Dokazi za evoluciju : Biogeografija

[sqny]

• Gotovo je smešno i napominjati, ali moram, zbog više od 40 posto Amerikanaca koji Bibliju prihvataju bukvalno (nad čim sam već jadikovao u prvom poglavlju): zamislite kakva bi trebalo da bude geografska rasprostranjenost životinja da su se sve razišle po svetu iz Nojeve barke. Zar se u tom slučaju ne bi raznolikost vrsta smanjivala po nekoj zakonitosti što se više udaljujemo od epicentra - što bi možda mogla biti planina Ararat? Nema potrebe isticati - ne vidimo takvu zakonitost.
• Zašto bi svi ti torbari - od sićušnih torbarskih miševa do džinovskih kengura i diprotodonata, koala i kengura iz familije Peramelidae - zašto bi svi ti torbari, a baš nijedan placentalni sisar, masovno migrirali od planine Ararat do Australije? Kojim putem su išli? I zašto ni jedan jedini član tog lutajućeg karavana nije zastao na putu i tu se nastanio - možda u Indiji ili Kini ili nekom skrovištu na dugačkom putu svile? Zašto je celokupan red Edentata (svih dvadeset vrsta armadila, uključujući i izumrlog džinovskog armadila, svih šest vrsta lenjivca, uključujući izumrlog džinovskog, i sve četiri vrste mravo- jeda) odmarširao pravac u Južnu Ameriku, ne ostavljajući usput za sobom ni traga, nijednu kožu, krzno ni oklop? Zašto im se pridružio i ceo infrared kaviomorfnih glodara, uključujući morske prasiće, agutije, pake, marae, kapibare i mnoge druge - cela velika grupa glodara karakterističnih za Južnu Ameriku, kojih nema nigde drugde? Zašto je celokupan podred majmuna, Platyrrhini (širokonosci), završio u Južnoj Americi i nigde drugde? Zar bar neki od njih nisu mogli da se pridruže ostalim majmunima, podreda Catarrhini (uskonosci), u Aziji ili Africi? I zar se baš nijedna vrsta iz podreda Catarrhini nije mogla obreti u Novom svetu, zajedno s majmunima podreda Platyrrhint? Zašto su svi pingvini krenuli u dug gegajući pohod na jug, na Antarktik, a ni jedan jedini na jednako gostoljubivi Arktik?
• Pralemur, opet vrlo moguće jedna jedina vrsta, obreo se na Madagaskaru. Danas tamo živi trideset sedam vrsta lemura (a bilo je još par vrsta koje su izumrle). Po veličini se kreću od pigmejskog mišjeg lemura, sitnijeg od hrčka, do džinovskog lemura, nalik medvedu, koji veličinom nadmašuje gorilu, a izumro je prilično nedavno. I svi su oni, ali do poslednjeg, baš na Madagaskaru. Nigde drugde na svetu nema lemura, a na Madagaskaru pak uopšte nema majmuna. Šta, zaboga, tih 40 posto poricatelja istorije misle, kako se to desilo? Da li je svih trideset sedam i više vrsta lemura kolektivno prodefilovalo niz brodske stepenice Nojeve barke i u vidu prugastog repa (doslovno tako, u slučaju prstenastorepog lemura) odmaglilo na Madagaskar, ne ostavljajući ni jednog jedinog zalutalog člana negde usput, ali baš nigde uzduž i popreko prostrane Afrike?
• Ponavljam, žao mi je što iz teške artiljerije gađam krhki, maleni mehur od sapunice, ali moram, pošto više od 40 posto američkog naroda doslovno veruje u priču o Nojevoj barci. Trebalo bi da ih možemo ignorisati pa da se bavimo svojom naukom, ali ne možemo to sebi priuštiti jer oni upravljaju nastavnim odborima, školuju decu kod kuće kako bi ih sprečili da čuju prave naučne predavače, a u tih četrdesetak posto spadaju i mnogi članovi Kongresa Sjedinjenih Država, guverneri pojedinih država, čak i kandidati za predsednike i potpredsednike. Oni imaju novac i moć da grade institucije, univerzitete, čak i muzeje u kojima deca jašu mehaničke modele dinosaurusa u prirodnoj veličini, za koje im je svečano saopšteno da su, u svoje vreme, koegzistirali s ljudima. A, kao što pokazuju nedavne ankete, za njima mnogo ne zaostaju ni Britanci (ili bi bilo bolje reći ,,ne prednjače" mnogo), kao ni delovi Evrope i najveći deo islamskog sveta.
