Поставите питања везана за еволуциону биологију

[Milan Nikolic]

Ђунис

ти цитати одговарају мојој тези. Треба Аквилио да се позабави њиховим расуђивањем.

Аквилио

Велики прасак можи бити једна прекретница, то јест, једно поновно уобличавање твари. Замисли да је пре Великог праска постојала творевина, па се суновратила у ништавило, како год га дефинисали, па се поново Великим праском уобличила у постојање какво је сад нама познато.

Такво постојање, у којем сада постојимо, јесте ново постојање у односу на постојање пре пада Адамовог. Дакле, када је Адам пао, цела творевина се повратила у тачку коју можемо са резервом назвати небићем, а онда се кроз Велики прасак уобличила у ново кретање, нове законе где су смрт и распадљивост апсолутни.

Ту морамо дефинисати стварање из небића и смрт, као природан потенцијал твари, на исправан начин. Наиме, творевина има постојање из небића, ушла је из небића (у постојање) и креће се ка циљу који мора сама да изабере. А циљ је у могућности два избора. Тачније, један избор је промашај циља а други је погодак циља. Први је она природна особина смртности и повратак у небиће, односно одлазак у смер који се заврашава у небићу, а други је онај који доводи до остварења односа са Богом Тројицом, што значи вечно постојање и вечни живот.

Чињеницу Великог праска можемо претпоставити као последицу промашаја циља, али не у коначном смислу одласка у небиће, већ повратак творевине на ново постојање где је кретање искључиво ка небићу, дакле, не више као могућност избора, већ директно у правцу који је супротан од Бога и вечног живота. То је наше садашње постојање које има кретање ка небићу, односно, ка потпуном распадању и ишчезавању. Нека би то кретање трајало много милиона милијарди година, оно има свој крај у небићу.

Са друге стране, имамо пројаву спасења у Исусу Христу, као једном од Тројице који је узео творевину на Себе. Дакле, Христовим васкрсењем остварена је прва намисао Божија да се све сједини са Богом у односу ипостасй. То сједињење, односно тај циљ, за творевину, ће се остварити Другим доласком Христовим. Тако нам је дато да истрајавамо у трпљењу и борби за Царство Божије, које се задобија уврштењем у однос Сина са Оцем. Ту долазимо до Литургије што је свима познато.

[Иван]

Ђунис

ти цитати одговарају мојој тези. Треба Аквилио да се позабави њиховим расуђивањем.

Први цитат није против твоје тезе.

За други бисмо видели, у зависности од одговора на следећа питања:

Аквилио

Велики прасак можи бити једна прекретница, то јест, једно поновно уобличавање твари. Замисли да је пре Великог праска постојала творевина, па се суновратила у ништавило, како год га дефинисали, па се поново Великим праском уобличила у постојање какво је сад нама познато.

Такво постојање, у којем сада постојимо, јесте ново постојање у односу на постојање пре пада Адамовог. Дакле, када је Адам пао, цела творевина се повратила у тачку коју можемо са резервом назвати небићем, а онда се кроз Велики прасак уобличила у ново кретање, нове законе где су смрт и распадљивост апсолутни.

Ту морамо дефинисати стварање из небића и смрт, као природан потенцијал твари, на исправан начин. Наиме, творевина има постојање из небића, ушла је из небића (у постојање) и креће се ка циљу који мора сама да изабере. А циљ је у могућности два избора. Тачније, један избор је промашај циља а други је погодак циља. Први је она природна особина смртности и повратак у небиће, односно одлазак у смер који се заврашава у небићу, а други је онај који доводи до остварења односа са Богом Тројицом, што значи вечно постојање и вечни живот.

Чињеницу Великог праска можемо претпоставити као последицу промашаја циља, али не у коначном смислу одласка у небиће, већ повратак творевине на ново постојање где је кретање искључиво ка небићу, дакле, не више као могућност избора, већ директно у правцу који је супротан од Бога и вечног живота. То је наше садашње постојање које има кретање ка небићу, односно, ка потпуном распадању и ишчезавању. Нека би то кретање трајало много милиона милијарди година, оно има свој крај у небићу.

Ко је покренуо то друго "стварање"?

Која би била улога Божија у свакој фази тог другог стварања?

[Aquilius Cratus]

Zar ne ispade onda da nebice/kaos moze sam svojim unutrasnjim fluktuacijama da dovede do tvorevine

kosmosa??

