О есхатону...

[Никола Ђоловић]

Када говоримо о есхатолошким стварностима, стиче се утисак, и поред све литургијске (без)коначности у службеном смислу, да је она нешто недостижно, далеки футур, апстрактно, ванисторијско, а као по правилу, превиђамо конкретност и буквалност Јеванђељских сведочанстава која својим садржајем не одступају од нашег учешћа. Погледајмо изблиза, погледом причешћа, шта су виделе очи архиђакона Стефана пред саму погибао и каменовање од стране бесомучних Јевреја (овим не атакујем на нацију већ на неверје). Оне су виделе отворена небеса и на престолу Сина Божијега како седи са десне стране Оца. Шта то значи? То значи да Бог Есхатона није Бог Који ће само доћи већ да Он ни сада није далеко. Његов долазак не значи нужно Његово одсуство. Негде се појам доласка преводи као улазак. Но, вратимо се Стефану. Другим речима, и нама када би се сада отвориле очи, ми бисмо видели исти тај призор. Сада и овде! То значи да долазак Божији не зависи од времена и простора већ од односа. Он је и сада једнако над нама, а не као да је хиљадама година и милионима километара удаљен од нас. Наравно, Он је и сада мистично присутан у Евхаристији, али онда ћемо Га видети како низлази на облацима лицем ка лицу баш како је некада и отишао узлазећи. Божије Оваплоћење је од првостепене важности не само зато што је Он некада постојао као конкретна Личност, већ да још увек постоји и да ће да се опет врати јер никада није ни одступао од творевине коју има у Свом саставу нововаскрслог Тела крај Очеве славе и јер је свет за Њега намењен. Зато смо овде. Не постојимо за себе. Ми смо Очев дар Сину и Синовљев принос Оцу – створени и принесени у Духу Светоме!

[Никола Ђоловић]

Нема метафоре пред Божијим престолом. Благодат је буквална реалност. Безкомпромисна радост. Притисак блаженства. Литургија је осветљивач унутрашњег простора личности. Не фигуративно већ мистично. Екстаза не подразумева искључење ума већ само његово ослобађање од чулних и појмовних утисака. То је домен Евхаристије (Причешћа). Простор и време више не морају чекати Бога поздравом «До Есхатона!», јер је Есхатон почео од онога дана када је Један од Тројице постао Човек (не престајући бити Богом) узевши време и простор за садржај свог Тела. То је симбиоза вечног и променљивог, смртног и бесмртног, и захваљујући Сину, свако ће проћи кроз Његову историјску улогу (голготе и благодати) док не досегне Васкршњу природу и док се не Вазнесе са десне стране Оца.

[Никола Ђоловић]

Naše spasenje ne odredjuju naše osobine u istoriji nego naša licnosna zajednica sa  Bogom u eshatonu. Eshaton ce nas uciniti ne onakvim kakvim smo bili nego onakvim kakvi smo hteli da budemo u licnosnoj zajednici sa Hristom. Eshaton ce se opomenuti našeg prijateljstva sa Bogom na nivou licnosti a ne naših grehova na nivou osobina. Time se otkriva da nije naša etika merilo spasenja koliko smo bili dobri - jer i nehriscani tako rade - nego koliko smo se uspeli ostvariti kao hriscani na licnosnom nivou želeci tu zajednicu sa Bogom. Bog ce se opomenuti ne naših dobrih dela, nego te liturgijske zajednice sa Njim.

Naše osobine žive u istoriji a naš identitet u eshatonu. Nije li to vec predukus pakla za sve one moralne egoiste koji ne želeše takvu zajednicu? Eshaton ce prevazici ono što ne možemo da prevazidjemo sada na nivou osobina baš zbog toga što licnosno želimo zajednicu sa Bogom Trojicom. Naše spasenje garantuje naša licnosna potreba za Bogocovekom a ne to što se nismo pokazali stabilnim na nivou vrlinskih osobina. Jer poruka spasenja nije eticke prirode da budemo dobri nego je ontološke kako bismo ispovedali vaskrsenje. Uostalom, Bogocovek nas ne pita koliko smo moralnih podviga uradili nego koliko smo Mu ljubavi dali.Tako ,dakle, Boga ne zanima koliko smo mi bili dobri u svetu nego koliko smo uspeli ostvariti licnosni odnos sa Njim. Drugim recima,šta bi tebi znacila necija vrlinska licnost ako ona ne želi da ima odnos sa tobom? Onda razumi samoga Boga Koji ne gleda na ljudske grehove vec na ljudsku potrebu da ima odnos sa Njim. Suština je mnogo veca, jer Bog ne vidi necije vrline i grehove da bi kao ljudi sudio na osnovu onoga što je dobro a šta zlo, ne, Bog sudi na osnovu onoga koje zna u Liturgiji i na one koje ne zna kroz nju. Bog ne želi da namece spasenje time što ce nekoga na silu da dovodi u Crkvu,On poštuje slobodu cak i po cenu pakla, pakla koji vec sada okušamo ako ga sami biramo odbitkom blagodatne zajednice.