• Čak i ako ostavimo Ararat po strani, čak i ako ne ismevamo one koji mit o Nojevoj barci shvataju doslovno, slični problemi se odnose na bilo koju teoriju zasebnog nastanka vrsta. Zašto bi svemoćni tvorac odlučio da smesti svoje brižljivo napravljene vrste na ostrva i kontinente sledeći tačno takav obrazac koji neodoljivo sugeriše da su evoluirale najednom prostoru i odatle se proširile? Zašto bi lemure smestio na Madagaskar i nigde drugde? Zašto bi Platyrrhini majmune slavio sumo u Južnu Ameriku,a Catarrhini majmune samo u Afriku i Aziju? Zašto na Novom Zelandu, izuzev slepih miševa koji su mogli da dolete, uopšte nema sisara? Zašto životinje na ostrvima u nizu najviše liče na one sa susednih ostrva, i zašto gotovo uvek podsećaju - manje, ali i dalje nepogrešivo - i na životinje s najbližeg kontinenta ili velikog ostrva? Zašto bi tvorac u Australiju stavio samo torbarske sisare, opet uz izuzetak slepih miševa koji su mogli da dolete i onih sisara što su mogli stići u plovilima koja su napravili ljudi? Ako uzmemo u obzir sve kontinente, ostrva, jezera, reke, svaki planinski vrh i dolinu, šumu i pustinju, jedino smisleno objašnjenje rasprostiranja biljaka i životinja opet je ono koje nalazimo u Darvinovom zapažanju o galapagoskim zebama: „Moglo bi se pomisliti da je od prvobitnog malog broja... jedna vrsta uzeta i modifikovana za različite svrhe".
• Darvin je bio fasciniran ostrvima i tokom putovanja na Biglu nekoliko je prepešačio uzduž i popreko. Čak je došao do iznenađujuće istine o tome kako je nastala jedna brojna vrsta ostrva, ona koje grade životinje zvane korali. Tek kasnije je uvideo da su ostrva i arhipelazi ključni za njegovu teoriju pa je izveo i nekoliko eksperimenata da bi razjasnio sumnje o teoriji geografske izolovanosti kao uvodu u specijaciju (iako nije koristio tu reč). Na primer, dugo je držao semenje u morskoj vodi i pokazao da je pojedino sačuvalo sposobnost klijanja i pošto je ostalo u vodi ono vreme za koje bi moglo doploviti od kontinenata do obližnjih ostrva. S druge strane, otkrio je da jajašca žabe u morskoj vodi odmah uginu i upotrebio to saznanje da objasni jednu značajnu i upadljivu činjenicu o geografskoj rasprostranjenosti žaba:
  • Što se tiče odsustva čitavih redova životinja na okeanskim ostrvima, Bori St. Vincent (Bory St. Vincent) je odavno primetio da se vodozemci (žabe, žabe krastače, repati vodozemci) nikad ne nalaze ni na jednom od mnogih ostrva koja su rasejana po velikim okeanima. Ja sam se trudio da proverim to tvrđenje, i našao sam da je ono sasvim tačno. To potpuno odsustvo žaba, žaba krastavica, i repatih vodozemaca na tako mnogim pravim okeanskim ostrvima ne može se objasniti njihovim fizičkim uslovima; zaista, izgleda da su ostrva osobito pogodna za te životinje; jer žabe su bile prenete na Maderu, Azore, i Mauricijus, i toliko su se umnožile da su postale napast. Ali pošto te životinje i njihova jaja morska voda ubija odmah, to bi njihovo prenošenje preko mora bilo vrlo teško, i stoga možemo razumeti zašto njih nema na pravim okeanskim ostrvima. Ali zašto one, prema teoriji o posebnom stvaranju, nisu stvorene na tim ostrvima, bilo bi vrlo teško razumeti.
• Džeri Kojn u knjizi Zašto je evolucije istinita (Why Evolution is True) majstorski prikazuje dokaze koji proizlaze iz geografske rasprostranjenosti (kao što bi se i očekivalo od ozbiljnog autora najznačajnije novije knjige o specijaciji). Takođe pogađa pravo u centar kad govori o sklonosti kreacionista da zanemaruju dokaze koji ne idu u prilog stanovištu za koje oni, iz Svetog pisma, znaju da mora biti istinito: „Biogeografski dokazi evolucije su danas tako jaki da ne znam ni zajednu kreacionističku knjigu, članak ili predavanje gde pokušavaju da ih pobiju. Kreacionisti se, naprosto, prave da ti dokazi ne postoje". Kreacionisti se ponašaju kao da su jedini dokazi evolucije fosili. Fosilni dokazi zaista jesu veoma jaki. Od Darvinovog vremena je otkriveno tusta i tma fosila i svi oni ili direktno podupiru teoriju evolucije ili su kompatibilni s njom. Još ubedljivije je, kao što sam već podvukao, to što ni jedan jedini fosil ne protivreči teoriji evolucije. Pored svega toga, koliko god da su fosilni dokazi jaki, želim ponovo da istaknem da nisu najjači koje imamo. Čak i da nikada nije pronađen ni jedan jedini fosil, dokazi koje nam pružaju preživele životinje i dalje bi nepokolebljivo navodili na zaključak da je Darvin bio u pravu.

