovest ne treba ići. Neki naši postupci su prepreka pričešću sve dotle dok ih ne ispovedimo. Obavezni smo se ozbiljno odnositi prema pokajnim molitvama iz našeg svakodnevnog pravila. Ispovest ne treba da bude suviše česta. S više odgovornosti treba da prilazimo tome pitanju. Česti odlasci na ispovest obezvređuju je. Treba da shvatimo da zaista imamo potrebu u tome da, opet i opet ispovedamo jedan te isti greh. Ne treba, zato što se gresi ponavljaju, izbegavati ispovest. Jednostavno za noć mi nećemo postati sveti. Potrebna nam je borba, neprestani asketski napor nad nama. No Božija blagodat u nama čini promenu. Moguće je, mi ju ne primećujemo, no ona se dešava. Uz pomoć svakodnevnih napora, blagodati Božije, ispovesti, a pre svega pričešća možemo se kretati napred – smireno i tiho.

Postoji i to da se ljudi razočaravaju u svoje napore, pošto ispovedaju jedno te isto,  pričešćuju se, a nikakve promene na bolje nema. To se posebno oseća u velikim gradovima s njihovom sujetom, kada čoveku ne ostaje mnogo vremena za duhovni život. Posao, dugi krivudavi put u gužvi, porodične brige... Svi ne nalaze vremena čak ni za jutarnje i večernje molitve.

Na samom delu mi klirici, a posebno monasi koji ne trebaju da se brinu o porodici i deci, shvatamo te uslove u kojima žive porodični hrišćani. Ljudi su prinuđeni mnogo raditi, dugo putovati na posao i kući, a kada se vrate kući mnogo posla ih čeka da urade... Moramo da shvatimo te nejednostavne uslove, u kojima žive mnogi mirjani. Ne gledajući na to, svaki hrišćanin može naći bar malo vremena uveče i ujutro da se pomoli pred ikonom. Čak pet minuta uveče i ujutro imaju mnogo značaja.  Te minute zadaju „smer“ celom danu i dubinu koju je drugačije ne moguće dostić. Potrebno je reći i o kratkim molitvama koje je moguće proiznositi tokom dana. Možemo se moliti i dok se tuširamo, dok putujemo u metrou, vozimo kola ili stojimo u gužvi. Možemo koristiti kratke molitve na primer, Isusovu molitvu: „Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj me grešnog“, ili „Slava Tebi Gospode, slava Tebi“, ili „Presveta Bogorodice spasi nas“ ili bilo koju drugu kratku molitvu. Tako se možemo moliti u čak najzauzetije vreme, ili, na primer, kada idemo iz jednog mesta u drugo. Veoma je važno videti, da osim specijalno odvojenog vremena za molitve pred ikonom (koje je potrebno svakom od nas) postoji mogućnost slobodno moliti se i u toku dana, na bilo kom mestu. No ako se hoćemo moliti u toku dana potrebno je izabratai kratke molitve poput Isusove molitve. Izgovarati Isusovu molitvu možemo uvek: kada nešto čekamo, kada putujemo, hodamo, u toku promene zadatka na poslu itd. Apostol Pavle kaže: „Molite se neprestano“. On govori o tome da je to veoma teško, odpočinje se s veoma prostim: s čestim i kratkim molitvama u toku dana. Pomoću takvih molitava mi možemo ispuniti sav svoj dan prisustvom Hrista - i to je put prema istinskoj molitvi. Tražite Hrista svagde. Isusovu molitvu mogu izgovarati ne samo klirici i monasi, nego i mirjani koji imaju porodicu i mirske obaveze. Držite Isusovu molitvu u svakom momentu, osim,  kada se od vas iziskuje povišena koncentraciona pažnja. Možemo objediniti vreme molitve i rada. Učiti se takom načinu Isusove molitve je vrlo važno u našem svakodnevnom životu. Takođe decu učiti Isusovoj molitvi. Oni mogu s vremena na vreme ponavljati Isusovu molitvu još od predškolskog uzrasta, zato što je ona kratka i jednostavna.

Apostol Pavle kaže: „Uvek se radujte. Neprestano se molite. Za sve blagodarite“. Veoma je teško radovati se svagda i blagodariti, kada vidiš koliko je zla u ovom svetu.

Ne zaboravljajte da je, ljubav Hristova jača, nego bilo koje zlo u našim srcima. Vaskrsli Hristos je jači od svakog zla. Verujte da je vaskrsli Hristos uvek sa nama i da nam daje Svoju blagodat.