[Milan Nikolic]

Ђунис

Свакако, оно што је покренуло на суноврат творевине је грех Адамов. Очигледно је Адаму дарована слобода и одговорност за сву творевину, и то на такав начин да утиче на њено постојање и на њено кретање, као и на њено целокупно својство и карактеристике.

И уместо да Адам сједини својим послушањем творевину са Богом, што значи испуњење Оваплоћења Логоса, он је њу својим падом преокренуо у смер новог постојања, а то је постојање у паду. Тај пад није, као што сам раније поменуо, у некаквом спољашњем мењању, кварењу, итсл, већ у суштинском суноврату целе материје, а треба нагласити да је и појам времена такође материјалан.

Дакле цела творевина, заједно са категоријом времена, суновратила се на почетак постојања, односно на ново постојање које се заснива на кретању искључиво у смеру небића, на пропадљивости и смрти. Каква је улога Бога у том новом палом постојању?

Очигледно је, како сам рекао, да је Адаму дарована власт над метеријом. Адам је имао слободу да творевини подари израз слободног опредељења каквим начином ће творевина постојати. Пазите сад, Адам је изабрао да творевина буде заснована на њему самом, уместо на Богу. Адам је учинио потез, погрешан корак, који је довео до суноврата творевине. Дакле, Бог је Адаму пружио могућност да творевина постоји вечно слободним избором Адамовим, значи, није желео механизме и аутомате, ни програме, већ слободно постојање, слободни израз боголиког бића, али Адам је погрешио циљ и направио погрешан корак.

Бог задржава своје логосе у творевини, без којих, просто, не може ништа постојати, али Адаму је дарована власт над творевиним и тиме одговорност за последице греха, то јест пада. Залечење тог погрешног избора доноси нови Адам - Исус Христос. Овај кога зовемо Богочовеком, један од Тројице, извршио је и извршава правилно усмерење човекове воље која резултује сједињењем целокупне творевине са Богом Тројицом, што је једнако Царство Божије. Оно се већ остварује ,,у нама'' и чека се као потпуно преображење целе творевине, као ,,ново стварање'' које се окончава вечним Царством.

:229229229:

[Milan Nikolic]

Zar ne ispade onda da nebice/kaos moze sam svojim unutrasnjim fluktuacijama da dovede do tvorevine

kosmosa??

Не постоји небиће у правом смислу речи које има нешто у себи. Све што постоји створено је дејством - и одржава се - Божијим нествореним енергијама. Њих не можемо детектовати. Оне се заснивају на тројичним силама, као једна енергија покренута од самих Личности Тројице. Ту не постоје категорије времена и простора, али све што се њом (енергијом) изводи из небића, то јест што се ствара као креацијом Божијом, има своје кретање, своје постојање у простору и времену.

Дакле, то постојање уводи се из небића, али и има свој потенцијал искључиво ка небићу, једном речју има почетак и крај. Међутим, жеља Божија није да творевина ишчезне већ да постоји вечно, тиме што ће (Бог) вечно давати енергију (нестворену).

Али то се не може постићи механички. Рекли смо да Бог не жели програме, софтвере који извршавају задатак по аутоматизму, већ хоће слободна бића као по лику Божијем. Ту долазимо до човека. Наш крајњи максимализам је богочовечност, што значи постати рођен од Бога - Његов рођени. То су односи детета са родитељем.

Сад да се вратимо на питање... то су веома тешке теме. Мораћу да напишем тему о томе. Појам небића је веома сложен, као уосталом и све друго што се односи на Бога и творевину.

[Иван]

Ђунис

Свакако, оно што је покренуло на суноврат творевине је грех Адамов. Очигледно је Адаму дарована слобода и одговорност за сву творевину, и то на такав начин да утиче на њено постојање и на њено кретање, као и на њено целокупно својство и карактеристике.

И уместо да Адам сједини својим послушањем творевину са Богом, што значи испуњење Оваплоћења Логоса, он је њу својим падом преокренуо у смер новог постојања, а то је постојање у паду. Тај пад није, као што сам раније поменуо, у некаквом спољашњем мењању, кварењу, итсл, већ у суштинском суноврату целе материје, а треба нагласити да је и појам времена такође материјалан.

Дакле цела творевина, заједно са категоријом времена, суновратила се на почетак постојања, односно на ново постојање које се заснива на кретању искључиво у смеру небића, на пропадљивости и смрти. Каква је улога Бога у том новом палом постојању?