Dakle, pitanje za kreacioniste - kako oni objasnjavaju biogeografsku distribuciju zivota na zemlji koja se u potpunosti slaze sa teorijom evolucije, a nema apsolutno nikakvog smisla pod pretpostavkom kreacionizma?

[Aquilius Cratus]

Fantasticno. The Greatest Show on Earth je sjajna knjiga, Dokins se vratio u forumu cim se vratio svojoj

profesiji nakon petljanja sa God Delusion.

[Justin Waters]

Одлична тема. Ставио сам је као лепљиву нека буде стално актуелна, и на овој теми ће се говорити само са научне стране природе ТЕ. Оваква тема фали, јер је аквилио био једну започео која се претворила у теолошку расправу. Нека нико не поставља и дискутује овде о теолошкој природи ТЕ, него само научној. Све поруке које не буду у овом домену ће се брисати.

Хвала ескувајен на тексту. Имам и ја неких питања које ћу касније поставити.

[Aquilius Cratus]

Koga mrzi da cita knjigu ima ovde intro u audio formatu pa moze da nasluti o cemu se radi.

http://fora.tv/2009/10/07/Richard_Dawkins_The_Greatest_Show_on_Earth

[Justin Waters]

Да биогеографија коју Докинс наводи стварно је један јак доказ који упућује на еволуцију.

Креационистичке тезе су углавном следеће:

-На нојевој барци није било толики број данашњих животиња, него само њихови преци, попут један пар предака свих мачака рецимо, тако и за остале животиње. Па су тако стале све животиње. После проласка потопа, размилиле су се по читавој земљи, и да би оправдали постојање животиња и у Аустралији рецимо или многим острвима, онда су осмислили тезу како су сви континенти били спојени пре потопа, па су се после потопа вероватно ради огромних тектонских поремећаја који су довели до пуцања коре почели раздвајати.

-Разврставање је ишло према месту настањивања животиња, под утицајем климе, хране и подневља, потребе за преживљавањем итд....дакле један предак мачке се рецимо разврстао на тигра, лава, јагуара, леопарада итд...

Узимајући у обзир обоје од овога поставља се питање стварно због чега је биогеографија аморфна, а не сконцентрисана око једне тачке рецимо Арарата?

Но рецимо, ако је лемур врста копненог сисара присутног само на Мадагаскару, како је он доспео тамо на Мадагаскар, тј његови преци? Како се по теорији еволуције докађа разврставање у удаљеним подручијима, острвима нарочито, ако рецимо животиња која се развије на том острву нема способност да плива рецимо, па да се искључи могућност да је неки његов предак ту доспео. Или је на острво дошао некакв рептил који је могао да плива, па је тај даље еволуирао у тог лемура?