[karadjordje]

-    Ja sam okoreli pušač. A, čuo sam da posle Svetog Pričešća nije dozvoljeno pušenje. Da bacim cigarete, ne mogu, ma kako da sam se trudio. A savest me muči i ne dozvoljava mi da pristupim Svetoj Tajni. Kako da živim? Pomozite. Jurij

Odgovara protojerej Mihail REZIN, nastojatelj Znamenske saborne crkve grada Ardatova Njižegorodske oblasti, duhovnik rehabilitacionog centra „Vera.Nada.Ljubav“

-    Poštovani Jurij, naravno – pušenje je navika, od koje se po mogućnosti moramo odvići. Ali, ako čovek puši godinama ili desetinama godina, malo ko će moći da se odrekne pušenja odmah. Nekim starim ljudima čak ni lekari ne preporučuju da naglo ostave  pušenje, jer se njihov organizam za 40-50 godina pušenja, toliko navikao na nikotin, da naglo isključenje razmene tih materija u organizmu čoveka, koji je inače već oslabio od bolesti  i starosti, ne bi bilo svrsishodno. Ali, to je izuzetak. Mladim ljudima i ljudima srednjih godina treba što je moguće pre da prestanu da truju svoj organizam. Ipak, pušenje ne može da bude povod da se čoveku zabrani Pričešće.

Mnogi, koji danas dolaze u hram, ljudi su srednjih godina i već na svojim plećima imaju ozbiljne grehe. Naravno, ima već mnogo pušača i među maloletnicima, koje ja duhovno vodim, kao i među štićenicima našeg centra. U asocijalnoj sredini teško je da se ne zapali cigareta. Mnogi, kada počnu da se ispovedaju i pričešćuju, žele da prestanu da puše...Ponekad, kad vidim da čovek već moralno pati zbog pušenja, na ispovesti predlažem da pred Krstom i Jevanđenjem da zavet da neće pušiti pola godine. Ali, to je veoma velika odgovornost za sveštenika, Jer, ako čovek, predajući se emocijama, da zavet, a zatim padne, može i u veri da oslabi. Zbog moje krivice... Zato pušačima ne dajem tako često da daju zavet, dakle, samo ako vidim njihovu odlučnost da ga ispune i izdrže. Neki ne samo da su izdržali, nego im se smučio ukus cigareta i bacili su ih zauvek.

Ali, ponavljam, zavet Bogu je prilično ozbiljna stvar, da bi se savetovao svakom pušaču. Po pravilu, takvima ja savetujem da na večernjoj ispovesti ne puše do jutarnje službe i posle Pričešća, ako je moguće sat, dva, a, ako uspeš i duže – odlično!

-    „U jednome ste vi u pravu – pušiti odmah posle pričešća je strašno i grozno. Ali, zar je moguće da se ni jedan sat ne možete uzdržati? Ostavite ujutru cigarete kod kuće, a posle službe pokušajte da na nekom tihom mestu prošetate, ( dobro je ako je usput šuma ili park), pa da u šetnji razmisliš o  večnosti. Pre svega, u to vreme vama se neće javiti želja za pušenjem, jer dejstvovati Blagodat Božija. A možda ćete vremenom pomoću  Božijom smoći snage i da se izbavite od te ružne navike. Ali, to što vi želite i imate potrebu da se pričestite i ne pričešćujete se, nije ispravno. Ja mislim da se vi i ne ispovedate, inače bi to vama objasnio sveštenik na ispovesti. Zato vam želim da se što pre spremite i dođete na ispovest. Samo sveštenik može na neko vreme da odluči čoveka od pričešća, da odredi epitimiju. Nedopustivo je da mirjanin sam sebe odluči od pričešća.

PUŠENJE – KOMENTARI

Vladislav M.

Grci i sada puše, iako su o svemu upoznati. Ovaj sveštenik sve ispravno piše, ja se sa njim slažem. Jednostavno fraza: „ Čuo sam da posle Svetog Pričešća pušenje nije dozvoljeno “, kao da potiče iz serije OBS.

Kod staroveraca pušenje je od davnina zabranjeno, ako se ne varam.

Jurij Timčuk

Mislim da pozivanje na Grke nije sasvim ubedljivo. Ozbiljna istraživanja o štetnosti pušenja su izvršena  tek u XX veku. Crkva još nije prihvatila jedinstveno rešenje kako da se odnosimo prema tim rezultatima. A to znači da su i svetitelji, tim pre klirici Grčke Crkve, grešili u neznanju.

Vladislav M

Ali, ako uzmemo u obzir da se u Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi pušenje među sveštenstvom ne smatra nečim naročito ružnim,  ovo pitanje otpada samo po sebi. Pa i kod nas su poznati svetitelji koji su pušili. Ja lično ne pušim.

Aleksandar 70

Rizikujem da sa vama podelim  svoje iskustvo. Bio sam pušač sa stažom od nekoliko desetina godina. Istina, bacio sam cigarete u 20. Godini, a počeo sam da pušim od 15. Godine. I od tada nisam pušio jednu celu godinu. To je bilo u vreme kada sam služio vojni rok. Cigarete sam bacio zbog neuzvraćene ljubavi. Prosto sam sebi utuvio u glavu da ako bacim cigarete i time prinesem žrtvu, tako sam ja to tada shvatao, da će me ona ipak zavoleti. Nije me zavolela, ali to suštinu ne menja. Dakle, bacio sam cigarete i stvarno godinu dana nisam pušio, a onda se pojaviše razlozi da zapalim. Naime, došao sam kući na odsustvo ...Tu su stari drugari i sve ostalo... Drugi put sam bacio cigarete u 25. godini, nakon čega sam shvatio da se od duvana tako lako neću odvojiti. Zato sam tokom naredne četiri  godine pušeći, cigarete bacao u mislima, odnosno, stalno sam se u mislima spremao se da ih bacim.