[Никола Ђоловић]

U Bogu je samo „Da“, a u nama i „da i ne“. Eshatološki pakao nije u tome što ce Bog nama reci „Ne“ jer to ne postoji u Njemu kada je samo „Da“, nego je zlo u tome što naše „Ne“ nece moci da se upodobi vecnom „Da“. Zato mi vec sada odgovaramo na taj priziv Bogorodicinim „Da“, ali opet ne jer smo ustrašeni nego da bismo pored svoga „Da i ne“ dostigli samo božansko „Da“.Tajna je u slobodi.

[иље]

Naše spasenje ne odredjuju naše osobine u istoriji nego naša licnosna zajednica sa  Bogom u eshatonu. Eshaton ce nas uciniti ne onakvim kakvim smo bili nego onakvim kakvi smo hteli da budemo u licnosnoj zajednici sa Hristom. Eshaton ce se opomenuti našeg prijateljstva sa Bogom na nivou licnosti a ne naših grehova na nivou osobina. ...

Никола, сад си ме бацио у недоумицу.  Коме да верујем, теби или оном Назарећанину који каже:

+++

31. А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје.

32. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.

33. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве.

34. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.

35. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме;

36. Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.

37. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?

38. Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо?

39. Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?

40. И одговарајући Цар, рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

41. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.

42. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме;

43. Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.

44. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти?

45. Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.

46. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.

+++  (Мат. 25, 31-46)

Биће да Он ипак гледа на дела, на то какви смо, а не какви смо хтели да будемо...

  Поздрав!

[Милан Меденица :)]

ако тиме подразумеваш и дело покајања разбојника на Крсту, нема проблема  0442_feel

све су то дела, ал је жеља (избор, да да буде да и да не буде не) потребна пре свега.

[Родољуб Лазић]

Time se otkriva da nije naša etika merilo spasenja koliko smo bili dobri - jer i nehriscani tako rade - nego koliko smo se uspeli ostvariti kao hriscani na licnosnom nivou želeci tu zajednicu sa Bogom...

Tako ,dakle, Boga ne zanima koliko smo mi bili dobri u svetu nego koliko smo uspeli ostvariti licnosni odnos sa Njim.

Никола, на који начин успевамо (или не успевамо) да остваримо личносни однос са Христом? Која је методологија успостављања личносног односа са Богом?

[Никола Ђоловић]

Биће да Он ипак гледа на дела, на то какви смо, а не какви смо хтели да будемо...

Nismo se razumeli. Bog svakoga coveka posmatra kao ono za sta ga je namenio a na covecijoj slobodi je da li ce da se upodobi toj Bozijoj zelji ili ne. Od nase sadasnjosti zavisi buducnost u kojoj Bog zivi.

Никола, на који начин успевамо (или не успевамо) да остваримо личносни однос са Христом? Која је методологија успостављања личносног односа са Богом?

Dogmatskim jezikom - kroz Liturgiju kao dar blagodati na koju se iznova kalemimo svojim pokajanjem.

Jevandjeljskim jezikom - na nacin kao i svaki novozavetni protagonist.

Metodologije nema jer pravila nema buduci da je svaki covek slobodna licnost, te sam bira kojim putem ce doci do Boga.

[Justin Waters]

Nismo se razumeli. Bog svakoga coveka posmatra kao ono za sta ga je namenio a na covecijoj slobodi je da li ce da se upodobi toj Bozijoj zelji ili ne. Od nase sadasnjosti zavisi buducnost u kojoj Bog zivi.

Бог не живи у будућности. Он је изван времена, и самог себе је назвао онај који јесте. Оно што је нама прошлост, садашњост, и будућност то је за Бога све садашњост, један "вечно-крећући" тренутак, или просто вечност.

[Благовесник]

Nismo se razumeli. Bog svakoga coveka posmatra kao ono za sta ga je namenio a na covecijoj slobodi je da li ce da se upodobi toj Bozijoj zelji ili ne. Od nase sadasnjosti zavisi buducnost u kojoj Bog zivi.

Бог не живи у будућности. Он је изван времена, и самог себе је назвао онај који јесте.

Бог живи у будућности као Онај који је све у свему. Тако кажу Апостоли Христови, јер указују на будуће Царство Божије које је ту (за сада у икони).

Или, слично, Апостол Павле каже - да то тек треба да се оствари - да Бог постане све у свему.

Значи, нема Бога у природи изван Христа, изван Христа нема Бога.

А што се тиче уподобљења Богу, то уподобљење врши сам Бог,

а наша жеља (вера) и дела су повезана и чине синергију са наше стране (можда се нисам баш највеселије изразио, али сматрам да је тако). Бог гледа на жељу која је изражена делима, јер жеља без дела је мртва.