Може мало о томе, дакле разврставање у удаљеним подручијима у теорији еволуције.

[Milan Nikolic]

Одлична тема. Ставио сам је као лепљиву нека буде стално актуелна, и на овој теми ће се говорити само са научне стране природе ТЕ. Оваква тема фали, јер је аквилио био једну започео која се претворила у теолошку расправу. Нека нико не поставља и дискутује овде о теолошкој природи ТЕ, него само научној. Све поруке које не буду у овом домену ће се брисати.

Хвала ескувајен на тексту. Имам и ја неких питања које ћу касније поставити.

algabacaju algabacaju algabacaju

[Grizzly Adams]

Чини ми се да овај аргумент може да примени само на дословни "Young Earth" креационизам. Иначе, не представља аргумент по питању како су настале врсте и живи свет уопште, већ само како су се развијале.

Мора ту да се иде у детаље, не може паушално... Ето чисто да помогнем.

[sqny]

онда су осмислили тезу како су сви континенти били спојени пре потопа, па су се после потопа вероватно ради огромних тектонских поремећаја који су довели до пуцања коре почели раздвајати. ...

Moderna teorija tektoniskih ploca nam kazuje da se juzni super kontinent – Godvana - pre oko 170 miliona godina poceo razbijati na kontinente (Antarktik, Juzna Amerika, Afrika, Indija,  Australija). To je potpuno nekontraverzna cinjenica, a ako mislis da ima potrebe, mogu da citiram lepo napisan i razumljiv deo iz Dovkinsove knjige koji objasnjava zasto do tog pomeranja dolazi, i kojim se metodama dokazuje. Kao sto rekoh to nije kontraverzna cinjenica (danas cak mozemo izmeriti brzinu kojom se to desava) – cak je kreacionisti prihvataju – doduse Young Earth varitet mora da porice citav spektar naucnih metoda i teorija koji taj proces objasnjavaja, s obzirom da ceo rascep moraju da natrpaju u par stotina ili hiljada godina, a nauka nam ogovori da se stvaranje danasnjih kontinenata desava zadnjih stotina hiljada milenijuma.

Но рецимо, ако је лемур врста копненог сисара присутног само на Мадагаскару, како је он доспео тамо на Мадагаскар, тј његови преци? Како се по теорији еволуције докађа разврставање у удаљеним подручијима, острвима нарочито, ако рецимо животиња која се развије на том острву нема способност да плива рецимо, па да се искључи могућност да је неки његов предак ту доспео. Или је на острво дошао некакв рептил који је могао да плива, па је тај даље еволуирао у тог лемура?

Може мало о томе, дакле разврставање у удаљеним подручијима у теорији еволуције.

Razdvajanje kontinenata je jako bitno za evoluciju – geografska odvojenost dela populacije je glavni pokretac specijacije (razvrstavnje zivota na razlicite vrste koje nisu sposobne da se ukrstaju). Naravno, ta inicijalna izolacija nije uzrokovana samo pomeranjem kontinenata.

Evo odlomka koji slika evolucioni pogled na temu koji je jako bitan za razumevanje tog procesa:

      ZAMISLITE SVET BEZ OTRVA.