Очигледно је, како сам рекао, да је Адаму дарована власт над метеријом. Адам је имао слободу да творевини подари израз слободног опредељења каквим начином ће творевина постојати. Пазите сад, Адам је изабрао да творевина буде заснована на њему самом, уместо на Богу. Адам је учинио потез, погрешан корак, који је довео до суноврата творевине. Дакле, Бог је Адаму пружио могућност да творевина постоји вечно слободним избором Адамовим, значи, није желео механизме и аутомате, ни програме, већ слободно постојање, слободни израз боголиког бића, али Адам је погрешио циљ и направио погрешан корак.

Бог задржава своје логосе у творевини, без којих, просто, не може ништа постојати, али Адаму је дарована власт над творевиним и тиме одговорност за последице греха, то јест пада. Залечење тог погрешног избора доноси нови Адам - Исус Христос. Овај кога зовемо Богочовеком, један од Тројице, извршио је и извршава правилно усмерење човекове воље која резултује сједињењем целокупне творевине са Богом Тројицом, што је једнако Царство Божије. Оно се већ остварује ,,у нама'' и чека се као потпуно преображење целе творевине, као ,,ново стварање'' које се окончава вечним Царством.

prstgore

Чекај, Адамов грех је имао толику силу да је де факто покренуо ново стварање тј.урушавање првобитно створене природе у иницијалну тачку из које је и Бог пошао са стварањем, а онда стварање природе и живота у "лошем" стању? То би значило да је грех парадоксално, али ипак стваралачки?

И даље не могу баш да разумем да ли сила греха или која већ друга сила (Божија????) води то ново стварање и еволуцију, односно настанак првог живог бића његове промене до пред еволуционог човека, а онда поново настанак човека? Где би у свему томе био Бог? Нпр. где би био БОг у тренутку поновне појаве: 1) новог живота 2) новог, еволуционог човека?

[Milan Nikolic]

Није грех огољен имао неку силу, већ Адам и његова власт над творевином.

Последица пада је ново кретање у категоријама које су ништа друго до пут ка небићу. Јесте, тај пад је имао такав смер који је прво био суноврат, па тек онда то ново кретање у новим законима - смрти и пропадљивости.

Дакле прво је био суноврат целе творевине у нешто што се са резервом може назвати небићем, а онда кроз велики прасак та творевина је ступила у такво постојање у којем постојимо. Све што је наступило у Великом праску јесте начин постојања какав је Адам задао својим грехом - својим падом. Адамова власт над творевином је утолико суштинска да је својим избором увео радикално мењање целог домостроја стварања.

Све последице пада, еволуција, формирање звезда, система, галаксија, јесу продукт Адамовог избора и начин кретања какав је Адам задао. То је кретање које у самој основи има смрт и пропадљивост, то јест, неправилан начин одржања и постојања. У свему томе Бог има удела утолико што допушта да Адамов избор има конкретну одговорност по целу творевину. Зато је нови Адам - Исус Христос, тиме што је остварио циљ човеков, сјединитељ творевине са Богом и Спаситељ.

[Srdjan]

Ђунис

Свакако, оно што је покренуло на суноврат творевине је грех Адамов. Очигледно је Адаму дарована слобода и одговорност за сву творевину, и то на такав начин да утиче на њено постојање и на њено кретање, као и на њено целокупно својство и карактеристике.

И уместо да Адам сједини својим послушањем творевину са Богом, што значи испуњење Оваплоћења Логоса, он је њу својим падом преокренуо у смер новог постојања, а то је постојање у паду. Тај пад није, као што сам раније поменуо, у некаквом спољашњем мењању, кварењу, итсл, већ у суштинском суноврату целе материје, а треба нагласити да је и појам времена такође материјалан.

Дакле цела творевина, заједно са категоријом времена, суновратила се на почетак постојања, односно на ново постојање које се заснива на кретању искључиво у смеру небића, на пропадљивости и смрти. Каква је улога Бога у том новом палом постојању?

Очигледно је, како сам рекао, да је Адаму дарована власт над метеријом. Адам је имао слободу да творевини подари израз слободног опредељења каквим начином ће творевина постојати. Пазите сад, Адам је изабрао да творевина буде заснована на њему самом, уместо на Богу. Адам је учинио потез, погрешан корак, који је довео до суноврата творевине. Дакле, Бог је Адаму пружио могућност да творевина постоји вечно слободним избором Адамовим, значи, није желео механизме и аутомате, ни програме, већ слободно постојање, слободни израз боголиког бића, али Адам је погрешио циљ и направио погрешан корак.