Нашим делима само одговарамо Богу са - да, или - не.  

[Justin Waters]

Бог живи у будућности као Онај који је све у свему. Тако кажу Апостоли Христови, јер указују на будуће Царство Божије које је ту (за сада у икони).

Или, слично, Апостол Павле каже - да то тек треба да се оствари - да Бог постане све у свему.

Значи, нема Бога у природи изван Христа, изван Христа нема Бога.

А што се тиче уподобљења Богу, то уподобљење врши сам Бог,

а наша жеља (вера) и дела су повезана и чине синергију са наше стране (можда се нисам баш највеселије изразио, али сматрам да је тако). Бог гледа на жељу која је изражена делима, јер жеља без дела је мртва.

Нашим делима само одговарамо Богу са - да, или - не.

To што апостол каже то се односи на нас, нашу преспективу. Кад кажемо да је Царство Божије ту код нас, кажемо да је у икони, јер ми будући још ограничени временом који се није навршило, предокушамо тек то Царство. А Царство Божије је суштински и пре нас људи било, и после је нас, јер је у Бога који је онај који јесте. Када би Бог био неко ко је у будућности, па онда не би могло доћи до Христовог Преображења на гори, а преображење је управо Царство Божије за које је Христос рекао:"имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрт док не виде царство Божје да дође у сили." У шта се то Христос преобразио ако Царство Божије још не постоји?

Може да се каже да познање Бога од стране човека, оно истинско ће се тек десити у есхатону, дакле све је то у будућности, али сама будућност је суштински сада овде, само сакривена, и видимо само као у огледалу и загонетки. Не треба бркати то двоје.

[Родољуб Лазић]

Dogmatskim jezikom - kroz Liturgiju kao dar blagodati na koju se iznova kalemimo svojim pokajanjem.

Jevandjeljskim jezikom - na nacin kao i svaki novozavetni protagonist.

Metodologije nema jer pravila nema buduci da je svaki covek slobodna licnost, te sam bira kojim putem ce doci do Boga.

Дакле, ако разумем - долазећи на Литургију и причешћујући се, ми изграђујемо личносни однос са Њим.

Али ти кажеш - "колико смо успели остварити личносни однос са Њим". Од чега зависи ова "успелост", одн. да ли успева да изгради тај личносни однос свако ко учествује у Литургији и причешћује се (а не успева онај ко не чини тако) или не успева ни свако ко учествује у Литургији и причешћује се?

Или, мало другачије - да ли је довољно учествовати на Литургији (и причестити се) да би имао личносни однос са Богом и спасење?

[Благовесник]

Кад кажемо да је Царство Божије ту код нас, кажемо да је у икони, јер ми будући још ограничени временом који се није навршило, предокушамо тек то Царство.

Наравно.

А Царство Божије је суштински и пре нас људи било, и после је нас, јер је у Бога који је онај који јесте.

Постојало је Царство Божије као Бог тј. Отац и Син и Свети Дух, али без сједињености са творевином.

А Царство Божије као заједница љубави Творца и творевине је есхатолошко, будуће (тако кажу апостоли - будуће) Царство Божије, дакле, Царство Божије у том смислу или како рече Св. апостол Павле

- када Бог постане све у свему -,

долази из есхатона, из будућег.

Када би Бог био неко ко је у будућности, па онда не би могло доћи до Христовог Преображења на гори,

а преображење је управо Царство Божије за које је Христос рекао:

"имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрт док не виде царство Божје да дође у сили." У шта се то Христос преобразио ако Царство Божије још не постоји?

То будуће Царство Божије или сједињење Творца и творевине, јесте у Христу...

[Благовесник]

И морамо говорити што јасније и ,,пластичније" да би сви могли разумети. И ја имам теолошко образовање па ми је опет по некад тешко да повежем  шта неко хоће да каже, а камоли народ који нема тог образовања, те углавном размишљају само својим крштеним срцем

(а у срцу многима, нажалост,  само холестерол  prstgore ).

Ако нешто није јасно, онда је неупотребљиво - кажу фрањевци  :cheesy:

(јес да су католици, али што се тиче овога потпуно су у праву).

[Родољуб Лазић]

Царство Божје није само у икони и није само у будућности. Оно је већ присутно и у овом свету. Свети Јован Златоуст каже да је Царство Божје први и други долазак Христов. Неки Оци говоре о причасности Духу Светом као о Царству Божјем (св. Симеон Нови Богослов). Господ каже у Мт. 12,28 "Ако ја изгоним демоне Духом Божјим, онда је дошло к вама Царство Божје". Такође и приликом преображења на Тавору имамо пројаву Царства Божјег "у  сили".

Параболе о зрну горушичином и о тесту које нараста у три посуде говори о постепености, о процесу остварења Царства Божјег ("већ и не још") чија ће пуноћа наступити после Другог доласка.