  Biolozi često pod rečju ostrvo ne misle samo na komad zemlje okružen vodom. S tačke gledišta slatkovodne ribe, jezero je ostrvo: ostrvo vode pogodne za život okruženo negostoljubivim kopnom. S tačke gledišta alpske bube, koja ne „uspeva” ispod određene nadmorske visine, svi visoki vrhovi su ostrva između kojih su gotovo neprolazne doline. Postoje sićušni valjkasti crvi (u srodstvu sa elegantnim Caenorhabditisom) koji žive u lišću (čak po 10.000 crva u jednom jedinom obolelom listu); u njih ulaze kroz stome, mikroskopske rupice kroz koje lišće uzima ugljen-dioksid i ispušta kiseonik. Za jednog valjkastog crva nastanjenog u listu, kao što je Aphelencoides, taj sićušni otvor je ostrvo. Vaški bi jedna ljudska glava ili međunožje mogli da budu ostrvo. Sigurno ima mnogo životinja i biljaka kojima je pustinjska oaza ostrvo sveže, zelene sredine pogodne za život, okruženo neprijateljskim peščanim morem. I, kad već nanovo definišemo reči s tačke gledišta životinja, pomenimo i arhipelag, za nas niz ili grupa ostrva; pretpostavljam da bi ga slatkovodna riba mogla definisati kao niz ili grupu jezera, poput jezera duž Velike raselinske doline u Africi. Alpski mrmot mogao bi definisati lanac planinskih vrhova odvojenih dolinama kao arhipelag. Insekt koji živi u lišću, mogao bi drvored smatrati arhipelagom. Štrkalj bi arhipelagom mogao smatrati krdo goveda.

  Nakon redefinisanja reči ostrvo (subota je načinjena čoveka radi, a nije čovek radi subote), dopustite da se vratim svom uvodu. Zamislite svet bez ostrva … zamislite da je sve kopno grupisano u jedan veliki kontinent usred nepreglednog mora. Iza obala tog kopna nema ostrva, na kopnu nema jezera niti planinskih venaca: ničega što bi razbilo monotoniju dosledne jednolikosti. Životinja bi u ovom svetu odasvud mogla lako stići bilo gde drugde, ograničena samo razdaljinom, neometana negostoljubivim preprekama. To nije svet pogodan za evoluciju. Zivot na Zemlji bi bio izuzetno dosadan da nema ostrva, i ovo poglavlje želim da započnem objašnjenjem zašto je tako.

      KAKO NASTAJU NOVE VRSTE?

  Svaka vrsta je u srodstvu sa svakom drugom. Bilo koje dve vrste potiču od jedne predačke vrste, koja se podelila na dve. Na primer, zajednički predak ljudi i tigrastog papagaja živeo je pre oko 310 miliona godina. Ta predačka vrsta se podelila u dve, a te dve vrste otišle svaka svojim putem. Odabrao sam čoveka i papagaja radi slikovitosti primera, ali ista vrsta predaka je, nakon tog ranog razdvajanja na dve vrste, s jedne strane zajednička svim sisarima, a s druge strane svim reptilima (zoološki gledano, kao što smo videli u poglavlju 6, ptice su reptili). U malo verovatnom slučaju da fosil ove predačke vrste bude nađen, trebalo bi joj nadenuti ime. Hajde da je nazovemo Protamnio darwinii. Ne znamo nikakve pojedinosti o njoj, a i detalji su potpuno nevažni za ovu argumentaciju, ali nećemo mnogo pogrešiti ako zamislimo da je taj predak bio kao gmizavac, recimo gušter koji juri naokolo i lovi insekte. A sada pređimo na poentu. Kada se Protamnio darwinii podelio na dve podgrupe, obe su mogle izgledati potpuno istovetno i srećno i zadovoljno se međusobno ukrštati; ali jednoj podgrupi je bilo sudeno da iz nje nastanu sisari, a drugoj da iz nje nastanu ptice (i dinosaurusi i zmije i krokodili). Ove dve subpopulacije pra vrste Protamnio darwinii razilaziće se, tokom vrlo dugog perioda, i to veoma radikalno. Ali ne bi se mogle razići da su se nastavile međusobno ukrštati. Dva genska fonda bi se stalno međusobno preplavljivala genima. Dakle, svaka tendencija razilaženja bi, usled priliva gena druge populacije,bila sasečena u korenu, pre nego što bi se mogla početi ostvarivati.