Бог задржава своје логосе у творевини, без којих, просто, не може ништа постојати, али Адаму је дарована власт над творевиним и тиме одговорност за последице греха, то јест пада. Залечење тог погрешног избора доноси нови Адам - Исус Христос. Овај кога зовемо Богочовеком, један од Тројице, извршио је и извршава правилно усмерење човекове воље која резултује сједињењем целокупне творевине са Богом Тројицом, што је једнако Царство Божије. Оно се већ остварује ,,у нама'' и чека се као потпуно преображење целе творевине, као ,,ново стварање'' које се окончава вечним Царством.

dada

Чекај, Адамов грех је имао толику силу да је де факто покренуо ново стварање тј.урушавање првобитно створене природе у иницијалну тачку из које је и Бог пошао са стварањем, а онда стварање природе и живота у "лошем" стању? То би значило да је грех парадоксално, али ипак стваралачки?

И даље не могу баш да разумем да ли сила греха или која већ друга сила (Божија????) води то ново стварање и еволуцију, односно настанак првог живог бића његове промене до пред еволуционог човека, а онда поново настанак човека? Где би у свему томе био Бог? Нпр. где би био БОг у тренутку поновне појаве: 1) новог живота 2) новог, еволуционог човека?

Извините што упадам у реч, али хоћу и ја да кажем нешто паметно.   klapklap

"Сила греха" свакако не може бити нешто стваралачко, уколико имамо у виду њену суштину - небиће, ништа.

Тај "други космос", космос после пада, није други у том смислу да је створено све испочетка али мало другачије. То је исти свет, али у коме је једна могућност - могућност човека да се окрене од свог Творца и згреши, постала отров којим је контаминирана сва творевина над којом је човек добио власт на почетку.  Тај отров је смрт. Овај свет је итекако Божији свет, али отров смрти, небиће у мноштву својих појавних "облика" у овом свету, њега не сачињава нити га додирује.

У свету пре човековог пада, мислим да је "природно" било да Бог, рецимо неко створење, животињу, створи из ничега, одједном; исто као и да га ствара постепено, обликујући га на неки (не)појмљив начин.

И једно и друго је, претпостављам, било заступљено.

Човеку је немогуће схватити како је уопште могуће да нешто јесте, и шта је то биће. То је област чуда.

Али уколико човек посматра узрочно-последичне односе створеног света, схвата да је све повезано, запажа да постоји неки ред и смисао, и у космичком огледалу почиње да наслућује лепоту свог првоствореног лика и кроз то, Лик свог Створитеља.

Овај временски свет постоји у облику који неће повредити човекову слободу.

У тренутку пада, човек је убачен у сценарио где је његова грешка утиснута као жиг на свако створено биће света. Гледајући њих, космос, види себе. Тражећи Бога, види даље, назире свој првостворени лик, и даље, нестворени Лик Христов. Најмање што може видети: то је он сам, такав какав јесте, смртан. А највише: може "видети" Бога.

[Milan Nikolic]

Брате, ја сам задивљен.. како си добро написао. 0110_hahaha

[Благовесник]

А како Братија еволуционисти (aquilio  и остали) виде васкрс  мртвих. Да ли прихватате да се ту ради о креационизму?

[Aquilius Cratus]

А како Братија еволуционисти (aquilio  и остали) виде васкрс  мртвих. Да ли прихватате да се ту ради о креационизму?

Da, prihvatamo.

[Иван]

Није грех огољен имао неку силу, већ Адам и његова власт над творевином.

Последица пада је ново кретање у категоријама које су ништа друго до пут ка небићу. Јесте, тај пад је имао такав смер који је прво био суноврат, па тек онда то ново кретање у новим законима - смрти и пропадљивости.

Дакле прво је био суноврат целе творевине у нешто што се са резервом може назвати небићем, а онда кроз велики прасак та творевина је ступила у такво постојање у којем постојимо. Све што је наступило у Великом праску јесте начин постојања какав је Адам задао својим грехом - својим падом. Адамова власт над творевином је утолико суштинска да је својим избором увео радикално мењање целог домостроја стварања.

Све последице пада, еволуција, формирање звезда, система, галаксија, јесу продукт Адамовог избора и начин кретања какав је Адам задао. То је кретање које у самој основи има смрт и пропадљивост, то јест, неправилан начин одржања и постојања. У свему томе Бог има удела утолико што допушта да Адамов избор има конкретну одговорност по целу творевину. Зато је нови Адам - Исус Христос, тиме што је остварио циљ човеков, сјединитељ творевине са Богом и Спаситељ.