Sada shvatam da možeš da se spremaš da baciš cigarete koliko god hoćeš vremena, recimo 5 ili 10 godina,  ali da tokom ostalih godina, godina za otpuštenje grehova, nikada ne zapališ. c  Znači, godie u togu kojih sam i pušio i ostavljao cigarete, nisam proživeo uzalud, ako bismo po tome. Ali, u 28. godini se desio skandal i razlaz sa mojom porodicom. Supruga i ja po karakteru se  nismo slagali... Opet sam zapalio... Međutim, nakon nekoliko godina, moj otac, okoreli pušač, pod pritiskom lekara,  odjednom ostavi cigarete. Ja nisam mogao da verujem da moj tata ne puši. Ali, nakon godinu dana je ponovo zapalio. Pričao  je tada da se za tu godinu dana nepušenja sam uverio da može da živi bez cigareta. Zato je nakon godinu dana nepušenja dozvolio sebi da zapali cigaretu. I eto...Opet je počeo da puši.

U to vreme sam i ja pušio, ali, kao i svaki pušač, stalno sam razmišlljao kako da se izbavim od te pogubne navike. Tada sam shatio da onaj ko baci cigarete nikako ne sme ni jedan dim da povuče. I u 39. godini ponovo sam bacio cigarete. Ne  pušim već pola godine. Ka tome sam išao tokom mnogih godina. Ja nisam žurio sa bacanjem cigareta, ali, sa svakom kupljenom kutijom i svakom zapaljenom cigaretom, razmišljao šta će mi to? Tako sam se ja u svojim mislima zaista  spremao da ostavim pušenje. I moj um se navikao na to da je pušenje loša navika i da ono ubija i mene i one, koji su oko mene.

A onda sam jednog trenutka osetio da mogu da ne pušim. To se dogodilo jedne večeri. Bio sam sav obavijen duvanskim dimom a i željom da samo još jednom, odnosno poslednji put povučem zadnji dim...I, povukao sam taj dim...Ujutru narednog dana nisam pušio i sećam se da mi nije bilo preterano teško. Sada je najvažnije da ne povučem taj „zadnji“ dim, jer, ja sam već taj dim poslednji put uvukao u sebe i vrlo dobro znam da nikakvu radost nisam osetio,  na protiv, osetio sam gotovo gađenje, jer,  taj zadnji dim će, ustvari, postati    p r v i  za nekoliko narednih desetina godina. Ja to tačno znam i iz iskustva lično, a i iskustva mog oca.

Zaključak je sledeći: Svi vi, koji želite da prestanete da pušite, ne žurite. Pušite mirno i odmereno, naslađujte se tom grehovnom strašću, ( jer, svaki greh je sladak, ali o tome ćemo kasnije?), ako time možeš da se naslađuješ, a uvek misli o tome da je možda baš ova cigareta možda poslednja. I kada osetite da je, eto, to baš  ta cigareta...više nikada ne pušite, nikada!

Razume se, pokajanje, ispovest, Pričešće – to je ono što nam dozvoljava da se preobrazimo i da se izbavimo od svake propasti. Ali, bez Svetih Tajni i pomoći sviše, ništa se ne može postići. To je glavno! Ništa nam nije dato da sami odolimo nečemu i da pobedimo nešto... To možemo samo samo pomoću Tvorca.

Za verujućeg čoveka pomoć Višnjih Sila je jedina nada, ne samo kod prestanka pušenja, već i kod stremljenja ka večnosti. Dakle, treba da budemo poslušni svom Nebeskom Ocu. On je milostiv i voli nas tako kako ni mi sebe sami ne znamo da volimo.

Oprostite, ako sam sve ovo rekao smućeno i nejasno, ako sam rekao nešto nepravilno i tako izokrenuo suštinu svog iskustva i tim pre naveo nekoga u iskušenje.

Jovana S.

Glavna motivacija za ostavljanje cigareta, bio je moj stid pred  malom ćerkicom. Ja sam sebe tako  prezirala, da sam prosto sebi zabranila da kupim novu kutiju cigareta, bacivši prethodno celo paklo. Veoma je bilo značajno i to što u mojoj porodici nije bilo pušača.

                                                                Prevod: Tankosava Damjanović

23. februara 2010.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4545

[Ivan Vladimir]

nadam se da me neće brisati  0203_cool

ali na ovo pitanje dajem odgovor...

znam da mogu, al' dal' smeju...to će pametniji!

319.gif