  Niko ne zna šta se zaista desilo pri ovom epskom razilaženju puteva. To je bilo pre jako mnogo vremena i pojma nemamo gde. Ali, moderna teorija evolucije bi s pouzdanjem otprilike ovako rekonstruisala dogadaj: dve subpopulacije pravrste Protamnio darwinii nekako su se razdvojile, najverovatnije zbog geografske barijere poput morskog pojasa koji razdvaja dva ostrva ili ostrvo od matičnog kopna. Možda im se isprečio planinski venac koji razdvaja dve doline ili reka između dve šume: dva ,,ostrva”, u onom opštem smislu u kom sam ih definisao. Jedino je važno to da su te dve populacije bile izolovane dovoljno dugo da su, kada su se tokom vremena slučajno ponovo susrele, otkrile da se toliko razlikuju i više se ne mogu međusobno ukrštati. Koliko je to dovoljno dugo? Pa, ako su bile izložene snažnim i oprečnim uticajima prirodnog odabiranja, moglo je proći i samo nekoliko vekova, čak i manje. Primera radi, na ostrvu možda nije bilo proždrljivih predatora koji su lovili populaciju na matičnom kontinentu. Ili je ostrvska populacija sa insekata prešla na vegetarijansku ishranu, poput jadranskih guštera pomenutih u poglavlju 5. Da ponovim, mi ne možemo znati detalje o tome zašto su se razišle subpopulacije Protamnio darwinii i nije ni potrebno da ih znamo. Na osnovu dokaza koje pružaju moderne životinje s razlogom mislimo da se u prošlosti odigralo nešto slično ovome što sam upravo ispričao, i to važi za svaku divergenciju među precima bilo koje dve životinje.

  Čak i ako su uslovi sa obe strane barijere identični, dva geografski razdvojena genska fonda iste vrste s vremenom će se udaljiti, toliko da i nakon nestanka geografske izolacije više neće moći da se ukrštaju. Slučajne promene u dva genska fonda postepeno će se povećavati, dotle da će njihovi genomi biti isuviše različiti da bi stvorili plodno potomstvo čak i da se desi da se sretnu mužjak i ženka iz dve subpopulacije. Bilo da je to ishod nakupljenih slučajnih promena ili uz pomoć diferencijalne prirodne selekcije, kada dva genska fonda dostignu tačku u kojoj im više nije potrebna geografska izdvojenost da bi ostali genetički zasebni, nazivamo ih dvema različitim vrstama. U našem hipotetičkom slučaju, možda se ostrvska populacija više promenila od populacije na matičnom kopnu, jer je nisu jurile grabljivice i zbog prelaska na pretežno vegetarijansku ishranu. Zato bi zoolog toga vremena mogao uvideti da je ostrvska populacija postala nova vrsta i nadenuo bijoj novo ime, recimo Protamnio saurops, dok bi staro ime, Protamnio darwinii, i dalje nosila populacija na matičnom kopnu. U našem hipotetičkom scenariju, možda bi ostrvskoj populaciji bilo suđeno da iznedri gmizavce Sauropside (sve što danas nazivamo gmizavcima, plus ptice), dok bi od kontinentalne populacije na kraju nastali sisari.

  Još jednom naglašavam da su detalji moje male priče čista fikcija. Jednako se moglo desiti da sisari poteknu od ostrvske populacije. „Ostrvo” je mogla biti oaza okružena pustinjom, a ne zemlja okružena vodom. I, naravno, nemamo apsolutno nikakvu predstavu o tome gde se na planeti Zemlji odigrala ova velika podela - zbilja, mapa sveta je mogla biti toliko drugačija da ovo pitanje jedva da ima ikakvog smisla. Ono što nije fikcija, glavni je nauk priče: većina od miliona evolucionih divergencija (a možda i sve) koje su planetu Zemlju naselile tako raskošnom raznolikošću, započete su tim slučajnim odvajanjem dve subpopulacije jedne vrste - često, iako ne uvek, usled nastanka geografskih prepreka kao što su more, reka, planinski venac ili pustinjska dolina. Biolozi koriste reč specijacija za podelu vrste na dve vrste ćerke. Većina biologa će vam potvrditi da je geografska izolacija normalan uvod u specijaciju, premda će se neki, posebno entomolozi, ograditi i reći da može biti važna i simpatrička specijacija. I za simpatričku specijaciju bitno je da inicijalna, slučajna separacija pokreće proces, ali drugačija od geografske separacije. To može biti lokalna promena mikroklime. Neću zalaziti u detalje, ali reći ću samo to kako izgleda da je simpatrička specijacija posebno važna za insekte. Ipak ću, zarad pojednostavljenja, nadalje u ovom poglavlju pretpostavljati da je inicijalna separacija koja prethodi specijaciji obično geografska. Možda se sećate da sam u poglavlju 2, govoreći o postupanju s domaćim rasama pasa, uporedio rezultate pravila uzgajivača pedigriranih pasa sa stvaranjem virtualnih ostrva.