Ali, ko/sta je vodio ponovni dolazak stvorene prirode iz nebica u bice?

Ko/sta bi u tom "drugom nastajanju" udahnuo zivot prvom bicu i ko/sta bi navodne hominide ucinio ljudima? Stihija (prirodni zakoni i evolucija) ili Bog?

[Milan Nikolic]

Неколико постова раније поменуо сам логосе творевине. Они свакако постоје у творевини и дају постојање самој творевини. Значи, неко други је одговоран што у творевини постоји нешто што се не слаже са предобрим Богом - што постоји смрт и пропадљивост. Зашто би Бог стварао нешто да пропадне, па чак и да пати, да тугује? Какав би то онда био Бог?

Нема шта: човек је имао апсолутну власт над творевином. На много места у записима имамо тумачење да је Христово обуздавање ветра и ходање по води показатељ да је и човек пре пада имао такву моћ над творевином - да је имао натприродне могућности, једном речју ,,власт'' над творевином.

Тај човек - Адам, који је имао ту власт, унео је у творевину сопствени потез, као избор да самостално и мимо Бога управља творевином. Тај потез био је пресудан за творевину да добије нови начин постојања.

Већ много полемишемо једну исту ствар. То је моја претпоставка, моје тумачење овог проблема - еволуције. Значи, мислим да Адам има такву одговорност да је узрок свима нама - еволуционим људима - и целокупној творевини у палом постојању. То пало постојање није више оно као што је било пре пада, тако да говоримо о новом, трагичном, постојању.

[Благовесник]

Значи, неко други је одговоран што у творевини постоји нешто што се не слаже са предобрим Богом - што постоји смрт и пропадљивост.

Зашто би Бог стварао нешто да пропадне, па чак и да пати, да тугује? Какав би то онда био Бог?

,,Ако зрно пшенично паднувши на земљу не пропадне, оно једно остане,

ако ли пропадне (умре) онда много рода роди.

Који љуби своју душу (живот свој), изгубиће је"

:Реч је Господња.

И сасвим је разумљиво да мора бити тако, у оваквој природи,

ЈЕР је створена природа, суштина која поред створености ни из чега нема и онај плус - обоженост тј. сједињеност са Божијим Логосом.

Свет је створен да постане такав, а не да је то био па престао такав бити.

Отприлике то би био одговор неког побожног еволуционисте.

[Иван]

Неколико постова раније поменуо сам логосе творевине. Они свакако постоје у творевини и дају постојање самој творевини. Значи, неко други је одговоран што у творевини постоји нешто што се не слаже са предобрим Богом - што постоји смрт и пропадљивост. Зашто би Бог стварао нешто да пропадне, па чак и да пати, да тугује? Какав би то онда био Бог?

Mилане, ја управо твоје тврдње желим испитати у том смеру. Дакле, чини ми се да се у крајњој линији, пратећи твоје излагање, долази до следећих могућности у вези "другог стварања" - "другог настанка":

1) Логоси творевине су ти који покрећу друго стварање тј. стварање у палости. ПРОБЛЕМ у том случају је да Бог више није једини који може да ствара ни из чега. Односно, проблем је тај да Бог више није једини који неживу творевину преводи из непостојања (нулта тачка у коју се, по теби, сва творевина вратила након пада) у постојање, а жива бића преводи из небивствовања у бивствовање. Имам још размишљања на тему улоге логоса творевине у "другом стварању", али било би превише за сад.

2) Бог покреће "друго стварање". Ок, видим да си свестан опасности које ова могућност носи са собом (закључак да је Бог творац смрти и закључак да на Бога делује и Бог делује по нужности-паду Адамовом и Евином)

Већ много полемишемо једну исту ствар. То је моја претпоставка, моје тумачење овог проблема - еволуције. Значи, мислим да Адам има такву одговорност да је узрок свима нама - еволуционим људима - и целокупној творевини у палом постојању. То пало постојање није више оно као што је било пре пада, тако да говоримо о новом, трагичном, постојању.

Па, полемишемо, шта да се ради, такав нам је наслов теме, па ја и питам 0110_hahaha

А зар си мислио да је порађање знања и тумачења, нарочито у овом случају, лако? 0110_hahaha

Свет је створен да постане такав, а не да је то био па престао такав бити.

Брате, може мало ближе објашњење овога?