  Kako se, dakle, dešava da se dve populacije jedne vrste nađu na suprotnim stranama geografske barijere? Ponekad je sama barijera novonastala. Zemljotres otvori neprolaznu klisuru ili promeni tok reke i vrsta koja je predstavljala jedinstvenu reproduktivnu celinu biva podeljena na dve grupe. Češći je slučaj da barijera postoji oduvek, a životinje je prelaze u retkim i neuobičajenim prilikama. To mora biti retko, inače barijera ne bi ni zasluživala da je uopšte tako zovemo. Na Angvili, karipskom ostrvu, pre 4. oktobra 1995. nije bilo pripadnika vrste Iguana iguana. Tek tog dana se populacija ovih velikih gmizavaca iznenada pojavila na istočnoj strani ostrva. Sasvim slučajno su viđeni kako pristižu, neki duži i od 9 metara, držeći se za prepletene grane drveća iščupanog iz korena koje je nosila voda. Doplovili su sa susednog ostrva, verovatno s Gvadalupe, udaljenog oko 250 kilometara. Prethodnog meseca tim krajem su besnela dva uragana, Luis 4. i 5. septembra, i Merilin, dve nedelje posle, i lako su mogli iščupati drveće na kom su, po svom običaju, obitavale iguane. Nova populacija je dobro napredovala na Angvili do 1998, a dr Elen Censki, koja ju je od početka proučavala, obaveštava me da do dana današnjeg sjajno napreduju, čak se čini bolje nego druge vrste iguane koje su živele na Angvili pre pridošlica.

  Poenta je da ti čudnovati prelasci moraju biti dovoljno česti kako bi bili značajni za specijaciju, ali ne prečesti. Da su uobičajeni - recimo, da iguane svakodnevno plove s Gvadalupe na Angvilu, prvobitno nastala populacija na Angvili bi bila stalno izložena prilivu gena pridošlica i stoga se ne bi ni razlikovala od populacije na Gvadalupi. Usput rečeno, molim vas, ne dopustite da vas moje korišćenje fraze „moraju biti dovoljno česti” navede na pogrešne zaključke. Moglo bi se pogrešno shvatiti kako to znači da su preduzeti nekakvi postupci kojima bi se osiguralo da ostrva budu na tačno odredenoj udaljenosti ne bi li se omogućila specijacija! Naravno, time bi se stvari okrenule naopačke. Pre će biti da će se specijacija i desiti gde god ima ostrva (kao i uvek, shvaćenih u širem smislu) odgovarajuće međusobno udaljenih da specijacija bude moguća. A odgovarajuća udaljenost će zavisiti od toga koliko će je životinje koje su u pitanju lako preći. Za bilo kog izdržljivog letača, poput burnice, tih 250 kilometara između Gvadalupe i Angvile bili bi dečja igra. Ali čak i prelazak par stotina metara preko mora može biti dovoljno težak za rađanje nove vrste žaba, recimo, ili beskrilnih insekata.

Dakle da odgovorim na tvoje pitanje vezano za lemure:

Po teorije evoluciji verovatnoca da sisari 2 puta nezavisno evoluiraju je maltene ravna nuli. Zato mozemo primetiti da na vulkanskim ostrvima - koja je vulkanska aktivnost bukvalno ispljunula u sred okeana, gola i bezivotna - zivotinje koje tu nalazimo su po pravilu najslicnije onima sa najblizeg kopna koja su u stanju da prezive put do ostrva. Na takvim ostrvima skoro nikada ne nalazimo sisare (osim recimo slepih miseva).

Madagaskar nije vulkansko ostrvo – on je tako reci podkontinent. Znamo da se od Indije razdvojio pre oko 90 miliona godina, ponevsi sa sobom izmedju ostalog i pralemura – zivotinju od koje ce kasnije nastati veliki broj razlicitih vrsta.

[Guest Alefshin]

Уопште није тачно да креационисти заобилазе ову тему. Са Докинсом треба бити опрезан, не зато што је он антитеиста по опредељењу, него зато што је површан, једносмеран и изузетно пристрасан као мислилац уопштено.

Најбоља креационистичка књига о Потопу је ова

писали су је др Хенри Морис и др Џон Виткомб. Ево шта у њој пише о овој теми:

[Guest Alefshin]

Извињавам се због лошег скенирања, гледао сам да смањим колико толико скенирано, а и уређај мало не слуша

[sqny]

Извињавам се због лошег скенирања, гледао сам да смањим колико толико скенирано, а и уређај мало не слуша 0205_whistling

Ja stvarno ne mogu ovo da procitam.

Skini AbbyyReader (ili neki slican) program, kojim mozes za par minuta od nekog malo boljeg skena da napravis tekst, i to postuj, pa da diskutujemo ako si zainteresovan.

Inace jako interesentno da su najbolju knjigu o kreacionizmu i potopu u napisali doktor hidraulickog inzinjerstva i evanglelisticki teolog... bice zanimljivo facenew22222222 .

[Justin Waters]

Аргумет како нема успутних фосила ако је евентуално било миграције неких торбара од Арарата до Аустралије, аутори у књизи оправдавају тиме да фосили и нису могли настати осим у посебним условима, а они подразумевају под условима изложеност организма недостатку ваздуха. Дакле наводе онда потопна комешања и огромне бујице блата које су се премештале током повлачења вода, и прекривале угинули свет.

Иначе то име интересује доста у вези фосила, па кажи нешо о томе ескувајен..Како може настати фосил од животиње која угинувши на површини остане изложења утицају микроорагнизама, како на сопственом организму тако и ношених другим начином? Нормално је претпоставити да није сваки угинули организам фосилизирао зар не?

[Guest Alefshin]

Inace jako interesentno da su najbolju knjigu o kreacionizmu i potopu u napisali doktor hidraulickog inzinjerstva i evanglelisticki teolog... bice zanimljivo 0409_feel .

Знаш како, препоручујем ти да о квалитету књиге расуђујеш ако је ишчиташ мало, овде се скоро свака књига коју препоручим пропрати разним оваквим и онаквим, најчешће површним или малициозним коментарима. Има око 350 страна густо куцаног текста па кога интересује...

[Благовесник]

Слаб покушај. Или се потруди или ћути.

[Guest Alefshin]

Иначе то име интересује доста у вези фосила, па кажи нешо о томе ескувајен..Како може настати фосил од животиње која угинувши на површини остане изложења утицају микроорагнизама, како на сопственом организму тако и ношених другим начином? Нормално је претпоставити да није сваки угинули организам фосилизирао зар не?

А фосила на све стране, значи има их мали милион... Један човек је утро пут Дарвину, а то је био Чарлс Лајел који је увео униформизам( постепене геолошке промене и велико време) у геологију насупрот до тада владајућем катастрофизму. Он је те своје идеје изнео у познатим `Принципима геологије` направивши револуцију у науци, а иначе уопште није био геолог по струци већ правник, као што и сам Дарвин није био биолог. На оца ТЕ је Лајел извршио један од пресудних утицаја, поред рецимо Малтуса, он га је још на Биглу пажљиво ишчитавао и одушевљавао се њиме. Свакако је Лајел утро пут његовој теорији јер без униформизма и постепених промена у току огромног временског периода Дарвинова теорија губи сваки смисао, сваку могућност да постоји уопште.

Међутим, фосила има свуда редом у огромном броју, а катастрофичност и то баш путем неких потопа током којих се живи организам буквално запечати на стену од огромног воденог притиска пружа врло логично објашњење овог занимљивог феномена. Сада и сами еволуционисти који су углавном били геолошки униформисти враћају неком облику катастрофизма који наравно нема никакве везе са библијским Потопом.